SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI
MREŽE GOSPODARA OVOGA SVIJETA
Pod znakom svetog krsta vodim vas, braco, na duhovno gledanje. Neka nas rukovoditelj bude veliki ugodnik Boziji Antonije, pustinozitelj egipatski.
On je dejstvom Bozijeg otkrivenja video nekada mreze djavola, razapete po celom svetu sa ciljem da coveka uhvate u pogibiju. Kada je video da tih mreza ima nebrojeno mnogo, on je, placuci, upitao Gospoda: “Gospode, pa ko moze da mimoidje ove mreze i dobije spasenje?”[1]
Zaranjam zamisljeno u razmatranje mreza djavola. One su postavljene izvan i unutar coveka. Jedna mreza je dobro povezana sa drugom, na drugim mestima mreze stoje u nekoliko redova; na nekim mestima napravljeni su siroki otvori, ali oni vode ka veoma brojnim pregibima, iz kojih je, reklo bi se, izbavljenje vec nemoguce. Gledam mreze, ispletene od mnogog lukavstva, i gorko placem zbog toga! Samo po sebi ponavlja se u meni pitanje blazenog pustinozitelja: “Gospode, pa ko moze da se izbavi iz ovih mreza?”
Mreze mome umu postavili su pisci koji se uzalud nadimaju tjelesnim umom svojim:[2] postavili su ih u raznim knjigama proglasenim za svetlost iako sadrze ucenje tame, napisanim pod neskrivenim ili prikrivenim uticajem mracnog i svezlobnog gospodara ovoga sveta, a izvor im je razum ozledjen grehopadom, obmanom ljudskom, i lukavstvom radi dovodjenja u zabludu.[3] Bliznji moj postaje za mene mreza – a u ljubavi prema njemu moram da trazim svoje spasenje – i lovi me u pogibiju cim njegov um padne u mreze laznih i zaludjujucih ucenja i mudrovanja. Moj sopstveni um nosi na sebi pecat pada, pokriven je velom mraka, zatrovan otrovom lazi: on sam, upravo zato sto ga sablaznjuje gospodar ovoga sveta, postavlja sebi mreze. On je jos u raju nerazborito i neoprezno tezio da stekne znanje, za njega pogubno, ubistveno!
Nakon pada je postao jos nerazboritiji, nepromisljeniji: bezobzirno nalazi uzitak u casi otrovnog znanja, i time odlucno unistava u sebi sklonost i zarku zelju za bozanskom casom spasonosnog znanja.
Koliko mreza za moje srce! Vidim i grube i jedva primetne mreze. U nedoumici sam kad treba da odgovorim koje su od njih opasnije, strasnije? Lovac je spretan – i onoga koji se neprimetno izvuce iz grubih mreza on uhvati u jedva primetne mreze. Kraj lova je jedan: pogibija. Mreze su prikrivene na sve nacine, izvanredno vesto. Pad je zaodeven u sve vrste slavlja: covekougadjanje, licemerje, slavoljublje – u sve vrste vrline. Obmana, mracna prelest, nosi masku duhovnog, nebeskog. Dusevna ljubav, cesto porocna, prekrivena je spolja svetom ljubavlju; lazna, sanjarska sladost izdaje se lazno za duhovnu sladost. Gospodar ovoga sveta svim sredstvima nastoji da zadrzi coveka u njegovoj paloj prirodi: i to je, bez grubih grehopada, dovoljno da covek postane dalek Bogu.
Grube grehopade – tacno proracunava lovac – treba zameniti gordim misljenjem hriscanina o sebi, hriscanina koji se, zadovoljan vrlinama pale prirode, dao u samoobmanjivanje i time se vec otudjio od Hrista.
Koliko mreza za telo, a kakva je mreza ono samo, i kako je koristi gospodar ovoga sveta! Posredstvom tela, popustajuci njegovim ponizavajucim sklonostima i zeljama, mi po: stajemo sve slicniji beslovesnim zivotinjama. Kakva provalija, kakvo udaljavanje, kakav pad od Bozijeg oblicja! U tu duboku, od Boga strasno daleku provaliju mi se survavamo kada se predajemo grubim telesnim nasladama, dakle onome Sto zbog tezine svog greha zovemo padom. Ni manje grube telesne naslade nisu manje pogubne. Radi njih ostavljamo brigu o dusi, zaboravljamo Boga, nebo, vecnost, covekovo pozvanje. Gospodar ovoga sveta nastoji da nas posredstvom telesnih naslada zadrzi u neprestanoj rasejanosti, pomracenosti! Kroz cula, ta vrata duse, tu njenu vezu sa vidljivim svetom, on neprestano uvodi u nju culne naslade i od njih nerazdvojni greh i robovanje. Na cuvenim zemaljskim koncertima razleze se muzika koja izrazava i izaziva razne strasti; te strasti su prikazane u zemaljskim pozoristima, uzrujane u zemaljskim uveseljavanjima: svim mogucim sredstvima zlo privodi coveka u nasladjivanje koje ga ubija. Ushicen njime, on zaboravlja za njega spasonosno bozanstveno dobro i krv Bogocoveka, kojom nas je On iskupio.
Eto nevestog nacrta mreza koje je gospodar ovoga sveta postavio da bi uhvatio hriscane. Nacrt je nevest, no malo je verovatno da nije naveo na vas, braco, opravdan uzas – tesko da se u vasoj dusi nije rodilo pitanje: “Pa ko moze da izbegne ove mreze?”
Strasna slika jos nije zavrsena! Jos, jos hoce da slika moja kicica, vodjena recju Bozijom.
Sta javlja rec Bozija? Ona objavljuje predskazanje: u poslednja vremena, zato sto ce se umnoziti bezakonje, ohladnjece ljubav mnogih[4] – predskazanje koje se ostvaruje pred nasim ocima. Istinita rec Bozija, cvrsca nego nebo i zemlja, objavljuje da ce se u poslednja vremena umnoziti i djavolske mreze i broj onih koji ginu u tim mrezama.
Tacno! Gledam svet – i vidim: djavo je mnogo umnozio mreze u poredjenju sa vremenima prve Crkve Hristove, umnozio ih je do beskonacnosti. Umnozile su se knjige koje sadrze lazno ucenje; umnozili su se umovi koji sadrze i drugima saopstavaju lazno ucenje; umanjili su se, do krajnosti su se umanjili sledbenici svete Istine, pojacalo se postovanje prirodnih vrlina, dostupnih i Judejcima i neznaboscima; pojavilo se neskriveno postovanje neznabozackih vrlina, protivnih samoj prirodi, koja ih smatra zlom; umanjilo se misljenje o hriscanskim vrlinama, da i ne govorim koliko se umanjilo, skoro unistilo njihovo ispunjavanje na samom delu; razvio se materijalni zivot; iscezava duhovni zivot; nasladjivanja i telesne brige prozdiru celokupno vreme; nemaju cak vremena da se sete Boga. I sve to prelazi u obavezu, u zakon. Umnozice se bezakonje i ohladnjece ljubav mnogih, i onih koji bi se odrzali u ljubavi prema Bogu da zlo nije tako sveopste, da djavo nije umnozio mreze do tolike neizbrojivosti.
Opravdana je bila zalost blazenog Antonija. Tim vise je opravdana zalost danasnjeg hriscanina kad vidi djavolske mreze; ima osnova za pitanje, postavljeno kroz plac: “Gospode, koji covek moze da mimoidje te mreze i dobije spasenje?”
Na pitanje prepodobnog pustinozitelja usledio je odgovor Gospoda: “Smirenoumlje ce mimoici te mreze: njega one ne mogu cak ni da dotaknu.”
Kakav bozanstven odgovor! Kako on uklanja iz srca svaku sumnju, kratko opisuje pouzdan nacin pobede nad nasim neprijateljem, nacin raskidanja, unistavanja njegovih veoma isprepletenih lukavstava, koja je on namestio na osnovu svog dugogodisnjeg i mnogozlobnog iskustva.
Ogradimo smirenjem um tako sto mu necemo dozvoljavati da ne birajuci nepromisljeno tezi ka sticanju znanja, koliko god njihova novost i vaznost njihovih naslova primamljivala nasu radoznalost. Sacuvajmo ga od iskusenja laznih ucenja, prikrivenih pod imenom i maskom hriscanskog ucenja. Smirimo ga u poslusanju Crkvi tako sto cemo zbaciti svaku pomisao koja ustaje protiv Hristovog uma,[5] protiv uma Crkve. Bolan je na pocetku za um uski put poslusanja Crkvi, ali taj put izvodi na sirinu i slobodu duhovnog znanja, pred kojim iscezavaju sve toboznje besmislenosti koje telesno i Dusevno znanje nalazi u pravom pokoravanju Crkvi. Ne dozvolimo mu druga stiva o duhovnim temama osim onih u knjigama pisaca istinske Crkve, za koje je sama Crkva potvrdila da su orudja Svetog Duha. Ko cita svete pisce, taj se neprimetno prikljucuje Svetom Duhu, i zna da On obitava u njima i da govori kroz njih; koji cita jereticke spisatelje, makar ga njihova jereticka klika okitila nazivom svetitelja, taj se prikljucuje lukavom duhu prelesti:[6] zbog neposlusanja Crkvi, u cemu i jeste gordost, on pada u mreze gospodara ovoga sveta.
Kako da postupimo sa srcem? Nakalemimo na tu divlju maslinu grancicu plodonosne masline, nakalemimo na njega svojstva Hristova, naucimo ga na jevandjelsko smirenje, primoravajmo ga da prihvata volju Jevandjelja. Kada uvidimo da se ono ne slaze sa Jevandjeljem, da mu neprestano protivreci i da mu se ne pokorava, uvidecemo u tom protivljenju, kao u ogledalu, svoj pad. A kada uvidimo svoj pad, zaplakacemo zbog njega pred Gospodom, nasim Tvorcem i Iskupiteljem, zavolecemo spasonosnom zaloscu; u toj zalosti ostacemo dotle dok ne ugledamo nase isceljenje. Srce skruseno i unizeno Bog nece odbaciti[7] predavanjem srca neprijatelju da ga lovi. Bog je nas Tvorac i potpuni Gospodar, On moze da presazda nase srce – i, zaista: greholjubivo srce koje Njemu neumorno klice placem i molitvom On ce presazdati u bogoljubivo, sveto srce.
Cuvajmo nasa telesna cula tako sto kroz njih necemo pustati greh u dusevnu klet. Obuzdajmo radoznalo oko i radoznalo uho; stavimo jaku uzdu na deo tela koji je mali, ali izaziva snazne potrese – na nas jezik; smirimo beslovesna stremljenja tela uzdrzanjem, bdenjem, trudovima, cestim secanjem na smrt, usredsredjenom, neprestanom molitvom. Kako su kratkotrajne telesne naslade! Kakvim smradom se zavrsavaju! Suprotno ovome, telo ogradjeno uzdrzanjem i cuvanjem cula, umiveno suzama pokajanja, osveceno cestim molitvama tajanstveno se ugradjuje u hram Svetog Duha, koji svaki neprijateljev napad na coveka cini bezuspesnim.
“Smirenoumlje mimoilazi sve djavolske mreze: one cak ne mogu ni da ga dotaknu.” Amin.
Sergijeva pustinja, 1846. godine.
NAPOMENE:
1. Skitski paserik, Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2.
2. Kol 2,18.
3. Ef 4, 14.
4. Mt 24,12.
5. 2 Kop 10, 5.
6. Sveti Petar Damaskin, O rasudjivanju, Dobrotoljublje, tom 1.
7. Ps 50, 19.
SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV 