SLOVO O MOLITVI UMA, SRCA I DUŠE

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O MOLITVI UMA, SRCA I DUŠE

Onome koji se nepokolebivo i sa strahopostovanjem zanima pazljivom molitvom, i – izgovarajuci njene reci glasno ili sapatom, u zavisnosti od potrebe – pri tome zakljucava um u njene reci, onome koji pri molitvenom podvigu neprestano odbacuje sve pomisli i mastanja, ne samo gresna i sujetna nego i naizgled dobra – tome milostivi Gospod, u svoje vreme, daruje molitvu uma, srca i duse.

Brate! Nije ti na korist da preuranjeno dobijes blagodatnu molitvu srca! Nije ti na korist da preuranjeno osecas duhovnu sladost! Ako ih dobijes preuranjeno, a nisi stekao prethodna znanja o tome sa kakvom poboznoscu i sa kakvim oprezom moras da cuvas dar Bozije blagodati, onda mozes taj dar da upotrebis na zlo, na stetu i propast svoje duse.[1] Pored toga, blagodatnu molitvu uma i srca ne mozemo otkriti u sebi sopstvenim naporima, buduci da sjedinjenje uma, srca i duse, razdvojenih zbog pada, pripada samom Bogu. Ako budemo nerazumno primoravali sebe i trazili da iskljucivo sopstvenim naporom otkrijemo one darove koje salje jedino Bog, ponecemo uzaludne trudove. Bilo bi jos i dobro kada bi se steta ogranicila na gubitak truda i vremena! Cesto se gordi trazitelji stanja svojstvenih obnovljenoj covecijoj prirodi izlazu najvecoj duhovnoj nesreci, koju sveti oci nazivaju prelescu. To je logicno, zato sto je njihova najvaznija tacka, od koje pocinju da deluju, lazna. Kako da od laznog polazista i posledica ne bude lazna? Takve posledice, zvane prelest, imaju razlicite forme i stepene. Prelest je najcesce prikrivena, a ponekad i ocigledna; cesto dovodi coveka u rastrojeno stanje, u isti mah smesno i najzalosnije, cesto dovodi do samoubistva i potpune propasti duse.[2] Prelest mnogi shvate tek kada vide njene ocigledne posledice, no mi je moramo pazljivo izucavati i shvatiti u samom njenom pocetku: u laznoj pomisli, toj osnovi svih zabluda i jadnih dusevnih stanja. U laznoj pomisli uma vec postoji celokupno zdanje prelesti, kao sto u zrnu postoji biljka koja mora da iznikne iz njega kada ga poseju u zemlju. Sveti Isak Sirijski je rekao: “Pismo govori: Carstvo Bozije ne dolazi na vidljiv nacin.[3] Oni koji su se podvizavali ocekujuci da ce Carstvo Bozije doci na vidljiv nacin izlozili su se gordosti i padu. No mi cemo utvrditi srce u delima pokajanja i u zivotu blagougodnom Bogu. A darovi Gospodnji dolaze sami po sebi, ako hram srca bude cist, a ne oskrnavljen. Trazenje visokih Bozijih darova na vidljiv nacin Bozija Crkva je odbacila. Oni koji su to preduzeli izlozili su se gordosti i padu. To nije znak da neko voli Boga: to je bolest duse. I kako da se domognemo visokih Bozijih darova kada se sveti Pavle hvali nevoljama i smatra najvisim Bozijim darom zajednicarenje u Hristovim stradanjima!”[4]

Osloni se u svom molitvenom podvigu potpuno na Boga, jer bez Njega nije moguce ni najmanje napredovanje. Svaki korak prema uspehu u tom podvigu je dar Boziji. Odbaci sebe, i predaj se Bogu da cini sa tobom sta hoce. A On, Sveblagi, hoce da ti daruje ono sto ni u nas um ni u nase srce ne dodje[5] hoce da ti daruje takva blaga kakva nas um i srce u svom palom stanju ne mogu cak ni da zamisle. Onaj koji nije stekao cistotu, taj nikada ne moze, ni u kom slucaju ne moze da dobije ni najmanju predstavu o Bozijim duhovnim darovima ni posredstvom maste, ni posredstvom uporedjivanja sa svim coveku poznatim najprijatnijim dusevnim osecanjima! Prostodusno i sa verom polozi svoje brige na Boga. Nemoj poslusati predloge lukavog, koji je jos u raju govorio nasim praocima: Postacete kao bogovi.[6] Sada ti lukavi predlaze da preuranjeno i gordo tezis da dobijes duhovne darove molitve srca, a oni su, ponavljam, poznati jedino Bogu, i bice dati u pravo vreme i na pravom mestu. To mesto je celokupni sasud, dusevni i telesni, ociscen od strasti.

Pobrinimo se da ocistimo hram – dusu i telo – od idola, od prinosenja zrtava idolima, od zrtava idolskih, od svega sto spada pod sluzenje kumirima. Kao sto je sveti prorok Ilija odveo na potok Kison sve Valove svestenike i proroke i tu ih pobio, tako se i mi pogruzimo u plac pokajanja, i na tom blazenom potoku umrtvimo sve pocetke koji primoravaju nase srce da prinosi zrtve grehu, sva opravdanja kojima se takvo prinosenje zrtava opravdava, izvinjava. Umijmo oltar i sve sto je oko njega suzama; udvojimo, utrojimo umivanje, zato sto su za umivanje dusevne necistote potrebne obilne suze. Neka oltar bude podignut od kamena u ime Gospodnje – od osecanja uzetih jedino iz Jevandjelja; neka tu ne bude mesta za osecanja starog coveka, koliko god ona izgledala nevina i divna.[7] Tada ce veliki Bog spustiti svoj svesveti oganj u nasa srca i uciniti nasa srca hramom blagodatne molitve, kako je i rekao svojim bozanskim ustima: Dom moj dom molitve neka se zove.[8]

Najpre obratimo paznju na telesne strasti, na uzimanje hrane i na nasa bludna stremljenja, jer njih u najvecoj meri izaziva upravo prekomerno uzimanje hrane. Postarajmo se da mudro uredimo stanje svog tela tako sto cemo mu davati onoliko hrane i sna koliko mu treba da ne malaksa previse i da ostane sposobno za podvige, a ujedno toliko malo da u sebi nosi umrtvljenost i da ne ozivljava za gresne pokrete. Sveti oci su opominjali da po pitanju uzimanja hrane i sna mnogo znaci stecena navika: veoma je korisno da se blagovremeno naucimo da uzimamo umerene kolicine hrane i da imamo kratak san.[9] Sveti Isak Sirijski se ovako izrazioo postu i bdenju: “Ko je zavoleo da zajednicari sa tim dvema vrlinama tokom celog svog zivota, taj ce postati miljenik celomudrenosti. Pocetak svih zala je zadovoljavanje stomaka i slabljenje sebe snom: to dvoje raspaljuju strast prema bludu. Suprotno ovome, sveti Boziji put i osnova svih vrlina su post, i bdenje, i pazenje u Bozijoj sluzbi, uz celonocno raspinjanje tela oduzimanjem sladosti sna. Post je ograda svake vrline, osnov podviga, kruna isposnika, krasota devstvenosti i blagoslovenosti, svetlost celomudrenosti, pocetak hriscanskog puta, majka molitve, izvor celomudrenosti i znanja, ucitelj tihovanja. On prethodi svim dobrim delima.Kao sto zdrave oci zele svetlost, tako razuman post zeli molitvu. Kada neko pocne da posti, tada post stvara u njemu zelju da u svom umu razgovora sa Bogom. Telo onoga koji posti ne podnosi da provede celu noc na postelji. Kada je pecat posta stavljen na covekova usta, tada se njegova pomisao poucava u umiljenju, njegovo srce izliva molitvu, tada zalost obavija njegovo lice, daleko su udaljene od njega njegove stidne pomisli. Ne vidi se veselje u njegovim ocima; on je neprijatelj cudljivih prohteva i jalovih razgovora. Nikada zle zelje nisu porobile onoga koji razborito posti. Razboriti post je veliki hram svih vrlina. Ko ne haje za njega, taj ne ostavlja nepotresenom nijednu vrlinu. Post je zapovest odiskona data nasoj prirodi da bi je cuvala pri uzimanju hrane; zbog narusavanja posta pao je stvoreni pocetak naseg zivota. Odatle, od tog pocetka propasti, ali u suprotnom smeru, podviznici pocinju da hode prema strahu Bozijem onda kada pocnu da se drze zakona Bozijeg.”[10] Cim se covek predaje prekomernom snu i prekomerno ugadja stomaku, njega neizbezno pogane sladostrasne kretnje. Dokle te kretnje uzbudjuju dusu i telo, dokle telesne pomisli nasladjuju um, dotle je covek nesposoban za nove i njemu nepoznate pokrete koje ce u njemu izazivati Sveti Duh onog trena kada ga oseni.

Koliko je post neophodan onome koji zeli da se zanima i napreduje u molitvi uma, toliko mu je neophodno i tihovanje, ili potpuno samovanje, odnosno svako udaljavanje od lutanja. Dok zivis u manastiru, sto redje izlazi iz manastira; kada odsustvujes iz manastira, vracaj se u manastir sto je moguce pre; dok posecujes grad ili selo, sa svakom paznjom cuvaj svoja osecanja da ne vidis, da ne cujes bilo sta stetno po dusu, da ne zadobijes nenadanu i nepredvidjenu smrtonosnu ranu. U manastiru znaj crkvu, trpezu i svoju keliju; u keliju kod druge brace odlazi samo onda kada je razlog opravdan – ako mozes, nikako ne idi; posecuj keliju svog ucitelja i duhovnog oca, ako imas tu srecu da si u danasnje vreme nasao ucitelja; posecuj ga pravovremeno i po prekoj potrebi, nikako ne zbog uninija ili praznoslovlja. Nauci se da cutis da bi mogao da tihujes i kada si medju ljudima.

Govori sto je moguce manje, i to u krajnjoj nuzdi. Tesko podnosi nevolje tihovanja onaj koji je navikao na rasejanost, ali svako ko zeli da bude spasen i da napreduje u duhovnom zivotu neizostavno mora da izlozi sebe toj nevolji i navikne se na samovanje i tihovanje. Nakon kratkotrajnog truda, tihovanje i samovanje ce postati zarko zeljeni zbog plodova, i tako dusa razboritog tihovatelja nece zakasniti da ih proba. Nalazeci se u svetu, prepodobni Arsenije Veliki je molio Boga da ga Bog pouci kako da se spase, i cuo je glas koji mu je govorio: “Arsenije! Bezi od ljudi, i bices spasen.” Kada je prepodobni stupio u egipatski Skit, u kome su provodili zivot monasi veliki po svetosti, on je opet molio Boga: “Nauci me da se spasem”, i cuo je glas: “Arsenije! Bezi, cuti, tihuj: to su koreni bezgresnosti.” Sveti Isak Sirijski govori o prepodobnom Arseniju Velikom: “Cutanje pomaze tihovanju. Kako to? Ako vec zivimo u mnogoljudnoj obitelji, ne mozemo izbeci da nekoga ne srecemo. Ni ravnoandjelski Arsenije nije mogao da to izbegne, iako je vise od drugih zavoleo tihovanje. Ne postoji mogucnost da ne srecemo oce i bracu koji zive sa nama; taj susret se desava neocekivano: kada neko ide u crkvu ili u kakvo drugo mesto. Kada je taj blazenstva dostojni muz (prepodobni Arsenije) video sve to, da, posto zivi blizu ljudskog naselja (mada je on ziveo u egipatskom Skitu, punom besprekornih monaha), najcesce ne postoji mogucnost da se izbegne zblizavanje sa ljudima ovoga sveta i monasima koji obitavaju u tim mestima, tada ga je blagodat naucila ovom nacinu – neprestanom cutanju. Ako je zbog preke potrebe nekima otvarao vrata svoje kelije, njih bi utesilo jedino to sto su ga videli svojim ocima: beseda i potreba za njom ostajala je izlisna.”[11] Isti taj sveti Isak govori: “Vise od svega zavoli cutanje: ono te priblizava plodu. Jezik nije dovoljan da iznese ta blaga koja se radjaju iz cutanja. Prvo cemo prinuditi sebe na cutanje: tada se iz cutanja radja u nama nesto sto nas uci cutanju, koje je njega rodilo. Neka ti Bog podari da osetis nesto sto je plod cutanja.

Pocnes li takav zivot da provodis, ne umem ti ni reci kolika ce ti svetlost zasijati iz toga. I ne pomisli, brate, da je divni Arsenije – taj sto je, kazu, oce i bracu, kad bi dolazili da ga vide, primao bez reci i otpustao bez reci – postupao tako samo zato sto je on to hteo: postupao je tako zato sto je u pocetku primorao sebe na to delanje. Neka sladost radja se vremenom u srcu od obucavanja ovom delanju, i sa prinudom poucava telo da prebiva u tihovanju. U tom zivotu radja nam se mnostvo suza i divno vidjenje.”[12] Sveti Isak u 75. slovu govori: “Dugo vremena iskusavan desnim i levim, u vise navrata sam sebe iskusavsi u dva sledeca obrasca zivota, zadobivsi od protivnika (djavola) nebrojene rane, udostojivsi se velikih tajanstvenih pomoci, poucen blagodacu Bozijom, stekao sam mnogim godinama i opitima sledece opitno poznanje. Osnova svih vrlina, pozivanje duse iz robovanja neprijatelju, put koji vodi prema Bozijoj svetlosti i zivotu sadrzani su u ova dva nacina zivota: u tome da u jednom mestu saberes sebe u sebe, i da neprestano postis. To znaci postaviti sebi premudro i razumno pravilo uzdrzanja u jelu, prebivajuci na istom mestu, bez izlazenja, i neprestano se vezbati i poucavati u Bogu. Iz ovoga proizilazi pokornost osecanja, iz ovoga trezvenost uma, iz ovoga ukrocavanje svirepih strasti koje se podizu u telu, iz ovoga krotost pomisli, iz ovoga kretanje svetlih misli, iz ovoga revnost prema delanju vrlina, iz ovoga visoka i tanana razumevanja, iz ovoga neizmerne suze u svako vreme i secanje na smrt; iz ovoga ona cista celomudrenost, daleka od svakog mastanja koje iskusava um; iz ovoga brzo uocavanje i ostrina razumevanja onoga sto je daleko (tj. dobra i zla, i znanje da i jedno i drugo mogu biti daleke posledice svakog delanja); iz ovoga najdublja tajanstvena razumevanja, koja um dokucuje silom Reci Bozije, i najdublje unutrasnje kretnje u dusi, i razlikovanje duhova od svetih sila, i istinskih vidjenja od jalovih mastanja, i razmisljanje o njima; iz ovoga strah od puteva i staza u moru misli, strah koji odseca lenjost i nemar, iz ovoga plamen revnosti koji satire svaku nesrecu i uzdize iznad svakog straha – ona vatrenost koja prezire svaku pozudu i istrebljuje je iz misli, brise secanje na sve prolazno i sve sto pripada ovom svetu i veku. Krace receno: iz ovoga proizilazi sloboda istinskog coveka, radost i vaskrsenje duse, njen odmor sa Hristom u Carstvu nebeskom. Ako neko bude nemaran prema ova dva nacina zivota, neka zna da je sebe lisio svega gore recenog, i da, sem toga, preziranjem ovih dveju vrlina potresa osnovu svih vrlina. Kao sto su ove dve vrline pocetak i sustina Bozijeg delanja u dusi, vrata i put prema Hristu za one koji ih zadrze i pretrpe u njima, tako, suprotno ovome, onaj koji ih ostavi i odstupi od njih dolazi do dva njima suprotna nacina zivota, to jest do telesnog lutanja i bestidnog prejedanja. To su poceci suprotnog gore recenom; oni u dusi prave mesto za strasti.”

“Prvi od ovih pocetaka skida lance pre svega sa onih osecanja koja su vec dovedena u poslusnost. A sta se desava kada se sa osecanja poskidaju lanci koji su ih zauzdavali? Nedolicni i neocekivani slucajevi bliski padu,[13] podizanje silnih talasa, zestoko raspaljivanje izazvano gledanjem, koje ovladava telom i drzi ga u svojoj vlasti, laka spoticanja u takvom (za tome sklone ljude poboznom) nacinu misljenja, burne pomisli koje vuku ka padu, hladjenje prema Bozijim delima i postepeno malaksavanje u ljubavi prema tihovanju, napokon, potpuno ostavljanje pocetog nacina zivota; obnavljanje zaboravljenih zala i ucenje novim, dotle nepoznatim, zbog neprestanih novih susreta, koja i mimo volje i mnogoliko iskrsavaju pred ocima pri prelazenju iz kleti u klet, iz mesta u druto mesto. Strasti, Bozijom blagodacu vec umrtvljene u dusi i istrebljene iz uma brisanjem secanja na njih, opet pocinju da se pokrecu i primoravaju dusu da radi sto one hoce. Eto sta se sve (ne navodim detaljno sve ostalo) otvara u monahu zbog prvog pocetka, to jest zbog lutanja tela, zbog odbacivanja strpljivog podnosenja nevolja u tihovanju. Sta se desava zbog drugog pocetka, to jest kada svinja otpocne svoj posao? U cemu se sastoji posao svinja, ako ne u ostavlja nju stomaka bez njegove brane, ako ne u neprestanom punjenju stomaka, bez odredjenog vremena za obavljanje te potrebe, su protno obicaju razumnih bica? Sta sledi nakon toga? Teska glava, znatno otezalo telo, oslabela ramena. Zbog ovoga nemar u Bozijoj sluzbi postaje neizbezan; javlja se lenjost, koja ne dopusta coveku da cini poklone tokom molitvenog pravila; nemar prema uobicajenom preklanjanju kolena; pomracenje i hladnoca misli, telesnost uma, gubitak njegove sposobnosti za rasudjivanje zbog uzburkanosti i narocitog pomracenja misli; debeli i gusti sloj mraka prostrt na celu dusu; obilno uninije pri svakom Bozijem delu, i pri citanju, zbog nesposobnosti da se proba sladost reci Bozije; ostavljanje najnuznijih vezbanja; um koji nezaustavljivo luta po celoj zemlji; nakupljanje obilne vlage u svim udovima, necista mastanja nocu, koja iznose pred dusu stidne i nepotrebne slike, a one, ispunjene pozudom, ispunjavaju u samoj dusi svoju necistu zelju. Postelja tog jadnika izlozenog takvom prokletstvu, njegovo odelo i samo telo – sve je to opoganjeno mnostvom stidnih istecenja, koja isticu iz njega kao iz izvora. To se s njim desava i nocu i danju; telo neprestano toci necistote i pogani misao, i time se covek lisava nade da ce sacuvati celomudrenost posto sladost culnog, gresnog uzbudjivanja deluje u celom njegovom telu i pri tome se neprestano i nestrpljivo raspaljuje, pa pred njim iskrsavaju sablaznjive, u mislima stvorene slike lepote, i razdrazuju ga u svako doba, i privlace um da se spaja sa sobom (sa tim u mislima stvorenim slikama lepote). Nema sumnje da se on spaja sa njima samim tim sto razmislja o njima i strasno ih zeli, a sve zato sto je njegova moc rasudjivanja potpuno pomracena. To i jeste ono o cemu je prorok rekao: ‘Takva je plata sestre tvoje Sodoma, koja se nasladjivala tako sto je uzimala hleb do sitosti, i ostalo.’[14] Jedan veliki mudrac je rekao i sledece: ‘Ako ko hrani svoje telo nasladama, taj silom ubacuje svoju dusu u veliku bitku (borbu). Ako takav covek nekad i dodje sebi, pozelece da sebe nekako prisili i zaustavi, no nece moci (to da ucini) zato sto je njegovo telo previse raspaljeno, ali i zato sto razdrazeno i sablaznjeno telo nasilno i snazno zarobljava dusu svojim pozudama.1 Vidis li na ovome kako su bezbozne sile prepredene? Opet isti ovaj mudrac govori: ‘Nasladjivanje tela, njegova mladalacka mekoca i vlaznost – to su uzroci zbog kojih dusa brzo stice strasti; nju obuzima smrt, i tako ona potpada pod sud Boziji. Suprotno ovome, ako se dusa neprestano poucava u secanju na svoje obaveze, onda ona pociva u svojoj slobodi; njene brige su umanjene; ona ne vodi brigu ni o cemu sto je prolazno, vec se brine o vrlini tako sto obuzdava strasti i cuva vrline; nalazi se u stanju postepenog napredovanja, u radosti jer je ostavila brige o ovome svetu, u dobrom zivotu i sigurnoj luci. Telesno nasladjivanje pak jaca strasti i podize ih protiv duse, i, sto je jos gore, iskorenjuje samu dusu iz njenih osnova. Pri tome one pobudjuju utrobu na neuzdrzanost i bludna nepristojna osecanja. One podsticu na prevremeno uzimanje hrane. Onaj koji se zauzima za njih, taj nece da trpi malu glad da bi ovladao sobom, jer je rob strasti.’” Slicno razmisljaju i svi sveti oci, no necemo ih navoditi jer bi nase slovo predugo trajalo.

Kada spolja ogradimo svoj zivot uzdrzavanjem od suvisnog uzimanja hrane i pica i od nasladjivanja njima, kada svoj zivot ogradimo onim sto je u nasim rukama, dakle samovanjem, odnosno stalnim prebivanjem u manastiru i udaljavanjem od poznanstva i u manastiru i izvan njega, tada obratimo svoju paznju na dusevne strasti. Obratimo paznju pre svega na zapovesti Gospodnje, na gnev,[15] cija je osnova gordost.[16]

Oprostimo nasim ocima i nasoj braci, koji obitavaju blizu nas ili daleko od nas, zivim i otislim, sva ponizenja i uvrede koje su nam naneli, koliko god te uvrede bile teske. Gospod nam je zapovedio: I kada stojite na molitvi, prastajte ako sta imate protiv koga; da i Otac vas koji je na nebesima oprosti vama sagresenja vasa. Ako li pak vi ne oprastate, ni Otac vas koji je na nebesima nece oprostiti vama sagrjesenja vasa.[17] Pomoli se, pre svega, za svoje neprijatelje i blagoslovi ih[18] kao orudja Bozijeg promisla kroz koja ti je vraceno za tvoje grehove za vreme kratkotrajnog zemaljskog zivota, pomoli se za njih da bi se oslobodio plate koju si zasluzio, dakle vecnih muka u paklu. Kada budes tako postupao, kada zavolis svoje neprijatelje i budes molio da im budu darovana sva blaga, prolazna i vecna – tek tada ce ti sici Bog u pomoc, i satrces svojom molitvom sve svoje neprijatelje, stupices umom u hram srca da se poklanjas Ocu u duhu i istini.[19] Na ako dopustis svom srcu da otvrdne u zlopamcenju, i ako opravdavas svoj gnev svojom gordoscu, znaj da ce se okrenuti od tebe Gospod Bog tvoj, i bices bacen pred satanu da te zgazi svojim nogama. Za sve neciste pomisli i osecanja on ce te gaziti, a ti neces moci da mu se odupres.[20] A ako te Bog udostoji i stavi u osnovu tvog molitvenog podviga bezazlenost, ljubav, neosudjivanje bliznjih, milostivo prastanje, tada ces posebno lako i brzo pobediti svoje protivnike i dostignuti cistu molitvu.

Znaj da se sve strasti i svi pali duhovi nalaze u veoma bliskom medjusobnom srodstvu i savezu. To srodstvo, taj savez je greh. Ako te je pokorila jedna strast, onda su te kroz pokoravanje toj jednoj strasti pokorile sve ostale strasti. Ako si dopustio da te pokori jedan duh zlobe tako sto si razgovarao sa pomislima koje on ulaze u tebe, i onda se potpuno predao tim pomislima ili mastanjima, ti si postao rob svih duhova. Kada te pobede, oni ce te predavati jedan drugome, kao roba.[21] Tome nas poucavaju sveti oci, tome nas poucava sam opit. Obracaj paznju na sebe, i shvatices sledece: cim dragovoljno dopustis da u necemu budes pobedjen, odmah ces nakon toga biti pobedjen mimo svoje volje i u necemu sasvim drugom, u cemu i ne bi dopustio da te pobede, i to ce trajati dotle dok revnosnim pokajanjem ponovo ne uspostavis svoju slobodu. U osnovu molitvenog podviga polozi bezgnevlje, ljubav i milost prema bliznjima, jer ih je Jevandjelje zapovedilo; odlucno odbaci svaki razgovor sa pomislima i svako mastanje. Sve pomisli i mastanja predusreci recima: “Celog sebe predao sam volji Boga moga, i zato nemam nikakve potrebe da naklapam, nagadjam, predvidjam, jer Gospod je blizu. Ne brinite se ni za sto – zapoveda Sveti Duh meni i svima koji veruju Hrista – nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnoscu kazujte Bogu zelje vase”[22] Budite, dakle, cjelomudreni – to jest odbacite presitost i nasladjivanje, odbacite obmanljive pomisli i mastanja – i trezveni u molitvama; sve svoje brige polozite na Njega, jer se On stara za vas.[23] Hocu da se muzevi, to jest hriscani koji su se usavrsili u molitvenom podvigu, mole na svakom mjestu, podizuci svete ruke, um i srce, ociscene od strasti, ispunjene smirenjem i ljubavlju, bez gnjeva i dvoumljenja, jer su se, dakle, klonili svake zlobe na bliznjega, slaganja sa pomislima i nasladjivanja mastanjima.[24] Kada omrznes svaki put nepravedan, upravices se po svima zapovestima Gospodnjim.[25] Put nepravedan je razgovor sa pomislima i mastanje. Onaj ko je odbacio takav razgovor i mastanje, taj moze da sledi sve Bozije zapovesti, moze da ucini volju Boziju u svojoj utrobi,[26] i da se neprestano prilepljuje molitvom uz Gospoda tako sto ce svojoj molitvi davati krila smirenjem i ljubavlju. Koji ljubise Gospoda, mrzite na zlo,[27] opominje nas Sveti Duh.

Trudbenik molitve mora da sazna i uvidi dejstvo strasti i duhova na njegovu krv. Sveto pismo sa razlogom govori da tijelo i krv ne mogu naslijediti Carstva Bozijega.[28] Bog je odbacio i gruba telesna osecanja starog coveka, ali i tanana osecanja, ponekad sasvim tanana, izazvana kretnjama krvi. Podviznikovu paznju u tome cini jos potrebnijom cinjenica da tanano dejstvo strasti i duhova na krv postaje jasno tek tada kada srce oseti u sebi dejstvo Svetog Duha. Osecanje se objasnjava osecanjem. Kada stekne duhovno osecanje, podviznik najednom potpuno jasno uvidja dejstvo krvi na dusu, uvidja na koji nacin strasti i duhovi, dejstvujuci posredstvom krvi na najtananiji nacin na dusu, zarobljavaju dusu i drze je takvu, zarobljenu, pod svojom kontrolom. Tako ce on shvatiti i uveriti se da je svako dejstvo krvi na dusu – i grubo i tanano – mrsko pred Bogom, da predstavlja zrtvu opoganjenu grehom, da nije dostojno da bude u duhovnoj oblasti, da nije dostojno da se ubroji u duhovna dejstva i osecanja. Do pojavljivanja dejstva Duha u srcu tanano dejstvo krvi ostaje ili potpuno neshvaceno ili malo shvaceno, cak moze biti smatrano dejstvom blagodati, ako ne bude preduzet potreban oprez. Ta predostroznost sastoji se u tome da do ociscenja i obnovljenja Duhom nikakvo osecanje srca ne treba smatrati pravilnim, osim osecanja pokajanja, spasonosnog zaljenja zbog grehova, razblazenog nadom pomilovanja. Od pale prirode Bog prima jedino zrtvu srca, jedino osecanje srca, jedino njegovo stanje: Zrtva je Bogu duh skrusen; srce skruseno i unizeno Bog nece odbaciti.[29]

Dejstvo krvi na dusu ocigledno je pri dejstvu strasti gneva i gnevnih pomisli na krv, narocito u ljudima koji su skloni gnevu. U kakav samo pomamni zanos pada covek kada u njemu bukne bes! On tada gubi celokupnu vlast nad sobom, pada pod vlast strasti, u vlast duhova koji zarko zele njegovu propast samim tim sto su upravo njega uzeli za orudje zlodela; on govori i postupa kao da je lisen razuma. Dejstvo krvi na dusu ocigledno je takodje i onda kada strast za bludom uspali krv. Dejstvo ostalih strasti na krv manje je ocito, ali postoji. Sta je tuga? Sta je uninije? Sta je lenjost? To su razna dejstva na krv raznih gresnih pomisli. Srebroljublje i koristoljublje neizostavno uticu na krv: sta je nasladjivanje koje radja u coveku mastanje o obogacenju ako ne sablaznjivo, obmanjivo, gresno igranje krvi? Duhovi zlobe, neprestano i neutoljivo zedni covekove propasti, dejstvuju na nas i pomislima, i mastanjima, ali i raznim doticajima, tako sto doticu nase telo, nasu krv, nase srce, nas um, i nastoje na sve nacine i svim sredstvima da ubrizgaju u nas svoj otrov.[30] Neophodan je oprez, neophodna je budnost, neophodno je jasno i tanano poznavanje misaonog puta koji vodi Bogu. Na tom putu ima mnostvo lopova, razbojnika, ubica. Suoceni sa bezbrojnim opasnostima placimo pred Gospodom nasim i molimo Njega neprestanim placem da nas On sam vodi uskim i nevoljama ispunjenim putem koji vodi u zivot. Razna uspaljivanja krvi od dejstva raznih demonskih pomisli i mastanja nisu nista drugo do ono plameno oruzje koje je prilikom naseg pada dato palom heruvimu da se njime vrti u nama i zabranjuje nam da udjemo u tajanstveni Boziji raj duhovnih pomisli i osecanja.[31]

Posebnu paznju moramo obratiti na dejstvo slavoljublja zato sto njegovo dejstvo na krv veoma tesko mozemo da opazimo i razumemo. Slavoljublje skoro uvek dejstvuje zajedno sa istancanim sladostrascem i pruza coveku veoma istancane gresne naslade. Otrov tog nasladjivanja deluje toliko polako i neprimetno da nasladjivanje u slavoljublju i sladostrascu mnogi smatraju tesenjem savesti, cak dejstvom Bozije blagodati. Obmanut tim nasladjivanjem, podviznik malo-pomalo dolazi u stanje samoobmane, a posto samoobmanu smatra blagodatnim stanjem, on postepeno pada u potpunu vlast palog andjela, stalno zaogrnutog u plast svetlog andjela, i postaje orudje, apostol odbacenih duhova. Iz tog stanja napisane su cele knjige koje zaslepljeni svet slavi, i koje s nasladom i ushicenjem citaju ljudi neocisceni od strasti. To prividno duhovno nasladjivanje nije nista drugo do nasladjivanje u istancanom slavoljublju, gordoumlju i sladostrascu. Nasladjivanje nije osobina gresnika; njegova osobina je plac i pokajanje. Slavoljublje kvari dusu isto onako kako strast za bludom kvari dusu i telo. Slavoljublje cini dusu nesposobnom za duhovne kretnje, a one pocinju onda kada prestanu kretnje dusevnih strasti, kada ih smirenje zaustavi. Upravo zato monasima, posebno onima koji se zanimaju molitvom i zele da napreduju u njoj, sveti oci predlazu sveto pokajanje, koje dejstvuje direktno protiv slavoljublja, i tako donosi dusi siromastvo duhom. Da slavoljublje dejstvuje na dusu, i da je to dejstvo veoma slicno dejstvu bluda – to moze da se zapazi tek nakon velikog vezbanja u pokajanju. Strast za bludom uci teznji za nedozvoljenim spajanjem sa drugim telom, a u onima koji se njoj povinuju – koji joj se povinuju cak samo time sto se nasladjuju necistim pomislima i mastanjima – ona menja sva osecanja srca, menja ustrojstvo duse i tela; slavoljublje tezi ka protivzakonitom ucestvovanju u ljudskoj slavi, i, cim dotakne srce, izaziva nepravilne sladosne kretnje krvi, a te kretnje menjaju covekov sastav, menjaju celokupnu smesu (raspolozenje) coveka time sto ubace u nju i smesaju sa njom grubi i mracni duh sveta, i tako otudjuju coveka od Duha Bozijeg. U odnosu na istinsku slavu, slavoljublje je blud. “Bludnim ocima ono gleda na prirodu stvari”, kaze sveti Isak Sirijski.[32] Koliko ono pomracuje coveka, kada priblizavanje Bogu i usvajanje Boga cini teskim, posvedocuje Spasitelj: Kako vi mozete verovati – rekao je On slavoljubivim farisejima, koji su trazili pohvalu i odobravanje jedan od drugoga i od zaslepljenog ljudskog drustva – kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne trazite?[33]

Takvu gordu revnost, po recima prepodobnog Jovana Lestvicnika i Nila Sorskog,[34] prema preuranjenom iskanju onoga sto dolazi u svoje vreme mozemo nepogresivo svrstati u strasti slavoljublja pri neprestanom sadejstvu krvi; krv raspaljuje i pokrece slavoljubive pomisli, a slavoljublje, obrnuto, gaji i razmnozava sablaznjiva mastanja i nadmeno misljenje o sebi, koje je apostol nazvao uzaludnim nadimanjem tjelesnim umom svojim.[35]

Iz svega sto smo gore rekli moze se zakljuciti i zivotno doba koje prilici molitvi uma i molitvi srca. Takvoj molitvi prilici zreli uzrast, u kome se porivi u coveku vec prirodno ukrocuju. Mladost se ne odbacuje, ako ima svojstva zrelosti, narocito ako ima vodju. Ali za zrelost nije dovoljan samo odredjeni broj godina od rodjenja, ili broj godina od stupanja u manastir; zrelost mora najvise da proizilazi iz dugotrajnog prethodnog razmatranja sebe, ne proizvoljnog razmatranja, nego u Gospodu Isusu Hristu, uz svetlost Jevandjelja, u kome je prikazan novi covek, a i sve nijanse bolesti starog, i uz izucavanje svetih otaca pravoslavne, Istocne crkve, koji nepogresivo poucavaju da se koristimo svetloscu Jevandjelja. Sto se covek vise udubljuje u sebe, sto vise poznaje sebe, sto vise poznaje svoje strasti, njihovo raznovrsno dejstvo, sredstva za borbu, svoju nemoc, sto se vise stara da istrebi u sebi gresna svojstva koja je pad usadio i stice svojstva na koja ukazuje Jevandjelje, time ce temelj za zgradu molitve biti tvrdji. Ne treba zuriti pri izvodjenju temelja: naprotiv, treba se pobrinuti da on bude dovoljno dubok i cvrst. Malo je izuciti strasti i njihove veoma isprepletene grane u citanju otackih knjiga; treba ih procitati u zivoj knjizi duse, i sticati o njima opitno znanje. Ocigledno je da su potrebne mnoge godine da bi takvo vezbanje bilo plodonosno, narocito u nase vreme, kada se bez truda retko dobija bilo koje duhovno znanje, kada se svakog takvog znanja moramo dokopavati u knjigama, i zatim uvideti u knjigama red, postepenost duhovnih znanja, delanja, stanja. Oni koji nisu vodili dovoljno racuna o cvrstini temelja videli su u svojoj kuci mnoge nedostatke i neudobnosti, velike pukotine i druga ostecenja, a cesto su videli i zalosno rusenje same kuce. Braco! Ne zurimo: to nas i Jevandjelje savetuje[36], iskopajmo, produbimo, polozimo u temelje tesko kamenje. Kopanje i produbljivanje je detaljnno ispitivanje srca, a tvrdo kamenje su navike utvrdjene dugotrajnim delanjem u jevandjelskim zapovestima.

Kada Hristov podviznik, saobrazno svojim snagama, ovlada kretnjama krvi i oslabi njena dejstva na dusu, tada u dusi malopomalo pocinju da nastaju duhovni pokreti; u umu pocinju da se javljaju tanana Bozija misljenja, privlace ga da ih razmatra, odvlace od lutanja i cine da se sabere u sebi;[37] srce pocinje da podrzava um obilnim umiljenjem. Od duhovnih dejstava potpuno oslabljuju dejstva krvi na dusu: krv pocinje da vrsi svoj prirodni posao u telu, vraca se svom prirodnom odredjenju, i time prestaje da bude orudje greha i demona. Sveti Duh zagreva coveka duhovno, i ujedno orosava i osvezava dusu koja je do tada bila upoznata jedino sa raznim raspaljivanjem krvi.[38] Kada se pojavi unutrasnje Sunce pravde, tada odlaze unutrasnje zveri u svoje jazbine i podviznik izlazi iz mraka i robovanja u kojima su ga drzali greh i pali duhovi, izlazi na svoje duhovno delo i napredovanje do same veceri zemaljskog zivota, do preseljenja u vecni, nevecernji zivot.[39] Od blazenog dejstva Svetog Duha u coveku, u njemu najpre pocinje da zraci neobicna tisina, pojavljuje se umrtvljenost prema svetu, prema nasladjivanju njegovom sujetnoscu i gresnoscu, prema sluzenjima u tom svetu. Hriscanin se pomiruje sa svime i svima posredstvom neobicnog, smirenog i ujedno uzvisenog duhovnog rasudjivanja, nepoznatog i nedostupnog telesnom i dusevnom stanju. On pocinje da oseca sazaljenje prema celom covecanstvu i prema svakom coveku pojedinacno. Sazaljenje prelazi u ljubav. Zatim pocinje da se udvostrucuje njegova paznja u molitvi: reci molitve pocinju da stvaraju snazan, neobican utisak na dusu, potresaju je. Na kraju, malopomalo, srce i cela dusa krecu u sjedinjavanje sa umom, a za dusom se upucuje u to sjedinjenje i samo telo. Takva molitva naziva se:

- molitvom uma kada je izgovara um uz duboku paznju i podrsku srca;

- molitvom srca kada je izgovaraju sjedinjeni um i srce,pri cemu um, takoreci, silazi u srce i iz dubine srca salje molitvu;

- molitvom duse kada se cini iz cele duse, uz ucesce samog tela, kada se cini iz celokupnog bica, pri cemu celo bice postaje sama usta koja izgovaraju molitvu.

Molitvu uma, i molitvu srca, i molitvu duse sveti oci u svojim delima cesto obuhvataju jednim nazivom, a ponekad ih razlikuju. Tako je prepodobni Grigorije Sinajski rekao: “Uvek ih zovi molitvama uma ili molitvama duse.” Ali danas, kada se ucenje iz njihovih zivih usta o tome krajnje umanjilo, veoma je korisno znati razlike koje ih odredjuju. Kod jednih bolje dejstvuje molitva uma, kod drugih molitva srca, a kod trecih molitva duse, sve u zavisnosti od toga kako je Onaj koji razdeljuje sva blaga, i prirodna i blagodatna, obdario svakoga;[40] ponekad u jednom istom podvizniku dejstvuje cas jedna, cas druga molitva. Takvu molitvu veoma cesto prate suze. Covek tada donekle saznaje sta znaci blazeno bestrasce. On pocinje da oseca cistotu, a od cistote zivi strah Boziji, a strah Boziji jede ogrubelost tela neobicnim, coveku do tada nepoznatim uzasom, tom posledicom jasnog osecanja da stoji pred Bogom. Hriscanin stupa u novi zivot i novi podvig, dakle u ono sto odgovara obnovljenom stanju njegove duse: vise ne uzima mleko za ishranu. Sva njegova dela slivaju se u jedno, “u blazeno neprestano pokajanje.” Neka razume ko moze da razume: receno je najnuznije, za dusu najspasonosnije, najvaznije znanje za istinskog delatelja, koliko god te reci bile jednostavne. To stanje iskazao je Pimen Veliki u svom odgovoru na pitanje kako pazljivi tihovatelj mora da se ponasa. Veliki je odgovorio: “Slicno coveku koji je do guse upao u blato, i vice Bogu: ‘Pomiluj me.”[41] Duboki plac, plac covecijeg duha kojeg je Duh Boziji podigao u plac, neodvojivi je saputnik molitve srca; duhovno osecanje straha Bozijeg, poboznosti i umiljenja prati molitvu duse. U savrsenim hriscanima oba ova osecanja prelaze u ljubav. Ali i ta osecanja spadaju u blagodatna. Ta osecanja su darovi Boziji, i daju se u svoje vreme, a ne moze da ih razume cak ni onaj podviznik koji se podvizava u njihovoj oblasti, makar njegovo podvizavanje i bilo pravilno. Molitva srca dejstvuje najvise ako se molimo imenom Gospoda Isusa; molitvom duse mole se oni koji su dobili molitvu srca kada se zanimaju molitvoslovljem i psalmopevanjem.

Bog je i u Novom i u Starom zavetu zapovedio coveku da se moli i u umu, i u srcu, i u dusi. I ljubi Gospoda Boga svojega – zapoveda Bog – svim srcem svojim, i svom dusom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovijest.[42] Ocigledno je da se najveca, najuzvisenija zapovest ne moze drugacije ispuniti nego molitvom uma, srca i duse, jer moliti se istinski njome znaci odvajati se od celokupne tvari, i svim svojim bicem ustremljivati se ka Bogu. Nalazeci se u toj ustremljenosti ka Bogu, onaj koji se moli najednom se sjedinjuje sam sa sobom i vidi da ga je prst Boziji iscelio svojim dodirom. Um, srce, dusa, telo, do tada raseceni macem greha, najednom se sjedinjuju u jedno u Gospodu. A posto se sjedinjenje dogodilo u Gospodu, i posto ga je Gospod ucinio, onda je ono ujedno i sjedinjenje coveka sa samim sobom, i njegovo sjedinjenje sa Gospodom. Nakon sjedinjenja, ili zajedno sa sjedinjenjem, usledice pojavljivanje duhovnih darova. Pravilnije: sjedinjavanje je dar Duha. Prvi duhovni dar, koji i vrsi cudesno sjedinjenje, jeste mir Hristov.[43] Nakon Hristovog mira sledi ceo skup Hristovih darova i plodova Svetog Duha, koje apostol ovako navodi: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdrzanje.[44] Molitva coveka koji je isceljen, sjedinjen, pomiren u sebi i sa sobom daleka je od demonskih pomisli i mastanja. Plameno oruzje palog heruvima prestaje da dejstvuje: krv, koju je zadrzala sila odozgo, prestaje da kipti i da se uznemiruje. To more postaje nepomicno; vetrovi – demonske pomisli i mastanja – vise ne uticu na njega. Molitva koja je daleka od pomisli i mastanja naziva se cistom,[45] pribranom. Podviznik koji je dostigao cistu molitvu pocinje da posvecuje vezbanju u njoj mnogo vremena i cesto to sam i ne primecuje. Sav njegov zivot, sva delatnost pretvara se u molitvu. Sadrzina molitve, kazu sveti oci, nuzno odredjuje njenu duzinu. Kada molitva obuhvati coveka, ona ga postepeno menja, cini duhovnim zbog sjedinjenja sa Svetim Duhom, kako govori apostol: A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je Duh s njime.[46] Naprsniku Duha otkrivaju se tajne hriscanstva.

Blagodatni mir Hristov, koji podviznika uvodi u cistu molitvu, potpuno je razlicit od covekovog uobicajenog, spokojnog, prijatnog raspolozenja: cim se useli u srce, on okiva uznemirujuce kretnje strasti, oduzima strast, ali ne udaljavanjem strasnog, nego blazenim, srcanim stanjem u Hristu, pri kome strasno nije strasno, kako je Gospod rekao: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao sto ga svijet daje. Neka se ne zbunjuje srce vase i neka se ne boji.[47] U miru Hristovom skriveno zivi takva duhovna sila da on njome satire svaku zemaljsku zalost i svako iskusenje. Ta sila pozajmljuje se od samog Hrista: U meni mir imate. U svijetu cete imati zalost; ali ne bojte se,ja sam pobijedio svijet.[48]

Prizivan molitvom srca, Hristos salje u srce duhovnu silu koja se zove mir Hristov, nepojmljivu umom, neiskazivu recima, nedokucivo dokucivanu jedino blazenim opitom. Mir Boziji – govori apostol hriscanima – koji prevazilazi svaki um, sacuvace srca vasa i misli vase u Hristu Isusu.[49] Takva je sila Hristovog mira. On prevazilazi svaki um. To znaci: on je iznad uma sazdanih stvorenja – i ljudskog uma, i uma andjela svetlosti, i uma palih andjela. Kao dejstvo Bozije, on se sa vlascu bozanstveno rasporedjuje pomislima i osecanjima srca. Cim se on pojavi, sve demonske pomisli i od njih zavisna osecanja pocinju da beze, a covecije pomisli, zajedno sa srcem, dolaze pod njegovo svesveto upravljanje i vodjstvo. Od sada on postaje njihov car, i pazi ih, to jest cuva ih nepovredivim za greh, u Hristu Isusu. To znaci: on drzi pomisli u jevandjelskom ucenju tako sto im ne da da iz njega izadju, prosvetljuje um tajanstvenim tumacenjem tog ucenja, a srce hrani hlebom nasusnim koji silazi s neba i daje zivot svima koji se pricescuju njime.[50] Svojim obilnim dejstvom sveti mir navodi cutanje na um i vuce i dusu i telo na to da ga blazeno probaju. Tada se prekida svaka kretnja krvi, svaki njen uticaj na stanje duse: nastaje velika tisina. U celom coveku struji neka nezna svezina, i cuje se tajanstveno ucenje. Upravo zato sto ga sveti mir odrzava i hrani, hriscanin postaje nedostupan za neprijatelje: prilepljen je za nasladjivanje Hristovim mirom, zanet je njime, i zato zaboravlja i gresne, a i sve zemaljske i telesne i dusevne naslade. Kakav lekovit napitak! Kakav bozanstveni lek! Kakav blazeni zanos! I zaista: sta drugo moze biti pocetak obnavljanja coveka ako ne blagodatno osecanje tog mira koji covekove sastavne delove razdvojene grehom ponovo sjedinjuje u jedno? Moze li covek bez tog prethodnog dara, bez tog sjedinjenja sa samim sobom, biti sposoban za bilo kakvo duhovno, bozansko stanje, koje stvara sveblagi Sveti Duh? Moze li razbijeni sasud pre nego sto ponovo bude sastavljen da primi bilo sta u sebe?

Osecanje mira u Hristu, kao i svi blagodatni darovi uopste, pocinje pre svega da se javlja tokom molitve, jer je to ono delanje u kome poboznost i pazenje najbolje pripremaju podviznika za primanje Bozijih utisaka. Kasnije sveti mir postaje osobina hriscanina, stalno ga prati, stalno i svuda podstice da se moli u kleti svoje duse, ukazuje, jos izdaleka, na unutrasnje neprijatelje i podmukle zlobnike, odbija ih i pobedjuje svojom svemocnom desnicom.

Ovako je opisao sveti prorok Ilija velicinu duhovnog dara, Hristovog mira, njegovo pojavljivanje u izabranom narodu Bozijem, novom Izrailju, hriscanima, njegovu silu da isceljuje duse, da podrzava zdravlje dusa, cinjenicu da taj dar potice od Bogocoveka, da ga daje Bogocovek: Bog silni – govori prorok o ocovecenom Gospodu – otac vjecni, knez mirni: navesce mir na knezove, na uznapredovale hriscane, koji su pobedili strasti i zato zasluzili naziv knezova, mir i zdravlje Njegovo.[51] Bez kraja ce rasti vlast i mir na prijestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada dovijeka. To ce uciniti revnost Gospoda nad vojskama.[52] Zasijace u dane njegove pravda i mnostvo mira;[53] Gospod ce blagosloviti narod Svoj – hriscane – mirom,[54] a krotki ce naslediti zemlju, i uzivace u mnostvu mira.[55] Kao sto Sveti Duh objavljuje Sina,[56] tako dejstvo Svetog Duha u coveku, mir Hristov, objavljuje da su covekove pomisli usle u svesvetu oblast Bozije pravde i istine, da je jevandjelje primljeno njegovim srcem: Milost i istina poljubise se, pravda i mir celivase se.[57] Dejstvo Hristovog mira u coveku je znak da u njemu prebivaju Hristove zapovesti, da je on izvan zablude i samoobmanjivanja: suprotno ovome, i najmanje primetna zbunjenost, kakvim god opravdanjima se prikrivala, pouzdan je znak da je covek skrenuo sa uskog Hristovog puta na siroki put koji vodi u propast.[58] Ne osudjuj ni bezboznog ni nesumnjivog zlotvora: Svojemu Gospodaru on stoji ili pada.[59] Ne mrzi ni svog klevetnika, ni rugaca, ni pljackasa, ni ubicu: oni te raspinju sa desne strane Gospoda po nedokucivom uredjenju Bozijih sudova da bi u iskrenom saznanju i ubedjenju mogao u svojoj molitvi da kazes Gospodu: “Da, primam po svojim delima kao sto sam zasluzio, seti me se Gospode u Carstvu svome.” Nevolje koje se dopustaju na tebe shvati kao svoju neiskazivu dobrobit, kao svoju izabranost pred Bogom, i pomoli se najtoplijom molitvom za te svoje dobrocinitelje kroz koje ti se pruza dobrobit, uz pomoc cijih ruku se istrzes iz sveta i umrtvljavas se za njega, na cijim se rukama uznosis Bogu. Oseti prema njima onakvu milost kakvu prema nesrecnom i u grehu zaglibljenom covecanstvu oseca Bog, koji je svog Sina predao na zrtvu da bi iskupio delo neprijateljsko Tvorcu, znajuci da ce se to delo u vecini narugati i toj zrtvi, da ce je prenebreci. Takva milost seze do ljubavi prema neprijateljima, izliva se u usrdnim molitvama za njih, i dovodi do opitnog poznanja Istine. Istina je rec Bozija, Jevandjelje; Istina je Hristos. Poznanje Istine uvodi u dusu Boziju istinu tako sto izgoni iz duse palu i grehom oskrnavljenu coveciju istinu: svoj ulazak u dusu Bozija istina posvedocuje Hristovim mirom. Hristov mir cini coveka i hramom i svestenikom Boga zivoga: I bi u miru mesto Njegovo (Bozije), i obitaliste Njegovo na Sionu; tamo skrsi moci strela, oruzje i mac i rat.[60]

O blazenom sjedinjavanju coveka sa samim sobom zbog dejstva Hristovog mira svedoce najveci ucitelji monastva. Sveti Jovan Lestvicnik govori: “Zavapih svim srcem mojim, to jest telom, dusom i duhom: Jer gde su dva u ovom poslednjem sjedinjeni, tamo je i Bog sa njima.”[61] Prepodobni Isaija Otselnik govori: “Ako i ti, kao i mudre devojke, znas da je tvoja svetiljka puna ulja, i ti ces moci da udjes u loznicu, i neces morati da ostanes izvan nje; ako si osetio da su se tvoj duh, dusa i telo neporocno sjedinili i ustali cisti u dan Gospoda naseg Isusa Hrista; ako te savest ne razoblicava i ne osudjuje; ako si postao dete, po recima Spasitelja, koji je rekao: Pustite djecu, i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvih Carstvo nebesko,[62] onda si zaista postao nevesta (Hristova); Sveti Duh je pocinuo na tebi, iako si jos u telu.”[63] Sveti Isak Sirijski govori: “Ne poredi one koji cine znamenja, cuda i sile u svetu sa onima koji razumno tihuju. Zavoli prazninu tihovanja vise nego sitost gladnih u svetu i obracanje mnogih neznabozaca ka poklanjanju Bogu. Bolje ti je da se oslobodis okova greha nego da oslobodis robove od rada. Bolje ti je da se umiris sa svojom dusom u jednodusnosti trojice koja je u tebi – a mislim na telo, dusu i duh – nego da svojim ucenjem umirujes one koji drugacije misle.”[64] Sveti mir je ono nekretanje uma koje je posledica ispunjenja jevandjelskih zapovesti; to nekretanje sveti Isak Sirijski pominje u 55. slovu, a sveti Grigorije Bogoslov i sveti Vasilije Veliki su se udaljili u pustinju cim su ga osetili. Tamo su se zauzeli oko svog unutrasnjeg coveka, i kada su ga konacno uredili pomocu Jevandjelja, postali su gledaoci tajanstvenih vidjenja Duha. Ocigledno je da nekretanje, ili sabranost (unistenje rasejanosti), um stice tek onda kada se sjedini sa dusom. Bez toga on ne moze da se suzdrzi od lebdenja i lutanja kuda god stigne. Kada se um, dejstvom Bozije blagodati, sjedini sa srcem, tada on dobija molitvenu silu, o kojoj prepodobni Grigorije Sinajski govori: “Da Mojsije nije primio od Boga stap sile, ne bi Bog kroz njega pobedio faraona i Egipat. Tako je i sa umom: ako ne bude imao u ruci molitvenu silu, on nece moci da satre greh i neprijateljske sile.”[65] U duhovnim poukama jeromonaha Serafima Sarovskog neobicno jasno i prostodusno izneto je ucenje o Hristovom miru i pokazana visina i vaznost tog dara; tamo je sve skinuto neposredno iz svetog opita srca: “Kada um i srce budu sjedinjeni u molitvi, i pomisli duse nerasejane, tada ce srce zagrevati duhovna toplina u kojoj sija Hristova svetlost i celog unutrasnjeg coveka ispunjava mirom i radoscu.[66] Nista nije bolje od mira u Hristu, zato sto se u njemu osujecuje svaka bitka duhova, ziveli oni na zemlji ili u vazduhu. Kada covek pogruzava um u sebe i ima delanje u svom srcu, onda je to znak da je njegova dusa razumna. Tada ga Bozija blagodat osenjuje, i on obitava u mirnom, a posredstvom toga i u blazenom uredjenju: u mirnom jer ima mirnu savest; a u blazenom zato sto um sagledava u sebi blagodat Svetog Duha, po reci Bozijoj: I bi u miru mesto Njegovo.[67] Kada ko hodi u mirnom uredjenju, taj kasikom zahvata duhovne darove. Kada covek dospe u mirno uredjenje, tada moze svetlost svog razuma da isijava i na ostale. Ovaj svet, kao neku bescenu riznicu, ostavio je Gospod nas Isus Hristos svojim ucenicima pred svoju smrt, i rekao im: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam.[68] Nasa je obaveza da sve svoje snage, zelje i dejstva usredsredimo na to da dobijemo mir Boziji i da sa Crkvom uvek govorimo: Gospode Boze nas! Nama ces dati mir.’”[69] Na svaki dobri nacin moramo nastojati da sacuvamo dusevni mir i da nas ne uznemiruju uvrede drugih: zbog ovoga se moramo na svaki nacin starati da zadrzimo gnev i da posredstvom pazenja sacuvamo um i srce od nepristojnih pokreta. Uvrede od drugih treba podnositi ravnodusno i priucavati se takvom raspolozenju duha kao da se njihove uvrede ne odnose na nas nego na nekoga nama tudjeg. Takvo vezbanje moze da donese tisinu ljudskom srcu i ucini ga obitalistem samog Boga. Iz zitija Pajsija Velikog moze se videti kako treba pobedjivati gnev.

On je molio Gospoda Isusa Hrista, koji mu se javio, da ga oslobodi od gneva. A Hristos mu je rekao: “Ako zelis da pobedis zajedno gnev i jarost, nista ne pozeli, nikoga ne mrzi, ne ponizi.”[70] Da bi sacuvao dusevni mir, moras da udaljavas od sebe uninije, i da nastojis da imas radostan, a ne tuzan duh, po Sirahovim recima: “Tuga je mnoge ubila, a koristi u njoj nema.[71] Zbog ocuvanja dusevnog mira treba na sve nacine izbegavati osudjivanje drugih. Neosudjivanje i cutanje cuva dusevni mir: covek u takvom uredjenju dobija Bozija otkrivenja.”[72] Carstvo Bozije je pravednost i mir i radost u Duhu Svetome. Jer koji ovim sluzi Hristu, ugodan je Bogu.[73]

Hristov mir je izvor neprestane molitve uma, srca i duse, blagodatne, duhovne molitve, molitve koja se, dejstvom Svetog Duha, prinosi iz celokupnog covekovog bica; Hristov mir je neprestani izvor blagodatnog smirenja Hristovog, koje prevazilazi ljudski um. Nece pogresiti onaj koji kaze da blagodatna molitva jeste blagodatno smirenje, i da blagodatno smirenje jeste neprestana molitva. Smatramo neophodnim da ovde izlozimo veoma tesnu vezu molitve i smirenja. Sta je smirenje? “Smirenje je” – rekli su oci – “bozanstveno i nepojmljivo.”[74] Ne znaci li to isto ono sto znace i reci apostolske: Mir Boziji, koji prevazilazi svaki um?.[75] Nepogresivo cemo odrediti smirenje ako kazemo: smirenje je nepojmljivo dejstvo nepojmljivog mira Bozijeg, a nepojmljivo se poima jedino samim blazenim opitom. Ka ovakvom odredjenju smirenja vodi nas sam Gospod. Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni – rekao je Gospod – i ja cu vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naucite se odmene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim.[76] Objasnjavajuci ove Spasiteljeve reci, prepodobni Jovan Lestvicnik govori: “Naucite se ne od andjela, ne od coveka, ne iz knjiga, nego od mene, to jest od toga sto ja u vama prebivam, sto vas ozarujem, delam u vama, jer sam ja krotak i smiren srcem, i pomislima i usvojenim nacinom misljenja naci cete pokoj od bitaka i olaksanje od strasnih pomisli dusama svojim.”[77] Kako je ova pouka delatna, opitna, blagodatna! Dalje u Pouci o smirenju sveti Jovan Lestvicnik navodi razne znake smirenja, koji mogu biti poznati i razumljivi ne samo posedniku ovog duhovnog blaga nego i njegovim bliznjima i prijateljima u Gospodu, a onda dodaje: “Za posednika ovog velikog bogatstva (smirenja) postoje u njegovoj dusi i drugi znaci, visi od svih gore navedenih, (po kojima on moze da pozna da je postao posednik smirenja). Svi navedeni znaci su vidljivi, osim sledeceg. Znaces, i neces se prevariti, da je ovo prepodobno (smirenje) prisutno u tebi po tome sto ce te celog ispuniti neopisiva svetlost i neizmerna ljubav prema molitvi.”[78] Na pitanje: “Koji su tipicni znaci smirenja?” sveti Isak Sirijski je odgovorio: “Kao sto nadmenost duse nije nista drugo do njeno rasipanje, koje je primorava da lebdi (posredstvom mastanja, kao posledice nadmenosti), i ne sprecava da leti na oblacima svojih pomisli, na kojima obilazi svu tvorevinu, tako (suprotno nadmenosti) smirenje sabira dusu u tihovanje; posredstvom smirenja dusa se usredsredjuje u samu sebe. Kao sto se dusa ne poznaje i ne vidi telesnim ocima, tako se smirenoumni ne poznaje ni kada se nalazi medju ljudima. Kao sto je dusa skrivena u unutrasnjosti tela od ljudskih pogleda i od opstenja sa ljudima, tako i istinski smirenoumni ne zeli da ga ljudi vide i razumeju: on se udaljio od svega i odrekao se svega – on bi cak zeleo da se i od samog sebe pogruzi u sebe, da zivi i prebiva u tihovanju, da potpuno zaboravi svoje prethodne misli i osecanja, da postane neko ko ne postoji, i ko nije poceo da postoji, da bude cak nepoznat samoj svojoj dusi. Koliko je takav covek skriven i odvojen od sveta, toliko je on sav u svom Gospodu.”[79]

Kakvo je to stanje, ako nije stanje u koje dovodi blagodatna molitva uma, srca i duse? Kako mozemo da prebivamo u Gospodu, ako ne spajanjem sa Njim posredstvom ciste molitve? Upravo u toj reci sadrzan je odgovor svetog Isaka na pitanje: “Sta je molitva?” Sveti je odgovorio: “Molitva je ciscenje i praznina misli od svega ovdasnjeg i srce potpuno okrenuto buducnosti kojoj se nada.” Nisu li, dakle, istinska molitva i istinsko smirenje jedno te isto, i po dejstvima i po posledicama? Molitva je majka vrlina i vrata prema svim duhovnim darovima. Usredsredjenom i revnosnom molitvom, punom strpljenja i primoravanja sebe, zadobijamo i blagodatnu molitvu i blagodatno smirenje. Blagodatnu molitvu i blagodatno smirenje donosi Sveti Duh; donosi ih Hristos: i kako da ne budu toliko slicni kada im je izvor isti? Kako takav izvor da ne donese divnu slogu i divan medjusobni odnos svih vrlina? One se najednom pojavljuju u onom hriscaninu u ciju je unutrasnju klet usao Hristos da bi uslisio plac onoga koji je zakljucan u klet i oduzeo mu razloge za plac. “Molitva je majka vrlina” – rekao je prepodobni Marko Podviznik – “ona ih radja kroz sjedinjenje sa Hristom.”[80] Sveti Jovan Lestvicnik je nazvao molitvu majkom vrlina, a smirenje rusiteljem strasti.[81]

Treba da objasnimo i ucinimo bar donekle razumljivim spajanje uma, duse i tela onima koji ga nisu osetili, a sve zato da bi ga poznali kada, po Bozijoj milosti, pocne u njima. To spajanje je potpuno ocito, sasvim primetno – ono nije plod nikakvog mastanja niti sablaznjivog misljenja. Ono se moze donekle objasniti iz suprotnog stanja, u kome se obicno svi nalazimo. To suprotno stanje, razdvojenost uma, duse i tela, njihovo neusaglaseno delovanje, cesto pretvoreno u medjusobno protivljenje, zalosna je posledica naseg pada u nasim praroditeljima.[82] Ko ne vidi u sebi to neusaglaseno delovanje? Ko ne oseca unutrasnju borbu i mucenje koje ona donosi? Ko smatra da ta borba, to mucenje – cesto nepodnosljivo – samim tim nije i nasa bolest, znak, ubedljiv dokaz pada? Nas um se moli, ili razmislja i ima poboznu nameru, a srce i telo pokrecu razne porocne zelje, razne strasne teznje, nasilno vuku um od vezbanja, i najcesce uspevaju da ga odvuku! I dejstvo samih cula, narocito vida i sluha, protivno je umu: ta cula mu stalno pruzaju utiske o materijalnom svetu, i tako ga dovode u rasejanost. Kada um, po neizrecivoj Bozijoj milosti, pocne da se sjedinjuje u molitvi sa srcem i dusom, tada dusa, najpre malo-pomalo, a zatim i sasvim pocne da se zajedno sa umom ustremljuje u molitvu. U molitvu se, napokon, ustremljuje i samo nase smrtno telo, to delo Bozije, od pada zarazeno zivotinjskom zarkom zeljom. Tada telesna osecanja postaju nedelatna: oci gledaju, a ne vide; usi slusaju, a ne cuju.[83] Tada molitva obuzima celog coveka: same njegove ruke, noge i prsti, neiskazivo, ali potpuno ocigledno i primetno ucestvuju u molitvi i postaju ispunjeni silom koja se recima ne moze objasniti. Dok se zbog Hrista i molitve nalazi u stanju mira, covek je nedostupan za sve gresne pomisli – nedostupan im je upravo onaj covek za koga je ranije svaka borba protiv gresnih pomisli znacila siguran poraz. Dusa oseca da joj se priblizava neprijatelj, ali molitvena sila koja je ispunjava ne dopusta neprijatelju da se priblizi i oskrnavi hram Boziji. Onaj ko se moli zna da mu je prilazio neprijatelj, ali ne zna sa kojom pomislju, sa kojom vrstom greha. Sveti Jovan Lestvicnik je rekao: ,J1ukavoga koji se uklanja od mene ne poznah[84] ni kako, ni radi cega dodje, ni kako ode! Naprotiv, potpuno sam ravnodusan prema svemu tome, posto jesam, i bicu sav sjedinjen sa Bogom.”[85]

Najpovoljnije vreme za secanje na Boga, narocito za Isusovu molitvu, jeste ono vreme u kome su um i dusa sjedinjeni; tada telesna osecanja postaju nedelatna, a ta njihova nedelatnost najvise doprinosi najdubljoj paznji i svemu onome sto ona sa sobom donosi. Tada je molitveno citanje psalama i ostalih molitava cak i preko potrebno, upravo zato sto veoma doprinosi pazenju. No tokom pojanja psalama pred um izlaze razne misli, i zato on tokom pojanja psalama ne moze da bude cist od rasejanosti onoliko koliko je cist od rasejanosti tokom kratke, jednoobrazne molitve. Um i dusu takodje moramo sjedinjavati i za vreme citanja Svetog pisma i svetootackih knjiga: tada ce to citanje biti mnogo plodonosnije. “Od svakog uma” – govori sveti Jovan Lestvicnik – “Bog u svakoj molitvi (dakle i tokom citanja, kojim se molitva hrani i koje predstavlja samo jedan ogranak molitve i umnog delanja) trazi da pokaze silu koju je dobio od Njega: zato treba paziti.”[86]

Brate! Ako jos nisi osetio jedinstvo uma, duse i tela, zanimaj se pazljivom molitvom, i sjedinjuj molitvu ustima, i povremeno glasom, sa umom. Prebivaj u jevandjelskim zapovestima, uporno i dugotrpeljivo bori se protiv strasti, ne padaj u uninije i beznadje ako te pobede gresne pomisli i osecanja; uostalom, ne pristaj na poraz. Cim padnes, ustaj; ako opet padnes, opet ustaj – dok se ne naucis da hodis bez spoticanja. Casa slabosti je i korisna: Boziji promisao dopusta da podviznik ispija izvesno vreme tu casu da bi se oslobodio gordosti, gneva, zlopamcenja, osudjivanja, gordoumlja i slavoljublja. Neobicno je vazno da covek uvidi u sebi slavoljublje i da ga obuzda. Dok ono deluje, dotle je covek nesposoban da udje u zemlju duhovnog zivota, buduci da u takav zivot ulazi kroz bestrasce, koje dobija na dar onda kada Hristov mir zavlada u njemu.

Ako si pak osetio da se tvoj um sjedinio sa dusom i telom, da vise nisi nozem greha rasecen na delove, vec da si nesto jedno i celo, ako u sebi osecas strujanje svetog Hristovog mira, tada sa najvecom mogucom revnoscu cuvaj taj Boziji dar. Neka tvoja glavna dela budu molitva i citanje svetih knjiga; ostalim delima daj drugostepeni znacaj, a prema zemaljskim delima budi hladan, i, ako mozes, kloni ih se. Sveti mir, kao strujanje Svetog Duha, jeste osetljiv on odmah odstupa od duse koja se nepazljivo ponasa u njegovom prisustvu, koja narusava poboznost, narusava vernost time sto popusta grehu, dozvoljava da bude nemarna. Zajedno sa Hristovim mirom i blagodatna molitva odstupa od nedostojne duse: strasti upadaju u dusu kao gladne zveri, pocinju da raskidaju samopredatu zrtvu od koje je Bog odstupio i prepustio je samoj sebi.[87] Ako se prejedes, a narocito ako se opijes, sveti mir ce prestati da dejstvuje u tebi. Ako se razgnevis, njegovo dejstvo ce zadugo prestati u tebi. Ako sebi dozvolis drskost, on ce prestati da dejstvuje. Ako zavolis bilo sta zemaljsko, ako se zarazis strascu prema stvarima, prema bilo kakvom rukodelju, ili posebnim raspolozenjem prema coveku, sveti mir ce neizostavno odstupiti od tebe. Ako dopustis da se nasladjujes pomislima o bludu, on ce te dugo, veoma dugo ostaviti, jer ne trpi nikakav smrad greha, narocito smrad bluda i slavoljublja. Trazices ga, i neces ga naci. Plakaces kada shvatis da si ga izgubio, ali on nece obratiti ni trunku paznje na tvoj plac, a sve zato da bi se ti naucio da Bozijem daru dajes odgovarajucu cenu i da ga cuvas onako kako dolikuje: revnosno i pobozno.

Omrzni sve sto te vuce dole, u rasejanost, u greh. Raspni sebe na krstu jevandjelskih zapovesti; neprestano drzi sebe prikovanim za krst. Hrabro i bodro odbacuj sve gresne pomisli i zelje; odsecaj brige o ovome svetu; nastoj da ozivis u sebi Jevandjelje time sto ces revnosno ispunjavati sve njegove zapovesti. Za vreme molitve ponovo se raspinji, raspinji se na krstu molitve. Odbacuj od sebe sva secanja, cak i veoma vazna secanja koja ti dodju za vreme molitve – zanemaruj ih. Ne slovi o Bogu, ne unosi se u razmatranje blistavih, novih, dubokih misli, ako pocnu nenadano da se roje u tebi. Sveto cutanje, koje osecanje Bozije velicine navodi na um tokom molitve, govori o Bogu vise i dublje od svake reci. “Ako se istinski molis” rekli su sveti oci, “ti si bogoslov.”[88]

Imas blago! Vide to nevidljivi lopovi: oni to pogadjaju na osnovu gubitka svog uticaja na tebe.[89] Oni jedva cekaju da otmu Boziji dar od tebe! Oni su vesti, puni iskustva i zle dovitljivosti. Budi pazljiv i oprezan. Cuvaj i gaji u sebi osecanje pokajanja; ne divi se svome stanju; shvati ga kao sredstvo za sticanje istinskog pokajanja. Siromastvo duhom sacuvace u tebi dar blagodati i ogradice te od svih neprijateljskih muckih napada i obmana: srce skruseno i unizeno Bog nece odbaciti,[90] nece ga predati neprijatelju ni lisiti spasenja i blagodati. Amin.


NAPOMENE:

1. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55: “Ne treba pre vremena traziti velike sudove,da se Bozije darivanje ne bi potrosilo zbog brzine njegovog primanja. Sve sto se lako dobije, lako se i gubi; sve steceno uz stradanje srca, cuva se brizno.”

2. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Prvi nacin pazenja i molitve, Dobrotoljublje, tom 1. Takodje: Asketski ogledi, tom 1, O Isusovoj molitvi; razgovor izmedju starca i njegovog ucenika.

3. Lk 17,20.

4. Slovo 55.

5. 1 Kop 2, 9.

6. Post 3, 5.

7. 1 Car gl. 18.

8. Mt 21,13.

9. Zitije prepodobnog Dositeja, u knjizi pouka prepodobnog ave Doroteja.

10. Slovo 21.

11. Slovo 41.

12. Slovo 41.

13. Iskustvo pokazuje da susret sa zenskim polom, sa razvratnim drustvom i drugim sablaznima deluje neuporedivo snaznije na monaha nego na mirjanina, jer se mirjanin uvek vrti tu, medju sablaznima. To delovanje na monaha je tim snaznije sto je njegov zivot pazljiviji i strozi. Glad je izmucila u njemu strasti, no one se opet pomahnitalo i besomucno bacaju na svoje objekte cim oprez popusti. Ako pobudjena strast i ne pocini ubistvo, ona moze da zada strasnu ranu, za cije su lecenje potrebne mnoge godine, krvavi trudovi, a iznad svega velika milost Bozija.

14. Jez 16, 49. Originalni stih Pisma cita se ovako: Evo u cemu bijase bezakonje sestre tvoje Sodoma: u ponosu, u izobilju hljeba i u bezbriznosti bijase ona i kceri njezine, a ne pomagahu siromahu i ubogome.

15. Mt 5,22.

16. Prepodobni Marko Podviznik, Poslanica monahu Nikolaju.

17. Mk 11, 25,26.

18. Mt 5,44.

19. Jn 4,24.

20. Prepodobni Marko Podviznik, Pouka 7, O postu i smirenju.

21. Prepodobni Isaija Otselnik, Slovo 8, gl. 1. Ovaj monah je prodirao duboko u sebe i govorio: “Ponekad sebi licim na konja koji luta bez gospodara i na koga seda svako ko ga susretne. Kada ga pusti jedan, lovi ga drugi i seda na njega.”

22. Flp 4, 5, 6.

23. 1 Pt 4, 7 i 5, 7.

24. 1 Tim 2, 8.

25. Ps 118,128.

26. Ps 39, 9.

27. Ps 96,10.

28. 1 Kop 15, 50.

29. Ps 50,19.

30. Sveti Jovan Karpatski, gl. 87. Dobrotoljublje, tom 4.

31. Po objasnjenju prepodobnog Makarija Velikog (Beseda 37, gl. 5) i: prepodobni Marko Podviznik, Pouka 6.

32. Slovo 56.

33. Jn 5, 44.

34. Prepodobni Nil Sorski, Slovo 11.

35. Kol 2, 18.

36. Lk 6,48.

37. “Pre svih (duhovnih darova) Gospod daruje umu pribranost.” Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 24, Dobrotoljublje, tom 2.

38. Prepodobni Maksim Kapsokalivit, Beseda sa prepodobnim Grigorijem Sinaitom, Dobrotoljublje, tom 1.

39. Ps 103,22, 23.

40. Razlika je pokazana ranije.

41. Azbucni paterik.

42. Mk 12, 30.

43. Varsanufije Veliki, Odgovor 184. Sveti Grigorije Palama, Poslanica monahinji Kseniji.

44. Gal 5, 22,23.

45. Sveti Isak Sirijski, Slovo 15.

46. 1 Kop 6,17.

47. Jn 14, 27.

48. Jn 16, 33.

49. Flp 4,7.

50. Jn 6, 33.

51. Zbog razlike u tekstu (Is 9,6), navescemo ovaj stih onako kako ga autor navodi: “…Bog krepkiй, Vlastelin, Knяzь mira, Otec buduщego veka; ibo privedu mir knяzьяm, mir i zdravie Ego” (prim. prev.).

52. Is 9,6, 7.

53. Ps 71,7.

54. Ps 28, 11.

55. Ps Z6, 11.

56. Jn 16,14.

57. Ps 84, 11.

58. Rukovodstvo za duhovni zivot prepodobnih Varsanufija Velikog i Jovana Propoka, Odgovor 59.

59. Pim 14, 4.

60. Ps 75, 3,4.

61. Ps 118,145. Mt 18, 20. Lestvica, Pouka 28, gl. 61.

62. Mt 19, 14.

63. Slovo 10. Istu ovu misao prepodobni iznosi i u svom Slovu 17.

64. Slovo 56.

65. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 114.

66. Pouka II,O molitvi.

67. Ps 75, 3.

68. Jn 14, 27.

69. Is 26,12.

70. Cetiminej, 19. jun. Zitije prepodobnog Pajsija Velikog.

71. Cip 30,25.

72. Pouka 3. i Pouka 4, O dusevnom miru i o njegovom cuvanju, Moskva, drugo izdanje 1844. god.

73. Rim 14,17, 18.

74. O smirenju, pouka prepodobnog ave Doroteja.

75. Flp 4, 7.

76. Mt 11,28,29.

77. Lestvica, Pouka 25, gl. 3.

78. Lestvica, Pouka 25, gl. 27.

79. Slovo 48.

80. O onima koji misle da se opravdaju delima, gl. 35.

81. Lestvica, Pouka 28. i Pouka 25.

82. Takvo stanje nase prirode prepodobni Simeon Novi Bogoslov naziva njenim razdiranjem. Slovo 3.

83. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo 10.

84. Ps 100, 4.

85. Lestvica, Pouka 29, gl. 10.

86. Lestvica, Pouka 28, gl. 38.

87. Ps 103, 20, 21.

88. Prepodobni Nil Sinajski, Glave o molitvi, gl. 61.

89. Kada vracase Gospod roblje Sionsko, bejasmo uteseni. Tada se ispunise radoscu usta nasa i jezik nas veselja. Tada rekose u narodima: Velike stvari ucini Gospod sa njima. (Ps 125,1, 2). Na svim mestima u Psaltiru pod recju narodi podrazumevaju se, u tajanstvenom znacenju, demoni. Podviznik poznaje daje izbavljen iz robovanja demonima onda kada njegov um prestane da se zanosi mislima i mastanjima koje demoni donose pred njega, kada pocne da se moli cistom molitvom, uvek sjedinjenom sa duhovnom utehom. To izbavljenje postaje jasno i demonima: Tada rekose u narodima: Velike stvari ucini Gospod sa njima.

90. Ps 50,19.

Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

%d bloggers like this: