OSNOVNO DELANjE MONAHA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

OSNOVNO DELANjE MONAHA

Osnovno delanje monaha je molitva, jer to delanje sjedinjuje coveka sa Bogom. Sva ostala delanja su ili pripremna ili pomocna sredstva za molitvu, ili se pak daju onima koji zbog moralne slabosti ili zbog nedostatka umnih moci ne mogu da se potpuno predaju molitvi.

Prepodobni Marko Podviznik govori: “Za one koji ne mogu da izdrze u molitvi dobro je da budu u sluzenju (mislimo na trudove i rukodelje u poslusanju) da se ne bi lisili i jednog i drugog; ali onima koji mogu bolje je da ne budu nemarni u boljem.”[1]

Objasnjavajuci reci Gospodnje: Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego zajelo koje ostaje za zivot vjecni,[2] prepodobni Marko uci da se njihovo znacenje sastoji u tome da molitvom istemo Carstvo nebesko, koje je unutra u vama[3], kako je rekao Gospod, i obecao onima koji istu Carstvo nebesko da ce im svojim Bozijim promislom dodati sve potrebno za telo.[4]

Objasnjavajuci reci svetog apostola Pavla: I ne saobrazavajte se ovome vijeku, nego se preobrazavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate sta je dobra i ugodna i savrsena volja Bozija,[5] prepodobni Marko govori: “Apostol nas uci da izvrsavamo savrsenu volju Boziju, jer zeli da nikada ne budemo osudjeni. Apostol zna da molitva potpomaze izvrsenje svih zapovesti, i zato mnogo puta i na mnoge nacine zapoveda da se molimo i govori: I svakom molitvom i prozbom molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdite sa svakom istrajnoscu i moljenjem.[6] Iz ovoga znamo da se molitve razlikuju jedna od druge; jedno je sabranom mislju moliti se Bogu, a drugo je stajati na molitvi telom, a mislima biti u oblacima. Jedno je, opet, moliti se u odredjenom vremenu, i pristupati molitvi po zavrsetku ovosvetskih razgovora i poslova, a drugo je davati prednost molitvi i pretpostavljati je, koliko se moze, brigama ovoga sveta po savetu istog tog apostola: Gospod je blizu. Ne brinite se ni za sta, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnoscu kazujte Bogu zelje vase.[7] Slicno ovome govori i blazeni apostol Petar: Budite, dakle, cjelomudreni u molitvama. Sve svoje brige polozite na Nje!a,jer se On stara za vas.[8] Pre svega, i sam Gospod, znajuci da molitva sve utvrdjuje, govori: Ne brinite se, dakle, tvoreci: sta cemo jesti, ili sta cemo piti, ili cime cemo se odjenuti? Nego istite najprije Carstvo Bozije i pravdu Njegovu, i ovo ce vam se sve dodati.[9] Mozda nas Gospod ovim poziva i na vecu veru: jer ko nece poverovati u Boga i Njegova vecna blaga ako odbaci brige o privremenom a zbog toga ne podnosi oskudicu? Upravo to Gospod je objasnjavao kad je govorio: Koji je vjeran u najmanjem, i u mnogom je vjeran.[10] No i u toj okolnosti Gospod je sisao nama covekoljubivo: znajuci da su svakodnevne brige o telu neizbezne, On nije odsekao svakodnevne brige, nego je, dopustivsi brigu o danasnjem danu, zapovedio da ne brinemo o sutrasnjem. Zapovedio je to onako kako coveku i dolikuje, kako prilici i covekoljubivo, zato sto ljudi, obuceni u telo, ne mogu da ne brinu o onome sto se odnosi na zivot tela. Mnogo se moze skratiti u malo posredstvom molitve i uzdrzanja, no, svakako, ne moze se prezreti sve sto se tice tela. Zato onaj koji, po Pismu, zeli da dostigne u covjeka savrsena, u mjeru rasta punoce Hristove[11] ne sme da dozvoli da mu razna sluzenja budu vaznija od molitve, ili da ih, bez preke potrebe, tek tako preuzima na sebe, niti da ih, pod izgovorom da se moli, odbacuje kada ona naidju po nuznosti i providjenju Bozijem, vec treba da razmatra, razlikuje i sluzi providjenju Bozijem bez proveravanja. Mudrijas drukcije ne priznaje da jedna zapovest moze biti iznad i vaznija od druge, sto se vidi iz Pisma, i nece da se upravlja po svima zapovestima[12] Bozijim koje na njega nailaze po providjenju, kako to zapoveda prorok. Covek ne moze da izbegne ono na sta nailazi po nuznosti i po providjenju, a preuranjena zanimanja mora da odbacuje, posto molitvu voli vise nego njih, mora da odbacuje narocito ona zanimanja koja nas bacaju u mnogo trosenje i sticanje suvisnih stvari. Koliko ko ogranici takva zanimanja i odbaci njihove predmete, toliko ce sacuvati svoju misao pribranom, a koliko sacuva misao pribranom, toliko ce dati mesta cistoj molitvi i dokazati da veruje u Hrista. Ako neko zbog malovernosti ili kakve druge slabosti ne moze da postupa tako, neka onda bar prizna istinu i podvizava se onoliko koliko moze, i neka za to okrivljuje svoju detinjsku slabost. Bolje je izloziti sebe odgovornosti zbog oskudne molitve, nego zbog prelesti i preuznosenja: u ovo neka te uveri prica Gospodnja o cariniku i fariseju, u kojoj carinik predstavlja prvo, a farisej drugo.[13] Potrudimo se da svaku brigu o ovom svetu odagnamo od sebe nadom i molitvom. Ako ovo ne mozemo da ucinimo kako valja, onda prinosimo Bogu to svoje oskudno ispovedanje, no ne dopustimo sebi da odstupimo od vezbanja u molitvi. Bol>e je da nas ukore zbog delimicnog propusta nego zbog potpunog ostavljanja. Zbog svega sto nam je receno o molitvi i neizbeznom sluzenju, mnogo nam je potrebno da nas Gospod pouci kako da rasudjujemo, da bismo znali kada i kakvo zanimanje moramo voleti vise od molitve, jer svako predajuci se svom omiljenom zanimanju misli da izvrsava bas ono sluzenje koje treba, ne znajuci da je smisao sluzenja u ugadjanju Bogu, a ne u ugadjanju sebi. Stvar postaje jos teza zato sto redosled izvrsenja tih preko potrebnih i neizbeznih zapovesti nije uvek isti, pa jednu treba izvrsiti nekad pre, a nekad posle druge. Ne moze se svako sluzenje ciniti bas uvek, jer i ono ima svoje vreme, ali Zakon odredjuje da se molimo uvek, neprestano – zato molitvu moramo voleti vise od zanimanja za kojima nema preke potrebe. Tom razlikovanju ucili su svi apostoli. Zato su narodu koji je zeleo da ih zadobije za sluzbu rekli: Ne dolikuje nama da ostavivsi rijec Boziju sluzimo oko trpeza. Potrazite, dakle, braco, izmedju vas sedam osvjedocenih ljudi, koje cemo postaviti na ovu sluzbu. A mi cemo u molitvi i sluzbi rijeci priljezno ostati. I rijec ova bi ugodna svemu narodu.[14]“

“Predjimo na stvar: napredujuci postepeno, naci cemo da molitva daje verujucima i nadu u Boga, ali i osvedocenu veru, i nelicemernu ljubav, i nezlopamcenje, i bratoljublje, i uzdrzanje, i trpljenje, i dubinu razumevanja, i izbavljenje iz iskusenja, i darivanje darova, i srdacno ispovedanje, i revnosne suze. Naci cemo, osim ovoga, da molitva daje verujucima i trpljenje nevolja koje dolaze, i cistu ljubav prema bliznjima, i poznanje duhovnog zakona, i nalazenje pravde Bozije, i silazak Svetog Duha, i davanje duhovnih blaga, recju, sve sto je Bog obecao da ce dati verujucima u ovom i buducem veku. Dusa moze da vaspostavi u sebi lik Boziji jedino posredstvom Bozije blagodati i covekove vere, i to onda kada covek obitava umom u sabranoj molitvi i velikom smirenoumlju.”[15]

Slicno prepodobnom Marku razmislja i prepodobni Makarije Veliki: “Sustina svakog dobrog staranja i vrhunac dobrih dela je neprestano prebivanje u molitvi: kroz nju sticemo i druge vrline; ona pomaze upravo Onome koji nam pruza ruku i poziva nas na ovo. Zajednicarenje tajanstvenih sila i zdruzivanje misli namerenih da se predaju svetosti, dakle Bogu, i prilepljivanje same duse koja upravo kroz molitvu plamti ljubavlju prema Bogu daju se dostojnima neiskazivo u molitvi. Onaj ko se toga udostojio govori: Dao si veselje u srcu mome.[16] I sam Gospod govori: Carstvo Bozije unutra je u vama[17]2″

Sveti Jovan Lestvicnik naziva molitvu majkom svih vrlina.[18]

Prepodobni Simeon Novi Bogoslov govori o pazljivoj molitvi: “Kada su sveti oci nasi culi reci Gospodnje u svetom Jevandjelju da iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, kradje, lazna svedocenja, hule, i da to pogani covjeka,[19] i kada su na drugom mestu u Jevandjelju opet culi da nam Gospod zapoveda da ocistimo najprije iznutra casu i zdjelu da budu i spolja ciste,[20] tada su ostavili svako drugo delo i podvizavali su se u tom delanju, to jest u cuvanju srca, jer su dobro znali da ce ujedno sa tim delanjem zgodno steci sve ostale vrline, da se bez tog delanja nijedna vrlina ne moze ni sticati ni cuvati. Neki oci su nazvali to delanje tihovanjem srca, drugi su ga nazvali pazenjem, treci trezvenoscu i protivurecjem, neki, opet, ispitivanjem misli i uzdrzavanjem uma, zato sto su se svi bavili tim delanjem i pomocu njega bili udostojeni Bozijih darova. O tom delanju propovednik govori: Raduj se mladicu, za mladosti svoje, i hodi putem srca svoga neporocan i cist, iudalji srce svoje od pomisli;[21] na drugom mestu propovednik o njemu govori: Ako se podigne na te gnjev onoga koji vlada (napad djavola), ne ostavljaj mjesta svojega,[22] to jest ne dopusti mu da udje u tvoje mesto, a pod mestom razumemo srce; o njemu govori i Gospod nas u svetom Jevandjelju: ne uznemiravajte se,[23] to jest ne rasipajte svoj um tamo i ovamo; opet, na drugom mestu govori: blazeni siromasni duhom,[24] to jest blazeni su oni koji nisu sticali u svoje srce nijednu misao ovoga sveta, vec, siromasni, nemaju nikakve zemaljske pomisli. I svi nasi sveti oci mnogo su napisali o tome. Ko hoce da procita njihova dela, taj ce videti sta je napisao podviznik Marko, sta je rekao sveti Jovan Lestvicnik, prepodobni Isihije, i Sinait Filotej, i ava Isaija, i veliki Varsanufije, i mnogi drugi. Kratko receno: ko ne cuva svoj um, taj ne moze biti cist srcem, taj nece biti udostojen da vidi Boga. Ko ne pazi, taj ne moze biti siromasan duhom, ne moze plakati i ridati, ni biti krotak i smiren, ni biti gladan i zedan pravde, ni biti milostiv i mirotvorac, ni prognan pravde radi. Uopsteno cu reci: nijedna druga vrlina ne moze se sticati drukcije do pazenjem. Zato moras da se pobrines za pazenje vise nego za bilo sta drugo da bi stvarno sticao to o cemu ti govorim.” Prepodobni zatim predlaze da neprestano tvorimo Isusovu molitvu i da pri tome sjedinimo um i srce, pri cemu podviznik moze stalno da ostaje u trezvenosti i da Isusovim imenom odgoni svaku gresnu pomisao, odakle god ona dolazila, da je odgoni pre nego sto ona udje i ispolji se. Tim delanjem sticemo opitno i sustinsko poznavanje palih duhova; a kada ih poznamo, sticemo prema njima mrznju i zlopamcenje, ulazimo u neprestanu bitku protiv njih, podizemo protiv njih prirodnu revnost, gonimo ih, pobedjujemo, unistavamo.[25]

Blazeni[26] Nikifor odredjuje pazenje ovako: “Neki svetitelji nazvali su pazenje cuvanjem uma, neki drzanjem straze kraj srca, neki trezvenoscu, neki unutrasnjim tihovanjem, neki, opet, nekako drukcije. Svim ovim iskazuje se jedno te isto: ovo su samo razliciti izrazi za isto. Sta je pazenje i kakva su njegova svojstva, tome se nauci savesno. Pazenje je poznanje cistog pokajanja, pazenje je poziv duse, mrznja prema svetu, ushodjenje Bogu; pazenje je odbacivanje greha i prihvatanje vrline; pazenje je potvrda prastanja grehova; pazenje je pocetak misljenja, pravilnije, uzrok misljenja, jer Bog posredstvom njega silazi i javlja mu se. Paznja je nepomucenost uma, ili, pravilnije, njegova cvrstina, koju je Bozija milost darovala dusi; paznja je svrgavanje pomisli, hram secanja na Boga, riznica i cuvar trpljenja iskusenja koja nailaze; pazenje je uzrok vere, nade, ljubavi.”[27] Blazeni Nikifor, bas kao i prepodobni Simeon Novi Bogoslov, i ostali sveti oci, predlaze da pazenje bude sredstvo za neprestano zanimanje Isusovom molitvom, uz sjedinjenje uma i srca. Pozivajuci sve monahe koji dragovoljno zele da zadobijaju istinsko napredovanje na podvig pazenja i sa njim sjedinjenu neprestanu molitvu, Nikifor govori: “Vi koji zelite da budete udostojeni pojave velicanstvene bozanske svetlosti Spasitelja naseg Isusa Hrista, vi koji se trudite da dobijete sustinsko pomirenje sa Bogom, vi koji ste ostavili sve ovoga sveta da biste zadobili i stekli blago skriveno u polju vasih srca, vi koji hocete da svetiljke duse od sada zasvetle vidno, i stoga se odrekli svega prolaznog, vi, koji hocete da razumom i opitom poznate i primite Carstvo nebesko, koje je unutra u vama – pridjite, i otkricu vam nauku i umetnost vecnog, nebeskog zivota, jer jedino one, bez truda i znoja, uvode svog delatelja u pristaniste bestrasca, i pri tome nemaju straha ni od pada ni od demonske sablazni, a padaju jedino tada kada zbog neposlusnosti ostajemo izvan tog zivota, negde u dalekoj zemlji, kao stari Adam, koji je prezreo Boziju zapovest, sklopio prijateljstvo sa zmijom, smatrao je vernom, a onda se prezasitio ploda prelesti i povukao jadno u dubinu smrti, tame i propadljivosti i sebe i sve svoje potomke. Ne mozemo dobiti pomirenje i sjedinjenje sa Bogom ako se, prvo, ne vratimo, koliko mozemo, sebi, ako ne udjemo u sebe. Preslavno je odvlaciti sebe od opstenja sa svetom i od sujetnih briga, i uvek jednako budno cuvati Carstvo nebesko, koje je unutra u nama. Zato je monaski zivot nazvan naukom nad naukama i umetnoscu nad umetnostima: taj prepodobni zivot ne donosi neke propadljive predmete u koje bismo pohranili nas um i tako ga odvukli od najboljeg – ne, on obecava strasna i neiskazana blaga, koja oko jos nije videlo, koja uho jos nije culo, koja su srcu potpuno nepoznata.[28] I zato ne ratujemo protiv krvi tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta.[29] Ako je ovaj vek tama, onda mi bezimo od njega, bezimo jer mislimo da nemamo niceg zajednickog sa neprijateljem Bozijim. Ako covek hoce da bude njegov prijatelj, onda on postaje neprijatelj Boziji,[30] a ko moze da pomogne neprijatelju Bozijem? Zato cemo se ugledati na nase oce, i zauzecemo se, kao i oni, trazenjem blaga skrivenog u polju naseg srca, i kada ga nadjemo cvrsto cemo ga drzati, gajiti i cuvati: takvo je nase odredjenje od samog pocetka.”[31]

Onima koji zele da se vezbaju u tihovanju srca prepodobni Nil Sorski savetuje da se odreknu svih pomisli i da ih zamene prizivanjem imena Gospoda Isusa, to jest Isusovom molitvom. “Moramo”, govori prepodobni Nil, “da nateramo sebe da cutimo mislima i da, odvracajuci svoj pogled od prividno pravednih misli, neprestano gledamo u dubinu srca i govorimo: Tospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me.'”[32] Takvo delanje je toliko zarko zeljeno, toliko veliko i preispunjeno duhovnim obiljem da je sveti apostol Pavle prebivanje uma u njemu pretpostavio svim ostalim pomislima i razmisljanjima: Ja rasudih da ne znam medju vama ista sem Isusa Hrista, i to raspetoga.[33]

Blazeni starac Serafim Sarovski govori: “Oni koji su istinski odlucili da sluze Gospodu Bogu moraju da se vezbaju u secanju na Boga i u neprestanoj molitvi Isusu Hristu i da govore umom: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog.’[34] Blagodatne darove dobijaju jedino oni koji imaju unutrasnje delanje i strazare nad svojim dusama.”[35]

Prepodobni Marko Podviznik je u svom Cetvrtom slovu nazvao molitvu najvaznijim delanjem monaha, i rekao da ono mora da obuhvata sva monahova posebna delanja, sav njegov zivot, a u svom Prvom slovu glavnim i jedinim delanjem monaha naziva pokajanje, a zapovest o pokajanju najvaznijom zapovescu, koja obuhvata sve ostale zapovesti. Ovo moze izgledati protivurecno samo ako se posmatra spolja. To znaci da delanje pokajanja mora biti sjedinjeno sa delanjem molitve u jedno delanje. Gospod ih je sjedinio: neka ih covek ne razdvaja. A zar Bog nece – govori Sin Boziji – odbraniti izabranike svoje, koji mu vapiju dan i noc.[36] Ovde je ukazano na delanje izabranih, na njihovu neprestanu molitvu: ona je nazvana vapajem, to jest izrazom placa i pokajanja. “Mislim da pokajanje”, govori prepodobni Marko, “nije ograniceno ni vremenom ni bilo kakvim poslovima: ono se savrsava ispunjenjem Hristovih zapovesti i srazmerno tom ispunjenju. Neke zapovesti, one opste, sadrze u sebi mnogo posebnih, i odmah odsecaju mnoge delove porocnosti. Na primer, u Pismu je receno: Svakome koji iste u tebe, podaj; i koji tvoje uzme, ne isti[37] i: Koji hoce od tebe da pozajmi, ne odreci mu[38] to su posebne zapovesti. A opste ih sadrze u sebi: Prodaj sve sto imas i podaj siromasima,[39] uzmi krst svoj i hajde za mnom,[40] a pod krstom shvati trpljenje nevolja na koje nailazimo. Ako si dao sve sto imas siromasima i uzeo krst svoj, ti si odjednom ispunio sve pomenute zapovesti. I na drugom mestu: Hocu – govori Pismo – da se muzevi mole na svakom mjestu, podizuci svete ruke[41] a opste: Udji u klijet svoju, pomoli se Ocu svojemu koji je u tajnosti,[42] i jos: Molite se bez prestanka.[43] Ako si usao u svoju klet i molis se bez prestanka, u tome si obuhvatio prinosenje molitava na svakom mestu. Na drugom mestu je receno: ne bludnici; ne ucini preljubu; ne ubij, i tome slicno; a opstije od ovih je: …obarajuci pomisli, i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Bozijega.[44] Ako obaras pomisli, postavio si pregradu svim pomenutim vrstama greha. Zato bogoljubivi i verni primoravaju sebe na opste zapovesti i ne propustaju da ispunjavaju posebne kada to okolnosti nalazu. Iz svega ovoga zakljucujem da se delo pokajanja savrsava pomocu sledece tri vrline: ociscenja pomisli, neprestane molitve i trpljenja nevolja na koje nailazimo. Ove tri vrline moraju se savrsavati i umnim delanjem, a ne samo spolja, da bi oni koji oklevaju u njima postali bestrasni. A posto delo pokajanja ne moze biti ucinjeno bez ove tri vrline, onda ja mislim da pokajanje prilici uvek i svima onima kojima je stalo do spasenja, i gresnicima i pravednicima, zato sto ne postoji taj stepen savrsenstva za koji ne bi bilo potrebno delanje tih triju pomenutih vrlina. Posredstvom njih pocetnici zadobijaju uvodjenje u poboznost, srednji napredovanje, a savrseni utvrdjivanje i ostajanje u savrsenstvu.” I ostali pomenuti oci, kao i prepodobni Marko u svom Cetvrtom slovu, svedoce da molitva donosi trpljenje svih nevolja koje nailaze i uspesno odbijanje pomisli; oni nazivaju molitvu izvorom pokajanja. Ona je i majka pokajanja i njena kcerka. Ono sto je sveti Jovan Lestvicnik rekao o molitvi i secanju na smrt moze se s punim pravom reci i o molitvi i pokajanju: “Ja slavim dve sustine u jednoj ipostasi (u jednoj licnosti).”[45] Delanje pokajanja i molitve je jedno – ono ne sadrzi u sebi dva razlicita vida vrline.

Odbijanje gresnih pomisli i osecanja ostvaruje se pomocu molitve: to delanje je sjedinjeno sa molitvom, neodvojivo je od molitve; stalno mu je potrebno sadejstvo i dejstvo molitve. Pozivajuci se na prepodobnog Grigorija Sinaita, prepodobni Nil Sorski govori: “Blazeni Grigorije Sinait je neosporno znao da mi, strasni, ne mozemo da pobedimo lukave pomisli i zato je rekao sledece: nijedan pocetnik ne moze da zadrzi um i odagna pomisli ako Bog ne zadrzi um i ne odagna pomisli. Samo snazni poseduju svojstvo da zadrzavaju um i odgone pomisli, no ni oni ne mogu da ih odagnaju sami: oni krecu u bitku protiv njih zato sto imaju sa sobom Boga, i zato sto su obuceni u blagodat i nose Njegovo sveoruzje. A ti, ako ugledas necistotu lukavih duhova, to jest uskovitlale pomisli u svom umu, ne uzasavaj se, ne zacudi se; ako se pojave i dobra shvatanja o raznim stvarima, ne obracaj paznju na njih, vec zaustavljaj disanje, koliko mozes, i um zakljucavaj u srce, i pri tome, umesto oruzja, prizivaj Gospoda, cesto i svesrdno. One ce pobeci, jer ih je nevidljivo opalilo ime Bozije. A kada pomisli pocnu potpuno da sustaju, tada ustani, i pomoli se za njih, a zatim se cvrsto uhvati prethodnog delanja,”[46] to jest Isusove molitve. Sveti Jovan Lestvicnik u Pouci o molitvi govori: “Kada ti pridje pas, teraj ga tim oruzjem – oruzjem molitve, i koliko god puta te napadao, ne popustaj pred njim.”[47] Simeon Novi Bogoslov kaze: “Otkako je satana, zajedno sa njemu potcinjenim duhovima, posredstvom neposlusnosti izdejstvovao da covek bude izgnan iz raja i odlucen od Boga, od tada je on stekao pravo da nevidljivo, i nocu i danju, koleba razum svakog coveka, kod jednog mnogo, kod drugog malo, kod jednog vise, kod drugog manje, tako da um nema nicim drugim da se ogradi do neprestanim secanjem na Boga. Kada sila krsta sacuva u srcu secanje na Boga, tada ono utvrdi razum u nepokolebivosti. Ka tome vodi misaoni podvig, i svaki hriscanin se obavezao da ce se misaono podvizavati na popristu Hristove vere; ako pak to ne dostigne, onda je njegov podvig nistavan. Uvod u misaoni podvig su i razni podvizi svakoga ko je Boga radi pretrpeo stradanja da bi priklonio sebi milost Boziju i isposlovao da mu se vrati prethodno dostojanstvo, i tako Hrista sacuvao u umu.”[48]

Stalno obitavanje u molitvi jeste osnovno monahovo delanje, ali ono, ipak, zahteva pripremnu obuku, sto se i vidi iz malopre navedene pouke blazenog Nikifora: on podseca na prepodobnog Savu i govori da je taj vodja brojne monaske zajednice – cim bi uvideo da je monah solidno naucio pravila monaskog zivota, da je postao spreman da se bori protiv neprijateljskih pomisli i cuva svoj um – odobravao takvom monahu da tihuje u keliji. Pripremno obucavanje za neprestanu molitvu vrsi se posredstvom poslusnosti i vezbanja u manastirskim trudovima. O tome je prepodobni Filimon rekao: “Bog hoce da svoju revnost prema Njemu pokazujemo najpre u trudovima, zatim u ljubavi i molitvi bez prestanka.”[49] Nista tako ne doprinosi molitvi kao poslusnost, zato sto nas ona umrtvljava za svet i za same sebe. Veliko blago molitve proizilazi iz poslusnosti, rekao je prepodobni Simeon Novi Bogoslov.[50] Ako se nalazis u poslusnosti i zanimas se monaskim trudovima, nikako ne smes da mislis da si oslobodjen vezbanja u molitvi: bez toga ce sami trudovi, cak i poslusnost, biti besplodni, donece, sto je jos gore, pogubni plod slavoljublja i drugih grehova, neizbezan u jadno praznoj dusi u kojoj ne zive sila i miomiris molitve. Dok se zanimas manastirskim trudovima i rukodeljem, moli se cesto, ako jos ne mozes da se molis bez prestanka; vracaj se molitvi cim se setis nje: molitva ce postepeno preci u naviku, a cesta molitva ce neprimetno preci u neprestanu. “Podviznici poslusnosti”, govori sveti Jovan Lestvicnik, “razlicito koriste noge – jedna krece ka sluzenju, a druga ostaje na molitvi.”[51] Pod recju noge podrazumeva se sva delatnost. Isti svetitelj govori: “Video sam kako monasi koji su kao zvezda zasijali u poslusnosti, i koji, saobrazno svojim silama, nisu prestajali da misle na Boga ovladavaju svojim umom i prolivaju bujicu suza cim stanu na molitvu. Prepodobna poslusnost ih je pripremila za to.”[52] Iz ovoga se vidi da drevni podviznici u manastirskim trudovima nisu sebi dozvoljavali sujetnu rasejanost, vec su, zaposljavajuci ruke delom, zaposljavali um molitvom. Zato su – cim bi usli u crkvu, ili cim bi u keliji poceli da ispunjavaju svoje molitveno pravilo – odmah i bez ikakvih teskoca uspevali da svoj um i svoje srce ustreme prema Bogu. Ako neko, suprotno ovome, u trudovima i u rukodelju dozvoljava sebi sujetne misli i razgovore, onda on ni na molitvi nikako ne moze da izadje na kraj sa svojim umom, zato sto se um neprestano istrze iz njegove vlasti i neprestano okrece onim stvarima koje su ga privukle pre molitve.

Sine moj! – govori Pismo – od mladosti svoje predaj se ucenju, pa ces do starosti naci mudrost. Pristupaj joj kao orac i sejac, i ocekuj dobar rod njen, jer malo vremena ces se truditi daje obradjujes, i uskoro ces jesti plodove njene.[53] Ne gubimo dragoceno, nepovratno vreme; ne gubimo ga prepustajuci se rasejanosti, praznoslovlju i drugim praznim zanimanjima: od samog naseg stupanja u manastir upoznajmo pazljivo monaski zivot i u mladosti obradimo njivu duse istinskim podvigom da bismo se u starosti i pri preseljenju u vecnost obradovali obilju blagodatnih darova, zaloga spasenja, zaloga blazenstva na nebu. Amin.


NAPOMENE:

1. Slovo 4.

2. Jn 6,27.

3. Lk 17,21.

4. Mt 6,33.

5. Pim 12, 2.

6. Ef 6,18.

7. Flp 4, 6.

8. 1 Pt 4, 7 i 1 Pt 5, 7.

9. Mt 6, 31, 33.

10. Lk 16, 10.

11. Ef 4,13.

12. Ps 118, 128.

13. Lk 18.

14. Dap 6,25.

15. Slovo 4.

16. Ps 4,8.

17. Lk 17,21 i Slovo 3, gl. 1.

18. Lestvica, zaglavlje Pouke 28.

19. Mt 15,19,20.

20. Mt 23,26.

21. Tako autor navodi Prop 11, 9 (prim. prev.).

22. Prop 10,4.

23. Lk 12,29.

24. Mt 5, 3.

25. Tri nacina moljenja, Dobrotoljublje, tom 1.

26. Tako su ga nazvala sveta braca Ksantopul.

27. Monah Nikifor, Slovo, Dobrotoljublje, tom 2

28. 1 Kop 2,9.

29. Ef 6,12.

30. Jak 4,4.

31. Dobrotoljublje, Tom 2.

32. Slovo 2.

33. 1 Kop 2,2.

34. Pouka 11.

35. Pouka 4, po izdanju iz 1844. god.

36. Lk 18, 7.

37. Lk 6, 30.

38. Mt 5,42

39. Mt 19,21

40. Mk 10,21

41. 1 Tim 2,8.

42. Mt 6,6.

43. 1Col 5,17.

44. 2 Kop 10,4, 5.

45. Lestvica, Pouka 28.

46. Lestvica,Pouka 2.

47. Lestvica, Pouka 28, gl. 55.

48. Pouka monaha Nikifora, Dobrotoljublje, tom 2.

49. Dobrotoljublje, tom 4, O avi Filimonu.

50. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Treci nacin pazenja i molitve, Dobrotoljublje, tom 1.

51. Lestvica, Pouka 28, gl. 2.

52. Lestvica, Pouka 28.

53. Cir 6.18-20.

DUH MOLITVE POČETNIKA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

DUH MOLITVE POČETNIKA

UVOD

Ovde iznosimo ucenje o tome kakva je molitva svojstvena pocetniku koji je tek poceo da ide ka Gospodu putem pokajanja. Osnovne misli izneli smo zasebno, sa ciljem da se na njih pri citanju obrati veca paznja, a i da se lakse zapamte. Citanje ovih misli napaja um istinom, a srce smirenjem, i zato moze da daje dusi odgovarajuce smernice u njenom molitvenom podvigu i posluzi kao pripremno zanimanje za takav podvig.

1. Molitva je uznosenje nasih moljenja Bogu.

2. Osnova molitve sadrzana je u tome da covek jeste palo bice. On tezi da dobije ono blazenstvo koje je imao pa izgubio – zato se i moli.

3. Pristaniste molitve je u velikoj milosti Bozijoj prema ljudskom rodu. Sin Boziji je radi naseg spasenja prineo sebe svome Ocu kao zrtvu milosti i pomirenja: na toj osnovi, ako zelis da se predas molitvi, odbaci sumnju i dvodusnost.[1] Ne reci sam sebi: “Gresnik sam; zar ce me Bog uslisiti?” Ako si gresnik, onda se upravo na tebe i odnose utesene Spasiteljeve reci: Nisam dosao da zovem pravednike no grjesnike na pokajanje.[2]

4. Pripreme za molitvu su: polugladan stomak, odsecanje briga macem vere, iskreno prastanje svih uvreda, blagodarenje Bogu za sve nevolje u zivotu, udaljavanje od sebe rasejanosti i mastanja, pobozni strah, kao nesto sto je coveku tako svojstveno da ima kada mu, po neizrecivoj dobroti Tvorca prema tvorevini, bude dopusteno da razgovara sa svojim Tvorcem.

5. Prve Spasiteljeve reci palom covecanstvu bile su: Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko.[3] Zato, dok ne udjes u to Carstvo, kucaj na njegova vrata pokajanjem i molitvom.

6. Istinska molitva je glas istinskog pokajanja. Kada molitva nije ziva zato sto u sebi nema pokajanje, tada ona ne ispunjava svoje odredjenje, tada Bog ne mari za nju. On nece odbaciti duh skrusen, srce skruseno i unizeno.[4]

7. Spasitelj sveta naziva blazenim siromasne duhom,to jest one koji misle da su upravo oni najnizi, da su pala bica, i da su ovde, na zemlji, u izgnanstvu, izvan svoje istinske otadzbine – neba. Blazeni siromasni duhom koji se mole potpuno svesni svog siromastva, jer je njihovo Carstvo nebesko.[5] Blazeni koji placu u svojim molitvama od osecanja svog siromastva, jer ce se utesiti[6] blagodatnom utehom Svetog Duha, koja se sastoji u Hristovom miru i u ljubavi u Hristu prema svima bliznjima. Tada niko od bliznjih, ni najljuci neprijatelj, nije iskljucen iz zagrljaja ljubavi toga koji se moli; tada taj koji se moli biva pomiren sa svim najtezim prilikama zemaljskog zivota.

8. Uceci nas da se molimo, Gospod cini da dusa koja se moli postane slicna udovici: suparnik je vredja, i ona uporno dolazi nepristranom, pravednom sudiji da je odbrani.[7] Ne udaljavaj raspolozenje svoje duse od ove slicnosti. Neka tvoja molitva bude uporno zaljenje na greh koji nad tobom vrsi nasilje. Udubi se u sebe, raseci sebe pazljivom molitvom,i videces da i ti zivis kao udovac u pomenutom smislu pred Hristom, a sve zbog greha, tvog neprijatelja koji zivi u tebi i izaziva u tebi unutrasnju borbu i mucenje, i cinite tudjim Bogu.

9. “Sav dan,” – govori o sebi David – “sav dan zemaljskog zivota – postidjen hodih[8]; provodih ga u blazenom zaljenju zbog svojih grehova i nedostataka – jer se slabine moje napunise porugama, i nema isceljenja telu mome’.’[9] Slabinama je nazvano idenje putem zemaljskog zivota a telom covekovo moralno stanje. Na svakom koraku sve ljude na tom putu docekuje brojno kamenje spoticanja; moralno stanje ljudi ne moze se izleciti nikakvim sopstvenim sredstvima i naporima. Za nase isceljenje neophodna je Bozija blagodat, a ona isceljuje samo one koji priznaju da su bolesni. Siguran znak naseg istinskog priznanja da smo bolesni je nase brizno i neprestano prebivanje u pokajanju.

10. Sluzite Gospodu sa strahom, i radujte se Njemu sa trepetom,[10] govori prorok, a drugi prorok govori u ime Boga:na koga cu pogledati? na nevoljnoga i na onoga koje skrusena duha i ko drhti od moje rijeci.[11] Gospod pogleda na molitvu smirenih, i ne ponizi moljenje njihovo.[12] On daje zivot, to jest spasenje, onijem koji su skrusena srca.[13]

11. Bog odbacuje molitvu onoga koji se ne moli kao gresnik, makar stajao na samom vrhu lestvice vrlina.[14]

12. “Smatram da se nalazim u samoobmani svakog onog dana u kome ne placem zbog sebe”, rekao je jedan blazeni trudbenik istinske molitve.[15]

13. “Makar prolazili mnoge najuzvisenije podvige” – rekao je sveti Jovan Lestvicnik – “oni nisu ni istiniti ni plodni ako u njima nemamo bolno osecanje pokajanja.”[16]

14. Zaljenje u mislima zbog greha castan je dar Boziji;onaj koji to zaljenje nosi pobozno u svojim grudima i cuva ga kako dolikuje, taj nosi svetinju. Ono zamenjuje sve telesne podvige, u nedostatku snaga za njih.[17] Suprotno ovome, od snaznog tela pri molitvi se trazi trud; bez njega srce nece bitiskruseno, molitva ce biti nemocna i neistinita.[18]

15. Osecanje pokajanja cuva coveka koji se moli od svih lukavstava djavola: djavo bezi od podviznika i miomirisa smirenja kojim oni odisu. Miomiris smirenja radja se samo u srcu pokajnika.[19]

16. Prinosi Gospodu u svojim molitvama decije tepanje,prostu deciju misao – ne krasnorecivost, ne znanje. Ako se ne obratite – kao iz neznabostva i muhamedanstva, iz vase slozenosti i dvolicnosti i ne budete – rekao im je Gospod kao djeca, necete uci u Carstvo nebesko.[20]

17. Dete iskazuje placem sve svoje zelje: i tvoju molitvu neka uvek prati plac. I dok izgovaras reci molitve, i dok molitveno cutis neka plac iskaze tvoju zelju za pokajanjem i pomirenjem sa Bogom, tvoju izuzetno veliku potrebu za Bozijom miloscu.

18. Vrednost molitve zavisi iskljucivo od njene sadrzine, a ne od njene duzine: duzina je za pohvalu ako dovodi do sadrzine. Sadrzina uvek dovodi do duzine; duzina dovodi do sadrzine kada se covek revnosno moli.[21]

19. Sadrzina istinske molitve je dobra zato sto se um tokom molitve nalazi u pazenju i sto ga srce podrzava u tome.

20. Zakljucaj um u reci molitve koje izgovaras i sacuvaces ga u pazenju.[22] Imaj oci na ustima, ili ih zatvori:[23] time ces doprinositi sjedinjenju uma i srca. Izgovaraj recipolako i lakse ces zakljucati um u reci molitve: nijedna rec tvoje molitve nece biti izgovorena ako je pazenje nije ozivelo.

21. Dok se zakljucava u reci molitve, um privlaci srce da ga podrzi. Ta podrska koju srce pruza umu iskazuje se kroz umiljenje, tj. pobozno osecanje koje u sebi sjedinjuje zaljenje i tihu, krotku utehu.[24]

22. Molitva obavezno podrazumeva i krace cekanje[25]. Kada osetis suvocu, kamenosrdnost, ne ostavljaj molitvu zato sto ce radi tvog cekanja i podviga protiv bezosecajnosti srca sici na tebe Bozija milost sadrzana u umiljenju. Umiljenje je dar Boziji: ono se salje onima koji su trpeljivi u molitvi,[26] ono stalno raste u njima i vodi ih prema duhovnom savrsenstvu.

23. Dok se pazljivo moli pred nevidljivim Bogom, um mora i sam biti nevidljiv, kao lik nevidljivog Boga; um, dakle,ne treba ni u sebi, ni iz sebe, ni pred sobom da stvara bilo kakav lik – on mora biti potpuno nevidljiv. Drugim recima:um se mora potpuno kloniti mastanja, koliko god to mastanje izgledalo neporocno i sveto.[27]

24. Tokom molitve ne trazi ushicenja, ne pokreci svoje nerve, ne uzrujavaj krv. Naprotiv, zadrzi srce u dubokom miru u koji ga dovodi osecanje pokajanja – jer materijalni oganj,oganj pale prirode, Bog odbacuje. Tvoje srce ima potrebu da se ocisti placem pokajanja i molitvom pokajanja; a kada se ocisti, tada sam Bog salje u njega svoj svesveti duhovni oganj.[28]

25. Pazenje u molitvi dovodi nerve i krv u stanje mira,pomaze srcu da se pogruzi u pokajanje i da ostaje u njemu. Ni Boziji oganj ne narusava tisinu srca ako sidje u odaju srca onda kada su u njoj sabrani Hristovi ucenici – pomisli i osecanja uzeti iz Jevandjelja. Taj oganj ne opaljuje, ne raspaljuje srce, vec ga, naprotiv, orosava, hladi, izmiruje coveka sa svim ljudima i svim okolnostima, vuce srce u neiskazivu ljubav prema Bogu i bliznjima.[29]

26. Rasejanost potkrada molitvu. Onaj ko se pomolio rasejano, taj oseca u sebi neodredjenu prazninu i suvocu. Onaj ko se stalno moli rasejano, taj se lisava svih duhovnih plodova koje obicno radja pazljiva molitva i prihvata stanje suvoce i praznine. Iz tog stanja radja se hladnoca prema Bogu, uninije, pomracenje uma, oslabljenje vere, i od njih mrtvilo prema vecnom, duhovnom zivotu. A sve ovo zajedno siguran je znak da Bog takvu molitvu ne prima.

27. Mastanje u molitvi je stetnije od rasejanosti. Rasejanost cini molitvu besplodnom, a mastanje je uzrok laznih plodova: samoobmane i demonske prelesti, kako ih zovu sveti oci. Slike predmeta vidljivog sveta i u masti stvarane slike nevidljivog sveta ostavljaju traga u umu, zadrzavaju se u njemu, i tako ga cine u izvesnom smislu materijalnim, prevode ga iz Bozije zemlje Duha i Istine u zemlju materije i lazi. U toj zemlji srce pocinje da podrzava um, ali ne duhovnim osecanjem pokajanja i smirenja, vec telesnim osecanjem, osecanjem krvi i nerava, preuranjenim i haoticnim osecanjem nasladjivanja, toliko nesvojstvenog gresnicima, nepravilnim i laznim osecanjem prividne ljubavi prema Bogu. Ljudima koji si neiskusni u duhovnim opitima gresna i mrska ljubav izgleda kao sveta, a u stvari ona nije nista drugo do haoticno osecanje srca neociscenog od strasti, utonulog u nasladjivanje slavoljubljem i sladostrascem, dakle onim sto je masta izazvala. Takvo stanje je stanje samoobmanjivanja. Ako covek okleva u njemu, onda slike koje mu se javljaju postaju neobicno zive i privlacne. Cim se one pojave, srce pocinje da se nezakonito raspaljuje i nasladjuje, ili, kako kaze Sveto pismo, da postaje preljubnik.[30] Um smatra da je takvo stanje blagodatno, bozansko: tada je blizak prelaz u otvorenu demonsku prelest, pri kojoj covek gubi vlast nad sobom, postaje igracka i predmet ismejavanja lukavog duha. Bog se sa gnevom odvraca od mastalacke molitve koja dovodi coveka u takvo stanje. Nad onim ko se moli takvom molitvom zbiva se osuda Pisma: Molitva njegova da bude na greh.[31]

28. Odbacuj naizgled dobre pomisli i naizgled svetla znanja koji ti dolaze tokom molitve i odvlace od tebe molitvu.[32] Oni dolaze iz oblasti lazno nazvanog znanja, sedeci na slavoljublju kao konjanici na konjima. Njihova mracna lica su prekrivena zato da um onoga ko se moli ne bi mogao da prepozna u njima svoje neprijatelje. Mozemo, ipak, poznati dasu one neprijatelji i da dolaze iz oblasti gospodara ovoga sveta upravo po tome sto su neprijateljske molitvi, sto odvlace od nje um i odvode ga u robovanje i tesku pokornost, sto pustose dusu i ostavljaju je bez icega. Duhovni um, Bozijium, pomaze molitvi, usredsredjuje coveka u samog sebe, pogruzava ga u pazenje i u umiljenje, navodi na um pobozno cutanje, strah i divljenje, stvorene osecanjem Bozijeg prisustva i Bozije velicine. To osecanje u svoje vreme moze da postane toliko snazno da molitva za onoga ko se moli postane sud Gospodnji, sudjenje pred prestolom Njegovim pre Strasnog suda.[33]

29. Pazljiva molitva, daleka od rasejanosti i mastanja,jeste vidjenje Boga, koji privlaci sebi pogled uma i zelju srca. Tada um gleda tako sto zatvori telesne oci, i potpuno je zadovoljan tim nevidjenjem visim od svakog vidjenja. Razlog tog blazenog nevidjenja je beskonacna tananost i nedostiznost predmeta ka kome je gledanje upuceno. Nevidljivo Sunce istine – Bog, salje i zrake koje nisu vidljive, ali ih dusa lako oseti: one ispunjavaju srce cudesnim mirom, verom, hrabroscu, krotoscu, miloscu, ljubavlju prema bliznjima i Bogu.Na osnovu tih dejstava, vidljivih u unutrasnjoj kleti srca,covek pouzdano prepoznaje da je Bog primio njegovu molitvu, pocinje da veruje zivom verom i tvrdo se uzda u Onoga koji voli i kojeg volimo. To je pocetak ozivljavanja duse za Bogai blazenu vecnost.[34]

30. Plodovi istinske molitve su: sveti mir duse, sjedinjen sa tihom, bezglasnom radoscu, dalekom od mastanja,od uobrazenosti, od poriva i kretnji koji raspaljuju, zatim ljubav prema bliznjima, koja, radi ljubavi, ne razdvaja dobre od zlih, dostojne od nedostojnih, vec posreduje za sve pred Bogom, kao za sebe, kao za svoje sopstvene clanove. Iz takve ljubavi prema bliznjima sija najcistija ljubav prema Bogu.

31. Ti plodovi su dar Boziji. Dusa ih privlaci u sebe svojim pazenjem i smirenjem, cuva ih svojom vernoscu Bogu.

32. Dusa ostaje verna Bogu kada se udaljava od svake gresne reci, gresnog dela i gresne pomisli, kada se odmah kaje zbog onih sagresenja kojima se predala zbog svoje slabosti.

33. Da zaista zelimo da sticemo dar molitve dokazujemo strpljivim ostajanjem u molitvi pred vratima molitve. Za strpljenje i postojanost dobijamo dar molitve. Gospod – kaze Pismo – daje cistu molitvu onome koji se usrdno moli[35] strpljivo, sopstvenim naporom.

34. Pocetnicima su korisnije kratke i ceste molitve nego duge molitve izmedju kojih prodje dosta vremena.[36]

35. Molitva je najuzvisenije vezbanje uma.

36. Molitva je glava, izvor, majka svih vrlina.[37]

37. Budi mudar u svojoj molitvi. Ne trazi u njoj nista propadljivo i sujetno, i secaj se Spasiteljeve zapovesti:Istite najprije Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve, to jest sve potrebno za prolazni zivot, dodati.[38]

38. Kada nameravas da nesto ucinis, ili kad nesto zelis, u teskim zivotnim okolnostima, obaraj svoju misao u molitvi pred Bogom: moli ono sto smatras da ti je potrebno i korisno, ali ispunjenje i neispunjenje tvoje molbe ostavljaj Bozijoj volji u veri i uzdanju u svemoc, u premudrost i dobrotu Bozije volje. Taj najbolji primer molitve darovao nam je Hristos, koji se u Getsimanskom vrtu molio da ga mimoidje Njemu odredjena casa. Ali ne moja volja – zavrsio je On svoju molitvu Ocu – no Tvoja neka bude.[39]

39. Prinosi Bogu smirenu molitvu za vrline i pobozne podvige koje cinis, ociscuj ih, usavrsavaj molitvom i pokajanjem. Govori o njima u svojoj molitvi ono sto je pravedni Jov govorio svakoga dana u svojoj molitvi o svojoj deci: Moze biti da su se ogrijesili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom.[40] Lukava je zloba: neprimetno se mesa sa vrlinom, oskrnavljuje je i truje.

40. Odbaci sve da bi nasledio molitvu, i, podignut sa zemlje na krst samoodricanja, predaj Bogu svoj duh, dusu i telo, a od Njega primi svetu molitvu, koja, po ucenju apostola i vaseljenske Crkve, jeste dejstvo Svetog Duha u coveku kada se Duh nastani u coveku.[41]

ZAKLjUCAK

Ko ne haje za vezbanje u pazljivoj i pokajanjem rastvorenoj molitvi, taj je daleko od duhovnog napredovanja, daleko od duhovnih plodova – taj se nalazi u mraku mnogolikog samoobmanjivanja. Smirenje je jedini zrtvenik na kome je ljudima dozvoljeno da prinose molitvene zrtve Bogu, jedini zrtvenik sa kojeg Bog prima molitvene zrtve;[42] molitva je majka svih istinskih, bozanskih vrlina. Ne moze, ni u cemu ne moze da duhovno napreduje onaj koji je odbacio smirenje i nije se pobrinuo da stupi u sveti savez sa molitvom. Vezbanje u molitvi je zavet apostola: Molite se bez prestanka – govori apostol.[43] Vezbanje u molitvi je zapovest samog Gospoda, zapovest sjedinjena sa obecanjem: Istite, i dace vam se; trazite, i naci cete; kucajte, i otvorice vam se.[44]

Molitva nece zadremati, nisi ce zaspati[45] dok ne pokaze onome koji nju voli i stalno se vezba u njoj stan vecnih naslada, dok ga ne uvede u nebo. Tamo ce se ona preobraziti u neprestanu zrtvu blagodarnosti. To blagodarenje neprestano ce prinositi i neucutno izgovarati Boziji izabranici od neprestanog osecanja blazenstva u vecnosti, izniklog ovde, na zemlji i u vremenu, iz semena pokajanja koje je posejala pazljiva i usrdna molitva. Amin.


NAPOMENE:

1. Jak 1, 68.

2. Mt 9,13.

3. Mt 4.17.

4. Ps 50, 19.

5. Mt 5, 3.

6. Mt 5,4.

7. Lk 18, 18.

8. Ps 37, 7.

9. Ps 37, 7, 8.

10. Pc 2, 11.

11. Ic66,2.

12. Ps 101,18.

13. Ic 57,15.

14. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.

15. Jeroshimonah Atanasije, tihovatelj u zvoniku Svenskog manastira Orlovske eparhije, izgovorio je ove reci jednom strancu koji ga je posetio 1829. godine.

16. Lestvica, Pouka 7, gl. 64, po izdanju Moskovske duhovne akademije, 1851. godine.

17. Sveti Isak Sirijski, Slovo 89.

18. Sveti Isak Sirijski, Slovo 11.

19. Prepodobni Grigorije Sinait, O prelesti, kao i o mnogim drugim predlozima.Dobrotoljublje, tom 1. “Kada djavo vidi”, govori sveti Grigorije, “da neko zivi sa placem, on ne prebiva u njemu, jer se boji posledice placa zvane smirenje.”

20. Mt. 18,3; Lestvica, Pouka 28, gl. 9

21. Prepodobni Meletije, koji se podvizavao na Galilejskoj gori, Pesma o molitvi; Lestvica, Pouka 28, gl. 21.

22. Lestvica, Pouka 28, gl. 17.

23. Savet starca jeromonaha Serafima Sarovskog. O tome da je korisno moliti se zatvorenih ociju starac Serafim Sarovski je govorio u svojoj Pouci 11, O molitvi, Moskva, izdanje 1844. godine.

24. Prepodobni Marko Podviznik, O onima koji misle da se opravdaju delima, gl. 34. Dobrotoljublje, tom 1.

25. Prepodobni Grigorije Sinait, Kako bezmolvnik treba da sedi i tvori molitvu, Dobrotoljublje, tom 1.

26. Rim 12, 12 i Kol 4,2.

27. Prepodobni Kalist i Ignjatije, O bezmolviju i molitvi, Slovo 73, Dobrotoljublje, tom 2, i Lestvica, Pouka 28, gl. 42.

28. Lestvica, Pouka 28, gl. 45.

29. Prepodobni Maksim Kapsokalivit, Beseda sa prepodobnim Grigorijem Sinaitom, Dobrotoljublje, tom 1.

30. Ps 72, 27.

31. Ps 108,7; i: Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Prvi nacin molitve kod prepodobnog Sinaita, l. 131. Dobrotoljublje, tom 1.

32. Lestvica, Pouka 28, gl. 59.

33. Lestvica, Pouka 28, gl. 1.

34. Pomenuta pesma prepodobnog Meletija, Slovo o skrivenom delanju Teolipta, mitropolita filadelfijskog, Dobrotoljublje, tom 2.

35. 1 Cap 2, 9.

36. Sveti Dimitrije Rostovski, deo 1, Unutrasnji covek, gl. IV.

37. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 3, gl. 1; Lestvica, zaglavlje Pouke 28.

38. Mt 6, 33. Sveti Isak Sirijski, Slovo 5.

39. Lk 22,42.

40. Jov 1, 5.

41. Rim 8,26. Sveti Isak Sirijski, Slovo 21. “Ko je dostigao (neprestanu molitvu), taj je dostigao vrhunac vrlina i postao stan Svetog Duha”, rekao je sv. Isak.

42. Misljenje prepodobnog Pimena Velikog, Azbucni paterik.

43. 1 Sol 5,17.

44. Mt 7,7.

45. Ps. 120, 4.

SLOVO O KELIJNOM MOLITVENOM PRAVILU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O KELIJNOM MOLITVENOM PRAVILU

Udji u klijet svoju, i zatvorivsi vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratice tebi javno.[1] Eto Bozije uredbe o samotnoj molitvi u keliji.

Gospod je zapovedio da se molimo u samovanju, a i sam je, kaze Jevandjelje, tokom svog stranstvovanja na zemlji cesto prebivao u molitvi. On nije imao gde glavu da prikloni – zato su tihi vrhovi gora i senoviti vrtovi zamenjivali tihu, spokojnu keliju.

Pred svoj dolazak na stradanje, kojim je moralo biti kupljeno spasenje ljudskog roda, Gospod se molio u usamljenom Getsimanskom vrtu, nedaleko od Jerusalima. Tokom molitve Bogocovek je preklanjao kolena; od siline molitvenog podviga Njegov obilni znoj je, kao kaplje krvi, kapao niz Njegovo lice na zemlju. U Getsimanskom vrtu su rasla stabla maslina, stara nekoliko stotina godina. U njemu su i danju, pri svetloscu suncevih zraka, lezale guste senke, a tada je na vrt bila pala tamna palestinska noc. Niko nije delio sa Gospodom Njegovu molitvu: nedaleko od Njega spavali su Njegovi ucenici; oko Njega je spavala priroda. U vrt je dosao izdajnik sa svetiljkama i naoruzanom cetom: izdajnik je znao omiljeno Isusovo mesto i vreme za molitve.

Nocna tama zaklanja predmete od radoznalih pogleda, tisina tihovanja ne odvlaci paznju uha. U tihovanju se i nocu moze moliti pazljivije. Gospod je birao za svoju molitvu prvenstveno usamljeno mesto i noc, a birao je da bismo se povinovali Njegovoj zapovesti o molitvi, ali i da bismo se utledali na Njegov primer. Zar je Gospodu, Njemu samom, bila potrebna molitva kada je prebivajuci kao covek sa nama na zemlji ujedno kao Bog nerazdeljivo bio sa Ocem i Duhom i imao sa Njima jednu bozansku volju i bozansku vlast?

Udji u klijet svoju, i zatvorivsi vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratice tebi javno. Neka za tvoju molitvu ne zna ni tvoja levica, ni tvoj prijatelj, ni rodjak, ni samo slavoljublje, koje zivi zajedno sa tvojim srcem i podstrekava ga da nekome isprica o tvom molitvenom podvigu, da nesto bar nagovesti o njemu.

Zatvori vrata svoje kelije da ne udju ljudi koji dolaze da praznoslove, da ti otmu molitvu; zatvori vrata svog uma da ne udju tudje pomisli koje ce izaci pred tebe da bi te odvukle od molitve; zatvori vrata srca da ne udju gresna osecanja koja ce posegnuti da te zbune i opogane, i pomoli se.

Ne usudi se da prinosis Bogu mnogoglasne i krasnorecive molitve koje si sam sacinio, koliko god ti one izgledale snazne i dirljive: one su proizvod palog razuma, i, kao opoganjena zrtva, ne mogu biti primljene na duhovni zrtvenik Boziji. Ako se divis drazesnim izrazima molitava koje si sam sacinio, i ako prepredeno dejstvo slavoljublja i sladostrasca budes smatrao utehom savesti, cak blagodacu, odvuci ces samog sebe daleko od molitve. Odvuci ces samog sebe daleko od molitve bas onda kada ti se bude cinilo da se molis obilno i da si vec dosegao odredjeni stepen ugadjanja Bogu.

Kada dusa krene Bozijim putem, ona je pogruzena u duboko nepoznavanje svega bozanskog i duhovnog, makar posedovala i svu mudrost ovoga sveta. Zbog tog neznanja ona ne zna kako i koliko mora da se moli. Da bi pomogla duhovno nezreloj dusi, sveta Crkva je ustanovila molitvena pravila. Molitveno pravilo je skup nekoliko molitava koje su sacinili bogonadahnuti sveti oci, skup prilagodjen odredjenim okolnostima i vremenu.

Cilj pravila je da dostave dusi one misli i osecanja koja joj nedostaju, i to pravilne, svete, pouzdano bogougodne misli i osecanja. Takvim mislima i osecanjima ispunjene su blagodatne molitve svetih otaca.

Za jutarnje molitveno vezbanje postoji posebni skup molitava pod nazivom jutarnje molitve, ili jutarnje pravilo; za nocno moljenje pre odlaska na spavanje postoji drugi skup molitava pod nazivom molitve pre spavanja, ili vecernje pravilo. Posebni skup molitava cita se onima koji se spremaju da se priceste svetim Hristovim tajnama, i naziva se pravilo za sveto pricesce. Oni koji su veliki deo svog vremena posvetili vezbanjima u poboznosti citaju oko 3 sata posle podne poseban skup molitava pod nazivom svakodnevno ili monasko pravilo. Drugi citaju svakog dana po nekoliko katizmi, po nekoliko glava iz Novog zaveta, cine nekoliko poklona: sve to naziva se pravilom.

Pravilo! Kakav tacan naziv, uzet iz samog dejstva koje na coveka vrse molitve, nazvane pravilom! Molitveno pravilo upravlja pravilno i svetu dusu, uci je da se poklanja Bogu u duhu i istini,[2] zato sto dusa prepustena sama sebi ne bi mogla da ide pravilno putem molitve. Posto ju je greh ozledio i pomracio, dusa bi kao takva stalno skretala u stranu, cesto i u provalije: cas u rasejanost, cas u mastanje, cas u razna prazna i sablaznjiva prividjenja uzvisenih molitvenih stanja sjedinjenih sa slavoljubljem i samoljubljem.

Onoga ko se moli molitvena pravila zadrzavaju u spasonosnom raspolozenju smirenja i pokajanja i tako ga uce neprestanom samoosudjivanju, hrane ga umiljenjem, ucvrscuju uzdanjem u sveblagog i svemilostivog Boga, uveseljavaju Hristovim mirom, ljubavlju prema Bogu i bliznjima.

Kako su uzvisene i duboke molitve pred Sveto Pricesce! Kakvu divnu pripremu pruzaju onome ko pristupa svetim Hristovim tajnama! One pospremaju i ukrasavaju dom duse divnim pomislima i osecanjima, toliko blagougodnim Gospodu. Velicanstveno je u tim molitvama izrazena i objasnjena najveca hriscanska tajna; suprotno toj visini, zivo i verno su nabrojani svi covekovi nedostaci, pokazane su njegova nemoc i nedostojnost. Iz tih molitava sija, kao sunce s neba, nedostizna Bozija dobrota, zbog koje je On blagovoleo da se i pored covekove nistavnosti cvrsto sjedini sa covekom.

Jutarnje molitve tako odisu jutarnjom vedrinom, svezinom da onaj koji je video svetlost materijalnog sunca i svetlost zemaljskog dana stice zelju da gleda najvisu, duhovnu, nezalaznu svetlost i dan kome nema kraja, plodove Sunca istine – Hrista.

Kratko umirenje u nocnom snu je slika dugog sna u grobnom mraku. Molitve pre spavanja nas opominju da cemo se preseliti u vecnost, pregledaju sve sto smo radili tog dana, uce nas da prinosimo Bogu ispovedanje ucinjenih grehova i pokajanje zbog njih.

Molitveno citanje akatista Isusu Najsladjem osim svoje sopstvene vrednosti ima i ulogu izvanredne pripreme za vezbanje u Isusovoj molitvi, koja se izgovara ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog. Ova molitva je gotovo jedino vezbanje podviznika koji su toliko uznapredovali da su stigli u prostotu i cistotu, a za ovo dvoje svako mnogo misljenje i mnogo govorenje nije nista drugo do zamorno odvlacenje u nevazno i nepotrebno. Akatist pokazuje kakve misli mogu da idu uz Isusovu molitvu, koja pocetnicima izgleda krajnje suvoparna. Celokupni akatist iskazuje jedino molbu gresnika da ga Gospod Isus Hristos pomiluje, ali toj molbi su date razlicite forme, saobrazno duhovnom uzrastu pocetnika. Tako se maloj deci daje prethodno razmeksana hrana.

U akatistu Presvetoj Bogorodici opevani su ocovecenje Boga Reci i velicina Majke Bozije, koju proslavljaju svi narassaji[3] zato sto je rodila ocovecenog Boga. Kao na velikoj slici, bezbrojnim divnim linijama, bojama, prelivima prikazana je u akatistu velika tajna ocovecenja Boga Reci. Dobro pogodjena svetlost daje jos vecu zivost svakoj slici – i neobicna svetlost blagodati ozaruje akatist Presvetoj Bogorodici. Ta svetlost deluje dvostruko: ona prosvetljuje um, ona ispunjava srce radoscu i uverenjem. Nedostizno se prihvata kao da je potpuno dostignuto zbog izvanrednog utiska kojeg ostavlja na um i srce.

Mnogi pobozni hriscani, posebno monasi, vrse veoma dugo vecernje pravilo tako sto koriste tisinu i mrak noci. Molitvama pre spavanja oni prilazu citanje katizmi, citanje Jevandjelja, Apostola, citanje akatista i poklone sa Isusovom molitvom. Dok se zaslepljeni svet predaje burnim i bucnim veseljima, dotle Hristove sluge placu u tisini svojih kelija i izlivaju usrdne molitve pred Gospodom. Dok sinovi sveta provode noc u bezumnoj budnosti, pa dan koji nastupa docekuju u pomracenju i uniniju duha, dotle sluge Bozije docekuju taj dan u veselju i vedrini duha, u saznanju i osecanju neobicne sposobnosti za razmisljanje o Bogu i za sva dobra dela zato sto su prethodnu noc proveli u molitvenom podvigu.

Gospod je padao na kolena tokom svoje molitve: ni ti ne treba da prenebregavas preklanjanje kolena, ako imas dovoljno snage za to. Sveti oci objasnjavaju da poklanjanje do zemlje izobrazava nas pad, a ustajanje sa zemlje nase iskupljenje.[4] Pred pocetak vecernjeg pravila narocito je korisno da ucinimo onoliko poklona koliko je to srazmerno nasoj snazi: od njih se telo malo zamori i zagreje, srcu se prenese osecanje poboznog zaljenja, a i jednim i drugim pripremi se usrdno i pazljivo citanje pravila.

Pri vrsenju pravila i poklona nikako ne treba zuriti; i pravila i poklone treba vrsiti polako i pazljivo. Bolje je procitati manje molitava i uciniti manje poklona sa paznjom, nego mnogo bez paznje.

Izaberi sebi pravilo koje je srazmerno tvojim snagama. Reci Gospodnje da je subota postala radi coveka, a ne covek radi subote[5] mogu i moraju da se odnose i na sve pobozne podvige, pa i na molitveno pravilo. Molitveno pravilo je postalo radi coveka, a ne covek radi pravila: ono treba da pomaze coveku u dostizanju duhovnog napredovanja, a ne da bude tesko breme koje unistava telesne snage i zbunjuje dusu. Tim vise ono ne sme da bude povod za gordu i pogubnu uobrazenost, za pogubno osudjivanje i ponizavanje bliznjih.

Razborito izabrano molitveno pravilo, saobrazno snagama i nacinu zivota, predstavlja veliku pomoc onome ko se bori za svoje spasenje. Vrsenje pravila u odredjeno vreme prelazi u naviku, u neophodnu prirodnu potrebu. Cim se onaj koji je stekao tu blazenu naviku priblizava mestu na kome obicno vrsi pravilo, njegovudusu vec ispunjava molitveno raspolozenje: pre nego sto uspe da izgovori ijednu rec molitve, iz njegovog srca se vec preliva umiljenje i um se vec sav udubio u unutrasnju klet.

“Vise volim pravilo koje se kratko ali stalno izvrsava, no pravilo koje se vrsi dugo ali se brzo ostavlja.” rekao je jedan veliki otac.[6] A takvu sudbinu uvek imaju ona molitvena pravila koja nisu srazmerna snagama: podviznik ih izvrsava neko vreme, dok ga nosi pocetni polet revnosti, i pri tome, naravno, vise obraca paznju na njihovu duzinu, a manje na njihovu sadrzinu, a zatim ga iznemoglost, ta neizbezna posledica podviga koji prevazilazi njegove snage, postepeno primorava da skracuje i skracuje pravila.

Podviznici koji su nerazumno postavili sebi tesko pravilo cesto prelaze sa mnogo teskog pravila direktno na ostavljanje svakog pravila. A podviznika koji ostavi pravilo, ili ga, cak, samo skrati, neizostavno napada zbunjenost. Od zbunjenosti on pocinje da oseca dusevno rastrojstvo. Posledica rastrojstva je uninije. Povecano uninije izaziva slabost i ekstazu, a pod njihovim dejstvom nerazumni podviznik se prepusta praznom, rasejanom zivotu, ravnodusno pada u najteza sagresenja.

Kada izaberes za sebe molitveno pravilo koje je srazmerno tvojim snagama i potrebama tvoje duse, nastoj da ga revnosno i redovno izvrsavas, i znaj da je to neophodno da bi odrzao moralne snage svoje duse, kao sto je neophodno da svakog dana u odredjeno vreme uzimas dovoljnu kolicinu zdrave hrane da bi odrzao telesne snage.

“Bog nas nece osuditi zbog ostavljanja psalama” – govori sveti Isak Sirijski – “ni zbog ostavljanja molitve, vec zbog onoga sto sledi nakon tog ostavljanja: zbog ulaska demona u nas. Kada demoni nadju mesto, kada udju i zatvore vrata nasih ociju, tada oni pomocu nas, svojih orudja, nasilno i necisto, sa najzescom osvetom izvrsavaju sve sto je Bog zabranio. I zbog ostavljanja malog (pravila) – udostojenog da ga Hristos zastupa – mi padamo u vlast (demona), kako je napisao jedan premudri: ‘Ako svoju volju ne potcinjavas Bogu, potcinices je svome neprijatelju.’ Ta (pravila), tebi se cini mala, postace zidine protiv onih koji nastoje da nas porobe. Izvrsavanje tih (pravila) u keliji ustanovili su tvorci crkvenog tipika – ustanovili su ih premudro, po otkrivenju odozgo, da bi sacuvali nase zivote.”[7]

Veliki oci su od obilnog dejstva Bozije blagodati obitavali u neprestanoj molitvi, pa opet nisu ostavljali svoja pravila koja su navikli da izvrsavaju u odredjenom casu dana ili noci. Mnoge dokaze za to vidimo iz njihovih zitija: Antonije Veliki je izvrsavajuci pravilo u devetom casu – dakle u tri sata posle podne – bio udostojen Bozijeg otkrivenja; prepodobnom Sergiju Radonjeskom se javila Presveta Djeva, u pratnji apostola Petra i Jovana, onda kada je molitveno citao akatist Presvetoj Bogorodici.

Najljubljeniji brate! Pokori svoju slobodu pravilu: ono ce te lisiti pogubne slobode i vezace te samo za ono sto ce ti doneti duhovnu slobodu, slobodu u Hristu. I znaj da ce lanci koji te vezuju u pocetku biti teski; ali ce ti kasnije postati dragoceni. Svi sveti ljudi Boziji primili su na sebe blagi jaram molitvenog pravila i nosili su ga: ugledaj se na njih i sledi u ovom slucaju Gospoda naseg Isusa Hrista, koji je, postavsi covek, i pokazujuci nam sobom primer ponasanja, cinio ono sto cini Njegov Otac,[8] govorio ono sto je Njemu zapovedao Otac,[9] i imao cilj da u svemu ispuni volju Oca.[10] Volja Oca i Sina i Svetog Duha je jedna. Kad je rec o nama, volja Bozija se sastoji u spasenju ljudi. Svesveta Trojice, Boze nas, slava Tebi! Amin.


NAPOMENE:

1. Mt 6,6.

2. Jn 4, 23.

3. Lk 1,48.

4. Slovo svetog Teolipta, Dobrotoljublje, tom II.

5. Mk 2, 27.

6. Prepodobni Matoj, Skitski azbucni paterik, slovo M.

7. Sveti Isak Sirijski, Slovo 17

8. Jn 5,19.

9. Jn 12, 49.

10. Jn 5, 30.

SLOVO O CRKVENOJ MOLITVI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O CRKVENOJ MOLITVI

Zdanje na zemlji dostojno najviseg postovanja nesumnjivo je hram, ili dom Boziji, ili crkva[1] (ove tri reci su sinonimi). Iako je Bog prisutan svuda, u crkvi se Njegovo prisustvo projavljuje na poseban, za coveka najznacajniji i najkorisniji nacin. Javljanje Boga korisnije je i znacajnije od pomenutog nacina jedino onda kada covek sam postaje hram Boziji, kada postaje stan Svetog Duha, kao sto su to postali apostoli i drugi najveci svetitelji. No takvo stanje dostize veoma mali broj hriscana. Zato cemo razgovor o tom ljudskom rukom nestvorenom, Bogom sazdanom, razumnom hramu Bozijem, coveku, i o bogosluzenju koje treba da se vrsi u njemu ostaviti za drugu priliku: sada cemo porazgovarati o materijalnom Bozijem hramu, stvorenom ljudskim rukama, o molitvama koje se vrse u njemu, o obavezi hriscana da revnosno posecuju hram Boziji, o koristi zbog takvog posecivanja.

Boziji hram je zemaljsko nebo: “Stojeci u hramu slave Tvoje, Gospode, imamo osecanje da stojimo na nebesima”, peva sveta Crkva.[2] Hram je mesto u kome Bog opsti sa ljudima: u njemu se vrse sve hriscanske tajne. Bozanska liturgija i hirotonija mogu da se vrse jedino u hramu. I ostale tajne takodje moraju da se vrse u hramu: u krajnjoj nuzdi dozvoljeno je da se one vrse u kuci, u prvom redu ispovest i osvecenje jeleja. Boziji hram se oglasava dan i noc slavoslovljem Boga; za reci ovoga sveta u njemu nema mesta. Sve je u Bozijem hramu sveto: i sami zidovi, i patos, i vazduh. Neprestano ga cuva andjeo Boziji; andjeli Boziji i sveti ljudi pobednicke Crkve silaze u njega. Prisustvo u takvom svetom zdanju najveca je sreca za stranca na zemlji. Sveti prorok David je bio car, imao je velike i velelepne palate, raspolagao je svim sredstvima zemaljskog nasladjivanja i veselja, pa opet je, kad je sve razmotrio i ocenio kako valja, rekao: Jedino molih od Gospoda, i to trazah: da zivim u domu Gospodnjem sve dane zivota moga, da gledam krasotu Gospodnju i posecujem hram sveti Njegov.[3] Ovo je Sveti Duh izgovorio Davidovim ustima. Ako tokom svog zemaljskog zivota posecujes Boziji hram cesto, kao da zivis u njemu, ti ces, kada se razdvojis od tela, a sve radi vecnog praznovanja, veoma lako preci u nebeski, ljudskom rukom nestvoreni hram, ciji je tvorac Bog. U hramu se i molimo, i poucavamo, i ociscujemo od grehova, i zajednicarimo sa Bogom.

Primer posecivanja Bozijeg hrama pokazao nam je Spasitelj,[4] pokazali su i sveti apostoli.[5] Hriscani svih vremena smatrali su revnosno posecivanje Bozijeg hrama svojom neodloznom obavezom. Posecivanje hrama za vreme svih molitava koje se vrse u njemu sveti Dimitrije Rostovski poredi sa carskim porezom; svaki dan se racuna, i svaki covek mora da plati.[6] Ako sveti pastir smatra da je prisustvo svakom bogosluzenju u crkvi neizostavna obaveza svakog poboznog hriscanina, tim vise je takvo prisustvo sveta obaveza monaha.

Kao sto se od poreza oslobadjaju siromasni, tako se i od stalnog odlazenja u crkvu oslobadjaju bolesni, oni koje je bolest zadrzala u njihovoj keliji. Kao sto su davanja poreza oslobodjeni carski dostojanstvenici, tako su i od stalnog dolazenja u crkvu slobodni oni monasi koji su napredovali, oni koji se vezbaju u umnim podvizima i zanju obilni rod svojih podviga, i taj rod skrivaju od ljudi. Kao sto su davanja poreza oslobodjeni vojnici i svi carski i drzavni sluzbenici, tako su i od stalnog dolazenja u crkvu oslobodjeni oni monasi koji su za vreme bogosluzenja zauzeti poslusanjima. Pazi da pod izgovorom poslusanja ili bavljenja umnim podvigom u keliji, ili cak pod izgovorom toboznje bolesti ne pocne da deluje, tajno i sa opravdanjem, lukavstvo djavola, jer on zna da molitva jeste majka vrlina i mac koji porazava lukave duhove, pa upravo zato mrzi molitvu i koristi sve snage i sva sredstva, i cini sve da tim sredstvima prida privid pristojnosti, da bi time odvukao coveka od molitve, da bi ga razoruzao i razoruzanog unistio ili ranio.[7]

Crkvenih molitava ima sedam, no one se grupisu u tri grupe: 1. vecernje, 2. povecerje, 3. polunocnica, 4. jutrenje sa prvim casom, 5. treci cas, 6. sesti cas, i 7. deveti cas. Vecernje, kojim pocinje sluzba svakog dana, vrsi se zajedno sa povecerjem i devetim casom; deveti cas se cita pred vecernje. Jutrenje se vrsi sa prvim casom i polunocnicom; polunocnica se cita pred jutrenje, prvi cas posle jutrenja. Treci i sesti cas citaju se zajedno sa izobraziteljnim antifonima, koji se citaju posle casova. Kada se jutrenje spaja sa vecernjem ili velikim povecerjem, tada se molitva naziva svenocnim bdenijem. Ono se vrsi pred velike praznike, u cast praznika. Dejstvo svenocnog bdenija na podviznika sastoji se u tome sto onaj koji je proveo u molitvi znatan deo noci sa potrebnom poboznoscu i paznjom oseca sledeceg dana narocitu lakocu, svezinu, cistotu uma, sposobnost za razmisljanje o Bogu. Upravo zato je sveti Isak Sirijski rekao: “Sladost darivana podviznicima tokom dana izliva se iz svetlosti nocnih molitava (nocnog delanja) na cisti um.”[8] Bozanska liturgija ne ubraja se u sedam molitava; ona je izvan njih; ona je zasebna, najsvetija molitva, kojom je ustanovljeno beskrvno bozanstveno prinosenje zrtve.[9]

Spasonosni primer posecivanja hrama Bozijeg iznet je u Jevandjelju, u prici o cariniku koji je posetio hram.[10] Carinik je stajao u hramu, ali pozadi, nije smatrao da mu je dozvoljeno da uzdigne oci nebu, vec se udarao u prsa i govorio: Boze, mipostiv budi meni gresnome! Carinik je izasao iz crkve kada je privukao sebi blagost Boziju. Kada dodjes u crkvu, ako nemas kakvog poslusanja u njoj, i ti stani pozadi, u skromni ugao, ili iza stuba, da sta ne bi odvlacilo tvoju paznju, i da tvoju dobru volju drugi ne bi izlozili javnoj sramoti; upravi oko uma prema srcu, a telesno oko prema zemlji, i pomoli se Bogu skrusenog duha, i pri tome ne misli da imas bilo kakav polozaj, bilo kakvu vrlinu, vec uvidi da si kriv zbog nebrojenog mnostva sagresenja, tebi znanih i neznanih. Mi veoma mnogo gresimo i u neznanju, i zbog nase ogranicenosti, i zbog toga sto je greh ozledio nasu prirodu. Sveto pismo govori: Srce skruseno i unizeno Bog nece odbaciti.[11] Ako se i ti pomolis svestan svoje gresnosti i nistavnosti, Bog ce uslisiti od hrama Svoga svetoga glas tvoj, i molitveni vapaj tvoj pred Njim doci ce u usi Njegove:[12] On ce izliti ne tebe svoju bogatu milost. Ako imas bilo kakvu obavezu u hramu, ispunjavaj je sa najvecom poboznoscu i oprezom, jer sluzis Bogu, a ne ljudima.

Jevandjelje pripoveda da je zajedno sa carinikom i farisej usao u crkvu da se pomoli. Farisej je bio znacajna licnost, i zato je stao na vidno mesto. Verovatno je mislio – kao obicno i svi fariseji – da ce njegovo imucno stanje i molitva posluziti kao pouka prisutnom narodu. Racunao je da slavoljublje nije opasno za njega zato sto je napredovao u vrlini, a da je odredjeno licemerstvo opravdano radi opste koristi. Pa u cemu se sastojala farisejeva molitva? On je najpre proslavio Boga. Pocetak je dobar. No onda je poceo da nabraja svoje zasluge i plemenitost, a ne dobra dela Bozija, tako da je zbog takvog nabrajanja i pocetak morao biti drugaciji. Farisej bi pravilnije poceo da je bez okolisanja poceo da proslavlja sebe, a ne Boga. Boga je on proslavio forme radi, da bi donekle prikrio gordost. Gordost je ispoljio time sto je osudio i ponizio bliznjeg, iako nije poznavao savest bliznjeg, a upravo je bliznji priznanjem svoga greha privukao Boziju milost. Farisej je, licemerno proslavivsi Boga, govorio: Nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega sto steknem. Farisej, ocigledno, nece da zna za svoje grehove, a zna da istakne svoju vrednost: iz to dvoje proizasla je gordost, koju je on pokazao time sto je osudio i ponizio bliznjeg. Gospod nije primio farisejevu molitvu, vec je u zakljucku ove alegorijske price rekao: svaki koji sebe uzvisuje ponizice se, a koji sebe ponizuje uzvisice se. Iz ovoga se vidi sledece: ako covek zeli da Bog primi njegovu molitvu, onda on mora da je prinosi iz priznanja svoje gresnosti i krajnje nepotpunosti svoje vrline; mora da je prinosi tako sto pre toga odbaci sve svoje vrednosti, potpuno nistavne pred neobuhvatnom vrednoscu Boga; mora da je prinosi iz srca koje se smirilo pred svima bliznjima, iz srca koje je zavolelo sve bliznje, iz srca koje je oprostilo bliznjima sva ponizenja i uvrede. A ja – govori molitveno prorok Bogu – po mnostvu milosti Tvoje uci cu u dom Tvoj, poklonicu se hramu svetome Tvome u strahu Tvome.[13]

Zajednicke molitve u svetim Bozijim hramovima predstavljaju veliku Boziju milost prema coveku. Te molitve su ustanovili apostoli, njihovi sveti ucenici i sveti oci prvih vekova hriscanstva nakon otkrivenja odozgo.[14] U tim molitvama moze da ucestvuje svaki hriscanin: i neuki moze da usvaja znanja, krasnorecivost, poeziju duhovnih, svetih hriscanskih govornika i pisaca. Svako ko zeli moze u tim molitvama lako da se obuci molitvi uma: duzina molitve dovodi do njene dobre sadrzine, rekli su oci, i zato duge manastirske molitve znatno pomazu podvizniku da predje sa molitve recima na molitvu uma i molitvu srca. Crkvene molitve sadrze u sebi siroko hriscansko dogmatsko i moralno bogoslovlje: onaj koji redovno posecuje crkvu i revnosno pazi na njeno citanje i pesmopojanje, taj moze tacno da upozna sve sto je pravoslavnom hriscaninu potrebno na popristu vere.

Blazen je monah koji uvek zivi blizu Bozijeg hrama! On zivi blizu neba, blizu raja, blizu spasenja. Ne odbacimo spasenje koje nam je Bozija milost predala, takoreci u ruke. Narocito monah pocetnik mora redovno da posecuje crkvu. Kada stignu godine starosti i iznemoglosti, kada i godine i bolest zakljucavaju monaha skoro bezizlazno u keliju, on ce se hraniti onim duhovnim zalihama koje je u svojoj mladosti i snazi skupio tako sto ih je sabirao u domu Bozijem. Duhovnim zalihama nazivam molitvu uma i srca. Neka nas milostivi Gospod udostoji da nase monastvo upotrebimo kako dolikuje, i da se pre odlaska iz zemaljskog zivota preselimo umom i srcem na nebo. Tamo nas moze uzneti molitva kada je oseni Bozija blagodat i kada molitva u coveku postane molitva svetog Duha, koji posreduje za coveka uzdisajima neizrecivim.[15] Amin.


NAPOMENE:

1. Nova tablica, glava 1.

2. Posledovanje jutrenja, tropar po slavoslovlju.

3. Ps 26,4.

4. Jn 7,14.

5. Dap Z, 1.

6. Dela svetitelja, deo I, Unutrasnji covek.

7. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 1, glava 3, i Beseda 3, gl. 2 i 3.

8. Slovo 40.

9. O sedam sluzbi vidi Nove tablice, deo 1, gl. XIII.

10. Lk 18,10.

11. Ps 50, 19.

12. Ps 17,7.

13. Ps 5,8.

14. Vidi: Zitije svetog Ignjatija Bogonosca, 20 decembar. Sveti Isak Sirijski,Slovo 71.

15. Rim 8,26.

SLOVO O MOLITVI USTIMA I GLASOM

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O MOLITVI USTIMA I GLASOM

Niko od onih koji zele da napreduju u molitvi neka se ne usudjuje da olako pomisli i zakljuci da je molitva koja se izgovara ustima i glasom uz paznju uma malo znacajno i postovanja nedostojno delanje. Ako sveti oci kazu da je neplodna svaka ona molitva ustima i glasom koja nije sjedinjena sa pazenjem, iz toga se ipak ne moze zakljuciti da su oni odbacivali ili ponizavali i samu molitvu ustima. Ne! Oni samo zahtevaju uz nju i pazenje. Pazljiva molitva ustima i glasom je osnov i uzrok molitve uma. Pazljiva molitva ustima i glasom je ujedno i molitva uma. Naucimo najpre da se pazljivo molimo molitvom ustima i glasom: tada cemo lako nauciti da se molimo i samim umom u tihovanju unutrasnje kleti.

Molitvu ustima i glasom pokazalo nam je Sveto pismo; primer i za nju i za glasno pojanje dao nam je sam Spasitelj, dali su nam sveti apostoli po prejemstvu od Gospoda. I otpojavsi hvalu, po zavrsetku Tajne vecere, kazuje sveti jevandjelist Matej o Gospodu i njegovim apostolima, izidjose na goru Maslinsku.[1] Gospod se molio pred Lazarevo vaskrsenje, i sav narod je cuo – svi su culi cudo molitve nad covekom koji je vec cetiri dana bio u grobu.[2] Molili su se u tamnici zatoceni sveti apostol Pavle i njegov saputnik Sila i slavili Gospoda, a ostali suznji su ih slusali. Odjednom, usred njihove molitve, nastade veliki zemljotres, takoda se potresose temelji tamnice; i odmah se otvorise sva vrata i svima spadose okovi.[3] Molitva svete Ane, majke proroka Samuila, koju su sveti oci cesto navodili kao obrazac molitve, nije bila jedino u umu. Ana – govori Pismo – govorase u srcu svojem, usta joj se samo micahu, a glas joj se ne cujase.[4] Ta molitva nije bila molitva glasom, ali je bila iz srca, pa je samim tim bila i molitva ustima. Sveti apostol Pavle kaze da je molitva ustima plod usana, i zavetuje da prinosimo Bogu zrtvu hvale, tojest, plod usana koje ispovedaju ime Njegovo[5] zapoveda da govorimo medju sobom u psalmima i himnama i pjesmama duhovnim, i u moljenju glasom i ustima i u pesmopojanju, pjevajuci i pojuci Gospodu u srcu svome.[6] On osudjuje nepaznju u molitvi ustima i glasom. Jer ako truba da nejasan glas – govori on – ko ce se pripremiti za boj? Tako i vi, ako recete jezikom nerazumljivu rijec, kako ce se znati sta govorite? Jer cete govoriti u vjetar.[7] Iako je apostol uputio ove reci upravo onima koji se mole i javljaju opomene Svetog Duha na stranim jezicima, sveti oci ih sa pravom primenjuju i na one koji se nepazljivo mole. Ako se neko moli bez pazenja, i zato ne razume reci koje izgovara, sta je on, zaista, samom sebi nego stranac?

Oslanjajuci se na ovo, prepodobni Nil Sorski govori: “Ako se molis glasom i ustima, bez pazenja, znaj da se molis u vetar, a ne Bogu.”[8] Cudna je tvoja zelja da te Bog cuje, kada ti samog sebe ne cujes”, govori sveti Dimitrije Rostovski, navodeci reci svetog mucenika Kiprijana Kartaginskog.[9] A upravo se ovo desava onima koji se bez paznje mole ustima i glasom: oni toliko ne cuju sebe, toliko dopustaju sebi da budu rasejani, mislima se tako daleko udaljavaju od molitve u druge stvari da im se cesto desava da se najednom zaustave jer su zaboravili sta su citali; ili pak pocinju da citaju reci iz drute, a ne iz svoje molitve, iako je otvorena knjiga pred njihovim ocima. Kako da ne osudjuju sveti oci takvu nepazljivu, rasejanoscu ozledjenu, unistenu molitvu! “Paznja mora biti onoliko neodvojiva od molitve”, govori sveti Simeon Novi Bogoslov, “i onoliko povezana sa molitvom koliko su telo i dusa povezani: oni ne mogu biti razdvojeni, ne mogu biti jedno bez drugoga. Paznja mora da predusrece neprijatelja i da budno, kao strazar, motri na njega; neka ona prva opominje na greh, neka se suprotstavlja lukavim pomislima koje prilaze srcu; a molitva neka dolazi nakon paznje, zato sto molitva odmah istrebljuje i umrtvljava sve lukave pomisli protiv kojih je pazenje prvo povelo borbu, posto pazenje samo ne moze da ih umrtvi. Od te borbe koju vode pazenje i molitva zavisi zivot i smrt duse. Ako posredstvom pazenja cuvamo molitvu cistom, tada napredujemo. Ako se pak ne trudimo da je cuvamo cistom, ako je ostavljamo nezasticenom, onda nju pogane lukave pomisli, a mi postajemo nepotrebni, lisavamo se napredovanja.”

Molitvu ustima i glasom, kao i svaku drugu, neizostavno mora da prati pazenje. Korist od molitve ustima pracene pazenjem je neizracunljiva. Od nje podviznik mora da pocne. Nju pre svih predaje sveta Crkva svojoj deci. “Osnov monaskog zivota je psalmopojanje”, rekao je sveti Isak Sirijski.[10] “Crkva je”, govori sveti Petar Damaskin, “sa dobrim i Bogu ugodnim ciljem prihvatila pesme i razne tropare zbog nemoci naseg uma, da bismo mi, nerazumni, privuceni sladoscu psalmopojanja, naizgled i protiv volje opevali Boga. One koji mogu da razumevaju i pazljivo procenjuju reci koje izgovaraju obuzima umiljenje, i tako, kao po lestvici, ushode u blage misli. Po meri napredovanja u navikavanju na bozanske misli, u nama se javlja bozanska zelja, i vuce nas da dostignemo ono sto nam je Gospod zapovedio: da razumemo poklanjanje Ocu u duhu i istini.”[11] Usta i jezik koji se cesto vezbaju u molitvi i citanju reci Bozije zadobijaju osvecenje, postaju nesposobni za praznoslovlje, za smeh, za izgovaranje lakrdijaskih, sramnih i pokvarenih reci. Hoces li da napredujes u molitvi uma i srca? Nauci se da slusas molitvu ustima i glasom: pazljiva molitva ustima sama po sebi prelazi u molitvu uma i srca. Hoces li da se naucis da brzo i snazno odgonis pomisli koje je zasejao zajednicki neprijatelj covecanstva? Odgoni ih kada si sam u keliji glasnom pazljivom molitvom, i izgovaraj njene reci polako i umilno. Pazljiva molitva ustima i glasom se razleze kroz vazduh – tada strah obuzima knezove koji vladaju u vazduhu, njihovi misici slabe, njihove mreze trule i raspadaju se! Pazljiva molitva ustima i glasom se razleze kroz vazduh – tada se sveti andjeli priblizavaju onima koji se mole i poju, uvrstavaju ih u horove, ucestvuju u njihovim duhovnim pesmama, a udostojeni su da to gledaju neki Boziji ugodnici, medju njima i nas savremenik, blazeni starac Serafim Sarovski. Mnogi veliki oci celog svog zivota vezbali su se u molitvi ustima i glasom, i pri tome obilovali darovima Duha. Uzrok takvog njihovog napredovanja bilo je to sto su sa njihovim glasom i ustima bili sjedinjeni i um, i srce, sva dusa, i celokupno telo; molitvu je izgovarala cela njihova dusa, sva njihova snaga, citavo njihovo bice, vasceli covek. Prepodobni Simeon Divnogorac je tokom noci citao ceo Psaltir.[12] Sveti Isak Sirijski spominje nekog blazenog starca koji se zanimao molitvenim citanjem psalama, i kaze da mu je bilo dopustano da oseca citanje jedino u toku same slave, posle cega je bozanska uteha tako snazno ovladavala njime da je danima ostajao u svetom zanosu ne osecajuci vreme, cak ni samog sebe.[13] Prepodobnog Sergija Radonjeskog je tokom citanja akatista Presvetoj Bogorodici posecivala Majka Bozija zajedno sa apostolima Petrom i Jovanom.[14] Pricaju da su iz usta prepodobnog Ilariona Suzdaljskog, dok je citao akatist u crkvi, izletale gotovo ognjene reci i sa neobjasnjivom silom delovale na prisutne.[15] Svetiteljeva molitva ustima bila je oduhovljena pazenjem i Bozijom blagodacu, koja je covekove grehom rastavljene snage sjedinjavala u jedno: zato je molitva odisala takvom natprirodnom silom i ostavljala tako cudesan utisak na slusaoce. Sveti muzevi su pesmom slavili Boga u ispovedanju srca;[16] pevali su i ispovedali su se Bogu nepokolebivo,[17] to jest, bez rasejanosti; psalmopevali su Bogu razumno.[18]

Moramo da naglasimo da u molitvama prepodobnih monaha prvih vremena i svih koji su zeleli da napreduju u molitvi pevanja u doslovnom smislu uopste nema, ili ima veoma malo, pa pod psalmopevanjem koje se pominje u njihovim zitijima i delima treba razumeti sasvim lagano, otegnuto citanje psalama i drugih molitava. Otegnuto citanje neophodno je radi ocuvanja strogog pazenja i izbegavanja rasejanosti. Takvo citanje je nazvano psalmopojanjem zato sto je otegnuto i slicno pevanju. Monasi su citali bez knjige; monasi tih vremena imali su pravilo da uce psaltir napamet; citanje psalama bez knjige narocito doprinosi pazenju. Takvo citanje – sad vise ne citanje, jer monah ne cita po knjizi; dakle, psalmopojanje u pravom smislu – moze se obavljati u mracnoj keliji, zatvorenih ociju, a to dvoje cuva od rasejanosti, dok svetla kelija, neophodna za citanje po knjizi, kao i samo gledanje u knjigu rasejavaju i odvlace um od srca prema spoljasnjosti. “Oni pevaju”, govori sveti Simeon Novi Bogoslov, “to jest mole se ustima.”[19] “Koji uopste ne pevaju”, govori prepodobni Grigorije Sinait, “dobro cine ako su u napredovanju, jer takvi ne treba da govore psalme, nego da cute i mole se bez prestanka.”[20] Citanjem u doslovnom smislu oci nazivaju citanje Svetog pisma i dela svetih otaca, a molitvom nazivaju pre svega Isusovu molitvu, takodje molitvu o cariniku, i druge veoma kratke molitve koje obilno zamenjuju psalmopojanje, sto je za pocetnike nepojmljivo i ne moze im se potpuno objasniti zato sto prevazilazi duhovno znanje i moze se objasniti jedino blazenim opitom.

Braco! Budimo pazljivi u svojim molitvama ustima i glasom, budimo pazljivi dok ih izgovaramo na sluzbama u crkvi i usamljeni u keliji. Ne ucinimo nase trudove i zivote u manastiru besplodnim nasom nepazljivoscu i nemarom u delu Bozijem. Poguban je nemar u molitvi! Proklet bio – govori Pismo – ko nemarno radi djelo Gospodnje.[21] Dejstvo ove kletve je ocigledno: potpuna neplodnost i bezuspesnost, bez obzira na dugogodisnje obitavanje u monastvu. U osnovu molitvenog podviga, najvaznijeg i sustinskog monaskog podviga, radi koga su svi ostali podvizi, polozimo pazljivu molitvu ustima i glasom, za koju milostivi Gospod u svoje vreme daruje nepokolebivom, strpljivom, smirenom podvizniku blagodatnu molitvu uma i molitvu srca. Amin.


NAPOMENE:

1. Mt 26, 30

2. Jn 11,41,42.

3. Dap 16, 26.

4. 1 Cam 1,13.

5. Jev 13,15.

6. Ef 5,19.

7. 1 Kop 14, 8, 9.

8. Predgovor za Dela sv. otaca o misaonom dlanju, cuvanju uma i srca i ostalom.

9. Unutrasnji covek, gl. 3.

10. Slovo 40.

11. Sveti Petar Damaskin, O trecem vidjenju, Dobrotoljublje, tom 3.

12. Njegovo zitije, Ceti minej, 24 maj.

13. Slovo 31.

14. Vidi zitije ovog prepodobnog.

15. Rukopisno zitije prepodobnog Ilariona Suzdaljskog.

16. Prva molitva na jutrenju: “Blagodarimo Ti, Gospode Boze nas, sto si nas podigao sa postelja nasih”, i ostalo.

17. Sesta molitva na jutrenju “Blagodarimo Ti, Gospode Boze” i ostalo.

18. Ps 46, 8.

19. Slovo o tri nacina molitve svetog Simeona Novog Bogoslova, Dobrotoljublje,tom 1.

20. Prepodobni Grigorije Sinait, Petnaest tava o bezmolviju, glava 8, Dobrotoljublje, tom 1.

21. Jep 48,10.

Prati

Get every new post delivered to your Inbox.