O MOLITVI – PRVI DEO

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O MOLITVI

PRVI DEO

Sirotome je svojstveno da prosi, a coveku koji je osiromasio padom u greh je svojstveno da se moli.

Molitva je obracanje palog coveka i pokajnika Bogu. Molitva je plac palog coveka i pokajnika pred Bogom. Molitva je izlivanje zelja i molbi srca, uzdisanje palog, grehom ubijenog coveka pred Bogom.

Prvo ispoljavanje, prvi pokret pokajanja je – plac srca. To je – molitveni glas srca, koji prethodi molitvi uma. I ubrzo um, podstaknut molitvom srca, pocinje da radja molitvene pomisli.

Bog je jedini izvor svih istinskih dobara. Molitva je majka i glava svih vrlina,[1] kao sredstvo i stanje opstenja coveka sa Bogom. Ona pozajmljuje vrline od izvora dobara

Boga – i daje ih onom coveku koji se molitvom trudi da prebiva u dodiru sa Bogom.

Put ka Bogu je – molitva. Odmeravanje predjenog puta jesu razlicita molitvena stanja, u koja postepeno ulazi onaj koji se moli pravilno i postojano.

Nauci se da se pravilno molis Bogu. Naucivsi da se molis pravilno, moli se postojano – i lako ces naslediti spasenje. Spasenje dolazi od Boga u svoje vreme, i neosporno u srcu obavestava onoga koji se moli pravilno i postojano.

Za pravilnu molitvu potrebno je da se ona proiznosi iz srca ispunjenog siromastvom duha; iz srca skrusenog i smirenog. Sva druga stanja srca, pre njegove obnove Duhom Svetim, smatraj – kakvim upravo i jesu – nesvojstvenim gresniku pokajniku, koji moli Boga za oprostenje svojih grehova i za oslobodjenje – kao iz tamnice i okova – od porobljenosti strastima.

Mojsijevim zakonom Izrailjcima je bilo propisansgda samo na jednom, od Boga odredjenom mestu, prinose sve njihove zrtve. I duhovni zakon hriscanima odredjuje samo jedno duhovno mesto za prinosenje svih njihovih zrtvi, a narocito zrtve nad zrtvama – molitve. To mesto je smirenje.[2]

Bogu nisu potrebne nase molitve! On zna i pre nase molitve sta je nama potrebno; On, Premilosrdni, obilno izliva svoje darove i na one koji ne traze od Njega. Molitva je neophodna nama: kroz nju covek prima Boga. Bez nje, covek je stran Bogu, a sto se vise vezba u molitvi, vise se priblizava Bogu.

Molitva je – pricesce zivota. Napustanje nje, dusi donosi nevidljivu smrt.

Sto je vazduh za telo, to je Duh Sveti za zivot duse. Dusa posredstvom molitve dise tim svetim, tajanstvenim vazduhom.

Kada ustanes od sna, neka tvoja prva misao bude o Bogu; sam pocetak tvojih misli, jos nezapecacen nikakvim sujetnim utiskom, prinesi Bogu. Kada odlazis u san, kada se pripremas da se pogruzis u taj obrazac smrti – neka tvoje poslednje misli budu o vecnosti i Bogu koji caruje u njoj.

Andjeo je nekom svetom monahu otkrio sledeci poredak misli u molitvi, koji je blagougodan Bogu: “Pocetak molitve treba da se sastoji od slavoslovlja Bogu, od blagodarenja Bogu za Njegova bezbrojna dobra dela; zatim smo duzni da prinesemo Bogu najiskrenije ispovedanje nasih grehova, u skrusenosti duha, a u zakljucku mozemo izneti, ali u velikom smirenju, molbe Gospodu za nase dusevne i telesne potrebe, sa strahopostovanjem ostavljajuci Njegovoj volji ispunjenje ili neispunjenje tih molbi.”[3]

Pocetni uslov molitve je – vera: verovah, zato (i) govorih (Ps 115,1) molitvu moju milosrdnom Bogu, koji je blagoizvoleo da mi zapovedi molitvu i obecao je da ce obratiti paznju na nju.

Sve sto istete u svojoj molitvi, vjerujte da primiti; i bice vam (Mk p,24), objavio je Gospod. I bacivsi svaku sumnju i dvodusnost, neodstupno u molitvi Gospodu, koji je zapovedio Svagda da se mole, i $k ne klonu (Lk 18,1), to jest da ne padaju u uninije zbog teskobe u molitvi, koja je narocito u pocetku teska, nepodnosljiva za um koji je navikao svuda da luta.

Blazena je dusa koja molitvom ieprekidno udara na vrata milosrdja Bozijeg, i jadikovanjem na suparnika svoga (Lk 18, 3) – na greh koji je napada – neprestano zamara Nezamorivog[4]: ona ce se u svoje vreme obradovati u svojoj cistoti i svom bestrascu.

Ponekad nasa molba biva smesta uslisena, a ponekad pak, po recima Spasitelja, Bog ce oklijevati (v. Lk18,7), to jest, ne ispunjava odmah ono sto smo trazili: On vidi da je potrebno odloziti na neko vreme to ispunjenje, radi naseg smirenja, da je nama potrebno da se zamorimo, shvatimo svoju nemoc, koja se uvek veoma ostro ispolji kada mi bivamo ostavljeni sebi samima.

Molitva, kao razgovor sa Bogom, sama po sebi je – veliko dobro, cesto daleko vece od onoga sto covek moli – i milosrdni Bog, ne ispunjavajuci molbe, ostavlja molitelja uz njegovu molitvu, kako je ne bi izgubio, kako ne bi ostavio to najvise dobro, kada primi trazeno dobro, koje je daleko manje. Molbe, cije je ispunjenje povezano sa stetnim posledicama, Bog ne ispunjava; On ne ispunjava ni te molbe koje su protivne Njegovoj svetoj volji, protivne Njegovim premudrim, nedostiznim sudovima.

Nasuprot Bozijem odredjenju, veliki bogovidac Mojsije je trazio da mu bude darovano da udje u obecanu zemlju, i nije bio uslisen (Ponz Z,26); sveti David se molio, pojacavajuci molitvu postom, pepelom i suzama, da se sacuva zivot njegovog bolesnog sina, ali nije bio uslisen (2 Sam 12). I ti,kada tvoje moljenje Bog ne bude ispunio, pokori se sa strahopostovanjem volji svesvetoga Boga, koji je iz nepoznatih razloga ostavio tvoju molbu neispunjenom.

Sinovima sveta, koji traze od Boga zemaljska blaga radi zadovoljenja telesnih pozuda, sveti apostol Jakov objavljuje: Istete, i ne primate, jer pogresno istete, da na uzivanja vasa trosite (Jak 4,3).

Kada zelimo da stanemo pred zemaljskog cara, pripremamo se za to sa narocitom brizljivoscu: proucavamo kakvo treba da bude, pri razgovoru sa njim, nastrojenje osecanja naseg srca, kako nas zbog poriva nekakvog osecanja ne bi povukla neka rec ili pokret, neprijatan caru; blagovremeno smisljamo sta cemo mu govoriti, kako bi govorili samo ono sto je podesno, i time ga oraspolozili prema sebi; staramo se i za to da sam nas spoljasnji izgled privuce njegovu paznju na nas. Tim pre, duzni smo da se dolicno pripremimo, kad zelimo da stanemo pred Cara careva, i da molitvom stupimo u razgovor sa Njim.

Covjek gleda sto je na ocima, a Gospod gleda na srce (1Sam 16,7); ali kod coveka, raspolozenje srca se najbolje procenjuje na osnovu izgleda njegovog lica, njegove spoljasnjosti. I zato prilikom molitve, drzi telo u polozaju koji ispoljava najvece strahopostovanje. Stoj kao osudjenik, sa pognutom glavom, ne smejuci da pogledas nebo, ruku spustenih niz telo ili sastavljenih pozadi, kao da su vezane uzetom, kao sto obicno bivaju vezani prestupnici uhvaceni na mestu prestupa. Zvuk tvog glasa neka bude zalosni zvuk placa, jecaj povredjenog smrtonosnim oruzjem ili izmucenog ljutom bolescu.

Gospod gleda na srce. On vidi najskrivenije, najtananije nase pomisli i osecanja: vidi sve proslo i sve buduce nase. Bog je – svuda prisutan. I zato stoj na tvojoj molitvi kao sto bi stajao pred samim Bogom. Tacno je da ti stojis pred Njim! Ti stojis pred tvojim Sudijom i punovlasnim Vladikom, od koga zavisi tvoja sudbina c u vremenu i u vecnosti. Iskoristi tvoje predstojanje pred Njim na uspostavljanje svog blagostanja; nemoj dopustiti da to predstojanje,zbog tvoje nedostojnosti, postane uzrok tvog kaznjavanja prolaznog i vecnog.

Kada nameravas da prineses Bogu molitvu, odbacise zemaljske pomisli i brige. Nemoj se baviti mislima koje ti tada dolaze, da ti se one ne bi ucinile vazne, blistave, neophodne. Daj Bogu Bozije, a ono sto je potrebno za prolazni zivot stici ces da das u svoje vreme. Nije moguce u isto vreme raditi za Boga molitvom i umom se baviti uzgrednim pomislima i brigama.

Pre molitve okadi u svom srcu tamjanom straha Bozijeg i svete poboznosti: pomisli da si ti razgnevio Boga bezbrojnim sagresenjima, koja su Njemu bolje znana negoli samoj tvojoj savesti: potrudi se da umilostivis Sudiju smirenjem. PazI se! Nemoj da probudis Njegovo negodovanje nemarnoscu i drskoscu. On je blagoizvoleo da cak i Njemu najblize, najcistije andjelske sile stoje pred Njim u svakoj poboznosti i najsvetijem strahu (Ps 88,8).

Haljina tvoje duse treba da sija belinom prostote. Nicega slozenog tu ne treba da bude! Ne treba da se mesaju lukave pomisli i osecanja sujete, licemerja, lazljivostm, stomakougadjanja, visokoumlja, sladostrasca – tih tamnih i smradnih mrlja, kojima biva pokrivena duhovna haljina fariseja koji se mole.

Umesto bisera i dijamanata, umesto zlata i srebra, ukrasi se celomudrenoscu, smirenoumljem, suzama krotosti i duhovnog razuma, a pre nego sto dobijes te suze, suzama pokajanja; ukrasi se decijom, andjelskom nezlobivoscu: to je dragoceni nakit! Kada car ugleda na dusi taj nakit – ka dusi se okrece Njegov milostivi pogled.

Molitva za sve, sve bez izuzetka zbog uvreda, cak i najtezih – jeste neizostavni uslov uspeha u molitvi. I kad stojite na molitvi, kaze Spasitelj, prastajte ako sta imate protiv koga; da i Otac vas koji je na nebesima oprosti vama sagrjesenja vasa. Ako li pak vi ne oprastate, ni Otac vas koji je na nebesima nece oprostiti vama sagrjesenja vasa (Mk 11, 25-26). “Molitva zlopamtljivih jeste – usev na kamenu”, rekao je prepodobni Isak Sirijski.[5]

Umereno, razumno, postojano uzdrzavanje u hrani i picu, cini telo lakim, ociscuje um, daje mu bodrost, i zato takodje sluzi kao priprema za molitvu. Neuzdrzanje creva cini telo teskim, debelim, zesti srce, pomracuje um mnostvom isparenja i gasova, koji iz zeluca odlaze u mozak. Onaj koji se prejeo ili zasitio jedva staje na molitvu – sanjivost i lenjost ga napadaju, i mnostvo prostackih mastanja prikazuje se u njegovoj uobrazilji, njegovo srce ne moze dospeti u umiljenje.

Koliko je stetno neuzdrzanje, toliko je stetan, a mozda i vise, neumeren post.[6] Slabost tela koja nastaje usled nedovoljne ishrane ne dozvoljava da se vrsi molitva u potrebnoj kolicini i sa potrebnom snagom.

Kolicina molitve odredjuje se svakome prema nacinu njegovog zivota, i prema kolicini dusevnih i telesnih snaga. Dve udovicine lepte, koje je ona donela u crkvu i koje su cinile svu njenu imovinu, za pravosudnog Boga bile su vece od znacajnih priloga bogatih, od njihovog suviska. Tako sudi i o molitvi: odredi sebi njenu kolicinu u skladu sa svojim snagama, i seti se premudrog saveta velikog ucitelja podviznika: “Ako ti svoje nemocno telo primoras na dela koja premasuju njegove snage, time u svoju dusu unosis pomracenje i donosis joj pometenost, a ne korist.”[7]

Od zdravog i snaznog sastava trazi se odgovarajuca molitva. “Svaka molitva”, rekao je isti taj veliki otac, “pri kojoj se telo ne napreze, a srce ne dodje u skrusenost, smatra se nedozrelim plodom: zato sto je takva molitva – bez duse.”[8]

Buduci da obavljas drustvene duznosti, a ako si monah onda poslusanja, i nemas mogucnok:ti da odvojis za molitvu onoliko vremena koliko bi ti zeleo, nemoj da te to zbunjuje: sluzenje koje se obavlja po zakonu i po savesti, priprema coveka za usrdnu molitvu, i kvalitetom zamenjuje kolicinu. Nista toliko ne pomaze napredovanju u molitvi kao savest, zadovoljena bogougodnim delanjem.

Ispunjenje jevandjelskih zapovesti oraspolozuje srce za cistu, umiljenjem ispunjenu molitvu, a istinska molitva upucuje na misljenje, osecanje, delanje prema zapovestima Jevandjelja.

Milosrdje prema bliznjima i smirenje pred njima, koji se izrazavaju spoljasnjim delima i gaje u dusi, zajedno sa cistotom srca, prvenstveno u odnosu na bludne pomisli i osecanja, cine osnovu i silu molitve.[9] Oni – kao da su njena krila (Ps 54,7), kotima ona uzlece na nebo. Bez njih, molitva ne moze da se podigne od zemlje, to jest da nikne iz telesnog mudrovanja: ono je zadrzava, poput mreze ili silom; ono je zbunjuje, skrnavi, unistava.

Dusa molitve je – paznja.[10] Kao sto je telo bez duse mrtvo, tako je i molitva bez paznje – mrtva. Molitva koja se proiznosi bez paznje, preokrece se u praznoslovlje, i onaj koji se tako moli ubraja se u one koji uzimaju uzalud ime Boga (V. Pr. 30, 9).

Reci molitve izgovaraj bez zurbe, ne dozvoli umu svuda da luta, nego ga zatvori u reci molitve.[11] Tesan je i mucan taj put za um, koji je navikao slobodno da luta po vaseljeni, ali taj put vodi ka paznji. Ko je iskusio veliko blago paznje – taj ce zavoleti da pritesni svoj um na putu koji vodi ka blazenoj paznji.

Paznja je prvobitni dar bozanske blagodati koji se daje onome koji se trudi i strpljivo strada u molitvenom podvigu.[12]

Paznji koja je blagodatni dar mora prethoditi sopstveni trud na paznji: poslednje mora biti delatno svedocanstvo iskrene zelje da se dobije prvo. Sopstvenu paznju pogadja bura pomisli i mastanja, premislja se o njima, a blagodatna paznja je preispunjena cvrstinom.

Zabrani sebi rasejanost misli prilikom molitve, zamrzi mastanje, silom vere odbaci brige, udari u srce strahom Bozijim, i lako ces se nauciti paznji.

Um koji se moli mora da se nalazi u potpuno istinskom stanju. Mastanje, ma koliko bilo primamljivo i lepo, buduci da je sopstvena, proizvoljna tvorevina uma, izvodi um iz stanja bozanske istine i uvodi ga u stanje samoobmane i prelesti, i zato se ono i odbacuje u molitvi.

Um u vreme molitve mora biti bez vidjenja, i sa svom briznoscu se sacuvati od njih, odbacujuci sve slike koje se ocrtavaju u uobrazilji: zato sto um u molitvi stoji pred nevidljivim Bogom, koga nije moguce predstaviti nikakvim materijalnim prikazom. Slike, ako ih um dozvoli prilikom molitve, postaju neprozirna zavesa, zid, izmedju uma i Boga. “Oni koji pri svojim molitvama ne vide nista, vide Boga”, rekao je prepodobni Meletije Ispovednik.[13]

Ako bi ti se u toku molitve cuvstveno javio ili se sam po sebi u tebi umno prikazao lik Hrista, ili andjela, ili nekog svetog, jednom recju, ma kakva da je to slika, niposto ne primaj to javljanje kao istinito, ne obracaj na njega nikakvu paznju, ne ulazi u razgovor sa njim.[14] Inace ces neizbezno doziveti obmanu i najvecu dusevnu ozledu, sto se mnogima i dogodilo. Covek, pre njegove obnove Svetim Duhom, nesposoban je za opstenje sa svetim duhovima. On, buduci da se nalazi u oblasti palih duhova, u njihovom zarobl>enistvu i ropstvu, moze videti samo njih, i oni cesto, primetivsi njegovo visoko misljek>e o sebi i samozavaravanje, javljaju mu se u vidu svetlih andjela, u vidu samog Hrista, kako bi pogubili njegovu dusu.

Crkva je prihvatila svete ikone radi podsticanja blagocestivih secanja i osecanja, a nikako radi podsticanja mastanja. Stojeci pred ikonom Spasitelja, stoj kao pred samim Gospodom Isusom Hristom, svuda prisutnim po Bozanstvu, i ikonom Svojom prisutnim na tom mestu gde se ona nalazi. Stojeci pred ikonom Majke Bozije, stoj; kad pred samom Presvetom Djevom; ali um tvoj cuvaj bez vidjenjaa: najveca je razlika biti u prisustvu Gospoda i stajati pred Gospodom, ili uobrazavati Gospoda. Osecanje prisustva Gospodnjeg uvlaci u dusu spasonosni strah, unosi u nju spasonosno osecanje straha Bozijeg, a uobrazenje Gospoda i Njegovih svetih prikazuje se umu kao materijalno, i navodi ga na lazno, gordo misljenje o sebi – dusu dovodi u lazno stanje, stanje samoobmane.[15]

Uzviseno je stanje osecanje Bozijeg prisustva! Njime se um zadrzava od razgovora sa stranim pomislima, koje klevecu na molitvu; zbog njega se snazno oseca nistavnost coveka; zbog njega se javlja narocita budnost nad sobom, koja coveka cuva od sagresenja, cak i najmanjih. Osecanje Bozijeg prisustva dobija se pazljivom molitvom. Njegovom zadobijanju mnogo doprinosi i pobozno stajanje pred svetim ikonama. Reci molitve, ozivljene njom, prodiru duboko u dusu, ubadaju, probadaju, takoreci, srce i proizvode u njemu umiljenje. Reci molitve koja se obavlja u rasejanosti doticu se jedino povrsine duse, ne ostavljajuci nikakav utisak na nju.

Paznja i umiljenje smatraju se darom Svetog Duha. Samo Duh moze zaustaviti talase uma, koji se razlezu svuda, rekao je sveti Jovan Lestvicnik.[16] Drugi otac, dostojan blazenstva, rekao je: “Kada je sa nama umiljenje, tada je sa nama Bog.”[17]

Onaj ko je dostigao neprekidnu paznju i umiljenje u svojim molitvama, dostigao je stanje blazenstva onih koji se u Jevandjelju nazivaju siromasni duhom i koji placu. On je vec raskidao mnoge okove strasti, vec je zamirisao mirisom duhovne slobode, vec u svojim nedrima nosi zalog spasenja. Ne napustaj tesni molitveni put – i dostici ces sveti mir tajanstvene subote: u subotu se ne izvrsava nikakav zemaljski posao, povlaci se na borbu i podvig; u blazenom bestrascu, izvan rasejanosti, dusa cistom molitvom stoji pred Bogom, i umiruje se u Njemu, verom u Njegovu beskrajnu dobrotu, predanoscu Njegovoj svesvetoj volji.

Kod podviznika molitve napredovanje u molitvi u pocetku pocinje da se javlja kao narocito prisustvo paznje: s vremena na vreme, ona neocekivano obuzima um i zakljucava ga u reci molitve. Zatim, ona postaje mnogo postojanija i dugotrajnija: um kao da se prilepi za reci molitve, one ga povlace ka sjedinjenju sa srcem. Na kraju, sa paznjom se iznenada poveze umiljenje i coveka ucini hramom molitve, hramom Bozijim.

Prinosi Bogu tihe i smirene molitve, a ne strasne i vatrene. Kada postanes tajanstveni svestenosluzitelj molitve – tada ces uci u Boziju skiniju i tamo ces svestenim ognjem napuniti molitvenu kadionicu. Necisti oganj – slepo, vestastveno rasplamsavanje krvi – zabranjeno je prinositi svesvetome Bogu.

Svesteni oganj molitve – pozajmljen iz Bozije skinije – jeste sveta ljubav, koja se Duhom Svetim izliva u istinske hriscane (Rim 5,5). Onaj koji se trudi da sjedini molitvu sa ognjem krvi misli, u svojoj samoobmani, obmanut misljenjem o sebi, da izvrsava sluzenje Bogu, a u stvari ga razgnevljuje.

Ne trazi naslade u molitvi: one nikako nisu svojstvene gresniku. Zelja gresnika da oseti nasladu vec je samoobmana. Trazi da ozivi tvoje mrtvo, okamenjeno srce, kako bi se ono otvorilo da oseti svoju grehovnost, svoj pad, svoju nistavnost, kako bi ih ono shvatilo, sagledalo ih u samoodricanju. Tada ce se u tebi javiti istinski plod molitve: istinsko pokajanje. Ti ces zajaukati pred Bogom i zavapices Njemu molitvom, iz bednog stanja svoje duse, koje ti se iznenada otkrilo; vapices kao iz tamnice, kao iz groba, kao iz ada.

Pokajanje radja molitvu, i dvostruko se radja od svoje kceri.

Naslada u molitvi – iskljucivo je udeo svetih izabranika Bozijih, obnovljenih Svetim Duhom. Ko je zaveden silinom krvi, zaveden sujetom i sladostrascem, i sam sebi predstavlja nasladu: taj se nalazi u najgoroj samoobmani. Na takvo delo vrlo je sposobna dusa pomracena zivotom po telu, dusa obmanuta i obmanjivana svojom gordoscu.

Osecanja rodjena molitvom i pokajanjem sastoje se u olaksanju savesti, u dusevnom miru, u pomirenju sa bliznjima i sa zivotnim okolnostima, u milosti i sastradanju sa covecanstvom, u uzdrzanju od strasti, od hladnoce prema. svetu, u pokornosti Bogu, u snazi prilikom borbe sa grehovnim pomislima i zanosima. Tim osecanjima – kojima ces takodje okusiti nadu spasenja – budi zadovoljan. Ne trazi prevremeno uzvisena duhovna. stanja i molitvena ushicenja. Ona uopste nisu takva kakvim ih predstavlja nasa uobrazilja: dejstvo Svetog Duha, od kog se javljaju uzvisena molitvena stanja, nedostizno je telesnom umu.[18]

Nauci da se molis svakom svojom pomislju, svom dusom svojom, svom snagom svojom. Pitas: “Sta to znaci?” – To se ne moze drugacije saznati, nego iskustvom. Trudi se da se neprekidno bavis pazljivom molitvom: pazljiva molitva ce ti doneti odgovor na pitanje kroz blazeno iskustvo.

Molitveni podvig izgleda tezak, skucen, suvoparan za um, koji je navikao da se bavi jedino truleznim stvarima. Navika na molitvu se tesko stice; a kada se pak zadobije ta navika, ona tada postaje izvor neprestane duhovne utehe.

Molitva, kao sto je vec ranije receno, jeste majka svih vrlina: steci majku! Sa njom ce doci i njena ceda u dom tvoje duse, i ucinice ga hramom Bozijim.

Pre zapocinjanja svakog posla prinesi molitvu Bogu; njom se priziva Boziji blagoslov na tvoja dela, i njome sudi o svojim delima: pomisao o molitvi udaljuje od dela koja su protivna zapovestima Bozijim.

Ko se pre svakog dela i reci obraca molitvom Bogu za urazumljenje, pomoc i blagoslov: taj zivi svoj zivot kao da je pred ocima Boga, pod Njegovim rukovodjenjem. Navika na takvo ponasanje je vrlo pogodna; nema niceg ostroumnijeg, rekao je Veliki Varsanufije, nema nicega zgodnijeg, od toga da se, pri svakoj potrebi sa kojom se srecemo, um uzvodi Bogu.[19]

U teskim zivotnim okolnostima ucestaj molitve Bogu. Sigurnije je pribeci molitvama, nego praznim razmisljanjima slabog ljudskog razuma, razmisljanjima koja se najvecim delom pokazu kao neostvarljiva. Sigurnije je osloniti se verom i molitvom na svemoguceg Boga – nego klimavim razmisljanjima i pretpostavkama – na svoj nemocni razum.

Nemoj biti nerazborit u svojim molbama, kako ne bi prognevio Boga svojim maloumljem: onaj koji od CARA careva trazi nesto nistavno unizava Njega. Izrailjci koji nisu obratili paznju na cuda Bozija, koja su radi njih izvrsena u pustinji, molili su da im se ispune zelje creva: Jos dok hrana bese u ustima njihovim, dodje gnjev Boziji na Njih (Ps 77,30-31).

Prinosi Bogu molitve koje prilice velicini Njegovoj. Solomon je trazio od Njega premudrost; dobio ju je, i sa njom mnostvo drugih dobara: zato sto je trazio razumno. Jelisej je trazio od Njega blagodat Svetog Duha, dvostruko, pred svojim velikim uciteljem, i njegova molitva je bila primljena.

Onaj koji trazi u svojoj molitvi trulezna zemaljska blaga izazvace negodovanje nebeskog cara na sebe. Andjeli i arhandjeli – te velmoze Njegove – gledajju te u vreme tvoje molitve, gledaju sta ti trazis od Boga. Oni se zadivljuju i raduju kada vide zemaljskog koji je ostavio svoju zemlju i prinosi molitvu za dobijanje necega nebeskog; oni se zaloste, nasuprot tome, na onoga koji ne obraca paznju na nebesko, i trazi svoju zemlju i truleznost.

Nama je zapovedjeno da budemo kao deca, po zlobi, a ne po umu (1 Kor 14,20). Prilikom molitve odbacuje se razum ovoga sveta, mnogogovorljiv i razmetljiv: iz toga ne sledi da se u njoj ocekuje i trazi oskudnost uma. U njoj se trazi savrseni razum, razum duhovni, ispunjen smirenoumljem i prostotom, koji se cesto u molitvi izrazava, ne recima, nego molitvenim cutanjem, koje prevazilazi reci. Molitveno cutanje tada obuzima um, i tada se pred njim iznenada pojave nova, duhovna shvatanja, koja se ne mogu izraziti recima ovog sveta i veka, i tada se javlja narocito zivi osecaj prisustva Boga. Pred neobuhvatnom velicinom Bozanstva zamukne Njegova nemocna tvar – covek.

Mnogogovorljivost (Mt 6,7,8), koju je Gospod osudio u molitvama neznabozaca, nalazi se u mnogobrojnim molbama za prolazna blaga, kojih su prepune molitve neznabozaca, u tom pompeznom izlaganju u kom su one zatrazene[20] – kao da retoricki ukrasi, vestastvena zvucnost i snaga stila, mogu na Boga delovati isto kao sto deluju na sluh i nerve telesnih ljudi. Osudjujuci tu mnogorecitost, Gospod nikako nije osudio dugotrajne molitve, kako se ucinilo nekim jereticima: On sam je osvetio dugotrajnu molitvu, prebivajuci dugo u molitvi. I provede svu noc u molitvi Bogu (Lkb, 12), svedoci Jevandjelje o Gospodu.

Dugotrajnost molitve ugodnika Bozijih nije zbog mnogogovorljivosti, nego zbog izobilja duhovnih osecanja, koja se kod njih javljaju za vreme molitve. Izobiljem i snagom tih osecanja vreme se, takoreci, ponistava preobrazavajuci se za svetitelje Bozije u vecnost.

Kada delatelj molitve dostigne napredovanje u svom blazenom podvigu: tada razlicite misli u psalmima i drugim molitvoslovljima postaju neodgovarajuce za njegovo raspolozenje. Molitva mitara i druge krace molitve, bolje izrazavaju neizrazivu, opsirnu zelju srca, i cesto su ugodnici Boziji provodili u takvoj molitvi mnoge sate, dane i godine, ne osecajuci potrebu za raznolikoscu misli za svoju snaznu, usredsredjenu molitvu.[21]

Molitve koje su sastavili jeretici veoma su slicne molitvama neznabozaca: u njima je mnogogovorljivost; u njima je zemaljska lepota reci; u njima je uzburkana krv; u njima je nedostatak pokajanja; u njima je teznja ka braku sa Sinom Bozijim pravo iz bludilista strasti; u njima je samoobmana. One su strani Duhu Svetome: u njima se oseca smrtonosna zaraza mracnog duha, duha lukavog, duha lazi i pogibli.

Veliki je rad molitva! Sveti apostoli su se radi molitve i sluzenja Slovu odrekli sluzenja bliznjima u njihovim telesnim potrebama. Ne dolikuje nama, rekli su oni, da ostavivsi rijec Boziju sluzimo oko trpeza… A mi cemo u molitvi i u sluzbi rijeci priljezno ostati (Dap 6,2, 4), to jest, u razgovoru sa Bogom u molitvi, i razgovoru o Bogu sa bliznjima, objavljujuci im triipostasnog Boga i ocovecenog Boga Logosa.

Bavljenje molitvom je najuzvisenije delo za coveciji um; stanje cistote, koje je strano razonodi, i koje umu dolazi od molitve je njegovo najuzvisenije prirodno stanje; njegovo ushicenje Bogom, cemu je osnovni uzrok cista molitva – jeste natprirodno stanje.[22]

U natprirodno stanje ulaze samo sveti ugodnici Boziji, obnovljeni Svetim Duhom, koji su svukli starog Adama i obukli se u Novog, koji su sposobni otkrivenim licem odrazavati slavu Gospodnju, preobrazavati se u taj isti lik, iz slave u slavu, delovanjem Duha Gospodnjeg (2 Kor 3, 18). Najveci deo bozanskih otkrivenja oni dobijaju u vreme bavljenja molitvom, buduci da je to vreme u koje dusa biva narocito pripremljena, okrenuta opstenju sa Bogom.[23] Tako je sveti apostol Petar, u vreme molitve, ugledao poznatu plastanicu kako se spusta sa neba (Dap 10,11). Tako se kapetanu Korniliju u vreme molitve javio andjeo (Dap 10, 3). Tada, kada se apostol Pavle molio u Jerusalimskom hramu, javio mu se Gospod i naredio da smesta napusti Jerusalim: Idi, jer cu teja poslati daleko medju neznabosce (Dap 22,17-21), rekao mu je On.

Gospod je zapovedio molitvu, kao i pokajanje. Kao kraj molitve, kao i pokajanja, pokazan je jedino: ulaz u Carstvo nebesko, u Carstvo Bozije, koje je – u nama. Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko (Mt 4,17). Carstvo Bozije unutra je u vama. Istite i dace vam se; trazite i naci cete; kucajte i otvorice vam se. Jer svaki koji iste, dobija; i koji trazi, nalazi; i koji kuca, otvara mu se. Otac vas nebeski ce dati Duha Svetog onima koji istu od Njega (Lk 11, 9-10,13). A zar Bog nece odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noc, i zale se na nasilje kojem su izlozeni od grehovne zaraze i demona? Kazem vam da ce ih ubrzo odbraniti (Lk 18,78). Ulazak u Carstvo nebesko, koje je svetim krstenjem usadjeno u srce svakog hriscanina, jeste razvijanje tog Carstva dejstvom Svetog Duha.

Molitvom hita dusa koja ceka spasenje, hita za Spasiteljem, u pratnji Njegovih bezbrojnih ucenika. Vici za Njim, poput zene Hananejke (Mt 15,22-28); ne zalosti se zbog Njegovog dugotrajnog neobaziranja: velikodusno i smireno izdrzi tegobe i ponizenja, koje ce On dopustiti na tvom molitvenom putu. Radi uspeha u molitvi, neizostavno je potrebna pomoc iskusenja. Po tvojoj veri, za tvoje smirenje, radi tvog neodstupanja u molitvi, On ce te utesiti isceljenjem kceri tvoje, koja besni zbog delovanja strasti – isceljenjem tvojih pomisli i osecanja, pretvorivsi ih od strasnih u bestrasne, od grehovnih u svete, od telesnih u duhovne. Amin.



NAPOMENE:

1. Lestvica, zaglavlje Pouke 28. Prepodobni Makarije Egipatski, Pouka 3,glava 1.

2. Prema objasnjenju Pimena Velikog. Alfavitni paterik

3. Lestvica, Pouka 28, glava 7.

4. Lestvica, Pouka 7, glava 11.

5. Pouka 89.

6. Prepodobni Kasijan. Pouka o rasudjivanju. Dobrotoljubnje, tom 4.

7. Sv. Isak Sirijski, Pouka 85.

8. Isto, Pouka 11.

9. Sveti Isak Sirijski, Pouka 56. i Pouka 57.

10. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Rec o tri vida molitve, Dobrotoljublje tom 1.

11. Lestvica, Pouka 28, glava 17.

12. Kalist i Ignjatije Ksantopuli, Dobrotoljublje, tom 4, glava 24.

13. Delo “O molitvi”, ovog ugodnika Bozijeg, smesteno je u knjizi “Klasje”, u izdanju Optinske pustinje.

14. Prepodobni Grigorije Sinait, O prelesti, vrlo korisna poglavlja, Dobrotoljublje, tom 1.

15. Pouka prepodobnog Simeona o tri oblika molitve.

16. Lestvica, Pouka 28, glava 17.

17. Jeromonah Serafim Sarovski.

18. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.

19. Odgovor 216.

20. Po tumacenju blazenog Teofilakta Ohridskog

21. Jeromonah Serafim Sarovski, monah koji je narocito napredovao u molitvi, koji je proveo hiljadu dana i hiljadu noci stojeci na kamenu i vapijuci Gospodu: “Boze milostiv budi meni gresnome!” Pripovest o zivotu i podvizima o. Serafima. Moskva, izdanje 1844. godine.

22. Lestvica, Pouka 28.

23. Sveti Isak Sirijski, Pouka 16.

O MOLITVI – DRUGI DEO

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O MOLITVI

DRUGI DEO

Svet je veliki, za dusu spasonosan, podvig molitve. On je – glavni i prvi medju monaskim podvizima. Svi ostali podvizi – jesu podvizi koji sluze tom podvigu; oni se preduzimaju radi toga da bi se podvig molitve uspesnije izvrsavao, kako bi plodovi molitve bili obilniji. “Glava svakog blagocestivog zivota”, rekao je prepodobni Makarije Veliki, “i vrh svih dobrih dela jeste postojano prebivanje u molitvi.”[1]

Koje ljudsko stanje moze biti uzvisenije, koje se moze uporediti sa stanjem coveka od onog u kome je dopusteno da molitvom razgovara sa Carem careva, sa Bogom bogova, sa Tvorcem i punovlasnim Vladarom svih vidljivih i nevidljivih, materijalnih i duhovnih stvorenja?

Zbog vaznosti vrsenja molitve, to vrsenje zahteva znacajnu prethodnu pripremu.[2]

Od onih koji zele da pristupe Caru careva, On trazi Njemu ugodan nacin misljenja i raspolozenje srca, onaj nacin misljenja i ono raspolozenje srca, posredstvom kojih su se Njemu priblizili i Njemu ugodili svi pravednici Starog i Novog zaveta (Lk 1,17). Bez tog nacina misljenja i raspolozenja srca pristup je nemoguc, pokusaji i napori pristupa su uzaludni.

Ti koji zelis da pristupis Bogu, i prisajedinis se Njemu neprekidnim prebivanjem u molitvi, pazi se! Brizljivo ispitaj svoj nacin misljenja: da li je zarazen nekakvim laznim ucenjem? Da li tacno i bez izuzetka sledis ucenje Istocne Crkve, jedine istinite, svete, apostolske?[3] Ako li neko ne poslusa ni Crkvu, rekao je Gospod uceniku Svome, neka ti bude kao neznabozac i carinik, koji su strani Bogu, koji su neprijatelji Boziji. Kakav pak znacaj moze imati molitva onoga ko se nalazi u stanju neprijateljstva prema Bogu, u stanju otudjenja od Boga?

Saznanje sopstvene grehovnosti, saznanje sopstvene nemoci, svoje nistavnosti – jeste neophodan uslov da molitva bude milostivo primljena i uslisena od Boga. Svi sveti su u osnovu svoje molitve polagali saznanje i ispovedanje svoje grehovnosti i grehovnosti citavog covecanstva. Svetost coveka zavisi od saznanja i ispovedanja te grehovnosti. Onaj koji daruje svetost ljudima za njihovo pokajanje, rekao je: Nisam dosao da zovem pravednike no grjesnike na pokajanje (Mt 9,13).

Ti koji zelis da se bavis podvigom molitve! pre nego sto pristupis tom podvigu, potrudi se da oprostis svakome ko te je ogorcio, oklevetao, ponizio, ko ti je pricinio bilo kakvo zlo. Taj, pred koga nameravas da stanes molitvom, zapoveda ti: Ako, dakle, prineses dar molitve gornjem zrtveniku Caru careva, i ondje se sjetis da brat tvoj ima nesto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred zrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dodji i prinesi dar svoj (Mt 5, 23-24).

Pripremi sebe za molitvu bestrascem i bezbriznoscu. Od strasti su – brige. Sputavana strastima, opsednuta brigama, tvoja misao ne moze nesmetano molitvom da stremi Bogu. Ne mozete sluziti Bogu i mamonu: jer gdje je blago vase, ondje ce biti i srce vase. Ne brinite se, dakle, govoreci: Sta cemo jesti, ili sta cemo pisi, ili cime cemo se odjenuti? Istite priljeznim, postojanim, molitvama, ispunjenim umiljenjem, najprije Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati. Otrgni od zemlje i svega zemaljskog tvoj um i srce, i nece ti biti tesko da zapocnes nevidljivi hod molitvom ka nebu.

Ako trpis siromastvo, ili te muce teske okolnosti, ili te zlostavlja i progoni tvoj neprijatelj: ne osvrci se – zbog toga da tvoja paznja pri molitvi ne bi bila napadana nikakvom razonodom, nikakvim zbunjivanjem – ne osvrci se na nadolazeca secanja i pomisli o tvom siromastvu, o tvojim okolnostima, o tvom neprijatelju. Taj, u cijoj punoj vlasti si i ti, i tvoje okolnosti, i tvoj neprijatelj, kaze voljenima Svojima: Neka se ne zbunjuje srce vase, vjerujte u Boga, i u mene vjerujte (Jn n, 1).

Kada se molis, zavestao nam je Gospod, udji u klijet svoju, i zatvorivsi vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti: i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratice tebi javno. Bilo da si u drustvu ljudi ili si sam, trudi se da se postojano udubis u unutrasnju klijet tvoje duse, da zatvoris vrata cula i jezika, i da se tajno molis umom i srcem.

Zavolevsi podvig molitve, zavoli samocu i vestastvenu keliju. Zatvori njena vrata za sebe i za druge. Trpeljivo podnosi skucenost zatvorenosti: ona nece ubrzo biti zamenjena prijatnijim osecanjem. “Prebivaj u svojoj keliji”, rekli su sveti oci, “ona ce te nauciti svemu”[4] to jest, monaskom zivotu, koji je sav usredsredjen na molitvu.

Zavolevsi podvig molitve, zavoli cu^anje: ono ce snage duse sacuvati nerazjedinjene, sposobne za neprestanu molitvu u unutrasnjoj klijeti. Naviknutost na cutanje daje mogucnost za bezmolvnu molitvu srca i usred galame mnostva ljudi.

Kao zrtvu ljubavi prema molitvi prinesi culne naslade i umne naslade, radoznalost, znatizelju; cuvaj tvoju dusu od svih spoljnih utisaka, kako bi se na njoj otisnuo, posredstvom molitve, Bog. Njegov svesveti, nevidljivi, duhovni lik ne trpi da prebiva u dusi koja je zagadjena slikama sujetnog, vestastvenog, prolaznog sveta.

Ne zanosi se vidljivom prirodom, ne bavi se sozercavanjem njene lepote; nemoj gubiti drago^eno vreme i dusevne snage na sticanje znanja koje donose ljudske nauke.1 I snage i vreme upotrebi za sticanje molitve, koja svestenodejstvuje u unutrasnjoj klijeti. Tamo, u tebi samome, molitva ce otkriti prizor koji ce privuci svu tvoju paznju: ona ce ti doneti znanja koja svet ne moze primiti, o bicima koja on cak ne moze ni razumeti.

Tamo, u dubini srca, uvideces pad covecanstva, uvideces tvoju dusu ubijenu grehom, uvideces grob, uvideces ad, uvideces demone, uvideces lance i okove, uvideces plameno oruzje heruvima, koji cuva prolaz ka drvetu zivota, braneci coveku ulaz u rajsku obitelj – uvideces mnoge druge tajne, sakrivene od sveta i od sinova sveta.[5] Kada otkrijes taj prizor, tvoje oci ce se prikovati za njega; ti ces ohladniti prema: sveku zemaljskom i truleznom, s cim si do sada saosecao.

“Sada ili sutra umrecu” rekao je sveti Andrej monahu,[6] odvlaceci ga od privezanOsti za materijalno, objasnjavajuci nerazumnost takve privezanosti. Veoma tacne reci! Veoma tacno prikazana neodredjenost kraja naseg zemaljskog zivota! Ne danas, sutra cu umreti. Nista nije lakse nego umreti. I najduzi zivot, kada se priblizimo njegovom kraju, deluje kao najkraci trenutak. Zasto bi se pak bavili onim sto cemo, po neophodnosti, morati napustiti zauvek, napustiti veoma brzo. Bolje je molitvom izuciti sebe, izuciti zivot i svet koji nas ocekuje, u kom cemo vecno ostati.

Usamljenost kelije i pustinja – tu je obitaliste molitve. “Ko je iskusio molitvu” rekao je sveti Jovan Lestvicnik, “taj ce izbegavati mnostvo ljudi: ko ce, ako ne molitva, uciniti svog ljubitelja, poput pustinoljubivog magareta, slobodnim od potrebe za drustvom.”[7] Ako hoces svoju dusu da posvetis delu molitve: udalji se od gledanja sveta, odvoji se od ljudskog drustva, od razgovora i uobicajenog primanja drugova u svoju keliju, cak i pod izgovorom ljubavi. Udalji od sebe sve sto sprecava i ometa tvoj tajanstveni razgovor sa Bogom.[8] Prebivaj na zemlji i u ljudskom drustvu, kao tudjin. Ti si tudjin. Zemlja je gostionica. Nepoznat je cas u koji ces biti pozvan. Poziv je neizbezan i neumitan, odbiti ili usprotiviti se nije moguce. Pripremi sebe svetom molitvom za radostan izlazak iz gostionice.

Molitva prisajedinjuje coveka Bogu. Na njeno dejstvo, sa neiskazivom zaviscu i mrznjom, gledaju pali andjeli, koji su padom, iz prisajedinjenosti Bogu presli u strasno, bezumno neprijateljstvo prema Njemu. Raznoraznim iskusenjima oni nastoje da pokolebaju onoga koji se moli, da ga odvrate od najspasonosnijeg podviga, da mu otmu to napredovanje i blazenstvo koje je, bez sumnje, dobio podvigom. I zato se mora na vreme pripremiti za teskoce onaj koji zeli da se bavi molitvom, kako ne bi dolazio u nedoumicu i zbunjenost kada ga one sustignu, kako bi im se mogao odvazno suprotstaviti snagom vere i trpljenja.[9]

Demoni pogadjaju monaha koji prebiva u molitvi, telesnim bolestima, muce ga siromastvom, nedostatkom interesovanja i pomoci ljudi, kao sto su pogadjali i mucili pravednog Jova, po Bozijem dopustenju. Ali mi, poput tog pravednika, blagoslovimo i zablagodarimo Bogu za to sto su, po Njegovom dopustenju, izvrsili demoni (Jov gl. 1. i 2); u slavoslovlju i blagodarnosti izvrsimo svesvetu volju Boziju, koju nam je objavio Sveti Boziji Duh: Na svemu zahvaljujte; jer je ovo volja Bozija za vas u Hristu Isusu (1 Sol. 5,18).

Demoni uce ljude da se naoruzaju protiv delatelja molitve, da ga osudjuju zbog cudnog ponasanja, zbog oskudnosti korisne delatnosti – optuzuju ga za prazninu, licemerje i umisljenu svetost, pripisuju mu zle i lazljive namere, porocna dela, narusavaju i ometaju njegovo bezmolvije, primoravaju ga na poslove suprotne njegovom nacinu zivota, povezane sa zabavom, rasejanoscu, na narusavanje mira srca. Znajuci pocetni uzrok tih iskusenja, molicemo se, prema zapovesti Jevandjelja i zavestanju svetih otaca, za nase bliznje, koji grese u neznanju i zavedenosti; podvale demona unistice Bog.

Iskusavajuci nas spolja, demon deluje i unutar nas. Sada se udaljimo u usamljenost, i pocnemo da se bavimo molitvom: oni pobudjuju u nama razne grehovne zelje, kakve do tada nismo osecali – napadaju nase srce bezbrojnim grehovnim pomislima i mastanjima, koja se do tada nikada nisu pojavljivala u nasem umu: oni to cine kako bi mi, dospevsi u nedoumicu i uninije, buduci da ne vidimo nikakvu korist od molitvenog podviga i usamljenosti, napustili iste.[10] To delovanje demona za podviznike koji su novi u podvigu izgleda kao delovanje sopstvene duse: nevidljivi, u zlu brzi nasi neprijatelji, cineci zlodela ujedno hoce da se sakriju, kako bi izlazak iz zamki, postavljenih za coveka, njemu bio nemoguc, a rastrojstvo i pogibija neizbezni.[11]

Kao sto demoni smatraju da je veoma vazno za njih da se sakriju od coveka, tako je za coveka veoma vazno da shvati da su oni – pocetni delatelji greha, izvor nasih iskusenja, a ne nasi bliznji, ne mi, kada zivot provodimo u sluzenju Bogu – a ne bilo kakav dogadjaj. Uvidevsi neprijatelje, postepeno cemo se nauciti, pod rukovodjenjem reci Bozije, da budno nadziremo njih i sebe, da im se cvrsto suprotstavljamo. Ponizite se, uci nas vrhovni apostol, dakle, pod mocnu ruku Boziju, da vas uzvisi kad dodje vrijeme. Sve svoje brige polozite na Njega, jer se On stara za vas. Budite trezveni i bdite, jer suparnik vas, djavo, kao lav ricuci hodi i trazi ko1a da prozdere. Njemu se protivite utvrdjeni vjerom (1 Pt5,b9).

Ta borba, ti napadi demona na one koji se mole i spasavaju, dopusteni od samog Boga – jesu posledica naseg proizvoljnog pada, prilikom kog smo se pokorili vlasti demona. Pokorimo se odluci Bozijoj, pravosudnoj za nas, i pognimo glavu pred svim udarcima muka i bolesti, kojima ce biti ugodno Bogu da kara nasu grehovnost i nasa sagresenja u prolaznom zivotu, kako bi nas izbavio od vecnih muka i bolesti koje smo zasluzili. Bog, dopustajuci da nam se dogode iskusenja, i predajuci nas djavolu, nikada ne prestaje da promislja o nama; kaznjavajuci nas, ne prestaje da nam cini dobro. Vjeran je Bog, kaze apostol, koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete, nego ce uciniti sa iskusenjem i kraj, da mozete podnijeti (1 Kor 10,13). I djavo, kao sluga i stvorenje Bozije, iskusava ne onoliko koliko on hoce, nego onoliko koliko mu dopusta zapovest Bozija; iskusava ne onda kada on ushtedne, nego kada mu se za to daje dozvola.[12] Predajmo Bogu, po savetu apostola, svu nasu brigu o sebi, sve nase tuge, svu nasu nadu, i zbog toga se cesce i snaznije molimo Njemu.

Dopustenje demonima da nas iskusavaju je neophodno za nase spasenje: protiveci se nasoj molitvi, oni nas primoravaju da se naucimo da narocito vesto koristimo taj mac. Macem molitve slama se ognjeni mac heruvima koji cuva put ka drvetu zivota, i pobednik postaje pricasnik vecnog zivota (Otk 2,7).[13] Po neizrecivoj premudrosti Bozijoj, zlo dobru pomaze, u nameri koja nije dobra.[14] Kada u nasoj usamljenosti i bavljenju molitvom, u nama iznenada prokljucaju strasna osecanja i pokreti, napadnu nas ljutite pomisli, stanu pred nas grehovna mastanja u zavodljivoj zivosti: to je znak dolaska demona. Tada – nije vreme za uninije, nije vreme za raslabljenost: vreme je podviga. Usprotivimo se neprijateljima snaznom molitvom Bogu, i on ce rasejati, prognati nase neprijatelje.[15]

U nevidljivoj borbi necemo uvek i brzo postati pobednici: pobeda je dar Boziji, koji Bog daruje podvizniku usvoje vreme, koje je poznato jedino Bogu i odredjeno je jedino od Boga. Sami porazi postaju neophodni za nas. Ovde se podrazumevaju porazi koji dolaze od nase nemoci i nase grehovnosti, a ne od promenljive volje. Porazi bivaju dopusteni radi naseg smirenja, radi toga, da bi mi uvideli i izucili pad naseg bica, i priznali neophodnost Iskupitelja, poverovali u Njega, i ispovedali Njega.[16]

Prilikom takvih poraza nasi nevidljivi neprijatelji izazivaju stid kod nas zbog nasih poraza, a zbog stida dolazi raslabljenost u molitvenom podvigu, nepoverenje u njega, misao o njegovom napustanju i o prelasku na dobru delatnost mecu ljudima. Ne dajmo se obmanuti! U samoodricanju i bez stida, otkrijmo svoju ranu pred sveblagim i svemogucim Bogom nasim, koji je nam zapovedio tu spasonosnu bestidnost, i obecao da ce je ovencati odmazdom nad suparnicima nasim (Lk 18). Polozimo zavet u svojoj dusi: do kraja zivota ne ostavljati molitveni podvig, iz njegovog okruzenja preci u vecnost.

Nas stid pri porazima daleko je od smisla: on je zao podsmeh nama od strane nasih neprijatelja. Moze li taj list smokve – stid sa njegovim sredstvima – da sakrije covekovo sagresenje od svevideceg Boga? Bog vidi greh i bez ispovedanja greha. On trazi ispovedanje jedino radi toga da bi izlecio. Ako je On zavestao Svom apostolu da oprasta bratu, koji je sagresio i koji se kaje, sedam puta na dan: tim pre ce to sam ispuniti nad nama, koji mu neprestano prinosimo molitvu i pokajanje (Lk 17,4).

Brizljivo obratimo paznju na sledece: zar nasa dvodusnost ne snazi nase neprijatelje u borbi sa nama? Nije li ona – uzrok nasih cestih poraza? Ne ucvrscujemo li mi sami vlast i uticaj nasih neprijatelja nad nama, ispunjavajuci njihovu volju kada ispunjavamo nase telesne zelje, zanose, strasti? Ne prognevljujemo li time Boga, ne udaljujemo li ga od sebe? Ne deluje li u nama svetoljublje, koje zadrzava na nama izgled sluzitelja Bozijih, ali nam oduzima sustinsko dostojanstvo Bozijih sluga, cineci nas u sustini neprijateljima Boga? (Jak4,45)

Dvojedusan covjek, nepostojan je u svima putevima svojim ka vrlini (Jak 1,8): tim pre, on ce se pokolebati na putu najuzvisenije, najvaznije vrline – molitve. On biva odbacen od Boga, kao ni topao ni hladan (Otk 3, 16). On nece moci da bude ucenik istinske molitve, koja svoje ucenike dovodi pred lice Bozije, radi natprirodne pouke, koja ih vodi za Isusom, ako se ne odrece svega sto ima (Lk 14, 33): bolesne naklonosti volje palog coveka prema svetu. A koji su Hristovi, raspese tijelo sa strastima i zeljama (Gal 5,24): samo oni koji svecelo pripadaju Hristu mogu steci istinsku molitvu.

Naizgled nistavna strast, naivna ljubav prema bilo kom predmetu, zivom ili nezivom, nizvodi um i srce sa neba, obara ih na zemlju medju beslovesne gmizavce i one koji mile prostranim ovosvetskim morem (Ps 103, 25). Sveti oci uporedjuju podviznika koji je napredovao u molitvi sa orlom, a sitnicave strasti sa petljom na omci; ako se u tu petlju zaplete makar jedan nokat snazne noge orla, orao postaje nesposoban da preleti goru, i postaje lak i neizbezan ulov za lovca[17]: uzaludna je tada i snaga i neustrasivost carske ptice.

“Idi”, uce nas sveti oci, “uzmi uputstvo iz svetog Jevandjelja, prodaj sve sto imas i podaj siromasima i uzmi krst, odreci se sebe, tako sto ces se suprotstaviti tvojim strastima i tvojoj paloj volji (Mt 19,21; 16,24; Mk 10,21), kako bi mogao da se pomolis nesmuceno i bez rasejanosti.”[18] Dok u tebi zive strasti, dotle ce tvoju molitvu ometati zbunjenost i rasejanost.

Neophodno je prvo se odvojiti od materijalnog bogatstva, rastati se od sveta, odreci ga se: samo kada se dogodi to odricanje, hriscanin moze sagledati svoje unutrasnje ropstvo, tamnicu, okove, rane, umrtvljenje duse.[19] Borba sa smrcu koja zivi u srcu, koja se odigrava posredstvom molitve, pod vodjstvom Reci Bozije, jeste raspece, jeste pogubljenje duse radi spasenja duse (Mk 8,35).[20]

Sjedini molitvu sa razumnim postom: sjedinjenje ta dva duhovna oruzja zapovedio je sam Gospod, radi isterivanja demona iz sebe (Mk 9,29). A ti kada postis, namazi glavu svoju, i lice svoje umij (Mt 6, 17), zapovedao je Spasitelj. Po tumacenju svetih otaca[21] jelej, kojim su u to vreme pomazivali glavu, oznacava milost koju moramo imati u svom duhovnom rasudjivanju, kako je rekao i apostol: Obucite se, dakle, kao izabranici Boziji, sveti i ljubljeni, u milosrdje, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseci jedan drugoga, i oprastajuci jedan drugome ako ko ima tuzbu na koga; kao sto Hristos oprosti vama, tako i vi (Kol 3, 12-13). Lice tela i duse treba umivati suzama: one ce se tada pojaviti na ocima onog koji posti i moli se, kada se njegovo srce preispuni ljubavlju prema bliznjima, sastradanjem sa celim covecanstvom bez izuzetka.

Hoces li da zadobijes Boga molitvom? U srcu zadobij milost, kojom nam je zapovedjeno da se upodobimo nebeskom Ocu (Lk. 6,36) i dostignemo blagodatno savrsenstvo (Mt 5,48). Primoraj srce na milost i dobrotu i pogruzi, obuci sav svoj duh u te osobine, dok god ne osetis u sebi covekoljublje, poput onog kojim sunce obasjava jednako i zle i dobre; i daje dazd pravednima i nepravednima (Mt 5,45).[22]

Kada od duse svim bliznjim oprostis njihova sagresenja: tada ce ti se otkriti tvoja sopstvena sagresenja. Ti ces uvideti koliko ti je potrebno milosrdje Bozije, koliko je ono potrebno citavom covecanstvu: zaplakaces pred Bogom za sebe i za covecanstvo.

Sveti oci sve delanje monaha, sav njegov zivot, sazimaju u plac. Sta znaci plac monaha? To je njegova molitva.[23]

Sveti Duh, kada se useli u coveka, moli se za nas uzdisajima neizrecivim (Rim 8,26). Bozanski i nadnebesni Duh, kao da je postao dusa coveka, moli se i place za njega; On se moli za svete po volji Bozijoj (Rim 8,27), zato sto je jedino Njemu potpuno poznata volja Bozija. Sta je u Bogu niko ne zna osim Duha Bozijega (1 Kor. 2,11); Gospod, obecavajuci Svojim ucenicima najveci dar, dar Svetog Duha, rekao je: Utjesitelj Duh Sveti, koga ce Otac poslati u ime moje, On ce vas nauciti svemu (Jn 14,26); dakle svemu, i placu i molitvi. On ce plakati za nas, On ce se moliti za nas, jer mi ne znamo sta cemo se moliti kao sto treba (Rim 8,26). Toliko smo mi nemocni, ograniceni, pomraceni i povredjeni grehom![24]

Ako Sveti Duh, uselivsi se u nas, place za nas: tim pre smo mi, dok ne primimo tog Stranca u sebe, duzni da placemo za sebe. Ako je nase stanje, posle obnovljenja Svetim Duhom, dostojno placa po svedocanstvu samog Duha: tim pre je ono dostojno placa u svojoj starini, u svom padu, prepusteno samo sebi. Plac mora biti neodvojivo svojstvo nase molitve, njen postojani, nerazdvojivi saputnik i satrudnik, njena dusa.

Ko spaja plac sa molitvom, taj se podvizava po zapovesti samoga Boga, podvizava se ispravno, zakonito. U svoje vreme on ce poznjeti obilan plod: radost pouzdanog spasenja.

Ko je odstranio plac iz molitve: taj se trudi nasuprot Bozijem odredjenju, taj nece poznjeti nikakav plod. Ne samo to, poznjece trnje tastine, samoobmane, pogibli.

Braco! Ne dopustimo sebi da nas obmanu lazne, smesne, nerazumne, pogibeljne misli: nemojmo stremiti trazenju naslade prilikom nase molitve! Nije gresnicima svojstvena blagodatna naslada; njima je svojstven plac: zatrazimo ga sa svim usrdjem, zatrazimo tu riznicu – kljuc za sve duhovne riznice.

Onaj koji nema plac, nalazi se u laznom stanju: on je obmanut svojom gordoscu.

Sveti oci nazivaju plac vodjom duhovnog podviga. On je duzan da predvodi sve nase blagocestive pomisli, da ih usmerava ka pravom cilju. Pomisao koja nije prozeta placem i koja nije rukovodjena njim – jeste zabludela pomisao.[25]

Prepodobni Pimen Veliki je rekao: “Sav zivot monaha mora biti plac. To je – put pokajanja, koji nam je predat preko Pisma i otaca, koji su rekli: ‘Placite! Drugog puta osim placa nema.”[26]

Drugi veliki otac je rekao: “Ako hoces da ugodis Bogu, izadji iz sveta, odvoji se od zemlje, napusti tvar, pristupi Tvorcu, i sjedini se sa Tvorcem, molitvom i placem.[27]

Monasi koji zive u manastirima sa puno ljudi, i zele da steknu molitveni plac, moraju narocito da obrate paznju na umrtvljenje svoje volje. Ako je oni budu odsecali i ne budu obracali paznju na grehe i ponasanje bliznjih uopste, zadobice i molitvu i plac. Pomisli, sabirajuci se u srcu, pobudjuju u njemu molitvu i tugu po Bogu, a ta tuga proizvodi suze.[28]

Kako nase vreme strasno oskudeva u uciteljima istinske molitve, izaberimo sebi za rukovoditelja i ucitelja plac. On ce i nauciti molitvi, i sacuvati od samoobmane.

Svi koji su odbacili plac, koji su ga odvojili od svoje molitve, upali su u samoobmanu. To potvrdjuju sveti oci.[29]

Ko je posredstvom placa dostigao cistu molitvu, seca se u vreme molitve samo Boga i svoje grehovnosti. Smrt i sud, koji mora nastupiti odmah posle smrti, izgleda mu kao da je vec nastupio. On u srcu oseca da stoji pred Sudijom koji u konacni dan suda nece gledati ko je ko i bice neumoljiv, pred Sudijom koji jos moze biti umoljen i moze prihvatiti lice onoga koji place na sud koji je uspostavljen i otpoceo u molitvi. On se blagovremeno uzasava, dvoumi, treperi, rida, stenje, kako bi izbegao beskorisne uzase, trepet, nedoumice, ridanje, ocajanje, koje ce kod odbacenih gresnika izazvati konacna odluka prognevljenog Boga u vekove.

On osudjuje sebe, kako ne bi bio osudjen; priznaje za sebe da je prestupnik, dostojan svih kazni, kako bi od sebe udaljio kazne; ispoveda da je gresnik, kako bi dobio pravednost iz desnice Bozije, koji tu pravednost daje svim gresnicima koji su spoznali i raskajali se za svoju grehovnost.

Gospod zapoveda: Istite i dace vam se; trazite i naci cete; kucajte i otvorice vam se. Ovde je ukazano ne na jednokratno delovanje, nego na neprekidno; zapovest se odnosi na citav zemaljski zivot coveka. Jer svaki koji iste, na takav nacin, dobija; i koji trazi, nalazi; i koji kuca, neprekidno, otvara mu se. Otac vas nebeski ce dati Duha Svetoga onima koji istu od njega? (Lk 11,9-10, 13) Prema samom obecanju, neophodno je savesno, neprekidno delanje: Ne znate kada ce doci gospodar kuce: uvece ili u ponoci ili u poj pijetlova ili ujutru, da ne dodje iznenada i nadje vas da spavate (Mk 13, 35-36).

Nije moguce, primecuje sveti Jovan Lestvicnik, nauciti molitvi onoga koji zeli da joj se nauci koristeci samo reci.[30] Njeni ucitelji su – iskustvo i plac. U skrusenosti i smirenju duha, pocnimo podvig molitve, stupimo pod rukovodjenje placa: i sam Bog, koji daje molitvu onome koji se moli (1 Sam 2,9),1 postace nas ucitelj molitve. Hodite k meni, poziva nas sveta majka svih dobrodetelji – molitva, svi koji ste umorni, pod jarmom strasti robujuci palim duhovima, i natovareni raznim sagresenjima, i ja cu vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naci cete pokoj dusama svojim, isceljenje vasih rana. Jer jaram je moj blag (Mt 11 ,28-30), moze da isceli od sagresenja, cak i najvecih.[31]

“Hodite ceda” poziva nas sveta majka svih vrlina – molitva – “poslusajte me: strahu Gospodnjem naucicu vas (Ps 33, 11). Naucicu vas strahu Gospodnjem na samom iskustvu, u vasa srca unecu njegov osecaj. Naucicu vas i strahu pocetnika, kojim se svako udaljuje od zla (Pr 15,27),[32] i cistom strahu Gospodnjem, koji ostaje u vek veka (Ps 18,10), strahu, kojim je strasan Gospod nad svima oko Njega (Ps 88,8), strasan nad samim ognjenim heruvimima i preslavnim, sestokrilnim serafimima. Ostavite besplodnu i uzaludnu privezanost za sve sto je prolazno, sa kojim cemo se morati i nevoljno rastati! Ostavite sablaznjive zabave i naslade! Ostavite praznoslovlje, smeh, i mnogoslovlje, koji pustose dusu! Setite se, shvatite, uverite se, da ste vi ovde, na zemlji, kratkotrajni prolaznici, da je vasa otadzbina, vecna obitelj – nebo. Vama je potreban pouzdan i silan vodja do tamo: taj vodja sam ja, niko drugi. Svi sveti, koji su presli sa zemlje na nebo, nisu presli drugacije nego sa mnom. Onome koji stupi u savez sa mnom, ja otkrivam pad i grehovnost coveka, i izvlacim ga iz njih, kao iz duboke propasti. Ja pred njim razotkrivam knezove koji su u vazduhu, njihove zamke i lance, raskidam te zamke i lance, pobedjujem i progonim te knezove. Ja stvorenju objasnjavam Tvorca, i iskupljenome Iskupitelja, mirim coveka sa Bogom. Ja svom uceniku i ljubitelju otkrivam neobuhvatnu velicinu Boga, i uvodim ga u ono stanje straha Bozijeg i pokornosti Njemu, u kom treba da se nalaze stvorenja pred Stvoriteljem. Ja sejem smirenje u srcu, i cinim srce izvorom obilnih suza; svoje pricasnike cinim pricasnicima bozanske blagodati. Ne napustam one koji se rukovode sa mnom, dok ih ne izvedem pred lice Bozije, dok ih ne sjedinim sa Bogom. Bog je neispunjivo ispunjenje svih zelja u sadasnjem i buducem veku. Amin.”



NAPOMENE:

1. Pouka 3, glava 1.

2. Lestvica, Pouka 28, glava 1.

3. Trebnik, Poredak ispovesti.

4. Alfavitni paterik, prepodobni Arsenije Veliki.

5. Sveti Isak Sirijski, Pouka 41.

6. Sveti Jovan Karpatski, glava 13, Dobrotoljublje, tom 4. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 1, glava 1, Pouka 7, glava 1 Ceti minej, 2 oktobar.

7. Lestvica, Pouka 27, glava 56.

8. Pozajmljeno iz 56. pouke svetog Isaka Sirijskog.

9. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, Dobrotoljublje, tom 4.

10. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3.

11. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 7, glava 31.

12. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 4, glava 7.

13. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 4, glava 5.

14. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 4, glava 6.

15. Primer borbe sa pobunjenim strastima moze se videti u Zitiju svete Justine. Ceti minej, 2. oktobar.

16. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3.

17. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 11,O brzom odsecanju strasti

18. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, gl 17.

19. Prepodobni Makarije Egipatski, Beseda 21, glave 2. i 3.

20. Iskustvo takve borbe i raspeca vidimo u zitiju Antonija Velikog, prepodobnog Makarija Egipatskog i drugih svetih monaha.

21. Blagovesnik.

22. Sveti Isak Sirijski, Pouka 1.

23. Sveti Isak, Pouka 21.

24. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 6, glava 11; Pouka 7, glava 12.

25. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Pouka 6.

26. Alfavitni paterik.

27. Alfavitni paterik, Sisoje Veliki

28. Rukovodjenje u duhovnom zivotu, prepodobnih Varsanufija Velikog i Jovana Proroka, Odgovor 282.

29. Prepodobni Grigorije Sinait, O preleti, i o mnogim drugim predlozima, Dobrotoljublje, tom 1.

30. Pouka 28, glava 64.

31. Lestvica, Pouka 28, glava 2.

32. Citat po crkvenoslovenskoj Bibliji.

PRVI DEO – O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O ISUSOVOJ MOLITVI.

Razgovor Starca sa uČenikom

PRVI DEO – O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE

Ucenik: – Mogu li se sva bratija u manastiru baviti Isusovom molitvom?

Starac: – Ne samo da mogu nego i moraju. Pri postrigu u monastvo, kada se novopostrizenom urucuju brojanice, koje se pri tom nazivaju macem duhovnim, njemu se zavestava neprestana, danonocna molitva Isusovom molitvom.[2] Dakle, vezbanje u Isusovoj molitvi je zavet monaha. Ispunjenje zaveta je obaveza, koja se ne moze odbaciti.

Meni su govorili stariji monasi da je jos pocetkom ovog veka, u Sarovskoj pustinji – verovatno i u drugim dobro uredjenim ruskim manastirima – svakome ko je stupao u manastir smesta predavana Isusova molitva. Blazeni starac Serafim, koji se podvizavao u toj pustinji i dostigao veliki napredak u molitvi, neprekidno je savetovao svim monasima da vode trezven zivot i bave se Isusovom molitvom.[3] Njega je posetio neki mladic, koji je zavrsio bogosloviju, i otkrio je starcu o svojoj nameri da stupi u monastvo. Starac mu je preneo pouke spasonosne za dusu. Medju njima je bilo zavestanje da se uci Isusovoj molitvi. Govoreci o njoj, starac je dodao: “Samo spoljasnja molitva je nedovoljna. Bog pazi na um, i zato oni monasi koji ne spajaju spoljasnju molitvu sa unutrasnjom, nisu monasi.”[4] Veoma tacno odredjenje! Monah znaci sam: ko se nije osamio u samom sebi, taj jos nije usamljen, taj jos nije monah, cak i ako zivi u najusamljenijem manastiru. Um podviznika koji se nije osamio i zakljucao u sebe neizbezno se nalazi usred buke i meteza koje stvaraju bezbrojne pomisli, koje imaju uvek slobodan pristup ka njemu i on sam nemocno, bez ikakve potrebe i koristi, skodeci sebi, luta po vasioni. Usamljenost coveka u samom sebi ne moze se ostvariti drugacije nego posredstvom Pazljive molitve, prvenstveno posredstvom pazljive Isusove molitve.

Ucenik: – Rasudjivanje starca Serafima deluje mi previse strogo.

Starac: – Ono tako izgleda samo pri povrsnom posmatranju; ono tako izgleda pri nedovoljnom razumevanju velikih duhovnih blaga, skrivenih u hriscanstvu. Blazeni Serafim nije izneo svoje sopstveno misljenje: on je izneo misljenje koje pripada svetim ocima uopste, koje pripada Pravoslavnoj Crkvi. Sveti Isihije Jerusalimski kaze: “Ko se odrekao svega sto je svetovno, zene, imanja i tome slicnog, ucinio je monahom samo spoljasnjeg coveka, ali ne i unutarnjeg, koji je – um. Onaj je istinski monah koji se odrekao pristrasnih pomisli: on lako moze uciniti monahom i spoljasnjeg coveka, kad bude hteo. Nije mali podvig uciniti unutrasnjeg coveka monahom. Postoji li u savremenom pokolenju monah koji se potpuno izbavio od strasnih pomisli i udostojio se ciste, netvarne, neprestane molitve, sto cini oznake unutrasnjeg monaha.2 Prepodobni Agaton, monah egipatskog Skita, kada su ga pitali sta je vaznije – telesni podvig ili pak unutrasnji podvig, odgovorio je: “Covek je slican drvetu; telesni podvig je slican listu drveta, a unutrasnji plodu. Ali kako je receno u Pismu, da svako drvo koje dobra roda ne radja sijece se i u oganj baca (Lk. 3,9), iz toga se vidi da sve nase staranje treba da se odnosi na plod, to jest, na cuvanje uma. Potrebno je i to da to drvo bude pokriveno i ukraseno listovima, cime se prikazuje telesni podvig.”[5] “O, cuda!” – uzvikuje blazeni Nikifor Atonski, navodeci reci prepodobnog Agatona u svom delu o duhovnom podvigu – “kakve reci je izrekao taj sveti protiv svih koji ne cuvaju um nego se nadaju samo na telesno dela&e! Svako drvo koje dobra roda ne radja, to jest cuvanje uma, a ima samo jedan list, to jest, telesni podvig, sijece se iuotnj baca. Strasne su, Oce, tvoje reci!”[6]

Cuvanje uma, strazenje nad umom, trezvenje, paznja, umno delanje, umna molitva, to su razlicita imena jednog i istog dusevnog podviga, u njegovim razlicitim vidovima. Dusevni podvig, u svoje vreme, prelazi u duhovni. Duhovni podvig je takodje i dusevni, ali je osenjen Bozijom blagodacu. Taj dusevni ili duhovni podvig oci tako odredjuju. “Paznja je srdacno, neprestano bezmolvije, koje svagda i neprekidno priziva Hrista Isusa, Sina Bozijeg i Boga, koje dise Njime, sa Njim se hrabro suprotstavlja neprijateljima, ispoveda se Njemu, koji jedini ima vlast da otpusta grehe.”[7] Jednostavnije receno – unutrasnjim delanjem, umnim dusevnim delanjem, umnom molitvom, trezvenjem, cuvanjem i strazenjem nad umom, paznjom, naziva se jedno isto: brizljivo vezbanje u Isusovoj molitvi, u strahopostovanju. Blazeni Nikifor Atonski je uporedio te nazive sa odrezanim komadom hleba, koji prema svom obliku, moze biti nazvan i odrezak, i kriska, i odlomak.[8] Sveto pismo Starog zaveta odredjuje: Svrh svega sto se cuva cuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi zivot (Pr. 4,23). Cuvaj se da ne bude kakvo nevaljalstvo u srcu tvom (Ponz 15,9).[9] Bdenje nad srcem i njegovo ociscenje zapoveda se narocito u Novom zavetu. Na to su usmerene sve zapovesti Gospoda. Ocisti najprije, govori Gospod, iznutra casu i zdjelu da budu i spolja ciste (Mt 23, 26). Ovde je Gospod ljude nazvao sasudima od krhkog stakla i bezvredne gline. Sto izlazi iz covjeka ono pogani covjeka. Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle pomisli, preljube, blud, ubistva, kradje, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga, gordost, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane covjeka (Mk 7,20-23). Sveti Varsanufije Veliki kaze: “Ako unutrasnje delanje sa Bogom, to jest, osenjeno Bozijom blagodacu, ne pomogne coveku: uzalud se on onda podvizava spoljnim, to jest, telesnim podvigom.”[10] Sveti Isak Sirijski: “Onaj koji nema dusevno delanje, lisava se duhovnih darova:[11] U drugoj pouci, taj veliki ucitelj hriscanskog podviznistva uporedjuje telesne podvige bez podviga ociscenja uma sa besplodnim matericama i presusenim dojkama: “Oni”, rekao je sveti, “ne mogu da se priblize Bozijem razumu.”[12] Sveti Isihije Jerusalimski: “Onaj koji nema molitvu cistu od pomisli, nema oruzje za borbu: govorim o molitvi koja neprestano deluje u unutrasnjosti duse, o molitvi u kojoj se prizivanjem Hrista porazava i pogadja neprijatelj koji tajno ratuje.”[13] “Nemoguce je ocistiti srce, i odagnati od njega neprijateljske duhove, bez cestog prizivanja Isusa Hrista.”[14] “Kao sto je nemoguce provoditi zemaljski zivot bez hrane i pica: tako je nemoguce bez cuvanja uma i cistote srca, od cega se sastoji trezvenje i sto se naziva trezvenjem, dostici dusom bilo sta duhovno ili se osloboditi od mislenog greha, cak i ako bi neko zbog straha od vecnih muka i prinudio sebe da ne sagresi.”[15] “Ako hoces ispravno da posramis pomisli koje te uznemiravaju, da upraznjavas bezmolvije u dusevnom miru, da slobodno bdis srcem: neka se Isusova molitva sjedini sa tvojim disanjem – uvideces kako se to dogadja posle nekoliko dana.”[16] “Ladja ne moze da plovi bez vode: i cuvanje uma ne moze se ostvariti bez trezvenja, sjedinjenog sa smirenjem i neprekidnom molitvom Isusovom.”[17] “Ako imas zelju ne samo da Gospodu izgledas kao monah, kao dobar, i krotak, i stalno sjedinjen sa Bogom, ako imas zelju da zaista budes takav monah: svim silama upraznjavaj vrlinu paznje, koja se sastoji u cuvanju i strazenju nad umom, u izvrsavanju bezmolvija srca, u blazenom stanju duse, stranom mastarenju, sto se ne nalazi kod mnogih.”[18] “Istinski i sustinski monah je onaj koji se upravlja trezvenjem: i onaj se istinski upravlja trezvenjem, ko je u srcu – monah (sam)”[19]. Temelj za takvo ucenje svetih otaca, kao krajeugaoni kamen za gradjevinu, jeste ucenje samog Gospoda. Gospod je objavio: Istinski bogomoljci ce se klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac trazi da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjajy (Jn 4,23-24).

Secam se: savremenici moje mladosti, neki blagocestivi hriscani, cak i plemici, vodeci vrlo jednostavan zivot, bavili su se Isusovom molitvom. Taj dragoceni obicaj se sada, pri opstem slabljenju hriscanstva i monastva, gotovo izgubio. Molitva imenom Gospoda Isusa Hrista trazi trezven, strog moralni zivot, zivot tudjina, trazi napustanje strasti, a nama je postala neophodna rasejanost, siroka poznanstva, udovoljavanje nasim mnogobrojnim prohtevima, dobrotvori i dobrotvorke. Isus se bjese udaljio zbog mnogog naroda na onome mjestu (Jn 5,13).

Ucenik: – Zar nece posledica svega sto je receno biti zakljucak, da se bez upraznjavanja Isusove molitve ne dobija spasenje?

Starac: – Oci to ne govore. Naprotiv, prepodobni Nil Sorski, pozivajuci se na svestenomucenika Petra Damaskina, tvrdi da su se mnogi ne dostizuci bestrasce udostojili da dobiju oprostaj grehova i spasenje.[20] Sveti Isihije, rekavsi da je bez trezvenja nemoguce izbeci greh u mislima, nazvao je blazenima i one koji se uzdrzavaju od greha na delu. On je njih nazvao nasilnicima radi Carstva nebeskog.[21] Dostizanje pak bestrasca, osvecenja ili, sto je isto, hriscanskog savrsenstva, bez sticanja umne molitve, nije moguce: u tom su saglasni svi oci. Cilj monaskog zivota ne sastoji se samo u dostizanju spasenja, nego, prevashodno, u dostizanju hriscanskog savrsenstva. Taj cilj je predodredjen od Gospoda: Ako hoces savrsen da budes, rekao je Gospod, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima; i imaces blago na nebu; i dodji, uzmi krst svoj i hajde za Mnom (Mt 19,21;Mk 10,21). Oci, uporedjujuci podvig molitve imenom Gospoda Isusa sa ostalim monaskim podvizima,kazu sledece: “Iako postoje i drugi putevi i nacini zivota, ili ako hoces da ih nazovemo dobra delanja, koji vode spasenju i donose ga onima koji se njima bave; iako postoje podvizi i vezbanja, koji dovode u stanje roba i najamnika (kako je Spasitelj i rekao: U kuci Oca mojega stanovi su mnogi (Jn14,2)), put umne molitve je put carski, izabrani. On je toliko uzviseniji i prefinjeniji od svih drugih podviga, koliko je dusa preteznija od tela: on uzvodi iz zemlje i pepela u usinovljenje Bogu.”[22]

Ucenik: – Usmerenje savremenog monastva, pri kom se vezbanje u Isusovoj molitvi srece veoma retko, moze li biti za mene izvinjenje i opravdanje, ako se ne budem bavio njome?

Starac: – Dug ostaje dug i obaveza obaveza, cak i ako se broj onih koji ih ne ispunjavaju jos vise poveca. Zavet izgovaraju svi. Ni mnostvo onih koji narusavaju zavet, ni obicaj narusavanja, ne cine narusavanje zakonitim. Malo je stado kojem je Otac nebeski blagovoleo da podari Carstvo (Lk 12,32). Uvek tesni put ima malo putnika, a siroki mnogo (Mt 7,13n). U poslednja vremena, tesni put napustaju skoro svi, skoro svi polaze sirokim. Iz toga ne sledi da siroki gubi osobinu da vodi u pogibao, da tesni postaje suvisan, nepotreban za spasenje. Onaj koji zeli da se spase, neizostavno mora da se drzi tesnog puta, upravo kao sto je Spasitelj zavestao.

Ucenik: – Zasto ti tesnim putem nazivas bavljenje Isusovom molitvom?

Starac: – Kako nije tesan put? Tesan put, u pravom smislu reci! Onaj koji zeli da se uspesno bavi Isusovom molitvom mora se ograditi, i izvan i iznutra, najblagorazumnijim vladanjem, najopreznijim: nasa pala priroda nas svakog casa vara, izdaje nas; pali duhovi sa posebnim besom i lukavstvom napadaju bavljenje Isusovom molitvom. Neretko zbog nistavne ocigledne neopreznosti, zbog nebrige i uobrazenosti onih koji ne znaju, nastaju znacajne posledice, koje imaju uticaj na zivot, na vecnu sudbinu podviznika: Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani dusa moja u adu. Pokliznu se noga moja, milost Tvoja, Gospode,pomoze mi (Ps 93,17-18).

Osnova za bavljenje Isusovom molitvom je blagorazumno i oprezno vladanje. Prvo je potrebno udaljiti od sebe razmazenost i telesne naslade, u svim oblicima. Potrebno je postojano se zadovoljavati umerenom hranom i snom, srazmerno sa snagom i zdravljem, kako bi hrana i san davali telu potrebno osnazenje, ne stvarajuci neprilicne pokrete, koji nastaju zbog suviska, ne stvarajuci iznemoglost koja nastaje zbog nedostatka. Odeca, kuca, i uopste sva materijalna svojina treba da je skromna, radi podrazavanja Hrista, radi podrazavanja Njegovih apostola, radi sledovanja njihovom duhu, radi opstenja sa njihovim duhom. Sveti apostoli i njihovi istinski ucenici nisu prinosili nikakve zrtve tastini i sujeti, po obicajima sveta, ni u cemu nisu ulazili u opstenje sa duhom sveta. Pravilno, blagodatno dejstvo Isusove molitve moze iznici jedino iz Duha Hristovog: ono nice i izrasta jedino na tom tlu.

Vid, sluh i ostala cula, moraju biti strogo cuvana, kako kroz njih, kao kroz vrata, ne bi u dusu provalili neprijatelji. Usta i jezik moraju biti zauzdani, kao da su okovani cutanjem: praznoslovlje, mnogoslovlje, narocito osmesi, ogovaranje i zlorecivost jesu najgori neprijatelji molitve. Treba se odreci primanja bratije u keliju, i odlaska u njihove kelije: treba strpljivo prebivati u svojoj keliji, kao u grobu, sa mrtvacem svojim – sa svojom dusom, iskidanom, ubijenom grehom – i moliti Gospoda Isusa za pomilovanje. Iz groba – kelije – molitva uzlazi na nebo: u onom grobu, u kojem se sakriva telo posle smrti, i u adskom grobu u koji se baca dusa gresnika, nema vise mesta za molitvu^JU manastiru treba prebivati kao tudjin, ne ulazeci u manastirske poslove po samovolji, ne stvarajuci ni sa kim blisko poznanstvo, ogradjujuci se cutanjem pri obavljanju manastirskih poslova, ne propustajuci posecivati hram Boziji, u slucaju nuzde posecivati keliju duhovnog oca, promisljajuci svaki izlazak iz svoje kelije, izlaziti iz nje samo kada se ukaze sustinska potreba. Potrebno je odlucno se odreci ljubopitljivosti i radoznalosti sujetnih, preokrenuvsi svako ljubopitstvo i sva istrazivanja na ispitivanje i izucavanje molitvenog puta. Taj put zahteva najpazljivije ispitivanje i izucavanje: on nije samo tesni put nego i put sto vodi u zivot (v.Mt 7,14); On je nauka nad naukama, i umetnost nad umetnostima. Tako ga nazivaju oci.[23]

Put istinske molitve postaje daleko tesnji kada podviznik stupi na njega delanjem unutrasnjeg coveka. Kada pak on stupi u te tesnace, i oseti isravnost, spasonosnost, neophodnost takvog polozaja; kada trud u unutrasnjoj keliji postane za njega ono sto zeli: tada i pritesnjenost u spoljasnjem zivotu postaje zeljena, sluzi kao prebivaliste i skroviste unutrasnje delatnosti. Ulazeci umom u podvig molitve, on se mora odreci svih pomisli i osecanja palog bica, kao i svih pomisli i osecanja sto dolaze od palih duhova, ma koliko prijatno delovale te i druge pomisli i osecanja: on mora postojano ici tesnim putem najpazljivije molitve, ne skrecuci ni ulevo ni udesno. Skretanjem ulevo nazivam napustanje molitve umom radi razgovora sa sujetnim i grehovnim pomislima; skretanjem udesno nazivam napustanje molitve umom radi razgovora sa pomislima koje su naizgled dobre. Cetiri vrste pomisli deluju na onoga koji se moli: jedne nastaju iz blagodati Bozije, koja je usadjena u svakog pravoslavnog hriscanina svetim krstenjem, druge dolaze od andjela cuvara, neke nastaju iz pale prirode, i na kraju, neke donose pali duhovi. Prve dve vrste pomisli, ili pravilnije, secanja i osecanja, pomazu molitvu, ozivljavaju je, osnazuju paznju i osecaj pokajanja, proizvode umiljenje, plac srca, suze – pred ocima molitvenika otkrivaju velicinu njegove grehovnosti i dubinu pada covecanstva, objavljuju neminovnu pobedu smrti, neizvesnost vremena njenog dolaska, o nepristrasnom i strasnom sudu Bozijem, o vecnoj muci, koja po svojoj surovosti prevazilazi ljudska shvatanja. U pomislima i osecanjima palog bica dobro je pomesano sa zlom, a kod demona se zlo cesto krije iza dobra, uostalom, ponekad i otvoreno deluje kao zlo. Poslednje dve vrste pomisli i osecanja javljaju se zajedno, zbog povezanosti i opstenja palih duhova sa palom ljudskom prirodom, i kao prvi plod njihovog delovanja javlja se visokoumlje, rasejanost u molitvi. Demoni donose prividno duhovna i uzvisena razmisljanja, njima odvlace od molitve, stvaraju sujetnu radost, nasladu, samodovoljnost – toboze zbog otkrivanja najtajanstvenijeg hriscanskog ucenja. Odmah za demonskim bogoslovljem i filosofijom, dusa se ushicuje sujetnim i strasnim pomislima i mastanjima, koje potkradaju, unistavaju molitvu, narusavaju dobro nastrojenje duse. Po plodovima se razlikuju istinski dobre pomisli i osecanja od prividno dobrih pomisli i osecanja.

O, kako je opravdano to sto oci bavljenje Isusovom molitvom nazivaju tesnim putem i samoodbacivanjem i odricanjem od sveta![24] Te vrline pripadaju svakoj pazljivoj i poboznoj molitvi, a prvenstveno Isusovoj molitvi, kojoj je strana raznolikost forme i ono mnogomislije koji su svojstveni psalmopojanju i drugim molitvoslovljima.[25]

Ucenik: – Iz kojih reci se sastoji Isusova molitva?

Starac: – Ona se sastoji iz sledecih reci: “Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog.” Neki oci[26] za pocetnike dele molitvu na dve polovine, i nalazu da se od jutra, na primer, do obeda, govori: “Gospode Isuse Hriste, pomiluj me”, a posle obeda: “Sine Boziji, pomiluj me”: To je najstarije predanje. Ali bolje je nauciti se, ako je moguce, izgovaranju cele molitve. Deljenje je po snishodjenju dopusteno slabima i pocetnicima.

Ucenik: – Da li se u Svetom pismu pominje Isusova molitva?

Starac: – O njoj se govori u svetom Jevandjelju. Nemoj pomisliti da je ona ustanovljena od ljudi, ona je ustanovljena od Boga. Najsvetiju molitvu Isusovu je ustanovio i zapovedio sam Gospod nas Isus Hristos. Posle Tajne vecere, na kojoj je stvorena najveca od hriscanskih tajni – sveta evharistija, Gospod je u oprostajnoj besedi sa Svojim ucenicima, pre polaska na strasna stradanja i krsnu smrt, kako bi njima iskupio palo covecanstvo, predao najuzvisenije ucenje i najvaznije, zavrsne zapovesti. Medju tim zapovestima, On je darovao dozvolu i zapovest za molitvu Njegovim imenom.[27] Zaista, zaista vam kazem da sto god zaistete od Oca u ime moje, dace vam (Jn 16,23). Sto god zaistete (od Oca) u ime moje, to cu uciniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako sta zaistete u ime moje, ja cu uciniti (Jn 14,13-14). Do sada ne iskaste nista u ime moje; istite i dobicete, da radost vasa bude ispunjena (Jn 16,24). Velicinu imena Gospoda Isusa Hrista objavili su proroci. Ukazujuci na iskupljenje ljudi koje treba da se dogodi kroz Bogocoveka, Isaija uzvikuje: Gospod Bog, on mi bi spasitelj. S radoscu cete crpsti vodu sa izvora ovos spasenja. I tada cete reci: hvalite Gospoda, Glasite ime njegovo, napominjite da je visoko ime njegovo (Is 12,24). I na putu sudova tvojih, Gospode, cekamo te; tvoje ime i tvoj spomen zudi dusa (Is 26,8). Saglasno sa Isaijom, David prorice: Obradovacemo se spasenju tvome, i Imenom Gospoda Boga nasega velicacemo se. Mi cemo ime Gospoda Boga naseg prizvati (Ps 19,6,8).[28] Blazen je narod (tj. ljudi) koji zna klicanje (Tebi) – koji je usvojio umnu molitvu – Gospode, u svetlosti lica Tvoga hodice, i Imenom Tvojim obradovace se sav dan, i pravdom Tvojom uzvicunece (ne 88.1617).

Ucenik: – U cemu je sila Isusove molitve?

Starac: – U bozanskom imenu Bogocoveka, Gospoda i Boga naseg Isusa Hrista. Apostoli, kao sto vidimo iz knjige Dela i iz Jevandjelja, cinili su velika cuda imenom Gospoda Isusa Hrista: lecili su nemoci koje se ne mogu izleciti ljudskim sredstvima, vaskrsavali su mrtve, zapovedali su demonima, isterivali su ih iz ljudi koji su bili obuzeti njima. Jednom, ubrzo posle vaznesenja Gospodnjeg na nebo, kada su svih dvanaest apostola jos bili u Jerusalimu, dvojica od njih, Petar i Jovan, posli su radi molitve u jerusalimski hram. Na vrata hrama, koja su se zvala krasna, svakodnevno su iznosili hromog od rodjenja, i polagali ga na pod: hromi nije mogao ni da hoda ni da stoji. Okrenut prema vratima, stradalnik je od onih koji su ulazili u hram trazio milostinju, kojom se, kako izgleda, hranio. Kada su se apostoli priblizili krasnim vratima, hromi je uputio pogled ka njima, ocekujuci da ce dobiti milostinju. Tada je sveti Petar njemu rekao: Srebra i zlata nemam, nego sto imam to ti dajem: U ime Isusa Hrista Nazarecanina ustani i hodi (Dap Z.6). Bogalj, izlecen istog trenutka, usao je u hram sa apostolima, i glasno je proslavljao Boga. Narod, zadivljen, nagrnuo je prema apostolima. Ljudi Izrailjci, rekao je apostol Petar Okupljenom narodu, sto se cudite ovome ili sta gledate u nas, kao da smo svojom silom ili poboznoscu ucinili da ovaj hodi? Bog Avraamov i Isakov i Jakovljev, Bog otaca nasih, proslavi Sina svojega Isusa I radi vjere u ime njegovo, ovoga koha vidite i poznajete utvrdi ime njegovo (dap z, 1213,16). Vest o cudu ubrzo se pronela do Sinedriona,[29] koji je bio neprijatelj Gospoda Isusa. Sinedrion, uznemiren vescu, uhvatio je apostole, stavio ih pod strazu, a sledeceg dana ih je pozvao na sud, pred svoje puno sabranje. Bio je pozvan i hromi koji je isceljen. Kada su apostoli stali usred sudnice bogoubica, koji su nedavno sebe zigosali kaznom Bogocoveka, u cije ime je sada izvrseno apsolutno najneobicnije cudo, pred mnostvom ocevidaca – svedoka, apostolima je postavljeno pitanje: Kakvom silom ili u cije ime uciniste vi ovo? (Dap 4, 7) Petar, ispunivsi se Svetog Duha, odgovorio im je recima Svetog Duha, koje su se sastojale u sledecem: Neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarecanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podize iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama zdrav; nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti (Dap 4, 10,12). Usta neprijatelja Bozijih zapecatila su se cutanjem pred nepobedivom silom reci nebeske istine; sudnica mnogobrojnih mudrih i silnih nije nasla sta da kaze i kako da prigovori na svedocanstvo Svetog Duha, koje su objavila dva nepismena ribara, i koje je zapecaceno nebeskim pecatom – Bozijim cudom. Sinedrion pribegava svojoj vlasti, nasilju. Ne obaziruci se na javno cudo, ne obaziruci se na svedocanstvo, koje je istini dao sam Bog, Sinedrion strogo zabranjuje apostolima da uce o imenu Isusa, cak i da izgovaraju to ime. Ali apostoli su drsko odgovarali: Sudite, je li pravo pred Bohoi da slusamo vas vise nego Boga? Jer mi ne mozemo da ne govorimo ono sto vidjesmo i cusmo (Dap 4,19, 20). Sinedrion opet ne nalazi kako da se izrazi, opet pribegava iskljucivo svojoj vlasti, ponavlja strogu pretnju. On je otpustio apostole ne ucinivsi im nista, iako je zeleo da izlije na njih izbezumljenu zlobu: i njegovo raspolozenje i delanje bilo je povezano sa svenarodnim cudom. Petar i Jovan, vrativsi se svojima, preneli su im pretnje i zabrane vrhovnog suda. Tada su, dvanaest apostola i svi clanovi novorodjene Jerusalimske crkve, jednodusno izlili vatrenu molitvu Bogu: molitvu su suprotstavili sili i mrznji svetodrzaca – ljudi i demona. Ta molitva se sastojala u sledecoj molbi: Gospode, pogledaj na njihove prijetnje, i daj slugama tvojim da sa svakom smjeloscu govore rijec tvoju, pruzajuci i ti ruku svoju na iscjeljivanje, da bivaju znaci i cudesa imenom Svetoga Sina tvojega Isusa (Dap 4,29-30).

Ucenik: – Neki tvrde da zbog bavljenja Isusovom molitvom, uvek ili gotovo uvek, nastaje prelest, i veoma zabranjuju bavljenje tom molitvom.

Starac: – U prihvatanju takve misli i u takvoj zabrani lezi strasno bogohulstvo, lezi prelest dostojna sazaljenja. Gospod nas Isus Hristos je jedinstveni izvor naseg spasenja, jedinstveno sredstvo naseg spasenja; Njegovo ljudsko ime je pozajmilo od Njegovog Bozanstva neogranicenu, svesvetu silu da nas spasava: kako pak ta sila, koja deluje na spasenje, ta jedinstvena sila, moze da se izokrene i deluje na pogibao? To je daleko od smisla! To je najgora, bogohulna, dusepogubna besmislica! Upravo oni koji prihvataju takav nacin misljenja nalaze se u demonskoj prelesti, obmanuti lazno imenovanim razumom, koji dolazi od satane. Satana je podmuklo ustao protiv svesvetog i velelepnog imena Gospoda naseg Isusa Hrista, i kao svoje oruzje koristi ljudsko slepilo i neznanje, i oklevetao je ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno sto je na nebesima i na zemlji i pod zemljom (Flp 2,9-10). Onima koji brane da se moli Isusovom molitvom mozemo odgovoriti recima apostola Petra i Jovana na slicnu zabranu, koju je ucinio judejski Sinedrion: Sudite, je li pravo pred Bogom da slusamo vas vise nego Bos. Gospod Isus nam je zapovedio molitvu Svojim svesvetim imenom; On nam je dao neprocenjivi dar: kakav znacaj moze imati ljudsko ucenje koje protivureci ucenju Boga, Ljudska zabrana koja se trudi da ukine i narusi zapovest Boziju, da oduzme neprocenjivi dar? Opasno je, veoma opasno, propovedati ucenje koje je suprotno ucenju koje propoveda Jevandjelje. Takav poduhvat je proizvoljno odvajanje sebe od blagodati Bozije, po svedocanstvu apostola (Gal 1,8).

Ucenik: – Ali starci cije sam misljenje naveo narocito su poznati, mnogi ih smatraju za iskusne ucitelje duhovnog zivota.

Starac: – Apostol je zapovedao – ili pravilnije – ustima apostola, zapovedao je Sveti Duh da se odbacuje svako ucenje koje nije saglasno sa ucenjem koje su blsovestili apostoli – da se odbaci i onda, kada bi andjeli sa neba, blagovestili ucenje, koje nije u saglasju (Gal 1,89).[30] Tako je receno u Svetom pismu ne zato sto bi neki od apostola pokusao da protivureci ucenju Hristovom, nego zato sto je ucenje Hristovo, ucenje Bozije, koje su propovedali apostoli, potpuno verodostojno, potpuno sveto i ne podleze nikakvim izmenama, kako se nedovoljnom, izopacenom znanju i telesnom mudrovanju te izmene ne bi ucinile osnovanim. Hristovo ucenje, buduci da premasuje sudove i ljudi i andjela, prima se jedino smirenom verom, i samo sluzi kao kamen temeljac, prema kom se premeravaju sva druga ucenja.

Misljenje ljudske zajednice o ucitelju monastva nema nikakvog znacaja ako ucenje tog ucitelja protivureci Svetom pismu i spisima svetih otaca, ako ono u sebi sadrzi bogohulstvo. Monastvo je nauka nad naukama: potrebno je poznavati je kako bi se mogao dobro oceniti onaj koji je prenosi. Prepodobni Makarije Veliki je rekao: “Mnoge koji se po spoljasnjosti predstavljaju kao pravedno smatraju istinskim hriscanima; ali medju njima samo umetnici koji zaista poznaju umetnost mogu prepoznati da li bas ti pravednici imaju znanje i lik Cara, ili je pak mozda na njih stavljeno i ispisano krivotvoreno znamenje od strane nedobronamernih ljudi? Da li ih prihvataju ili odbacuju iskusni umetnici? Ako se pak ne nalaze iskusni umetnici, neka onda neko ispita zlohitre delatelje, zato sto su i oni spolja obuceni u monahe i hriscane.”[31] Blazeni Teofilakt Ohridski, objasnjavajuci reci arhangela Gavrila o Jovanu, preteci Gospodnjem, da ce on biti veliki pred Gospodom (Lk 1,15), kaze: “Andjeo objavljuje da ce Jovan biti veliki, ali pred Gospodom: zato sto se mnogi nazivaju veliki pred ljudima, a ne pred Bogom, i oni su – licemeri.” Ako svet ne moze da prepozna porocan zivot i zlonamernost, koji su prikriveni licemerjem, nego ih smatra vrlinom: oni su jos nedostupniji njegovom nedovoljnom znanju, povrsnom znanju, izopacenom znanju. Svet visoko ceni telesne podvige i lisavanja, ne rasudjujuci da li se oni pravilno, da li se korisno upotrebljavaju, ili pak pogresno i tesko povredjuju dusu; svet narocito uvazava ono sto usrecuje telesna cula, sto odgovara shvatanjima sveta o vrlini i o monastvu; svet voli ono sto mu laska i ugadja; svet svoje ljubi, rekao je Spasitelj (Jn 15,18-25). Pre mrznja sveta, pogrda od sveta, progon od sveta mogu biti znaci istinskog sluge Bozijeg: i to je posvedocio Spasitelj (Jn 15,18-25). Sveti oci su zavestali biranje ucitelja koji nije u prelesti, cija se neprelescenost mora prepoznati po saglasnosti njegovog ucenja i zivota sa Svetim pismom i sa ucenjem duhonosnih otaca.[32] Oni upozoravaju na neiskusne ucitelje, kako se ne bi zarazili njihovim laznim ucenjem.[33] Oni zapovedaju da se uciteljevo ucenje uporedjuje sa ucenjem Svetog pisma i svetih otaca, i da se ono sto je saglasno prima, a ono sto nije odbaci.[34] Oni tvrde da oni koji nemaju ocisceno duhovno oko i ne mogu poznati drvo po plodu, priznaju za ucitelje i duhovnike sujetne, prazne i licemere, a na istinski svete ne obracaju nikakvu paznju, smatrajuci da ne znaju nista – kada cute, a da su gordi i surovi – kada govore.[35] Pregledaj citavo Sveto pismo: uvideces da je u njemu, svuda, uzvelicano i proslavljeno ime Gospodnje, da se uzdize njegova sila, spasonosna za ljude. Razmotri spise otaca: uvideces da svi oni, bez izuzetka, savetuju i zapovedaju bavljenje Isusovom molitvom, nazivaju je oruzjem, od kog nema jaceg ni na nebu ni na zemlji,[36] nazivaju je Bogom danim, neodvojivim nasledjem, jednim od poslednjih i najvisih zavestanja Bogocoveka, utehom koja izobiluje ljubavlju, i najsladjim verodostojnim zalogom.[37] Na kraju, okreni se zakonu koji je postavila Pravoslavna Istocna Crkva: uvideces da je ona, za sva svoja nedoucena ceda, i monahe i mirjane, odredila da se psalmopojanje i molitvoslovlje u kelijnom pravilu zameni Isusovom molitvom.[38] A kakav znacaj pak ima, pred jednoglasnim svedocanstvom Svetog pisma i svih svetih otaca, pred zakonskim propisima vaseljenske Crkve o Isusovoj molitvi, protivrecno ucenje nekoliko slepaca, i slepaca slicnih njima, preko kojih su proslavljeni i proslavljani.

Moldavski starac, shimonah Vasilije, koji je ziveo krajem proslog veka, izlozio je ucenje o Isusovoj molitvi u primedbama na dela prepodobnih Grigorija Sinaita, Isihija Jerusalimskog i Filoteja Sinajskog, na izuzetno zadovoljavajuci nacin. Shimonah je svoje primedbe nazvao uvodima ili predgovorima. Veoma ispravan naziv! Citanje primedbi je priprema za citanje pomenutih otaca, cija dela se najvise odnose na monahe koji su vec znatno napredovali. Primedbe su izdate od strane Optinske pustinje, zajedno sa delima Pajsija Njamckog, ciji je Vasilije bio ucitelj, sapodviznik i drug.[39] U predgovoru za knjigu prepodobnog Grigorija Sinaita, starac Vasilije govori: “Neki koji nisu kroz iskustvo upoznati sa umnim delanjem i misle za sebe da imaju dar rasudjivanja, opravdavaju sebe, ili bolje reci, sklanjaju se od obucavanja u ovom svestenom delanju iz tri razloga ili izgovora: prvo, prepustaju to delanje svetim i bestrasnim muzevima, misleci da ono pripada njima, a ne i strasnima; drugo, isticu potpunu oskudicu nastavnika i ucitelja za takav zivot i put; trece – zbog prelesti, koja biva posledica tog delanja. Od tih razloga i izgovora prvi je – nepotreban i neopravdan; zato sto se prvi stepen napredovanja monaha pocetnika sastoji u umanjivanju strasti trezvenjem uma i paznjom srca, to jest, umnom molitvom koja prilici delateljima. Drugi – nerazuman i neosnovan: zato sto nam je u nedostatku nastavnika i ucitelja, Sveto pismo – ucitelj. Treci sadrzi samoobmanu u sebi: oni koji ga navode, citajuci spise o prelesti, istim tim spisima spoticu sebe, krivo ih tumaceci. Umesto da iz spisa upoznaju prelest i njene opasnosti, oni izokrecu te spise, i uzimaju ih kao osnovu za udaljavanje od umnog delanja. Ako se ti plasis tog delanja i obucavanja u njemu iz jednog strahopostovanja i prostote srca: onda se i ja, na toj osnovi, plasim, ali ne na osnovu pustih basni, po kojima: “Bojati se vuka, pa u sumu ne ulaziti! I Boga se treba bojati, ali ne treba pobeci i udaljiti se od Njega zbog tog straha.” Dalje, shimonah objasnjava razliku izmedju molitve koja se vrsi umom uz osecaj srca i prilici svim blagocestivim monasima i hriscanima, i blagodatne molitve, koja se vrsi umom u srcu ili iz srca, i predstavlja vrlinu naprednih monaha. Onima koji su dobili i prihvatili necasne predrasude protiv Isusove molitve, potpuno neupoznati sa njom kroz ispravno i dugotrajno vezbanje u njoj, bilo bi daleko blagorazumnije i daleko bezopasnije da se uzdrzavaju od sudjenja o njoj, da shvate svoje nesumnjivo nepoznavanje tog najsvestenijeg podviga, nego da primaju na sebe obavezu da propovedaju protiv bavljenja Isusovom molitvom: da objavljuju kako je ta svesveta molitva uzrok demonske prelesti i pogibli duse. Nalazim da je neophodno da im kazem, kao upozorenje, da je hula na molitvu Isusovim imenom i pripisivanje stetnog dejstva tom imenu, ravno huli koju su izgovarali fariseji u vezi cuda koja je izvrsio Gospod (Mt 12,31,34,36). Neznanje daleko lakse moze biti oprosteno na sudu Bozijem nego uporne predrasude i uzvici i delanje zasnovano na njima. Setimo se da cemo na Bozijem sudu dati odgovor za svaku praznu rec[40]; utoliko je strasnije odgovarati za reci i hulne reci u odnosu na osnovni dogmat hriscanske vere. Ucenje o bozanskoj sili Isusovog imena ima puno dostojanstvo osnovnog dogmata, i pripada svesvetom broju i sastavu tih dogmata. Neupuceno bogohulno umovanje protiv Isusove molitve ima sav karakter jeretickog umovanja.

Ucenik: – Ipak, sveti oci veoma upozoravaju one koji se bave Isusovom molitvom na prelest.

Starac: – Da, upozoravaju. Oni upozoravaju na prelest i onoga koji se nalazi u poslusanju, i bezmolvnika, i onoga koji posti – jednom recju, svakoga koji se bavi bilo kakvom dobrodetelji. Izvor prelesti, kao i svakog zla je djavo, a ne neka dobrodetelj. “Sa svom obazrivoscu treba paziti – kaze sveti Makarije Veliki – “na kazne, obmane i podmukla dejstva koja djavo priprema sa svih strana. Kao sto Sveti Duh kroz Pavla svima sluzi radi svih (1 Kor 9,22): tako se i lukavi duh trudi u zlu da bude svima sve, kako bi sve odveo u pogibao. Sa onim koji se moli i on se pretvara kao da se moli, kako bi ga zbog molitve odveo u visokoumlje; sa onima koji poste on posti, kako bi ih zaveo samomnjenjem i doveo do poremecenog uma; sa onim koji izucava Sveto pismo, i on se usmerava na izucavanje Pisma, prividno trazeci znanje, a u stvari, trudi se da ih privede izopacenom shvatanju Pisma; sa onima koji su se udostojili osenjivanja svetloscu, i on se predstavlja kao da ima taj dar, kako kaze Pavle: Sam satana se pretvara u andjela svjetlosti (2KorP,14), kako bi ih, obmanuvsi ih vidjenjem toboznjeg svetla, privukao sebi. Jednostavno receno: on na sebe, radi svih, uzima svaki vid, kako bi delovanjem, koje nalikuje na delovanje dobra, podviznika porobio sebi, i prikrivajuci se pod izgledom dobra, bacio ga u pogibao.”[41] Dogadjalo mi se da vidim starce koji su se bavili iskljucivo napornim telesnim podvigom, i koji su zbog njega dospeli u najvece samomnjenje, najvecu samoobmanu. Njihove dusevne strasti, gnev, gordost, lukavstvo, neposlusnost, neobicno su se razvili. Samozivost i samovolja su konacno preovladali u njima. Oni su sa resenoscu i zestinom odbacivali sve savete, spasonosne za dusu, i upozorenja duhovnika, nastojatelja, cak i svetitelja: oni, gazeci pravila, ne samo smirenja nego i skromnosti i same pristojnosti, nisu se zadrzavali u izrazavanju nipodastavanja tih lica, na najbestidniji nacin.

Neki egipatski monah, pocetkom cetvrtog veka, postao je zrtva najuzasnije demonske prelesti. Prvobitno, on je upao u visokoumlje, a zatim je zbog visokoumlja potpao pod narocit uticaj lukavog duha. Djavo, oslanjajuci se na proizvoljno visokoumlje monaha, trudio se da u njemu razvije tu slabost, kako bi preko sazrelog i osnazenog visokoumlja konacno monaha potcinio sebi, uvukao ga u pogibao duse. Potpomognut demonom, monah je dostigao samo do nesrecnog napretka, da je mogao bosim nogama stajati na usijanom uglju, i stojeci na njemu, izgovarati citavu molitvu Gospodnju Oce nas. Podrazumeva se: ljudi koji nisu imali duhovno rasudjivanje videli su u tom delu cudo Bozije, izuzetnu svetost monaha, silu Molitve Gospodnje, i pohvalama su proslavljali monaha, razvijajuci u njemu gordost i pomazuci mu da se unisti. Tu nije bilo ni cuda Bozijeg ni svetosti monaha: sila Molitve Gospodnje tu nije delovala: tu je delovao satana, oslanjajuci se na samoobmanu coveka, na njegovu pogresno usmerenu volju; tu je delovala demonska prelest. Pitaces kakav je pak znacaj imala Molitva Gospodnja u demonskom delanju? Pa, prelesceni ju je izgovarao i njoj pripisivao cudo koje se dogadjalo. Ocigledno: Molitva Gospodnja nije imala tu nikakvog udela: prelesceni je, zbog sopstvenog proizvoljenja, zbog sopstvene samoobmane i zbog demonske obmane, upotrebio protiv sebe duhovni mac koji je ljudima dat na spasenje. Zablude i samoobmane jeretika uvek su se krile iza zloupotrebe reci Bozije, krile su se sa prefinjenim lukavstvom: i u dogadjaju koji smo pripovedali, ljudska zabluda i demonska prelest su se podmuklo prikrivale iza molitve Gospodnje, sa istim tim ciljem. Nesrecni monah je smatrao da bosim nogama stoji na usijanom uglju dejstvom Molitve Gospodnje, zbog cistote i uzvisenosti svog podviznickog zivota, a on je na njemu stajao pomocu demonskog dejstva. Upravo na taj nacin, samoobmana i demonska prelest se ponekad prikrivaju, toboze pod dejstvom Isusove molitve, a neznanje dejstvu te najsvetije molitve pripisuje ono sto treba pripisivati zajednickom dejstvu satane i coveka, coveka koji se predao rukovodjenju satane. Pomenuti egipatski monah je iz uobrazene svetosti presao u neobuzdano sladostrasce, a zatim u potpuni poremecaj uma, i bacivsi se u razbuktanu pec zajednickog kupatila, izgoreo je. Kako izgleda: ili ga je obuzelo ocajanje, ili mu se u peci ukazalo nekakvo prevarno prividjenje.[42]

Ucenik: – Sta je to u coveku, koji su to uslovi u njemu samom, 1′oji ga cine sposobnim za prelest?

Starac: – Prepodobni Grigorije Sinait kaze: “Uopste, jedan je razlog prelesti – gordost.”[43] U ljudskoj gordosti koja je samoobmana, djavo nalazi sebi pogodno pristaniste, i svoju samoobmanu prisajedinjuje ljudskoj samoobmani. Svaki covek je, vise ili manje, sklon prelesti: zato sto sama cista ljudska priroda ima u sebi nesto gordeljivo.[44]

Upozorenja otaca su osnovana! Treba biti oprezan, treba se veoma cuvati samoobmane i prelesti. U nase vreme, pri potpunoj oskudici bogonadahnutih ucitelja, potrebna je posebna opreznost, posebna paznja nad sobom. One su potrebne pri svim monaskim podvizima: najvise su potrebne pri molitvenom podvigu, koji je od svih podviga – najuzviseniji, najspasonosniji za dusu, najizlozeniji napadima neprijatelja.[45] Provodite u strahu vrijeme vasega stranstvovanja (1 Pt 1,17), zavestao je apostol. Bavljenje Isusovom molitvom ima svoj pocetak, svoju postepenost, svoj beskrajni kraj. Neophodno je to bavljenje poceti od pocetka, a ne od sredine i ne od kraja. Njegova svetost Kalist, konstantinopoljski patrijarh, oslikavajuci duhovne plodove te molitve, kaze: “Niko, od neupucenih u tajne ili od onih kojima je jos potrebna mlecna hrana, koji cuje uzviseno ucenje o blagodatnom dejstvu molitve, da se ne usudi da mu se priblizi. Takav neblagovremeni pokusaj je zabranjen. One koji posegnu za njim, i koji prevremeno traze ono sto dolazi u svoje vreme, koji se trude da udju u pristaniste bestrasca iz okruzenja koje mu ne prilici, oci posmatraju, ne drugacije, nego kao poremecene umom. Nemoguce je da cita knjigu onaj koji jos nije naucio slova.”[46]

Ucenik: – Sta znaci poceti bavljenje Isusovom molitvom od sredine i kraja, a sta znaci poceti to bavljenje od pocetka?

Starac: – Od sredine pocinju oni pocetnici koji procitavsi u otackim spisima uputstvo za bavljenje Isusovom molitvom, koje su oci predali bezmolvnicima, to jest, monasima koji su vec veoma napredovali u monaskom podvigu, nepromisljeno primaju to uputstvo kao rukovodjenje u svom delanju. Od sredine pocinju oni koji se bez ikakve prethodne pripreme trude da udju umom u hram srca, i odatle da uznose molitvu. Od kraja pocinju oni koji traze da odmah otkriju u sebi blagodatnu sladost molitve i ostala njena blagodatna dejstva. Potrebno je poceti od pocetka, to jest, vrsiti molitvu sa paznjom i strahopostovanjem, u cilju pokajanja, starajuci se jedino o tome da ta tri svojstva neprekidno budu prisutna u molitvi. Tako i sveti Jovan Lestvicnik, taj veliki delatelj blagodatne molitve srca, odredjuje onima koji se nalaze u poslusanju pazljivu molitvu, a onima koji su sazreli za bezmolvije molitvu srca. On smatra da je za prve nemoguca molitva kojoj je strana rasejanost, a od drugih on trazi takvu molitvu.[47] U drustvu ljudi, treba se moliti samo umom, a pojedinacno – i umom i ustima, donekle naglas sam sa sobom.[48] Narocita briga, najsavesnija briga treba da se preduzme u vezi blagoustrojenja moralnog zivota prema ucenju Jevandjelja. Iskustvo nece usporiti otkrivanje najtesnje veze izmedju zapovesti Jevandjelja i Isusove molitve umu onoga koji se moli. Te zapovesti su za tu molitvu ono sto je ulje za svetiljku koja gori; bez ulja, svetiljka se ne moze upaliti, u nedostatku ulja, ona ne moze goreti: ona se gasi, sireci oko sebe smradni dim. Moralnost po ucenju Jevandjelja lako se stvara obavljanjem manastirskih poslusanja, kada se ta poslusanja obavljaju sa onim razumom sa kojim su sveti oci zapovedili da se obavljaju. Istinsko poslusanje je osnova i zakonita vrata istinskog bezmolvija.[49] Istinsko bezmolvije se sastoji u usvajanju Isusove molitve srcem – i neki od svetih otaca su izvrsili veliki podvig bezmolvija srca i zatvornistva, okruzeni ljudskim zamorom.[50] Jedino na moralnosti, koja je blagoustrojena po zapovestima jevandjelja, jedino na tom tvrdom jevandjelskom kamenu, moze biti podignut velicanstveni, svesteni, netvarni hram bogougodne molitve. Uzaludan je trud onoga koji zida na pesku: na lakoj, prevrtljivoj moralnosti (Mt 7,26). Moral, doveden u harmonican, pristojan red, cvrsto povezan sa navikom ispunjavanja jevandjelskih zapovesti, moze se uporediti sa nelomljivim srebrnim ili zlatnim sudom, koji je, jedan jedini, sposoban da dostojno primi i pouzdano sacuva u sebi neprocenjivo duhovno miro: molitvu.

Sveti Simeon Novi Bogoslov, rasudjujuci o neuspehu molitvenog podviga koji se dogadja i o korovu prelesti, koji iz njega nice, uzrok neuspeha molitve i prelesti pripisuje nedrzanju ispravnosti i postepenosti u podvigu. “Onaj koji hoce da uzidje” – govori Bogoslov – “na visine molitvenog napredovanja, neka ne pocinje da ide odozgo nadole, nego da se uspinje odozdo nagore, prvo na prvu stepenicu lestvice, zatim na drugu, dalje na trecu, i na kraju na cetvrtu. Na taj nacin, svako moze ustati sa zemlje i uzici na nebo. Prvo, on je duzan da se podvizava, kako bi ukrotio i umanjio strasti. Drugo, on je duzan da se vezba u psalmopojanju, to jest, u molitvi usta: kada se umanje strasti, tada se molitva, koja prirodno donosi veselje i sladost jeziku, smatra blagougodnom Bogu. Trece, on je duzan da se bavi umnom molitvom.” Ovde se podrazumeva molitva koja se vrsi umom u srcu: pazljivu molitvu pocetnika, uz saosecanje srca, oci retko udostojavaju naziva umne molitve, radije je ubrajaju u usne. “Cetvrto, on je duzan da uzlazi ka vidjenju. Prvo pripada pocetnicima, drugo – onima koji uzrastaju u napredovanju, trece – onima koji su dostigli krajnje napredovanje, cetvrto – savrsenima.” Dalje, Bogoslov govori da su i oni koji se podvizavaju radi umanjivanja strasti duzni da se obucavaju u cuvanju srca i pazljivoj Isusovoj molitvi, saglasno njihovom ustrojstvu.[51] U opstezicima Pahomija Velikog, koja su stvarala najuzvisenije delatelje umne molitve, svako ko je tek stupio u manastir, prvo se bavio telesnim trudovima, pod rukovodjenjem starca, tokom tri godine. Telesnim trudovima, cestim upucivanjem od starca, svakodnevnom ispovescu spoljasnje i unutrasnje delatnosti, odsecanjem volje, obuzdavale su se strasti, mocno i brzo, donoseci i umu i srcu znatnu cistotu. Pri vezbanju u trudovima pocetniku se davao poredak molitve, kakav njemu odgovara. Po isteku tri godine, od pocetnika se trazilo da napamet nauce citavo Jevandjelje i Psaltir, a od sposobnih i citavo Sveto pismo, sto neobicno razvija pazljivu usnu molitvu. Vec posle toga, pocinjalo je tajno ucenje umne molitve: ono je izobilno tumaceno i Novim i Starim zavetom.[52] Na taj nacin monasi su uvodjeni u pravilno shvatanje umne molitve i pravilno vezbanje u njoj. Zbog pouzdanog temelja i ispravnosti u vezbanju – dolazilo je do zadivljujuceg napredovanja.[53]

Ucenik: – Postoji li neko pouzdano sredstvo da se sacuvas od prelesti uopste, pri svim monaskim podvizima, a najvise, pri bavljenju Isusovom molitvom?

Starac: – Kao sto je gordost uopste uzrok prelesti: tako smirenje – vrlina, koja je direktno suprotna gordosti – sluzi kao pouzdana predostroznost i zastita od prelesti. Sveti Jovan Lestvicnik je nazvao smirenje pogubljenjem strasti.[54] Ocigledno da, kod onog kod kog ne deluju strasti, kod koga su obuzdane strasti, ne moze delovati ni prelest: zato sto je prelest strasna i pristrasna naklonost duse ka lazi na osnovu gordosti.

Pri bavljenju Isusovom molitvom i molitvom uopste, potpuna i sasvim pouzdana zastita je vid smirenja, koji se naziva plac. Plac je iskreno osecanje pokajanja, spasonosne tuge zbog grehovnosti i raznolikih, mnogobrojnih slabosti coveka. Plac je duh skrusen, srce skruseno i unizeno, koje Bog nece odbaciti (Ps 50,19), to jest, nece ga predati u vlast i porugu demona, kao sto im se predaje srce gordo, ispunjeno samomnjenjem, uobrazenoscu, sujetom. Plac je ta jedinstvena zrtva koju Bog prima od palog ljudskog duha, pre obnove ljudskog duha Svetim Bozijim Duhom. Neka nasa molitva bude prozeta osecanjem pokajanja, neka se sjedini sa placem – i prelest nikada nece delovati u nama. Sveti Grigorije Sinait, u poslednjem clanku svog dela,[55] u kom je za podviznike izlozio molitvu predostroznosti od prelesti pogubne za dusu, kaze: “Nije mali trud – dostici pravu istinu, i postati cist od svega sto se protivi blagodati: zato sto djavo obicno pokazuje, posebno pred pocetnicima, svoju prelest u vidu istine, dajuci necastivome duhovni izgled. Iz tog razloga, onaj koji se podvizava u bezmolviju kako bi dostigao cistu molitvu, duzan je da ide mislenim putem molitve, sa velikim trepetom i placem, trazeci pouke od iskusnih, da uvek place zbog svojih grehova, tuguje i strahuje, kako ne bi bio podvrgnut mukama, ili otpao od Boga, kako se ne bi odvojio od Njega u ovom ili buducem veku. Ako djavo uvidi da podviznik zivi u placu: tada on nece prebivati sa njim, ne trpeci smirenje koje dolazi od placa… Veliko oruzje je imati pri molitvi i plac. Neprelesna molitva sastoji se u toplini pri Isusovoj molitvi, koja (Isusova molitva) i polaze oganj na tlo naseg srca, u toplini koja spaljuje strasti kao trnje, stvarajuci u dusi radost i mir. Ta toplina ne dolazi ni zdesna ni sleva, ni odozgo, nego prebiva u samom srcu, kao izvor vode Zivotvornog Duha.[56] Zazeli da nadjes i u srcu steknes jedino nju, cuvaj svoj um uvek bez mastanja, daleko od razmisljanja i pomisli, i nemoj se bojati. Onaj koji je rekao: Ne bojte se, ja sam, ne plasite se! (Mt 14,27), On je sa nama. On je Onaj koga mi trazimo. On nas uvek stiti, i mi ne treba nikada da se plasimo ili uzdisemo kada prizivamo Boga. Ako su neki i otisli stranputicom, podvrgavsi se ostecenju uma, znaj da su se oni tome podvrgli zbog samovolje i visokoumlja.” Sada, zbog potpunog nedostatka duhonosnih ucitelja, podviznik molitve je prinudjen da se rukovodi iskljucivo Svetim pismom i delima otaca.[57] To je daleko teze. Novi razlog za dvostruki plac!


NAPOMENE:

1. Starcem se naziva monah u manastiru koji rukovodi i poucava druge monahe.

2. Predgovor shimonaha Vasilija Poljanomerulskog na poglavlja blazenog Filoteja Sinajskog. Zivot i spisi moldavskog starca, Pajsija Velickovskog, izdanje Optinske pustinje, Moskva 1847. godine.

3. Pouka 32. Izdanje 1844. godine, Moskva. Starac Serafim je rodjen 1759.godine, stupio je u bratstvo Sarovske pustinje 1778. godine, upokojio se 1833.godine , 2. januara.

4. Ovo svedocanstvo je dobijeno od samog lica koje je bilo savetovano, sada arhimandrita Nikona, nastojatelja prvoklasnog Georgijevskog Balaklavskog manastira (1866. godine).

5. 5. Skitski paterik.

6. Pouka o trezvenju Nikifora Monaha, Dobrotoljublje, tom 2.

7. Sveti Isihije Jerusalimski, Pouka o trezvenju, Dobrotoljublje, tom 2.

8. Pouka o trezvenju, Dobrotoljublje, tom 2.

9. Po tumacenju svetog Isihija, Pouka o trezvenju, glava 2.

10. Odgovor 210.

11. Pouka 56.

12. Pouka 58.

13. Pouka o trezvenju, sveti Isak Sirijski, gl. 21, 28, 109, 182, 168.

14. Isto.

15. Isto.

16. Isto.

17. Isto.

18. Pouka o trezvenju, sveti Isak Sirijski, gl. 115,159.

19. Isto.

20. Skitski ustav, Pouka 1.

21. Pouka o trezvenju, sveti Isihije, gl. 110, slicno sa gl. 109.

22. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 98. Dobrotoljublje, tom 2.

23. Prepodobni Kasijan Rimljanin, Drugi razgovor o rasudjivanju; blazeni Nikifor Atonski,

Dobrotoljublje, tom 2, i mnogi drugi oci.

24. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, glave 17,18, 142, Dobrotoljublje, tom 4.

25. Lestvica, Pouka 28, gl. 10.

26. Prepodobni ava Dorotej, Zitije prepodobnog Doroteja, prepodobni Grigorije Sinait, Dobrotoljublje, tom 1.

27. O bezmolviju, Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl 10, Dobrotoljublje, tom 2.

28. Mi cemo ime Gospoda Boga naseg prizvati – ova recenica nije preuzeta iz prevoda ep. Atanasija (Jevtica), vec je prevedena sa crkvenoslovenskog teksta. Nalazi se u crkvenoslovenskoj Bibliji, Ps 19, 8.

29. Sinedrion je naziv za vrhovni duhovni sud Judeja.

30. Ako vam i mi ili andjeo s neba propovijeda jevandjelje drukcije nego sto vam propovijedasmo, anatema da bude! Kao sto smo vec rekli, k sada opet velim: ako vam neko propovijeda jevandjelje drukcije nego sto primiste, anatemada bude.

31. Beseda 38, gl. 1.

32. Kalist i Ignjatije Ksantopuli, O bezmolviju i molitvi, Dobrotoljublje,tom 1.

33. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 32, Dobrotoljublje, tom 1.

34. Isto.

35. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 70,71,72, Dobrotoljublje, tom 1.

36. Lestvica, Pouka 21. gl 7, Pouka 15, gl. 55. Pouka o trezvenju, sveti Isihije, gl. 28, 39, 62 i dr. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 5, O bludnim pomislima.

37. Prepodobni Kalist i Ignjatije, gl. 10, Dobrotoljublje, tom 2.

38. Psaltir sa posledovanjem.

39. Optinska pustinja je ucinila najvecu uslugu domacem monastvu prevodjenjem mnogih otackih spisa o monaskom duhovnom podvigu sa grckog na ruski, koji su delom izdavani na slovenskom jeziku. Ovde treba da pomenemo, izmedju blagoslova, ime pocivseg, blazenog starca pomenute pustinje, shijeromonaha Makarija, koji se nalazio na celu tog dela.

40. Isto.

41. Pouka 7, glava 9

42. Ceti minej,Zitije prepodobnog Pahomija Velikog, 15. maj.

43. 131. glava, Dobrotoljublje, tom 1.

44. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 7, gl. 4.

45. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 3, glava 2.

46. Glave o molitvi, gl. 8, Dobrotoljublje, tom 2.

47. Lestvica, Pouka 4, gl. 93, Pouka 27, gl. 6,46,60,61,62.

48. Njegova svetost Kalist, O molitvi ukratko, Dobrotoljublje, tom 4.

49. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopuli, gl. 15, Dobrotoljublje, tom 2.

50. Takvi su bili: Aleksej Covek Boziji (17/30. marta), sveti Jovan Kusnik (15/28. januara), prepodobni Vitalije monah i drugi. Lestvica, Pouka 4,gl. 36.

51. Pouka o tri vida paznje i molitve, u delu o trecem vidu, na kraju pouke. – Lestvica, Pouka 27, gl. 33.

52. Ovo saznajemo iz spisa prepodobnog Kasijana Rimljanina, prepodobnog Orsisija, prepodobnog Isaije Otselnika i drugih svetih monaha koji su dobili monasko obrazovanje u egipatskim manastirima.

53. Pozajmljeno iz pripovedanja prepodobnog Kasijana Rimljanina.

54. Lestvica, zaglavlje 25. Pouke.

55. Dobrotoljublje, tom 1.

56. Duhovna toplina je svojstvo samo veoma naprednih monaha, koji se podvizavaju u bezmolviju, za koje je i napisana citava knjiga svetog Grigorija Sinaita, a nikako nije svojstvo pocetnika. Pocetnici treba da budu zadovoljni ako se budu molili sa paznjom i umiljenjem. O toplini pogleda; u “Pouci o Isusovoj molitvi”, Asketski ogledi, tom 2.

57. Prepodobni Nil Sorski, predgovor predanju.

TREĆI DEO – O BAVLjENjU ISUSOVOM MOLITVOM

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O ISUSOVOJ MOLITVI.

Razgovor Starca sa učenikom

TREĆI DEO – O BAVLjENjU ISUSOVOM MOLITVOM

Ucenik: – Izlozi ispravan nacin bavljenja Isusovom molitvom.

Starac: – Pravilno bavljenje Isusovom molitvom proistice, samo po sebi, iz pravilnih shvatanja o Bogu, o svesvetom imenu Gospoda Isusa, i o odnosu coveka prema Bogu.

Bog je bice neograniceno – veliko, svesavrseno, Sazdatelj i Presazdatelj ljudi, punovlasni Vladika iznad ljudi, andjela, iznad demona, iznad sve tvari, vidljive i nevidljive. To shvatanje o Bogu nas uci da smo mi duzni da stanemo pred Boga molitvom u najdubljoj poboznosti, u najvecem strahu i trepetu, upucujuci mu svu nasu paznju, usredsredjujuci u paznji sve sile uma, srca, duse, odbacujuci rasejanost i mastarenje, kao narusavanje paznje i poboznosti, kao narusavanje ispravnosti u stajanju pred Bogom, ispravnosti, koju uporno zahteva velicina Bozija (Jn 4,23-24; Mt 22, 37; Mk. 12,29-30; Lk. 10, 27). Predivno je rekao Isak Sirijski; “Kada pripadnes Bogu molitvom, budi u svojoj pomisli kao mrav, kao zemaljski gmizavci, kao crvic, kao dete koje tepa. Nemoj pred Njim govoriti bilo sta razumno; decijim nacinom misli priblizi se Bogu.”[1] Oni koji su stekli istinsku molitvu osecaju neizrecivo siromastvo duha kada stoje pred Bogom, slavosloveci ga, ispovedajuci se Njemu, iznoseci pred Njim svoje molbe. Oni se osecaju kao da su nistavni, kao da su nepostojeci. To je prirodno! Kada onaj koji se moli oseti silno prisustvo Bozije, prisustvo samozivota, zivota neobuhvatnog i nedostiznog: tada njegov sopstveni zivot njemu izgleda kao najsitnija kapljica u poredjenju sa beskonacnim okeanom. U takvo stanje je dospeo pravedni mnogostradalni Jov, koji je dostigao najvise duhovno napredovanje. On je osetio sebe kao rastopljenog (Jov 42, 6),[2] kao sto se topi i nestaje sneg, kada na njega padnu zraci uzarenog sunca.

Ime Gospoda naseg Isusa Hrista je – bozansko; sila i dejstvo tog imena su – bozanski; oni su svemoguci i spasonosni; oni prevazilaze nase shvatanje, nedostupni su za njega. S verom, nadom, usrdjem, sjedinjenim sa velikom poboznoscu i strahom, izvrsavajmo veliko delo Bozije, koje nam je predao Bog: vezbajmo se u molitvi imenom Gospoda naseg Isusa Hrista. “Neprestano prizivanje imena Bozijeg” – kaze Veliki Varsanufije – “jeste lek, koji ne ubija samo strasti, nego i samo njihovo dejstvo. Kao sto lekar stavlja lekovita sredstva ili flaster na ranu nastradalog, i oni deluju, pri cemu bolesnik i ne zna kako se to cini: upravo tako i ime Bozije, kada se priziva, ubija sve strasti, iako mi i ne znamo kako se to dogadja.”[3]

Nase uobicajeno stanje, stanje citavog covecanstva, stan>e je pada, prelesti, pogibli. Saznajuci, i po meri saznanja osecajuci to stanje, molitveno cemo vapiti iz njega, vapiti u skrusenosti duha, vapiti u placu i jecajima, vapiti za pomilovanjem. Odrecimo se svake duhovne naslade, svih uzvisenih molitvenih stanja, kao nedostojni njih i nesposobni za njih. Nije moguce zapevati pesmu Gospodnju na zemlji tudjoj (Ps 136,4) – u srcu kojim su ovladale strasti. Ako pak poslusamo poziv da je zapevamo: znajmo zasigurno, da ce radi tog poziva nas zarobiti (Ps 136,3). Na rekama Vavilonskim moguce je i potrebno samo plakati (Ps 136, 1).

Ta opsta pouka o bavljenju Isusovom molitvom izvucena je iz Svetog pisma i dela svetih otaca, iz veoma malog broja razgovora sa istinskim molitvenicima. Od posebnih pouka, prevashodno za pocetnike, smatram da je korisno pomenuti sledece:

Sveti Jovan Lestvicnik savetuje da se um zakljuca u reci molitve, i ma koliko puta bi se on udaljio od reci, ponovo ga uvoditi.[4] Taj mehanizam je narocito koristan i narocito pogodan. Kada um, na takav nacin, bude u paznji: tada ce i srce stupiti u saosecanje umu, umiljenjem – molitva ce se izvrsavati zajedno umom i srcem. Reci molitve treba izgovarati veoma neuzurbano, cak otegnuto, kako bi um imao mogucnost da se zakljuca u reci. Bodreci i poucavajuci opsteziteljne monahe koji se bave manastirskim poslusanjima, hrabreci ih na usrdje i revnost u molitvenom podvigu, Lestvicnik kaze: “Od monaha koji obavljaju poslusanja Bog ne trazi molitvu potpuno cistu, bez rasejanosti. Ne padaj u uninije zato sto te je pokrala rasejanost! Budi dobrodusan, i neprestano primoravaj svoj um da se vrati sebi. Savrsena sloboda od rasejanosti pripada andjelima.”[5] “Porobljeni strastima! molimo se Gospodu neprestako, uporno: zato sto su svi bestrasni presli” takvom molitvom, “u stanje bestrasca iz stanja strasnog. Ako ti neprekidno budes ucio svoj um da se on nikuda ne udaljava” od reci molitve “on ce i u vreme dok si za trpezom biti uz tebe. Ako mu pak dopustis da nesmetano luta svuda: on nikada nece moci da prebiva u tebi. Veliki delatelj velike i savrsene molitve je rekao: Volim reci pet rijeni umom svojim… negoli hiljade rijeci jezikom (1 Kor 14,19). Takva molitva” blagodatna molitva uma u srcu, strana zanesenosti “nije svojstvena duhovnim mladencima: i zato mi, kao deca, starajuci se o kvalitetu molitve” – o paznji posredstvom zakljucavanja uma u reci – “molicemo se veoma mnogo. Kvantitet je uzrok kvaliteta. Gospod daje cistu molitvu onome ko se moli bez lenjosti, mnogo i neprestano, iako je njegova molitva oskvrnjena rasejanoscu.”[6] Monasima pocetnicima potrebno je dugo vremena da se nauce molitvi. Nije moguce odmah po stupanju u manastir, ili po stupanju na podvig, dostici tu najvisu vrlinu. Potrebni su i vreme i postepenost u podvigu, kako bi podviznik sazreo za molitvu u svakom smislu. Kao sto cvetovi i plodovi izrastaju na stablu ili drvetu, koji su ranije morali biti posejani i izrasli: tako i molitva izrasta iz drugih vrlina, i drugacije se ne moze pojaviti, osim na njima. Nece brzo monah izaci na kraj sa svojim umom: on nece brzo nauciti svoj um da prebiva u recima molitve, kao da je pod kljucem i u zatvoru. Odvucen strastima, utiscima, uspomenama, brigama koje je usvojio, um pocetnika neprestano kida uze, koje su za njega spasonosne, napusta uski put, prelazi na siroki: on voli slobodno da luta u zemlji podnebesja, u zemlji obmana, sa duhovima koji su zbaceni sa neba – da luta bez cilja, nerazumno, stetno po sebe. Strasti – te moralne slabosti coveka – jesu osnovni uzrok rasejanosti pri molitvi. Srazmerno slabljenju strasti umanjuje se rasejanost. Strasti se obuzdavaju i umrtvljuju malo-pomalo, istinskim poslusanjem i samoodricanjem i smirenjem, koje proistice iz istinskog poslusanja. Poslusanje, samoodricanje i smirenje su one vrline na kojima se gradi napredovanje u molitvi. Nerasejanost, koja je dostupna coveku, Bog daruje u svoje vreme takvom podvizniku molitve koji postojanoscu i usrdnoscu u podvigu dokaze iskrenost svoje zelje da stekne molitvu.

Svestenomonah Dorotej,[7] nas zemljak, veliki ucitelj duhovnog podviga, koji po svojoj vrednosti odgovara svetom Isaku Sirijskom, savetuje onome koji se uci Isusovoj molitvi da je u pocetku izgovara glasno. On kaze da glasna molitva, sama po sebi prelazi u umnu.[8] “Od ucestale glasne molitve” – kaze svestenomonah – “proistice umna molitva, a iz umne molitve javlja se srdacna molitva. Isusovu molitvu ne treba izgovarati snaznim glasom, nego tiho naglas samom sebi.”[9] Pri narocitom delovanju rasejanosti, tuge, uninija, lenjosti, veoma je korisno vrsiti Isusovu molitvu glasno: glasnom Isusovom molitvom dusa se, malopomalo, budi iz teskog moralnog sna, u koji je bacaju tuga i uninije. Veoma je korisno naglas vrsiti Isusovu molitvu prilikom pojacanog naleta pomisli i mastanja telesne zudnje i gneva, kada se zbog njihovog dejstva raspaljuje i vri krv, kada se oduzimaju mir i tisina srca, kada se um pokoleba, oslabi i kao da se strmoglavi i sveze mnostvom nepotrebnih pomisli i mastanja: vazdusni knezovi zla – cije se prisustvo ne otkriva telesnim ocima nego se poznaje dusom, po dejstvu koje oni proizvode na nju – kada cuju ime Gospoda Isusa, koje je za njih grozno, dolaze u nedoumicu i zbunjenost, plase se i zure da odstupe od duse. Nacin koji predlaze svestenomonah veoma je prost i pogodan. Treba ga sjediniti sa mehanizmom svetog Jovana Lestvicnika, to jest, proiznositi Isusovu molitvu glasno, ne zureci i zakljucavajuci um u reci molitve: zakljucavanje uma u reci molitve, zavestava i sam svestenomonah.[10]

Mehanizam svetog Jovana Lestvicnika neophodno je cuvati i uz nacin, koji je izlozio prepodobni Nil Sorski u Drugoj pouci njegovog Skitskog predanja ili Ustava. Prepodobni Nil je svoj nacin pozajmio od grckih otaca, Simeona Novog Bogoslova i Grigorija Sinaita, i unekoliko ga je uprostio. Sveti Nil kaze: “Onome sto su rekli ti svetitelji o zadrzavanju disanja, to jest da se ne dise cesto, i iskustvo ubrzo uci, jer je to veoma korisno za sabiranje uma.” Neki, ne shvativsi taj mehanizam, pridaju mu suvisan znacaj, te prekomerno zadrzavaju disanje i time kvare jednostavnost, a ujedno pricinjavaju stetu dusi, usvajajuci u njoj to nepravilno shvatanje. Sva raspaljena i previse napregnuta dejstva jesu prepreka napredovanju u molitvi, koja se razvija jedino u krilu mirnog, tihog, poboznog nastrojenja duse i tela. “Sve neumereno je – od demona” – govorio je Pimen Veliki.[11]

Pocetniku u bavljenju Isusovom molitvom u njenom ucenju veoma pomaze svakodnevno molitveno pravilo sa odredjenim brojem zemnih i pojasnih poklona, prema snazi. Pokloni se obavljaju bez zurbe, sa osecanjem pokajanja, i pri svakom poklonu se izgovara Isusova molitva. Obrazac te molitve moze se videti u “Reci o veri”, prepodobnog Simeona Novog Bogoslova.[12] Opisujuci svakodnevni vecernji molitveni podvig blazenog mladica Georgija, sveti Simeon kaze: “On je pomisljao da stoji pred samim Gospodom, i pripada Njegovim precistim nogama: on je molio Gospoda sa suzama, kako bi se Gospod smilovao nad njim. Moleci se, stajao je nepokretno, poput nekakvog stuba, ne dopustajuci sebi nikakvo kretanje ni nogama, ni bilo kojim drugim delom tela, ne dozvoljavajuci ocima da radoznalo lutaju sa strane, on je stajao u velikom strahu i trepetu, ne dozvoljavajuci sebi dremanje, uninije, lenjost.” Broj poklona, za prvi put moze biti ogranicen na dvanaest. Prema snagama i pogodnostima, koje donose okolnosti, taj broj moze neprestano da se povecava. Pri povecavanju broja poklona, treba strogo paziti da se kvalitet molitvenog podviga sacuva, kako nas ono ne bi odvelo u besplodni, stetni kvantitet, zbog telesne raspaljenosti. Poklonima se telo zagreva, u nekoj meri posustaje: takvo stanje tela pomaze paznju i umiljenje. Pazimo, pazimo da to stanje ne predje u telesnu raspaljenost, koja je strana duhovnim osecanjima, koja razvija osecanja pale prirode. Kvantitet, koristan samo pri pravilnom nastrojenju i cilju, moze biti veoma stetan kada vodi telesnoj raspaljenosti. Telesna raspaljenost se poznaje po svojim plodovima: po njima se ona razlikuje od duhovne toplote. Plodovi telesne raspaljenosti su samomnjenje, uzdanje u sebe, visokoumlje, preuznosenje, gordost, u njenim razlicitim vidovima, na koje se lako kalemi prelest. Plodovi duhovne topline su pokajanje, smirenje, plac, suze. Pravilo sa poklonima je najpogodnije obavljati prilikom odlaska na spavanje: u to vreme, po okoncanju dnevnih briga, pravilo se moze vrsiti dugotrajnije i usredsredjenije. Ali i ujutru i sredinom dana, korisno je, i to narocito mladima, da vrse umeren broj poklona, dvanaest poklona, pa i do dvadeset. Tim poklonima se podstice molitveno raspolozenje i raspinjanje tela, podstice se i jaca usrdje za molitveni podvig.

Saveti koje sam ponudio su, smatram, dovoljni za pocetnika koji zeli da se nauci Isusovoj molitvi: “Molitva” – rekao je prepodobni Meletije Ispovednik – “ucitelja ne trazi, nego brizljivost, i ljubav i narocito usrdje – i njen ucitelj biva Bog.”[13] Sveti oci, koji su napisali mnogo dela o molitvi, kako bi delatelju doneli pravilno shvatanje o njoj i ispravno rukovodjenje u bavljenju njom, predlazu i podsticu da se stupi u sam podvig, kako bi se dobilo sustinsko poznanje, bez kog je ucenje recju, cak i ako je proisteklo iz iskustva, mrtvo, mracno, nerazumljivo, jer zahteva pojasnjenja i ozivljenje iskustvom. I obrnuto: onaj koji se savesno bavi molitvom i vec je napredovao u njoj mora cesto da se okrece spisima svetih otaca o molitvi, da se njima poverava i usmerava, secajuci se da je i veliki Pavle, iako je za svoju blagovest imao svedocanstvo Duha koje prevazilazi sva svedocanstva, ipak isao u Jerusalim, i izneo apostolima koji su tamo bili blagovest koju je objavljivao medju neznaboscima, kako bi je razmotrili – da ne trcim ili ne trcah uzalud (Gal 2,2), kaze on.

Ucenik: – Koje knjige svetih otaca treba da cita onaj koji zeli da se bavi Isusovom molitvom pod rukovodjenjem bogonadahnutog ucenja?

Starac: – To zavisi od nacina zivota koji vodi podviznik molitve. Pogledaj spise Kalista i Ignjatija Ksantopula o bezmolviju i molitvi – i videces da su oni napisani za monahe koji prebivaju u zatvornistvu ili vode otselnicki zivot, slican zivotu monaha egipatskog Skita, u kom je svaki starac ziveo u posebnoj keliji, imajuci jednog, dva ili tri ucenika. One koji vode takav nacin zivota, sveti oci nazivaju bezmolvnicima.[14] Bezmolvnik raspolaze sobom i svojim vremenom po sopstvenom nahodjenju ili po obicaju pozajmljenom od svojih ucitelja, a monasi koji se nalaze u opstezicu obavezni su da prisustvuju zajednickom bogosluzenju i da se bave manastirskim poslusanjima, nemajuci ni prava ni mogucnosti da svojevoljno raspolazu sobom i svojim vremenom: pritom, bezmolvije se dopusta samo onima koji su napredovali u monaskom zivotu, koji su se prethodno obucili u opstezicu, udostojivsi se blagodatnog osenjenja: i zato knjige svetih otaca, napisane za bezmolvnike, nikako ne odgovaraju pocetnicima, i uopste monasima koji se podvizavaju u opsteziteljnim manastirima. Ono sto je receno o knjizi Ksantopula, treba reci i o knjigama Grigorija Sinaita, Isaka Sirijskog, Nila Sorskog i svestenomonaha Doroteja. Onaj koji se bavi molitvom uz obavljanje manastirskih poslusanja, moze se upoznati i sa tim knjigama, ali ne da se rukovodi njima, nego jedino radi znanja, cuvajuci se pritom obazrivo, da ga one ne bi prevremeno povukle u usamljenost i zatvornistvo, ili na neodgovarajuci podvig. Cesto se to i drugo dogadja kao najveca povreda onome koji je obmanut nerazumnom revnoscu. Deca i mladi, kada, zbog svoje nerazumnosti i lakomislenosti, pokusaju da ponesu teret koji premasuje njihovu snagu, upropascuju se, neretko sebe konacno unistavaju – tako se i nezreli u duhovnom uzrastu podvrgavaju velikim nesrecama zbog duhovnog podviga koji ne odgovara njihovom ustrojstvu, i neretko upadaju u nepopravljivo rastrojstvo. Dela svetog Isihija, Filoteja i Teolipta, koja se nalaze u drugom delu Dobrotoljublja, veoma su korisna za opsteziteljne i za usamljene monahe. Narocito su korisni predgovori shimonaha Vasilija: u njima je izlozeno ucenje o molitvi pokajanja, ucenje toliko korisno, toliko potrebno u nasem vremenu. Mnogo poucnih uputstava o molitvi nalazi se u knjizi Varsanufija Velikog; treba primetiti da se njena prva polovina sastoji od odgovora bezmolvnicima, a druga od 220 odgovora monasima koji se podvizavaju u opstezicu.

Ucenik: – Sta znaci mesto srca, o kom govore sveti Simeon Novi Bogoslov, Nikifor monah i drugi oci?

Starac: – To je slovesna sila ili duh coveka, koji je prisutan u gornjem delu srca, nasuprot leve sise, slicno tome kako um prisustvuje u mozgu glave. Pri molitvi je potrebno da se duh sjedini sa umom i da zajedno sa njim proiznosi molitvu, pri cemu um deluje recima koje se proiznose samo mislju ili uz ucesce glasa, a duh deluje osecajem umiljenja i placa. Sjedinjenje se, u svoje vreme, daruje bozanskom blagodacu, a pocetniku je dovoljno ako duh bude saosecao i pomagao umu. Pri cuvanju paznje umom, duh ce neizostavno osetiti umiljenje. Duh se obicno naziva srcem, kao sto se i umesto reci um upotrebljava rec glava. Moli se sa paznjom, u skrusenosti duha, pomazuci sebi gore nabrojanim mehanizmima: pritom ce se, samo po sebi, otkriti iskustveno poznanje mesta srca. O njemu je dovoljno objasnjeno u predgovorima shimonaha Vasilija.

Ucenik: – Meni izgleda da si ti nerado odgovorio na moje pitanje o mestu srca, i uputio si me na predgovore shimonaha Vasilija, cime si se uklonio od izlaganja tvojih sopstvenih shvatanja i misljenja. Molim te: radi koristi mene i drutih, otvoreno odgovori na moje pitanje.

Starac: – Tvoje pitanje je donelo tugu u moje srce. To pitanje su mi mnogi postavljali – i ono je cesto bilo izraz kojim se izrazavalo stanje samoobmane, stanje dusevne povrede. S mukom se ispravlja dusevna povreda koja je stvorena nepravilnim bavljenjem duhovnim podvizima – najvecim delom ostaje nepopravljiva. Ona ostaje nepopravljiva ili zbog gordosti povredjenih, ili zbog toga sto se povreda vec dogodila. Otrov lazi je strasan: on sa upornoscu opstaje kod onih koji su ga dobrovoljno primili; smrtonosno dejstvo ostavlja na onima koji ga, kada su saznali za njega, nisu odbacili i nieuta izbljuvali iz sebe s odlucnim samoodricanjem. Neimari[15] kula u vazduhu, videci svoje zdanje kako se uzvisuje do nebesa, dive se i zanose tim sablaznjivim prizorom; oni ne vole pominjanje jevandjelske zapovesti koja objavljuje svakome covjeku, da gradeci kucu iskopa i udubi i polozi temelj na kamenu (Lk 6,48). Kamen je Hristos. Hristos stoji pred ocima naseg uma u Jevandjelju: On stoji pred ocima uma Svojim ponasanjem, stoji pred ocima uma Svojim ucenjem; stoji pred ocima uma Svojim zapovestima, stoji pred ocima uma Svojim smirenjem, zbog kog je On bio poslusan do smrti, i to do smrti na krstu (Flp2,8). Onaj uzima na sebe teski trud kopanja zemlje i udubljuje se u nju, koji se, nasuprot strastima srca, spusta u smirenje, koji se, odbacujuci svoju volju i svoj razum, trudi da tacno izuci zapovesti Hristove i predanje Pravoslavne Crkve, da ih tacno sledi; taj u temelj polaze cvrsto kamenje, ko se pre i vise od svih drugih podviga stara o tome da ispravi i usmeri svoj nacin zivota prema ponasanju, ucenju i zavestanju Gospoda naseg Isusa Hrista. Nema mesta za istinsku molitvu u srcu koje nije ustrojeno i naklonjeno jevandjelskim zapovestima. Naprotiv, prelest je usadjena u svakoga od nas padom: “Zbog tog stanja samoobmane – koje je obicno neotudjiva svojina uma svakoga od nas,” – kaze prepodobni Grigorije Sinait – “a narocito lakomislenih ljudi, koji prevremeno teze da usvoje uzvisena molitvena stanja, cime se i malo ustrojenje, koje je dato od Boga, gubi, a delatelja pogadja ravnodusnost prema svemu sto je dobro – potrebno je brizljivo sebe ispitivati, kako ne bismo prevremeno trazili ono sto dolazi u svoje vreme, i da ne bismo odbacili ono sto nam se daje u ruke, dok su one usmerene na trazenje neceg drugog. Umu je svojstveno da u masti zamislja uzvisena molitvena stanja, koja jos nije dostigao, i da ih izvrce u svojoj masti ili u svojoj uobrazilji. Postoji velika opasnost da ce se takav delatelj lisiti i onoga sto mu je dato, da ce se podvrgnuti ostecenju uma i silasku sa uma zbog dejstva prelesti.”[16] Prelest je, u vecem ili manjem stepenu, neizbezna logicna posledica nepravilnog molitvenog podviga.

Monaski zivot je nauka nad naukama, bozanska nauka. To se odnosi na sve monaske podvige – a narocito se odnosi na molitvu. Svaka nauka ima svoj pocetak, ima svoju postepenost u prenosenju saznanja, ima svoje zavrsne vezbe: tako i ucenje molitvi ima svoj poredak, svoj sistem. Savesno sledjenje poretka, ili sto je isto – sistema u svakoj nauci, jeste garancija sigurnog uspeha u njoj: tako je i pravilno bavljenje molitvom garancija napredovanja u njoj – onog napredovanja koje Bog daruje podvizniku onda kad je Njemu blagougodno. Odbacivanje sistema pri izucavanju nauka jeste izvor izopacenih shvatanja, izvor znanja koje je gore od neznanja, buduci da je nepravilno znanje negativno: takve su i posledice neurednog bavljenja molitvom. Neizbezna, prirodna posledica takvog bavljenja je – prelest. Samovoljno monastvo – nije monastvo. To je prelest! To je – karikatura, nakaza monastva! To je – podsmeh monastvu! To je – obmana samog sebe! To je – gluma, veoma sposobna da privuce paznju i pohvale sveta, ali odbacena od Boga, strana plodovima Svetog Duha, bogata plodovima koji dolaze od satane. Mnogi, osetivsi raspolozenje i usrdnost za duhovni podvig, pristupaju tom podvigu brzopleto i lakomisleno. Oni mu se predaju sa svom revnoscu i vatrenoscu, sa svom nerazumnoscu, ne shvativsi da su ta revnost i vatrenost – najvise krvne i telesne; da su one preispunjene necistotom i primesama, ne shvativsi da je pri izucavanju nauke nad naukama – molitve – potrebno najpouzdanije rukovodstvo, potrebna je najveca razboritost i opreznost. Avaj! Od nas se skrivaju putevi Boziji, pravi; oni se skrivaju od nas zbog slepila koje je u nama nastalo i koje opstaje zbog pada. Mi biramo za rukovodioce prvenstveno one ucitelje koje je svet proglasio za svete, i koji se nalaze u dubini prelesti ili u dubini neznanja. Za rukovodioce se biraju knjige koje su pisali nepravoslavni podviznici koji su se nalazili u najstrasnijoj demonskoj prelesti, u opstenju sa demonima. Za rukovodioce se biraju spisi svetih otaca Pravoslavne Crkve koji su izlozili uzviseni molitveni podvig naprednih monaha, podvig koji je nedostupan i za shvatanje pocetnika, a ne samo za sledjenje – i kao plod duhovnog podviga, cudovisno, javlja se dusevno rastrojstvo, pogibao. Sijace psenicu, a trnje ce zeti (Jer 12,13), sa bolom govori Sveti Duh ljudima koji dobro preokrecu u zlo nepravilnom upotrebom dobra. Zalostan, bas zalostan prizor! U najuzvisenijem delanju uma, u delanju koje vodi ka Bogu onoga koji ide po ustanovljenim stepenicama, nepravilnim delanjem stice se pomracenje i izopacenje uma, ostecenje uma, poremecenost uma, porobljenost demonima, pogibao. Takav prizor, prizor koji je cesto bio pred mojim ocima, bio je uzrok tuge moga srca, kada si postavio pitanje. Nisam zeleo da ga cujem ni od tebe, niti od bilo koga medju pocetnicima. “Nije ti korisno” – rekli su oci – “da ono sto sledi saznas pre nego sto steknes opitno znanje o onome sto prethodi.”[17] Takva radoznalost je – znak ispraznog i razmetljivog razuma (1 Kor 8,1).[18] Ja sam ukazao i na predgovore shimonaha Vasilija, kao na delo istinskog delatelja molitve, delo narocito korisno za ovo vreme. To delo upucuje na nepogresivo razumevanje otackih spisa o molitvenom podvigu, spisa koji su sastavljeni za napredne monahe, prvenstveno za bezmolvnike.

Kako bih ispunio tvoju zelju, ponovicu, samo drugim recima, ono sto sam vec rekao. Bavljenje Isusovom molitvom ima dva najvaznija dela ili perioda, koji se zavrsavaju cistom molitvom koja se ovencava bestrascem ili hriscanskim savrsenstvom kod onih podviznika kojima ga daruje Bog, ako je Njemu blagougodno da im ga da. Sveti Isak Sirijski kaze: “Nisu se mnogi udostojili ciste molitve, nego malobrojni. A od onih pak koji su dostigli tajnu koja dolazi posle nje, i presli na drugu obalu (Jordana), jedva da se srece jedan iz pokolenja u pokoljenje, po blagodati i blagovoljenju Bozijem.”[19] U prvom periodu, onome koji se moli se dopusta da se moli samo po sopstvenoj snazi; blagodat Bozija nesumnjivo pomaze onome ko se moli dobronamerno, ali ne pokazuje svoje prisustvo. U to vreme, strasti koje su skrivene u srcu, pocinju da se pokrecu, i vode delatelja molitve na mucenicki podvig, u kom pobede i porazi neprekidno smenjuju jedni druge,[20] i u kom se slobodna volja coveka i njegova nemoc jasno ispoljavaju.[21] U drugom periodu, blagodat Bozija osetno pokazuje svoje prisustvo i dejstvo, sjedinjujuci um sa srcem, omogucujuci molitvu bez mastanja ili, sto je isto, bez rasejanosti, sa iskrenim placem i toplinom; pritom, grehovne pomisli gube nasilnicku vlast nad umom. Na ta dva stanja ukazuju sveti oci. O njima prepodobni Nil Sorski, upucujuci na prepodobnog Grigorija Sinaita, kaze: “Kada nastupi dejstvo molitve: tada ono zadrzava um uz sebe, uveseljava ga i oslobadja od rasejanosti.”[22] Kod onih koji nisu stekli blagodatno dejstvo, za najnaporniji, najtezi, najnezgodniji podvig prepodobni smatra cuvanje uma od rasejanosti i pazljivu molitvu.[23] Kako bi se dostiglo drugo stanje, neophodno je proci kroz prvo, neophodno je iskazati i dokazati ozbiljnost svog htenja, i rod doneti u trpljenju (Lk 8,15). Prvo stanje onoga koji se moli moze se uporediti sa obnazenim drvecem u vreme zime; a drugo – sa istim tim drvecem koje se pokrilo liscem i cvetovima zbog delovanja prolecne toplote. Snagu za stvaranje lisca i cvetova drvo prikuplja u vreme zime, kada njihovo stanje ima sav izgled stanja stradanja, stanja pod oblascu smrti. Ne dozvolimo sebi da iskusavamo Gospoda! Ne dozvolimo sebi da mu pristupimo lakomisleno, bez straha, dvodusno, u raspolozenju sumnjicave radoznalosti, zbog koje se zabranjuje ulazak u obecanu zemlju (Jev 3, 8-11,18,19). Pristupimo kao pali, kao oni kojima je sustinski potrebno spasenje, koje Bog daruje za istinsko pokajanje. Dusa i cilj molitve u tom i u drugom stanju treba da bude pokajanje. Za pokajanje koje se prinosi samo sopstvenim snagama Bog, u svoje vreme, daruje blagodatno pokajanje – i Duh Sveti, uselivsi se u coveka, moli za njega uzdisajima neizrecivim: On posreduje za svete, saglasno volji Bozijoj, koja je poznata samo Njemu (Pim 8,26-27).

Iz toga se vidi, sasvim ocigledno, da je za pocetnika trazenje mesta srca, to jest, trazenje da u sebi nepravovremeno i prevremeno otkrije otvoreno dejstvo blagodati, sasvim pogresan pocetak, koji izvrce poredak, sistem nauke. Takav pocetak je – gordeljivi, bezuman pocetak! Isto tako, pocetniku ne prilici da upotrebljava mehanizme koje su sveti oci preporucili naprednim monasima, bezmolvnicima. Pocetnik, prilikom bavljenja molitvom, treba da se drzi samo najpoboznije paznje, samo zakljucavanja uma u reci molitve, izgovarajuci reci veoma polako, kako bi um mogao da se zakljuca u njih, disuci tiho, ali slobodno. Neki su pomislili da je u samom disanju nesto narocito vazno, i ne shvativsi da su oci zapovedili usporeno i tiho disanje radi uzdrzanja uma od rasejanosti, poceli su prekomerno da zadrzavaju disanje i time su narusili telesno zdravlje, koje toliko doprinosi molitvenom podvigu. “Zadrzavaj” – kaze prepodobni Grigorije Sinait – “i disanje, to jest, kretanje uma, zatvorivsi donekle usta pri vrsenju molitve, a ne disanje nozdrva, to jest, culno, kako to cine neuki, kako se ne bi povredio, nadimajuci se.”[24] Ne samo u procesu disanja nego i u svim telesnim kretanjima treba sacuvati spokojstvo, mir i skromnost. Sve to veoma doprinosi cuvanju uma od rasejanosti. Um koji se pazljivo moli neizostavno privlaci srce da saoseca sa njim, da oseca pokajanje. Izmedju saosecanja srca sa umom i sjedinjena uma sa srcem ili spustanja uma u srce – postoji velika razlika. Sveti Jovan Lestvicnik smatra da je znacajan napredak u molitvi to kada um prebiva u njenim recima.[25] Taj veliki ucitelj monaha tvrdi da ce molitva onoga koji se neprestano i usrdno moli, zakljucavanjem uma u reci molitve, sa osecanjem pokajanja i placa, neizbezno biti osenjena bozanskom blagodacu.[26]

Kada molitva bude osenjena bozanskom blagodacu: tada, ne samo da ce biti otkriveno mesto srca nego ce i sva dusa pohrliti Bogu, neizmernom dusevnom silom, povlaceci sa sobom i telo. Molitva onih koji su u njoj napredovali izgovara se citavim bicem. Sav covek kao da se pretvara samo u usta. Ne samo srce obnovljenog coveka, ne samo dusa, nego i telo, ispunjavaju se duhovnom utehom i nasladom: radoscu zbog Boga zivoga (Ps 83, 3), Boga koji osetno i mocno deluje Svojom blagodacu. Sve ce kosti istinskog molitvenika reci: Gospode, Gospode, koje slican Tebi? Koji izbavljas siromaha iz ruke jacih od njega, i sirotog i ubogog od grabitelja njegove molitve i nade: od pomisli i osecanja, koji nicu iz pale prirode i koje podsticu demoni (Ps 34, 10). Napredovanju u pokajnoj molitvi treba da streme svi hriscani; na bavljenje pokajnom molitvom i na napredovanje u njoj sveti oci pozivaju sve hriscane. Nasuprot tome, oni strogo zabranjuju prevremeni napor da se umom udje u hram srca, radi blagodatne molitve, kada ta molitva jos nije data od Boga. Zabrana se povezuje sa strasnom pretnjom. “Umna molitva je” – kaze prepodobni Nil Sorski, ponavljajuci reci prepodobnog Grigorija Sinaita – “iznad svih dela i vrlina – glava, kao ljubav Bozija. Onoga koji bestidno i drsko hoce da uzidje Bogu, i cisto da razgovara sa Njim, koji nasilno hoce da ga stekne u sebi, lako pogubljuju demoni.”[27]

Molim, molim da se obrati sva potrebna paznja na strasnu pretnju otaca. Meni je poznato da neki dobronamerni ljudi koji su, medjutim, pali u blud, po nesrecnoj navici, nemocni da se uzdrze od pada, pokusavaju da se bave srdacnom molitvom. Moze li nesto biti nerazumnije, neuctivije, drskije od tog pokusaja? Molitva pokajanja data je svima bez izuzetka, data je i onima kojima su ovladale strasti, i onima koji se prinudno podvrgavaju padovima. Oni imaju sve pravo da vape Gospodu za spasenje; ali ulazak u srce, radi molitvenog svestenodejstva, za njih je zabranjen: on se dopusta iskljucivo tajanstvenom arhijereju, koji je zakonito hirotonisan bozanskom blagodacu. Shvatite, shvatite da se jedino prstom Bozijim otvara taj ulaz: on se otvara tada kada covek ne samo sto odustane od delatnog greha nego od desnice Bozije dobije i silu da se suprotstavi strasnim pomislima, da se ne zavodi i ne nasladjuje njima. Malo-pomalo, gradi se cistota srca: cistoti se postepeno i duhovno otkriva Bog. Postepeno! Zato sto se i strasti umanjuju i dobrodetelji uzrastaju, ne odjednom: za to i za drugo potrebno je znatno vreme.

Evo ti moj savet: ne trazi mesto srca. Ne trudi se da sebi iscrpno objasnis sta znaci mesto srca: to se na zadovoljavajuci nacin da objasniti jedino iskustvom. Ako je Bogu ugodno da ti da poznanje: On ce ti to dati u svoje vreme – i dace ti na takav nacin, kakav telesni covek ne moze ni da zamisli. Bavi se iskljucivo i sa svom savesnoscu pokajnom molitvom; trudi se da molitvom prineses pokajanje: uverices se u uspeh podviga, kada u sebi osetis siromastvo duha, umiljenje, plac. Takvo napredovanje u molitvi zelim i sebi i tebi. Dostizanje natprirodnih blagodatnih stanja uvek je bilo retkost. Pimen Veliki, monah egipatskog Skita, koji je poznat po izuzetnom napretku svojih monaha, koji je ziveo u 5. veku, kada je narocito procvetalo monastvo, govorio je: “O savrsenom govore mnogi medju nama, a savrsenstvo su zaista dostigli jedan ili dvojica.”[28] Sveti Jovan Lestvicnik, asketski pisac iz 6. veka, svedoci da se u njegovo vreme veoma smanjio broj sasuda bozanske blagodati u odnosu na prethodno vreme, a uzrok tome sveti vidi u izmenjenosti duha ljudskog drustva, koje je izgubilo prostotu i zarazilo se lukavstvom.[29] Sveti Grigorije Sinait, pisac 14. veka, odlucio se da kaze da u njegovo vreme uopste nema blagodatnih muzeva, toliko su retki postali; kao uzrok tome, Sinait ukazuje na neobicno razvijanje poroka, koje proizilazi od sablazni koje su se umnozile.[30]

Tim pre, u nase vreme delatelj molitve mora biti u najvecem oprezu. Mi nemamo bogonadahnute ucitelje! Celomudrenost, prostota, jevandjelska ljubav, udaljili su se sa lica zemlje. Sablazni i poroci su se beskonacno umnozili! Svet je obuzet razvratom! Nad ljudskim drustvom gospodari, kao punovlasni tiranin, gresna ljubav u raznoraznim oblicima! Dovoljno je, i vise nego dovoljno, ako se udostojimo da Bogu prinesemo jedino delo koje je sustinski potrebno za nase spasenje: pokajanje.

Ucenik: – Da li je za ucenje Isusovoj molitvi pogodniji zivot u manastiru, medju vise ili manje brojnom bratijom i galamom, koja je neizbezna u mnogoljudstvu? Zar nije za to pogodniji zivot u bezmolviju?

Starac: – Zivot u manastiru, narocito u opsteziteljnom, omogucuje pocetniku da se uspesno i solidno nauci molitvi, samo ako on pravilno zivi. Onome ko pravilno zivi u opstezicu, neprestano se javljaju prilike za poslusanje i smirenje, a te vrline, vise od svih drugih, pripremaju i upucuju dusu na istinsku molitvu. “Od poslusanja – smirenje”, rekli su oci.[31] Smirenje se radja od poslusanja i podstice se poslusanjem, kao sto naliveno ulje pomaze svetiljci da gori. Smirenjem se u dusu uvodi mir Boziji (Flp 4,7). Mir Boziji je duhovno mesto Bozije (Ps 75,3), duhovno nebo; ljudi koji su se uspeli na to nebo postaju ravnoangelni i, poput andjela, neprestano u srcima svojim pevaju duhovnu pesmu Bogu (Ef 5,19), to jest, prinose cistu, svetu molitvu, koja je kod naprednih upravo pesma i pesma nad pesmama. Iz tog razloga, poslusanje, koje donosi neprocenjivu riznicu smirenja, oci[32] jednodusno smatraju za osnovnu monasku vrlinu, za vrata na koja se zakonito i pravilno ulazi u umnu i srdacnu molitvu ili, sto je isto, u istinsko svesteno bezmolvije. Sveti Simeon Novi Bogoslov kaze o pazljivoj molitvi: “Kako ja mislim, to blago nam izvire iz poslusanja. Poslusanje koje se ukazuje duhovnom Ocu svakoga cini bezbriznim. Kakva prolazna stvar njega moze poraziti ili porobiti? Kakvu tugu i kakvu brigu moze imati takav covek.”[33] Brige i strasti, koje neprekidno odvlace misli ka sebi, uzrok su rasejanosti pri molitvi; gordost je uzrok ogorcenosti srca; gnev i zlopamcenje, koji se zasnivaju na gordosti, uzrok su uznemirenosti srca. Poslusanje je osnovni uzrok koji unistava rasejanost, zbog koje je molitva besplodna; ono je uzrok smirenja, smirenje unistava ogorcenost, zbog kog je molitva mrtva; isteruje uznemirenost, zbog koje je molitve nepotrebna, srce pomazuje umiljenjem, zbog kog molitva ozivljuje, dobija krila, uzlece Bogu. Prema tome: poslusanje ne deluje samo protiv rasejanosti, nego i srce cuva od ogorcenosti i uznemirenosti, odrzava ga neprestano krotkim, blagim, neprestano sposobnim za umiljenje, neprestano spremnim da se izlije pred Bogom u molitvi i placu, koji su toliko iskreni da se sa svim pravom mogu nazvati i ispovedanjem (Psalmi 103, 1; 104; 105; 106; po) duse pred Bogom i duhovnim otkrivanjem Boga dusi (Psalmi 103,1; 104; 105; 106; 110). Ako se monah bude ponasao u manastiru poput stranca, ne otpocinjuci poznanstva unutar i izvan manastira, ne iduci po kelijama bratije, i ne primajuci bratiju u svoju keliju, ne donoseci u keliju nista sto je suvisno, ne ispunjavajuci svoje zelje, trudeci se u manastirskim poslusanjima sa smirenjem i dobrom savescu, pribegavajuci cesto ispovedanju sagresenja, povinujuci se nastojatelju i drugim manastirskim vlastima ne ropcuci, u prostoti srca: on ce, bez sumnje, napredovati u Isusovoj molitvi, to jest, dobice dar da se bavi njome pazljivo i da dok se bavi njom proliva suze pokajanja. “Ja sam video” – kaze sveti Jovan Lestvicnik – “one koji su napredovali u poslusanju i koji su se, prema mogucnostima, trudili u secanju na Boga,[34] koje deluje u umu, i kako su oni, iznenada ustavsi na molitvu, brzo savladavali svoj um i prolivali suze u potocima: to im se dogadjalo zato sto su bili pripremljeni prepodobnim poslusanjem.”[35] Sveti Simeon Novi Bogoslov, prepodobni Nikita Stitat i mnogi drugi oci obucili su se u Isusovoj molitvi, i bavili su se njome u obiteljima koje su se nalazile u prestonici Istocnog carstva, u prostranom i mnogoljudnom Konstantinopolju. Svjatjejsi patrijarh Fotije se obucio u njoj, buduci vec u cinu patrijarha, uz mnogobrojna druga zanimanja, koja su povezana sa tim cinom. Svjatjejsi patrijarh Kalist se obucio, obavljajuci poslusanje kuvara u lavri prepodobnog Atanasija Atonskog na Atonskoj gori.[36] Prepodobni Dorotej[37] i Dositej[38] su se ucili njoj u opstezicu svetog Serida, prvi – imajuci poslusanje nacelnika bolnice, a drugi – prisluzitelja u njoj. U aleksandrijskom opstezicu, koje opisuje sveti Jovan Lestvicnik, sva bratija je upraznjavala umnu molitvu.[39] Taj sveti, isto kao i Varsanufije Veliki, zas/veda onima koji se bore sa strascu bluda narocito pojacanu molitvu imenom Gospoda Isusa.[40] Blazeni starac Serafim Sarovski svedocio je, poucen sopstvenim iskustvom, da je Isusova molitva bic protiv tela i telesnih pohota.[41] Plamen te pohote vene od njenog dejstva. Kada ona deluje u coveku: tada, od njenog dejstva, telesne pohote gube slobodu u svom delovanju. Tako grabljiva zver, stavljena u lance, zadrzavajuci sposobnost da umrtvljuje i prozdire ljude i zivotinje, gubi mogucnost da deluje prema svojim snagama.

Sveti Simeon i Andrej, jurodivi radi Hrista, nalazili su se u najosobenijem molitvenom napredovanju, buduci da su u njega stupili sa potpunim samoodricanjem i najdubljim smirenjem. Nista ne daje tako slobodan pristup Bogu, kao odlucno samoodricanje, gazenje svoje gordosti, svog ja. Izobilno dejstvo srdacne molitve svetog Andreja opisao je njegov nastojnik, Nikifor, svestenik velike crkve carskog Konstantinopolja. To dejstvo, po svojoj posebnosti, zasluzuje da bude zabelezeno. Nikifor kaze: “On je primio takav dar molitve u tajnom hramu svog srca, da je sapat njegovih usta daleko odzvanjao. Kao sto kotao vode, pokrenut bezmernim vrenjem, ispusta paru: tako je i kod njega izlazila para iz usta, zbog dejstva Svetog Duha. Neki od onih koji su ga videli su govorili da u njemu zivi demon, i zato iz njega izlazi para; drugi su govorili: ‘Ne! Njegovo srce, koje muci neprijateljski duh, proizvodi takvo disanje.’ Ni prvo ni drugo misljenje nije bilo opravdano: u toj pojavi se odrazavala neprestana, bogougodna molitva – i oni kojima je nepoznat duhovni podvig stvorili su misljenje o svetom Andreju, slicno onome koje su nekada imali prema daru znanja stranih jezika koji je iznenada bio otkriven (Dap 2, 13).”[42] Ocigledno je da je ugodnik Boziji proiznosio molitvu citavim svojim bicem, sjedinjujuci umnu i srdacnu molitvu sa glasnom. Kada je sveti Andrej bio uznet u raj, tada je, kako je pripovedao svesteniku, izobilna blagodat Bozija, koja ispunjava raj, proizvela u njemu ono duhovno dejstvo koje se obicno stvara umnom molitvom kod naprednih: ona je dovela do sjedinjenja njegovog uma i srca, pri cemu covek dolazi u stanje duhovne opijenosti i nekakvog samozaborava.[43] Ta opijenost i samozaborav jesu ujedno osecaj novog zivota. Sveti Simeon je govorio svom nastojniku, djakonu Jovanu, da i usred najsnaznijih sablazni njegov um ostaje svecelo ustremljen ka Bogu – i sablazni gube svoje uobicajeno dejstvo.[44] Kod onih koji su se udostojili blagodatnog osenjivanja, dusa se neprestano uznosi iz okruzenja grehovnih i sujetnih pomisli i osecanja, umnom molitvom, kao tajanstvenom nevidljivom rukom, i uznosi se gore: dejstvo greha i sveta ostaje nemocno i besplodno.[45]

U vreme kada sam bio pocetnik, neki starac, u iskrenom razgovoru, rekao mi je: “U svetovnom zivotu, po prostoti vremena koja su prosla i blagocestivom stremljenju koje je tada preovladjivalo, ja sam saznao za Isusovu molitvu, bavio sam se njome, i povremeno sam osecao neobicne promeneu sebi i utehu. Stupivsi u manastir, ja sam nastavio da se bavim njom, rukovodeci se citanjem otackih knjiga i uputstvima nekih monaha, koji su je, kako je izgledalo, shvatali. Kod njih sam i video nisku stolicicu, koju pominje prepodobni Grigorije Sinait, koja je napravljena prema stolica ma koje su se koristile u Moldaviji. Krajem proslog veka, i pocetkom sadasnjeg, procvetalo je umno delanje u raznim obiteljima Moldavije, a narocito u Njamckom manastiru. U pocetku sam bio u poslusanju pri trpezi: vrseci poslusanje, ja sam vrsio i molitvu, sjedinjujuci je sa smirenoumnim pomislima koje joj doprinose, po uputstvu otaca.[46] Jednom sam stavio tanjir sa hranom na poslednji sto, za kojim su sedeli poslusnici, i mislju sam govorio: ‘Primite od mene, sluge Bozije, ovo ubogo sluzenje.’ Iznenada je u moje grudi dosla takva uteha da sam se cak zanjihao: uteha je potrajala vise dana, priblizno jedan mesec. Drugi put, dogodilo se da odem po prosforu; i ne znam zasto, pod kakvim uticajem, ja sam se poklonio bratiji, koji su se trudili u prosfornici, veoma nisko – i iznenada, u meni je tako pocela da dejstvuje molitva da sam pozurio da udjem u keliju, i da legnem na postelju zbog slabosti koja je zbog molitvenog dejstva nastala u citavom telu.”[47]

U opisu smrti svetitelja Dimitrija Rostovskog, pripoveda se da je on pronadjen kako je pocinuo na molitvi. Nekoliko casova pre njegove smrti, kod njega je bio njegov omiljeni pojac; oprastajuci se sa pojcem, svetitelj mu se poklonio gotovo do zemlje. Smirenje i molitva su proistekli samo zbog srcanog nastrojenja. Monasko opstezice, kao sto sam vec rekao, pruza najvece mogucnosti za obucavanje u Isusovoj molitvi, u njenim prvim stupnjevima, pruzajuci pocetniku neprestane prilike za smirenje. Svaki monah moze lako proveriti na sebi, moze brzo uvideti, kako poslusanje i smirenje deluju na molitvu. Svakodnevno ispovedanje svojih pomisli duhovnom ocu ili starcu, odricanje od delanja po svom razumu i po svojoj volji, ubrzo pocinje da deluje protiv rasejanosti, unistava je, zadrzava um u recima molitve. Smirenje pred starcem i pred svom bratijom odmah pocinje da dovodi srce u umiljenje i da ga drzi u umiljenju. Nasuprot tome, od delatnosti po svojoj volji i po svom razumu, odmah se javlja briga za sebe, pred umom se pojavljuju razlicita razmisljanja, pretpostavke, bojazni, mastanja, koji unistavaju pazljivu molitvu. Napustanje smirenja radi ocuvanja svog dostojanstva u odnosu prema bliznjem, oduzima srcu umiljenje, ozlobljuje srce, ubija molitvu, lisavajuci je njenih sustinskih svojstava, paznje i umiljenja. Svaki postupak protiv smirenja jeste napadac i pogubitelj molitve. Neka se na poslusanju i smirenju gradi molitva! Te vrline su jedini pouzdan temelj molitvenog podviga.

Bezmolvije je korisno za napredne, koji su shvatili unutrasnju borbu, koji su ojacali u jevandjelskom nacinu zivota, cvrsto se navikavsi na njega, odbacivsi strasti[48]: sve to treba prethodno steci u opstezicu. Onima koji su stupili u bezmolvije, bez prethodnog, zadovoljavajuceg obucavanja u manastiru, bezmolvije nanosi najvecu stetu: lisava ih napredovanja, pojacava strasti,[49] postaje uzrok visokoumlja,[50] samoobmane i demonske prelesti.[51] “Neiskusne” – koji nisu iskustveno nauceni tajnama monaskog zivota – “bezmolvije pogubljuje”[52] – rekao je sveti Jovan Lestvicnik. “Za istinsko bezmolvije” – primecuje isti taj svetitelj – “sposobni su retki: oni koji su stekli bozansku utehu kao podstrek za trudove i bozansku pomoc u borbama.”[53]

Ucenik: – Ti si ranije rekao da je onaj koji nije ociscen od strasti nesposoban da okusi bozansku blagodat, a sada si pomenuo molitvenu blagodatnu utehu kod mirjana i poslusnika pocetnika. To mi deluje protivrecno.

Starac: – Nauceni Svetim pismom i spisima svetih otaca, mi verujemo i ispovedamo da bozanska blagodat deluje, kako ranije, tako i sada, u Pravoslavnoj Crkvi, bez obzira na to sto nalazimo malo sasuda koji su je dostojni. Ona osenjuje one podviznike koje joj je ugodno da oseni. Oni koji tvrde da je sada hriscaninu nemoguce da postane pricasnik Svetog Duha protivurece Svetom pismu, i svojim dusama nanose najvecu stetu, kako o tome predivno rasudjuje prepodobni Makarije Veliki.[54] Oni, ne naslucujuci nikakav narocito uzviseni cilj u hriscanstvu, ne znajuci za njega, ne trude se, cak i ne pomisljaju o njegovom dostizanju: zadovoljavaju se spoljasnjim ispunjavanjem nekoliko vrlina, sami sebe lisavaju hriscanskog savrsenstva. Sto je gore od svega – oni, zadovoljavajuci se svojim stanjem i smatrajuci da su zbog svog spoljasnjeg ponasanja dospeli do vrha duhovnog zivota, ne samo da ne mogu da imaju smirenje, duhovno siromastvo i skrusenost srca, nego upadaju i u samomnjenje, u preuznosenje, u samoobmanu, u prelest, i vise se ne brinu za istinsko napredovanje. Nasuprot tome, oni koji veruju u postojanje hriscanskog savrsenstva, sa svim usrdjem se ustremljuju na njega, stupaju u neprestani podvig da bi ga dostigli. Shvatanje o hriscanskom savrsenstvu ih cuva od gordosti: u nedoumici i placu, oni stoje u molitvi, ispred zakljucanog ulaza u taj duhovni dvorac. Oni koji su Jevandjeljem uvedeni u pravilno samoosudjivanje, smireno, ponizno razmisljaju o sebi: smatraju se nepotrebnim slugama koje nisu ispunile naznacenje koje je Iskupitelj stekao i predodredio ljudima koje je iskupio.[55] Odbacivanje zivota po jevandjelskim zapovestima i po ucenju svetih otaca samovoljan zivot, zasnovan na sopstvenom umovanju, cak i ako je veoma borben ili veoma pristojan – ima najstetniji uticaj na pravilno shvatanje hriscanstva, cak i na dogmatsku veru (1 Tim 1,19). To je sasvim jasno dokazano karakterom besmislenih zabluda i razvrata, u koje su upali svi odstupnici, svi jeretici i raskolnici.

Ujedno, ponovo se oslanjajuci na bozansko Pismo i otacke spise, mi tvrdimo da um i srce koji nisu pokajanjem ocisceni od strasti nisu sposobni da postanu pricasnici bozanske blagodati – tvrdimo da oni koji sami stvaraju blagodatna vidjenja i blagodatna osecanja, i njima laskaju sebi i obmanjuju sebe, upadaju u samoobmanu i demonsku prelest. Neosporno verujuci u postojanje blagodatnog dejstva, duzni smo da isto toliko verujemo u nedostojnost i nesposobnost coveka da u strasnom stanju primi bozansku blagodat. Zbog tog dvostrukog ubedjenja, svecelo, nekoristoljubivo se pogruzimo u delatnost pokajanja, svesavrseno se predavsi i prepustivsi volji i dobroti Bozijoj. “U Bogu nema nepravde” – poucava prepodobni Makarije Veliki: “Bog nece ostaviti neispunjeno ono sto je On ostavio Sebi da ispuni, kada mi ispunimo ono sto smo mi duzni da ispunimo.”[56] Monah ne sme da sumnja u dobijanje dara bozanske blagodati – kaze sveti Isak Sirijski – kao sto sin ne sumnja da ce dobiti nasledstvo od oca. Nasledstvo pripada sinu po zakonu prirode. Ujedno, sveti Isak Sirijski molbu za nisposlanje otvorenog dejstva blagodati naziva delom koje zasluzuje osudu, molbom koja je nadahnuta gordoscu i preuznosenjem; on zelju i trazenje blagodati smatranepravilnim nastrojenjem duse, koje je odbacila Crkva Bozija kao dusevnu slabost. One koji su prihvatili takvu zelju, on smatra za one koji su prihvatili gordost i pad, to jest, samoobmanu i demonsku prelest. Iako sam cilj monastva i jeste obnovljenje Duhom Svetim koje monastvo zadobija, ipak, sveti Isak predlaze da se ka tom cilju ide u pokajanju i smirenju, da se stekne plac i molitva mitara, da se u sebi otkrije grehovnost, kako bi nam nasa savest svedocila da smo mk^nepotrebne sluge, i da nam je potrebna milost. “Bozije” – kaze sveti – “samo po sebi dolazi, u vreme kad na njega ni ne pomisljamo. Da, tako je! Ali samo ako je mesto cisto, i nije oskvrnjeno.”[57]

Sto se tice pomenutog pocetnika: upravo iz navedenih slucajeva sa njim moze se videti da on uopste nije ocekivao takvo molitveno dejstvo kakvo je iznenada otkrio u sebi, cak nije ni shvatao da ono postoji. To je – delo promisla Bozijeg, koje je nedostupno za nas. Isti sveti Isak kaze: “Cin (poredak) narocitog dela (promisla, suda Bozijeg), razlikuje se od opsteg ljudskog cina. Ti sledi opsti cin, i put koji su prosli svi ljudi, sledeci nasledje, i uzidji[58] na visine duhovnog pirga (tornja)”

Ucenik: – Imao sam prilike da saznam da su neki starci koji su veoma napredovali u Isusovoj molitvi pocetnicima preporucivali upravo umnu molitvu, cak i srdacnu.

Starac: – Znam to. Takve posebne slucajeve ne treba uzimati kao opste pravilo, ili oslanjajuci se na njih zanemarivati predanje Crkve, to jest, ona ucenja svetih otaca koja je Crkva prihvatila za opste rukovodstvo. Na odstupanje od opsteg pravila bili su navedeni napredni starci koje si pomenuo, ili zbog primecene ili narocite sposobnosti pocetnika za bavljenje umnom molitvom, ili zbog sopstvene nesposobnosti da budu zadovoljavajuci rukovodioci drugih, bez obzira na to sto su molitveno napredovali. I ovo poslednje se dogadja! U egipatskom Skitu, neki monah pocetnik je povodom neke od okolnosti monaskog podviga trazio pouku od ave Ivistiona, starca vrlo uzvisenog zivota. Dobivsi pouku, pocetnik je smatrao da je potrebno da proveri pouku, savetujuci se sa prepodobnim Pimenom Velikim. Veliki je odbacio pouku ave Ivistiona kao suvise uzvisenu, nepodnosljivu za onoga ko je pocetnik i ko je strastan, i monahu je preneo nacin koji je daleko pogodniji i dostupniji, rekavsi pritom sledece reci, na koje treba obratiti paznju: “Ava Ivistion i njegovo delanje su na nebu, sa andjelima: od njega je skriveno da smo mi sa tobom na zemlji i u strastima.”[59] Veoma tacno primecuje prepodobni Grigorije Sinait da oni koji se nalaze u molitvenom napredovanju, obucavaju druge u molitvi saglasno tome kako su sami ostvarili napredovanje u njoj.[60] Iz iskustva mogu da se uverim da oni koji su zadobili blagodatnu molitvu po posebnom promislu Bozijem, brzo i ne uobicajenim putem, zure, u skladu sa onim sto se sa njima dogadja, da pocetnicima prenesu takva svedocanstva o molitvi, koja pocetnici nikako ne mogu ispravno razumeti, i oni ih pogresno shvataju i bivaju povredjeni. Nasuprot tome, oni koji su zadobili dar molitve posle dugotrajne borbe sa strastima, koji su se ocistili pokajanjem i obrazovali nacin zivota prema jevandjelskim zapovestima, uce molitvi uz veliku opreznost, postepenost, pravilnost. Monasi moldavskog manastira Njamc su mi kazivali da njihov znameniti starac, arhimandrit Pajsije Velickovski, zadobivsi srdacnu blagodatnu molitvu po narocitom Bozijem promislu, a ne na uobicajen nacin, upravo iz tog razloga nije sebi dozvolio da je predaje drugima: on je to poucavanje prepustao drugim starcima, koji su dar molitve stekli po uobicajenom poretku. Sveti Makarije Veliki kaze da se, zbog neizrecive dobrote Bozije koja snishodi ljudskoj nemoci, duse koje su postale pricasnice bozanske blagodati susrecu sa izobilnom nebeskom utehom i nasladjuju se dejstvom Svetoga Duha u njima – a ujedno sa tim, zbog nedostatka delatnog iskustva, kao da ostaju u detinjstvu, u stanju koje je veoma nezadovoljavajuce u odnosu na stanje koje trazi i donosi istinsko podviznistvo.[61] Dogodilo mi se da sam video starca koji je bio kao dete, osenjenog izobilnom bozanskom blagodacu. Njega je upoznala dama, najboljih godina i zdravlja, zvucnog imena, potpuno svetovnog zivota i, zadobivsi postovanje prema starcu, ucinila mu je neke uslute. Starac, pokrenut osecanjem zahvalnosti, zeleci da vestastvenu uslugu nagradi snaznom poukom za dusu, i ne shvativsi da je za tu damu prvu bilo potrebno da napusti citanje romana i zivota po romanima, poucio ju je bavljenju Isusovom molitvom, umnom i srdacnom, pomocu mehanizama koje su preporucivali sveti oci za bezmolvnike i koji su opisani u prvom i drugom delu Dobrotoljublja. Dama je poslusala svetog starca i dospela je u veoma tesko stanje, i mogla je krajnje da se povredi da drugi nisu naslutili da joj je taj starac dao nekakvu neodgovarajucu pouku, da nisu izvukli priznanje od nje i udaljili je od toga da sledi pouku.

Ovde pomenutom starcu je neki njemu dobro poznati monah govorio: “Oce! Tvoje dusevno ustrojstvo je slicno dvospratnoj kuci, ciji je gornji sprat odlicno uredjen, a donji je ostao u nacrtu, zbog cega je i pristup gornjem spratu veoma tezak.” U manastirima se za takve napredne starce upotrebljava izraz svet, ali nije iskusan, i prilikom savetovanja sa njima opaza se opreznost u savetovanjima, koja nekada mogu biti vrlo korisna. Opreznost se ogleda u tome sto se poukama takvih staraca ne treba brzo i lakomisleno poveriti, sto se njihove pouke proveravaju u Svetom pismu i spisima otaca,[62] kao i u razgovoru sa drugim naprednim i dobronamernim monasima, ako ih je moguce naci. Blazen je pocetnik koji je u nase vreme nasao pouzdanog savetnika! “Znaj” – uzvikuje sveti Simeon Novi Bogoslov – “da se u nase vreme pojavilo mnogo laznih ucitelja i varalica.”[63] Takvo je bilo stanje hriscanstva i monastva osam vekova pre nas. A sta reci o savremenom stanju? Tesko i to sto je rekao prepodobni Jefrem Sirijski o stanju onih koji pokusaju da pronadju zivu rec Boziju u poslednja vremena. Oni ce, prorice prepodobni, prolaziti zemlju od istoka ka zapadu i od severa ka jugu, trazeci takvu rec – i nece je naci.[64] Kao sto se pred izmorenim ocima izgubljenih medju zidinama prikazuju visoke kuce i dugacke ulice, cime se izgubljeni uvlace u jos vece, bezizlazne zablude: tako se i onima koji traze zivu rec Boziju u sadasnjoj moralnoj pustinji u izobilju prikazuju velelepna prividjenja reci i nauke Bozije, koja su ponikla iz dusevnog razuma, zbog nedovoljnog i laznog poznavanja slova, zbog nastrojen>a odbacenih duhova, svetodrzaca. Ti prividi, koji se laskavo otkrivaju kao duhovni Edem, koji obiluje hranom, svetloscu, zivotom, svojim zavodljivim dejstvom odvlace dusu od istinske hrane, od istinske svetlosti, od istinskog zivota, i nesrecnu dusu uvode u neprozirni mrak, muce je gladju, truju lazju, ubijaju je vecnom smrcu.

Prepodobni Kasijan Rimljanin pripoveda da, u njegovo vreme, u egipatskim manastirima, u kojima je narocito cvetalo monastvo i gde su se posebno pazljivo i ispravno cuvala predanja duhonosnih otaca, nikako nisu prihvatali onog monaha koji se nije pravilno obucio monastvu u poslusanju prema ucitelju i nastojatelju, cak i ako bi taj monah imao veoma uzvisen zivot, cak i ako je ukrasen blagodatnim darovima. Egipatski oci su smatrali dar za rukovodjenje bratije ka spasenju za najveci dar Svetog Duha. Onaj koji nije pravilno naucen monaskoj nauci, tvrdili su oni, ne moze je pravilno ni predavati.[65] Neki su bozanskom blagodacu bili uzneseni iz zemlje strasti i preneti u zemlju bestrasca – time su izbavljeni od teskog truda i nesreca, koje okusaju svi dok preplivavaju burno, prostrano, duboko more, koje razdvaja zemlju od zemlje. Oni mogu podrobno i tacno govoriti o zemlji bestrasca, ali ne mogu dati potreban izvestaj o plivanju preko mora, o tom plivanju koje iskustvom nisu upoznali. Veliki ucitelj monaha, sveti Isak Sirijski, objasnivsi o onima koji po narocitom promislu Bozijem brzo dobiju bozansku blagodat i osvecenje, odlucio je da doda da je, po njegovom misljenju, onaj koji sebe nije izgradio ispunjavanjem zapovesti i nije isao putem kojim su isli apostoli nedostojan da se nazove svetim).[66] “Ko je pak pobedio strasti, posredstvom ispunjavanja zapovesti i napornog zivota u dobrom podvigu: taj neka zna da je zakonito stekao zdravlje duse.”[67] “Poredak predanja je ovakav: trpljenje sa prinudjavanjem sebe na borbu protiv strasti, radi sticanja cistote. Ako strasti budu pobedjene: dusa stice cistotu. Istinska cistota donosi umu budnost za vreme molitve.”[68] U poslanici prepodobnom Simeonu cudotvorcu, sveti Isak kaze: “Ti pises da se cistota srca zacela u tebi i da se secanje na Boga” – umna Isusova molitva – “veoma rasplamtelo u tvom srcu, razgorevajuci i raspaljujuci ga. Ako je to – istinito, onda je to – veliko, ali ja ne bih hteo da mi ti to napises: zato sto tu nema nikakvog poretka.”[69] “Ako hoces da tvoje srce bude mesto gde ce se smestiti tajne novog veka: onda se prvo obogati telesnim podvigom, bdenjem, postom, sluzenjem braci, poslusanjem, trpljenjem, odbacivanjem pomisli i drugim sto je tome slicno. Pr^ivezi svoj um za citanje i izucavanje Pisma; pred svoje oci postavi zapovesti i posveti se strastima, pobedjujuci i bivajuci pobedjen; uci se neprestanoj molitvi i moljenju, i neprestanim vezbanjem u njima istrgni iz srca svaku sliku i svaku priliku, kojima se greh urezao u tebe, u tvom ranijem zivotu.”[70] “Ti znas da je zlo uslo u nas preko narusavanja zapovesti: iz toga se vidi da se zdravlje vraca ispunjavanjem zapovesti. Bez delanja po zapovestima, mi cak ne treba ni da zelimo ociscenje duse ili da se nadamo da cemo ga dobiti, ako ne idemo onim putem koji vodi ociscenju duse. Nemoj reci da Bog moze i bez delanja po zapovestima da daruje ociscenje duse blagodacu: to su – sudovi Boziji i Crkva zabranjuje da trazimo da nam se dogodi takvo cudo. Judeji su, kada su se iz Vavilona vracali u Jerusalim, isli uobicajenim putem i za toliko vremena koliko je odredjeno za takav put; zavrsivsi putovanje, oni su dosli do svog svetog grada, i videli su cudesa Gospodnja. A prorok Jezekilj je, sa razlogom, bio obuzet duhovnim dejstvom, i doveden u Jerusalim, i Bozijim otkrivenjem, postao je posmatrac buduce obnove. Tako se dogadja i u odnosu na cistotu duse. Neki u cistotu duse ulaze putem koji je odredjen za sve, zakonitim putem: cuvanjem zapovesti u zivotu koji je ispunjen trudom, prolivajuci svoju krv. Drugi se pak udostoje cistote darom blagodati. Divno je to sto nije dozvoljeno da u molitvi trazimo ono sto nam se daruje blagodacu, napustajuci delatni zivot po zapovestima.”[71] “Onome ko je slab, kome je potrebno da bude othranjen na mleku zapovesti, koristan je zivot sa mnogima, kako bi se on i naucio i obuzdao, kako bi bio isiban mnogim iskusenjima, kako bi padao i ustajao, i stekao zdravlje duse. Nema tog deteta koje nije bilo odgojeno na mleku – i ne moze biti istinski monah onaj koji nije odgajan na mleku zapovesti, ispunjavajuci ih sa naporom, pobedjujuci strasti, i tako se udostojavajuci cistote.”[72]

Moguce je i pocetniku i mladome preneti umnu i srdacnu molitvu, ako je on sposoban i pripremljen za nju. Takve licnosti su bile veoma retke i u ranijim vremenima, koja su prethodila vremenima opste raslabljenosti. Bio sam svedok da je starac koji je stekao blagodatnu molitvu i duhovno rasudjivanje preneo savete o umnoj i srdacnoj molitvi nekom pocetniku koji je sacuvao devstvenost, i koji je od detinjstva pripreman za primanje tajanstvenog ucenja o molitvi, kroz izucavanje hriscanstva i monastva, koji je vec u sebi osetio dejstvo molitve. Starac je budjenje molitvenog dejstva kod mladica objasnio njegovom devstvenoscu. Sasvim drugom pravilu podlezu mladi ljudi i ljudi zrelih godina koji su pre stupanja u manastir vodili rasejan zivot, uz oskudna, povrsna shvatanja o hriscanstvu, koji su stekli razne strasti, a narocito oni koji su bludom iskvarili celomudrenost. Greh bluda ima osobinu da sjedinjuje dva tela, mada nezakonito, u jedno telo (1 Kor 6,16): iz tog razloga, iako on biva oprosten odmah posle raskajanja u vezi s njim, i ispovedanja, uz neizbezan uslov da ga pokajnik odmah napusti, za ociscenje i otreznjenje tela i duse od bludnog greha potrebno je dugo vremena, kako bi veza i sjedinjenje, koji su se uspostavili medju telima, koji su se nasadili u srcu i zarazili dusu, izbledeli i nestali. Radi unistenja onog sto je po nesreci steceno, Crkva onima koji su upali u blud i preljubu odredjuje znatno vreme za pokajanje, posle cega im dopusta pricesce svesvetim telom i krvlju Hristovom. Upravo tako je za sve koji vode raspusten zivot, u koje su se urezale razne strasti, posebno za one koji upali u provaliju bludnih padova, koji su stekli naviku na njih, potrebno vremena i vremena, kako bi se ocistili pokajanjem, kako bi iz sebe izbrisali utiske sveta i iskusenja, kako bi se otreznili od greha, kako bi izgradili nacin zivota prema zapovestima Jevandjelja, i na taj nacin postali sposobni za blagodatnu, umnu i srdacnu molitvu. “Svaki da osudjuje svoju dusu” – kaze prepodobni Makarije Veliki – “savesno razmatrajuci i ispitujuci za sta je ona privezana, i ako uvidi da se srce nalazi u nesaglasnosti sa Bozijim zakonima, neka se stara svim silama da sacuva kako telo, tako i dusu, od iskvarenosti, odbacujuci opstenje sa necistim pomislima, ako hoce da uvede dusu u sazivot i oblicje cistih deva, ‘prema datom obecanju’, prilikom krstenja i prilikom stupanja u monastvo: ‘Zato sto je i useljenje i zivot u Bogu, Bog obecao samo dusama koje su potpuno ciste i utvrdjene u pravilnoj ljubavi.’[73] Zemljoradnik koji voli oranicu, prvo je obnavlja i istrebljuje korov iz nje, a tek zatim je zasejava semenjem: tako je i onaj koji ocekuje da njegovu dusu Bog zaseje semenjem blagodati duzan prvo da ocisti dusevnu njivu, kako bi seme, koje ce na kraju na tu njivu baciti Sveti Duh, donelo savrsen i izobilan plod. Ako, pre svega, to ne bude ucinjeno, i ako se covek ne ocisti od svake necistote tela i duha: on ce ostati telo i krv, i daleko udaljen od zivota” u Bogu.[74] “Onaj ko sebe prinudjuje iskljucivo i svim silama na molitvu, ali se ne trudi u zadobijanju smirenja, ljubavi, krotosti i citavog skupa ostalih vrlina, i ne usadjuje ih u sebe nasilno: on moze dostici samo do toga da ga se, ponekad, po njegovoj molbi, dotakne bozanska blagodat, zato sto Bog, po svojoj prirodnoj dobroti, covekoljubivo daruje onima koji traze ono sto oni zele. Ako pak onaj koji dobije ne nauci sebe ostalim vrlinama koje smo pomenuli, i ne stekne naviku na njih: tada, ili se lisava dobijene blagodati ili uznevsi se, pada u gordost, ili ostaje na nizem stupnju do kog je stigao: vise ne napreduje i ne raste. Presto i pokoj, da tako kazemo, za Svetog Duha, jesu smirenje, ljubav, krotost i, konacno, sve zapovesti Hristove. Dakle, ko pozeli, sjedinjujuci i sabirajuci u sebi sve vrline, jednako i bez izuzetka, da njihovim savesnim umnozavanjem dostigne savrsenstvo, taj prvo neka prisiljava sebe, kako smo vec rekli, i neka neprestano pobedjuje svoje srce, i neka se trudi da ga ucini pokornim i blagougodnim Bogu. Onaj koji u pocetku primeni takvo nasilje nad sobom i koji sve sto ima u dusi sto je protivno Bogu vraca kao ukrocenu divlju zver u pokornost zapovestima Bozijim, u povinovanje usmerenju istinskog, svetog ucenja, i tako svoju dusu ustroji na dobro – ako se bude molio Bogu, i trazio od Boga da Bog daruje njegovim naporima napredak: taj ce odjednom dobiti sve sto je trazio, najcovekoljubiviji Bog ce mu dati sve u izobilju, kako bi dar molitve uzrastao i procvetao u njemu, posto se nasladi Svetim Duhom.”[75] “Uostalom, znaj, da ces sa velikim trudom i u znoju lica tvog primiti svoje izgubljeno blago: zato sto dobijanje blaga bez truda nije u skladu sa tvojom koriscu. Dobijeno bez truda ti si izgubio, i predao si neprijatelju tvoje nasledje.”[76]

Ucenik: – Kada se molim, mom umu se javlja mnostvo mastanja i pomisli koje mi ne dopustaju da se cisto molim: moze li iz toga niknuti prelest ili nesto drugo sto je stetno za mene.

Starac: – Prirodno je da iz pale prirode nice mnostvo pomisli i mastanja. Cak je svojstveno molitvi da kod pale prirode otkriva skrivene znake njenog pada i tragove koje su ostavila dobrovoljna sagresenja.[77] Takodje, djavo, znajuci koliko je veliko blago molitva, trudi se da u toku nje smucuje podviznika grehovnim, sujetnim pomislima i mastanjima, kako bi ga odvratio od molitve ili molitvu ucinio besplodnom.[78] Okruzeni pomislima, mastanjima i grehovnim osecanjima, okruzeni tom nasom porobljenoscu i spravljanjem opeke, jos snaznije cemo molitvom zavapiti Gospodu, poput Izrailjaca, koji uzdisahu od nevolje i vikahu. I vika njihova, kaze Pismo, radi nevolje dodje do Boga. I Bog cu uzdisanje njihovo (Izl 2,23-24). Opste pravilo u borbi sa grehovnim poduhvatima jeste u tome da se greh odbaci pri samoj njegovoj pojavi, da se skriveni Vavilonci ubiju, dok su jos deca (Ps 136, 9). “Onaj koji se razumno bori” – kaze prepodobni Nil Sorski – “odbacuje majku zlog mislenog skupa, to jest, prvo priblizavanje lukavih misli njegovom umu. Odbacivsi to prvo priblizavanje, istovremeno je odbacio i citav skup lukavih misli koji ide za njim”.[79]

Ako nas pak greh, zbog prethodne porobljenosti njime i naviknutosti na njega, napastvuje: ni tada ne treba padati u uninije i dolaziti u raslabljenost i ocajanje: treba nevidljive poraze leciti pokajanjem, i odlucno, hrabro, postojano ostajati u podvigu. Grehovne i sujetne pomisli, mastanja i osecanja ce nas nesumnjivo povrediti onda kada se ne borimo sa njima, kada se nasladjujemo njima i usadjujemo ih u sebe. Zbog dobrovoljnog druzenja sa grehom i dobrovoljnog opstenja sa odbacenim duhovima, radjaju se i osnazuju strasti, i u dusu se neprimetno moze uvuci prelest. Kada se pak mi protivimo grehovnim pomislima, mastanjima i osecanjima: tada ce nam sama borba sa njima doneti napredovanje i obogatice nas delatnim razumom. Neki starac, koji je napredovao u umnoj molitvi, pitao je drugog monaha, koji se takodje bavio njome: “Ko je tebe naucio molitvi?” Monah je odgovorio: “Demoni.” Starac se nasmejao i rekao: “Kakvu sablazan si izgovorio za one koji ne poznaju stvari! Ipak, kazi kako su te demoni naucili molitvi?” Monah je odgovorio: “Meni je bila data teska i dugotrajna borba sa mucnim pomislima, mastanjima i osecanjima, koji mi nisu dali pokoja ni danju ni nocu. Ja sam se neverovatno iscrpeo i omrsaveo, zbog tezine tog neprirodnog stanja. Utucen navalom duhova, ja sam pribegao Isusovoj molitvi. Borba je dostigla takav stepen da su prividjenja pocela se pomaljaju u vazduhu, culno, pred mojim ocima. Stalno sam osecao da je moje grlo pritegnuto, kao konopcem. Zatim, prilikom dejstva same borbe, ja sam poceo da osecam da molitva jaca i da se nada obnavlja u mom srcu. Kada je pak borba postajala sve laksa i laksa, i na kraju sasvim utihnula – iznenada se, sama po sebi, u mom srcu pojavila molitva.”

Molicemo se postojano, strpljivo, istrajno. Bog ce, u svoje vreme, dati blagodatnu, cistu molitvu onome ko se moli bez lenjosti i neprekidno svojom necistom molitvom, ko ne napusta malodusno molitveni podvig ako mu molitva dugo ne polazi za rukom. Obrazac uspeha istrajne Isusove molitve vidimo u Jevandjelju. Kada je Gospod izlazio iz Jerihona u pratnji ucenika i mnostva naroda, tada je slepac Vartimej, koji je sedeo pored puta i prosio, saznavsi da Gospod prolazi pored, poceo vikati: Sine Davidov Isuse, pomiluj me! Pretili su mu da ucuti, ali on je zbog toga jos vise vikao. Kao posledica neucutnog krika dogodilo se da je Gospod iscelio slepca (Mk 10,46-52). Tako i mi, vapimo ne obaziruci se na grehovne pomisli, mastanja i osecanja koja proizilaze iz pale prirode i koja dolaze od djavola, radi ometanja naseg molitvenog vapaja – i nesumnjivo cemo dobiti milost.

Ucenik: – Kakvi su istinski plodovi Isusove molitve, po kojima bi pocetnik mogao da sazna da li se pravilno molio?

Starac: – Prvobitni plodovi molitve su paznja i umiljenje. Ti plodovi se javljaju pre svih drugih od svake pravilno izvrsene molitve, a prvenstveno od Isusove molitve, jer bavljenje njome prevazilazi psalmopojanje i druga molitvoslovlja.[80] Od paznje se radja umiljenje, a od umiljenja se udvostrucuje paznja. Oni jacaju radjajuci jedno drugo; oni molitvi daju dubinu, postepeno ozivljavaju srce, oni joj donose cistotu, odstranjujuci rasejanost i mastanje. Kako istinska molitva, tako i paznja i umiljenje, jesu darovi Boziji. Kao sto zelju za sticanjem molitve dokazujemo tako sto se prisiljavamo na nju: tako i zelju da steknemo paznju i umiljenje dokazujemo tako sto se prisiljavamo na njih. Dalje se kao plod molitve postepeno prosiruje vidjenje svojih sagresenja i svoje grehovnosti, zbog cega se pojacava umiljenje i prelazi u plac. Placem se naziva preizobilno umiljenje, sjedinjeno sa bolecivoscu skrusenog i smirenog srca, koje deluje iz dubine srca i obuzima dusu. Zatim se javljaju osecanja Bozijeg prisustva, zivo secanje na smrt, strah od suda i osude. Sve te plodove molitve prati plac i, u svoje vreme, osenjuje ih tanano, sveto duhovno osecanje straha Bozijeg. Strah Boziji je nemoguce uporediti sa bilo kojim osecanjem telesnog, cak i dusevnog coveka. Strah Boziji je – potpuno novo osecanje. Strah Boziji je – dejstvo Svetog Duha. Okusanjem tog neobicnog dejstva pocinju da iscezavaju strasti – um i srce pocinje da privlaci neprekidno bavljenje molitvom. Posle izvesnog napredovanja dolazi osecanje tisine, smirenja i ljubavi prema Bogu i bliznjima, bez razlikovanja dobrih i zlih, trpljenje nevolja, kao Bozijeg dopustenja i lecenja, koje nasa grehovnost neizostavno zahteva. Ljubav prema Bogu i bliznjima,koja se postepeno javlja iz straha Bozijeg, i potpuno je duhovna, neizrecivo topla, smirena i beskonacno se razlikuje od ljudske ljubavi u njenom uobicajenom stanju, ne moze se uporediti ni sa kakvom ljubavlju koja pokrece palu prirodu, ma kako ta prirodna ljubav bila pravilna i sveta. Odobrava se prirodni zakon, koji deluje u vremenu, ali vecni zakon, duhovni zakon, toliko je iznad njega koliko je Sveti Duh iznad ljudskog duha. O krajnjim plodovima i posledicama molitve najsvetijim imenom Gospoda Isusa prestajem da govorim: neka blazeno iskustvo nauci o njima i mene i druge. Te posledice i plodovi su podrobno opisani u Dobrotoljublju, tom nadmocnom, bogonadahnutom rukovodstvu u obucavanju Isusovom molitvom za napredne monahe, koji su sposobni da stupe u pristaniste svetog bezmolvija i bestrasca. Smatrajuci i sebe i tebe pocetnicima u duhovnom podvigu, prvenstveno imam u vidu, pri izlaganju pravilnih shvatanja o bavljenju Isusovom molitvom, potrebe pocetnika, potrebe vecine. “Stekni plac” – rekli su oci – “i on ce te nauciti svemu.”[81] Zaplacimo i neprestano placimo pred Bogom: Bozije ne moze doci drugacije nego po Bozijem blagovoljenju – ono i dolazi kao duhovno znamenje,kao novo znamenje, kao takvo znamenje o kakvom mi ne mozemo imati nikakvo saznanje u nasem telesnom, dusevnom,starom, strasnom stanju.[82]

Posebno treba pomenuti to misljenje o sebi koje se pravilnom Isusovom molitvom usadjuje u onoga koji se njome bavi. Jeromonah Serafim Sarovski je dostigao najvece napredovanje u njoj. Jednom mu je nastojatelj poslao monaha kome je blagoslovio da otpocne otselnistvo, s tim da otac Serafim uci tog monaha otselnistvu onoliko koliko sam poznaje teski nacin monaskog zivota. Otac Serafim, srdacno primivsi monaha, odgovorio je: “I ja sam nista ne znam.” Pritom je ponovio monahu Spasiteljeve reci o smirenju (Mt 11,29) i objasnjenje tih reci svetog Jovana Lestvicnika kroz dejstvo srdacne molitve Isusove.[83]

Pripovedali su sledece o nekom delatelju molitve. Ktitori manastira su ga pozvali u gubernijski grad. Posecujuci ih, monah se neprestano mucio, ne nalazeci sta bi razgovarao sa njima. Jedanput, on je bio kod veoma poboznog hristoljupca. Taj je upitao monaha: “Zasto sada nema demona?” “Kako nema?” – odgovorio je monah, “ima ih mnogo”. “A gde su oni – rekao je hristoljubac. Monah je odgovorio: “Kao prvo evo – ja.” “Kojesta! Sta to govorite!” – uzviknuo je domacin, pogledavsi monaha sa nekontrolisanim osmehom, koji je izrazavao i nedoumicu i uzas. “Budite uvereni…” – taman je monah hteo da nastavi. “Kojesta, kojesta!” – prekinuo je domacin, i poceo je razgovor sa nekim drugim o necem drugom, a monah je zacutao. Rijec o krstu i samoodricanje je ludost (1 Kor 1,18) za one koji ne razumeju njihovo dejstvo i silu. Ko ce od onih koji ne poznaju molitveni plac i tajne koje on otkriva razumeti reci koje su izasle iz dubine placa? Onaj ko je dostigao samosagledavanje, posredstvom duhovnog podviga, vidi sebe okovanog strastima, vidi kako u njemu i preko njega deluju otpali duhovi. Brat je pitao Pimena Velikog: “Kako treba da zivi bezmolvnik?” Velikije odgovorio: “Vidim sebe kao slicnog coveku koji se zaglibio u blato do vrata, sa teretom oko vrata, i vapim Bogu: ‘Pomiluj me.’”[84] Taj sveti, koji se naucio najdubljem placu, nedostiznom smirenoumlju, govorio je bratiji koja je zivela sa njim: “Verujte mi: gde bace djavola, tamo ce baciti i mene.”[85] Secanjem na savrsenog monaha, na Pimena Velikog, zavrsicemo nas razgovor o Isusovoj molitvi.

Ucenik: – Moje srce je zeljno slusanja: kazi jos nesto.

Starac: – Veoma je korisno za onoga ko se bavi molitvom da u keliji ima ikone Spasitelja i Majke Bozije, u dovoljno velikoj razmeri. Povremeno, moze se u molitvi obracati ikonama, kao da su sam Gospod i Majka Bozija tu prisutni. Osecanje prisustva Bozijeg u keliji moze postati uobicajeno. Uz takvo neprestano osecanje, mi cemo u keliji prebivati u strahu Bozijem, kao da smo neprestano pred ocima Boga. Tacno: mi se uvek nalazimo u Bozijem prisustvu, zato sto je On svuda prisutan – nalazimo se uvek pred ocima Boga, zato sto On sve i svuda vidi. Slava svemilosrdnom Gospodu, koji vidi nasu grehovnost i sagresenja, koji dugotrpeljivo ceka nase pokajanje, koji nam daruje ne samo dozvolu nego i zapovest da od Njega trazimo pomilovanje.

Iskoristimo neizrecivu Boziju milost prema nama! Primimo je u najvecoj poboznosti, sa najvecom blagodarnoscu! Uzgajajmo je radi naseg spasenja sa najvecim usrdjem, sa najvecom brizljivoscu! Bog daruje milost u svom izobilju; ali primiti je ili odbaciti, primiti je svom dusom ili dvodusno, ostavlja se volji svakog coveka. Cedo! Od mladosti tvoje izaberi kaznjavanje, i vec do sedine ces naci premudrost. Kao orac i sejac pristupi njoj, i cekaj njene dobre plodove: radeci na njoj malo ces se pomuciti, ali ubrzo ces jesti njene plodove (Sir 6,18-20). Izjutra sij sjeme svoje i vece nemoj da ti pocivajuruke (Prop 11,6). Ispovedajte se Gospodu, i prizivajte ime Njegovo. Trazite Gospoda i osnazite se: trazite lice Njegovo svagda (Ps 104,1,4). Tim recima, Sveto pismo nas uci da podvig sluzenja Bogu, podvig molitve, mora biti izvrsavan od sve duse, neprestano i neprekidno. Unutrasnje i spoljasnje brige, sa kojima se neizbezno moramo susretati na popristu tog podviga, treba prevazilaziti sa verom, hrabroscu, smirenjem, strpljenjem i dugotrpljenjem, pokajanjem lececi udaljavanja i zanose. I napustanje molitvenog podviga i njegovi povremeni prekidi, krajnje su opasni. Bolje je ne pocinjati taj podvig negoli, pocevsi ga, prekidati. Dusu podviznika koji je napustio preduzeto bavljenje Isusovom molitvom mozemo uporediti sa zemljom, obradjenom i nadjubrenom, ali na kraju zapustenom: na takvoj zemlji sa neuobicajenom silom nicu korovi, pustaju duboko korenje, postaju narocito debeli. U dusu, koja se odrekla blazenog saveza sa molitvom, koja je napustila molitvu i koju je napustila molitva, strasti se ulivaju burnim potokom, navodnjavaju je. Strasti sticu narocitu vlast nad takvom dusom, narocitu postojanost i cvrstinu, urezuju se ozlojedjenoscu i mrtvilom srca, neverjem. U dusu se vracaju demoni, izgnani molitvom: razljuceni prethodnim izgnanjem, oni se vracaju sa vecom zestinom i u vecem broju. Bude potonje gore covjeku onome od prvoga (Mt 12, 45), po recima Jevandjelja: stanje onoga koji se podvrgao vladavini strasti i demona posle izbavljenja od njih posredstvom istinske molitve neuporedivo je jadnije nego stanje onoga koji nije ni pokusao da svrgne sa sebe grehovni jaram, ko nije vadio mac molitve iz njegovih korica. Steta od razmaka ili periodicnog napustanja molitvenog podviga, slicna je steti koja nastaje zbog potpunog napustanja; ta steta je onoliko veca koliko su dugotrajniji razmaci. U vreme kad podviznici pospase, to jest u vreme njihovog nerada u molitvi, dodje njihov neprijatelj nevidljiv za culne oci, neprimetljiv za podviznike, koji su sebi dopustili zanos i rasejanost, i posija kukolj po psenici (Mt13,25). Sejac korova je veoma iskusan, podmukao, pun zlobe: njemu je lako da poseje korov, koji je bedan, nistavan po svojoj spoljasnjosti i u svom pocetku, ali na kraju, mnogobrojnim izdancima obuhvata i obavija citavu dusu. Koji nije sa mnom – rekao je Spasitelj – protiv mene je; i koji ne sabira sa mnom, rasipa (Lk 11,23). Molitva sebe ne poverava dvodusnim, nepostojanim delateljima; nepoucenima je veoma teska, i bezumnik nece ostati u njoj: bice mu kao tezak kamen iskusenja, i hitace da je se oslobodi.

Slusaj cedo, i prihvati volju moju, i ne odbaci moj savet: i stavi noge svoje u njene okove, i vrat svoj u njenu grivnu. Poturi rame svoje i nosi je, i ne gnusaj se njenih uza. Svom dusom joj pristupi, i svom snagom svojom odrzi njen put. Ispitaj i pronadji, i upoznaces je i drzeci se za nju, ne ostavljaj je. Na kraju ces naci pokoj njen, i preokrenuce ti se u radost: i odvesce te putevi njeni u utvrdjenje mira, i njene grivne obuci ce te u slavu (Sir 6,21-30). Amin.



NAPOMENE:

1. Pouka 49.

2. U crkvenoslovenskoj Bibliji – (istaяvsiй).

3. Odgovor 421.

4. Pouka 28, gl.17

5. Pouka 4,gl. 93

6. Lestvica, pouka 28, gl.21

7. Svedocanstva o sastavljacu Cvetnika, svestenomonahu Doroteju, nalaze se u prvom tomu “Asketskih ogleda” u clanku “Poseta Valaamskom manastiru”.

8. Cvetnik, svestenomucenik Dorotej, Pouka 30. i 32.

9. Cvetnik, Pouka 32.

10. Cvetnik, Pouka 32.

11. Skitski paterik, Nezaboravna kazivanja, gl. 129.

12. Dobrotoljubnje, tom 1.

13. Izabrano klasje, izdanje Optinske pustinje 1848. god.

14. Lestvica, Pouka 1, gl. 26.

15. Arhitekte, graditelji.

16. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 118

17. Prepodobni Marko Podviznik, O duhovnom zakonu, gl. 84.

18. Po objasnjenju prepodobnog Marka Podviznika, u istoj toj 84. glavi.

19. Pouka 16. Ovde je rec blagovoljenje dodata radi tacnog izrazavanja misli pisca.

20. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.

21. Sveti Isak Sirijski, Pouka 61, veoma znacajna.

22. Pouka 2.

23. Pouka 2.

24. O prelesti, Dobrotoljublje, tom 1.

25. Lestvica, Pouka 28, gl. 19.

26. Lestvica, Pouka 28, gl. 17, 21, 27, 28.

27. Pouka 11.

28. Skitski paterik.

29. Pouka 26, gl. 52.

30. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 118,

31. Prepodobni Kasijan, Razgovor 2; Lestvica, Pouka 4, gl. 106.

32. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, O bezmolviju i molitvi, gl. 14 i 15, Dobrotoljublje, tom 2.

33. O trecem vidu paznje i molitve, Dobrotoljublje, tom 1.

34. Oci neprestanu Isusovu molitvu nazivaju secanjem na Boga i poucavanjem.

35. Pouka 28, gl. 31.

36. Predgovor shimonaha Vasilija.

37. Varsanufije Veliki, Odgovor 268.

38. Zitije prepodobnog Dositeja, u pocetku pouka prepodobnog ave Doroteja.

39. Lestvica, Pouka 4, gl. 17.

40. Lestvica, Pouka 15, gl. 55. – Odgovori 252 i 255.

41. Iz rukopisne pouke arhimandritu Nikonu.

42. Veliki ceti minej mitropolita Makarija.

43. Isto.

44. Zivot prepodobnog Simeona, Ceti minej, 21, jul.

45. Sveti Isak Sirijski, Pouka 43.

46. Smirenoumne pomisli koje doprinose molitvi opisane su u Prvoj pouci svetog Simeona Novog Bogoslova.

47. Iznemoglost, koja nastaje zbog blagodatne utehe, pominje sveti Isak Sirijski u Pouci 44.

48. Citat iz zitija svetog Save Osvecenog, u Pouci Nikifora Monaha, Dobrotoljublje, tom 2.

49. Prepodobni Kasijan Rimljanin, O duhu gneva, knj. 8, Postavke opstezica.

50. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan, Odgovor 311. i Odgovor 313.

51. Pecerski paterik, Zitija prepodobnih Isakija i Nikite.

52. Lestvica, Pouka 27, gl. 55.

53. Lestvica, Pouka 4, gl. 120.

54. Pouka 3, gl, 12, 13, 14

55. Pozajmljeno iz ranije navedenih 12, 13. i 14. glave Pouke 3. prepodobnog Makarija Velikog; vidi takodje: Pouku 2. prepodobnog Nila Sorskog, str.100, u izdanju Svetog sinoda 1852. godine.

56. Pouka 4, gl. 8.

57. Pouka 55 i Pouka 2.

58. Pouka 1.

59. Skitski paterik i Nezaboravna kazivanja, o Pimenu Velikom, gl. 62.

60. Iz 15. glave, deo 5, Dobrotoljublje, tom 1.

61. Pouka 7, gl. 14.

62. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 33, Dobrotoljublje, tom 1.

63. Isto.

64. Pouka 106, prema slovenskom tekstu.

65. Knjiga 11, O ustavu nocnih molitvi i psalama, gl. 3.

66. Izabrano sa razlicitih mesta 55. pouke.

67. Isto.

68. Isto.

69. Isto.

70. Isto.

71. Isto.

72. Isto.

73. Patrologiae Graecae, tomus XXXIV, Macarii Aegiptii liber de libertate mentis, cap. 5 i 6.

74. Isto.

75. Patrologiae Graecae, tomus XXXIV, Macarii Aegiptii liber de libertate mentis, cap. 19

76. Liber de patientia et discretione, cap 19

77. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 49, Dobrotoljublje, tom 2

78. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3

79. Pocetak Pouke 2

80. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 11

81. Skitski paterik, Izreke Teodora Egipatskog. Takodje i prepodobnog Simeona Novog Bogoslova.

82. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.

83. Pouke oca Serafima, izdanje 1844. god.

84. Skitski paterik.

85. Skitski paserik

MOLITVENI UM TRAžI SJEDINjENjE SA SRCEM

SVETI IGNjATIJE BRJANCANINOV
ASKETSKI OGLEDI

MOLITVENI UM TRAžI SJEDINjENjE SA SRCEM

Zatvorila su se vrata osecanja: jezik se prepustio cutanju, oci su se zatvorile, uho ne cuje nista sto je van mene. Um, odeven u molitvu, zbacuje breme zemaljskih pomisli, a onda silazi do kleti srca. Vrata kleti su zakljucana; svuda je tama, mrak neprobojni. I um, u nedoumici, pocinje da kuca molitvom na vrata srca; stoji strpljivo pred vratima, kuca, ceka, opet kuca, opet ceka, opet se moli. Nema nikakvog odgovora, ne cuje se nikakav glas! Mrtva tisina i mrak odgovaraju grobnim mukom. Um odlazi od vrata srca, tuzan, i u gorkom placu trazi utehu. Nije mu bilo dopusteno da stane pred Cara nad carevima u svetiliste unutrasnje kleti.

Zasto, zasto si odbacen?

Na meni je pecat greha. Navika da pomisljam o zemaljskom rasejava me. Nema u meni snage zato sto mi Duh ne dolazi u pomoc; Duh svesveti i sveblagi, obnovitelj jedinstva uma, srca i tela, cije je razdvajanje posledica strasnog covekovog pada. Bez svemoguce, tvoracke pomoci Duha moji sopstveni napori su uzaludni! On je mnogomilostiv, beskrajno covekoljubiv, ali moja prljavstina ne dozvoljava Duhu da mi pristupi. Umicu se u suzama, ocisticu se ispovedanjem mojih grehova, necu dati mome telu ni jela ni sna jer je sa njihovim izobiljem povezana ogrubelost duse; sav, odeven u plac pokajanja, sici cu do vrata moga srca. Tamo cu stati, ili sesti, kao slepi covek iz Jevandjelja, podnosicu neugodnost i dosadu mraka, vapicu Svemocnome da pomiluje: Pomiluj me![1]

I sisao je, i stao, i poceo da zaziva kroz plac. Uporedjivao je sebe sa slepim covekom koji nije video istinitu, nezalaznu Svetlost, sa gluvim i nemim koji nije mogao ni da govori ni da cuje duhovno; osecao je po samoj stvari da stvarno slep, gluv i nem stoji pred vratima Jerihona, srca nastanjenog gresima: ceka isceljenje od Spasitelja, kojeg ne vidi, kojeg ne cuje, kojem vice – mozda samim svojim jadnim stanjem. Ne zna Njegovo ime, naziva Sina Bozijeg sinom Davidovim: telo i krv ne mogu da odaju pocast Bogu kao Bogu.

“Pokazite mi kojim ce putem poci Spasitelj?” “Taj put je molitva”, rekao je coveku prorok u ime Boga i Duhom Bozijim: Zrtva hvale proslavice me, i tamo je put kojim cu mu pokazati spasenje Bozije.[2] “Recite mi u koji ce cas poci Spasitelj? Ujutru, u podne, ili predvece?” Strazite i molite se jer neznate u koji ce cas doci Gospod vas.[3]

Put je poznat, a cas nije odredjen! Izaci cu izvan grada, stacu ili sesti kraj kapije Jerihona, kako me savetuje sveti Pavle: Izadjimo k Njemu izvan stanista, porugu njegovu noseci.[4] Svet prolazi; sve je u njemu nepostojano. On nije nazvan cak ni gradom, nego stanistem. Ostavicu strast prema imanju: njega mimo svoje volje ostavljamo nakon smrti, a cesto i pre smrti; ostavicu pocasti i prolaznu slavu; ostavicu culne naslade: sve to oduzima sposobnost za podvige i duhovna zanimanja. Ovdje nemamo postojana grada, nego trazimo onaj koji ce doci,[5] kojeg prethodno moram otkriti u mom srcu miloscu i blagodacu Boga, Spasitelja moga. Ako ne udjes u tajanstveni Jerusalim duhom jos za zemaljskog zivota, ni nakon izlaska duse iz tela ne mozes imati ubedjenje da ce ti biti dozvoljen ulazak u nebeski Jerusalim. Prvo je zaloga drugog.[6] Amin.


NAPOMENE:

1. Mk 10, 48.

2. Ps 49, 23.

3. Mt 24,42 i Mk 13,33.

4. Jev 13,13.

5. Jev13,14.

6. Prepodobni Isihije, Dobrotoljublje, deo 2, gl. 4. Slicno njemu razmisljaju i ostali sveti oci.

Prati

Get every new post delivered to your Inbox.