UMJESTO UVODNIKA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

UMJESTO UVODNIKA

Iguman Marko (Lozinski)

Duhovni zivot mirjana i monaha po delima i pismima episkopa Ignjatija (Brjancaninova)

Izucavajuci zivot i pisana dela nezaboravnog episkopa Ignjatija (Brjancaninova), nehoticno priklanjas glavu pred velicinom njegovog duhovnog lika.

U njemu vidimo redak spoj mnogih prirodnih darova i hriscanskih vrlina zadobijenih celozivotnim podvigom. Svetitelj Ignjatije bio je pricasnik i blagodatnih darova.

Imao je urodjeno bistar um, srce puno ljubavi i pesnicki talenat. Ove darove Brjancaninov nije prineo na zrtvu tastine i prolaznosti, vec ih je posvetio Bogu i bliznjima. Od mladih dana sa izuzetnim samoodricanjem posvetio je sebe sluzenju Gospodu i Njegovoj Svetoj Crkvi.

Svecelo se rukovodeci u svom podviznickom zivotu moralnim predanjem Pravoslavne Crkve, svetitelj-asketa postigao je opitni podvig pokajanja, napredovao u umnosrdacnom delanju, stekao ljubav prema bliznjima i Bogu i zadobio izuzetan dar rasudjivanja i mnoge druge vrline. A njegova nepokolebiva detinja vera dostojna je poboznog divljenja. Sposobnost vladike Ignjatija da vidi stanje covecijih dusa i da ih rukovodi ka spasenju, kao i njegovo pronicanje u buducu sudbinu Crkve, jeste cudesni i blagodatni dar. Svi nabrojani i mnogi drugi darovi pocivseg Vladike privlacili su k njemu ljude koji su zudeli za duhovnim zivotom. Najbolji savremenici videli su u njemu istinsko svetilo hriscanstva i svom dusom tezili da se prilepe k njemu (duhovno vezu za njega). Mnogi revnosni inoci, pobozna inteligencija i obican duboko verujuci narod cinili su veliku duhovnu porodicu bogomudrog arhipastira.

Duhovni autoritet i uticaj Vladike mecu svojom pastvom bio je veliki. Savremenici su visoko cenili raznovrsne darove koje je pokazivao ep. Ignjatije. Jedan od njih je pisao o njemu: “On bi mogao da bude novi Riselje, i mogao bi da upravlja carstvom ne slabije nego cuveni kardinal; mogao bi cak privremeno da bude i Nikon, ali to nije dopustio Gospod”. Tako su mislili o Vladiki neki njegovi savremenici, ali on sam nikada nije pomisljao na duhovnu karijeru, na zemaljsku slavu. Njegova dusa od detinjstva je zudela za usamljenoscu i istinskim monaskim podvizima u potpunoj povucenosti.

I pored mnogih pokazanih sposobnosti, preosveceni Ignjatije smireno je smatrao da “ne mogu svi da budu listovi, cvetovi, plodovi na drvetu drzavnom, vec treba poneko, kao korenje, da ga snabdeva zivotom i snagom, – onim zanimanjima nepoznatim, tihim, sustinski korisnim, sustinski neophodnim”.

Svetitelj je smatrao da je jedno od takvih sustinski neophodnih zanimanja sluzenje recju – utvrdjivanje bliznjih u veri i hriscanskom moralu.

Zaista, ep. Ignjatije je celog svog zivota i bio taj zivotvorni koren, koji je podsticao duhovni zivot mnogih ljudi, koji su zatim olistavali, cvetali i donosili plodove na drvetu Ruske Crkve.

Po sopstvenom priznanju Vladike sluzenje recju bilo je njegovo osnovno zanimanje, kome je posvecivao svu svoju snagu. Podvig sluzenja bliznjima recju nazidanja (poucavanja) bio je za njega izvor radosti i utehe na popristu njegovog zivota ispunjenog nevoljama.

“Sluzenje braci Recju Bozjom!.. To sluzenje se ukazivalo pred ocima duse moje kao ushicujuca, nasladjujuca slika…” – pisao je Preosveceni. – “…Beskrajno milosrdni Bog poverio mi je ovo sluzenje! Ne samo da mi ga je poverio, nego i javlja mnogim dusama da istu od mene ovo sluzenje!.. Kako se utesno dozivaju sa mnom mnoge duse u tajanstvenoj noci ovoga sveta sa raznih strana svojih – jedna sa bolesnickog odra, druga iz izgnanstva, jedna sa obale Volhova, neka – sa obale Dvine, neka sa polja Borodinskog, poneka iz kolibe, a neke iz dvorca carskog. Dusa, ma gde bila postavljena, ako nije slomljena neosetljivoscu, vazda oseca potrebu za recju Bozjom, vazda je pad muci i gusi. Izgovaram rec Bozju u besedama licnim, pisem je u besedama kad nisam prisutan kao sagovornik, sastavljam neke knjige koje bi mogle da zadovolje duhovne potrebe sadasnjeg hriscanstva, da sluze pri sadasnjoj gladi kao neka uteha i pouka. Od sluzenja Reci razleze se u dusi mojoj nekakav neizrecivo radosni glas uverenja u spasenje”. Sluzenje ep. Ignjatija recju nazidanja (poucavanja) nije prestalo njegovom smrcu. Ucenje Vladike o duhovnom zivotu hriscanina, koje je izlozio u svojim delima, sluzi spasenju hriscana svih sledecih narastaja. Jos za zivota vladike Ignjatija njegova dela su citana po mnogim obiteljima (manastirima) ruske zemlje i bila su visoko cenjena.

Sarovska pustinja primila je “Oglede iz asketike” sa “narocitom ljubavlju”. U Kijevo-Pecerskoj Lavri, Optinoj pustinji, Ust-Medvecskoj obitelji, u Nikolo-Babajeskom manastiru, u obiteljima petrogradske, moskovske, kavkaske, stavropoljske i drugih eparhija dela Vladike su bila smatrana dusespasonosnim knjigama, koje odrazavaju asketska predanja pravoslavnog podviznistva, u skladu sa duhovnim potrebama inostva toga vremena. Cak su i na dalekom Atonu dela ep. Ignjatija postala poznata i pobudjivala pobozno postovanje njihovog autora.

A najbolji jerarsi proslog veka odmah su videli u delima preosvecenog Ignjatija svestrano rukovodstvo za duhovni zivot. Petrogradski mitropolit Isidor u pismu od 7. aprila 1867. godine pisao je Vladiki: “Posto sam danas dobio treci i cetvrti tom dela Vaseg preosvestenstva, zurim da Vam izrazim iskrenu zahvalnost za korisna dela Vasa, koja svedoce o dubokom izucavanju dusespasonosnog ucenja bogomudrih podviznika poboznosti i istinskih rukovoditelja u inockom zivotu. Ne mogu a da pri tom ne izrazim dusevno zaljenje sto oslabela snaga otkazuje sluzenje Vasem krepkom duhu u nastavljanju podviga na tom popristu duhovne nauke, na kome odavno nismo videli tako usrdnog trudbenika”.

Kostromski arhiepiskop Platon, upoznavsi se sa delima , svetitelja Ignjatija sa blagodarnoscu mu je pisao: “…Izmecu ostalog stiva dali su mi i Vase asketske spise. Ovoga casa uzimam ih u ruke i cujem u njima zvuke svetootacke harmonije, naslacujem se duhom drevnih otaca… Otvaram pre svega “Plac moj”, tako se tu oseca sv. Jefrem. Vladiko sveti, izrazavam Vam istinsku blagodarnost sto ste mi dostavili dela Vasa. Da posluze ona na dobro Crkve, kao i dela svetitelja Tihona i da Vas Bog udostoji casti svetitelja Tihona i prepodobnih i bogonosnih otaca. U Crkvi Vi ste ostavili spomenik svog duhovnog delanja. Sada pak preporucujem svoj eparhiji pisana dela Vasa. Da ozivi u svom svestenstvu zelja za pribavljanjem i usrdje za citanje Vasih podviznickih spisa”.

Predivno otkriva znacaj dela ep. Ignjatija za hriscane toga vremena arhimandrit Ignjatije (Malisev), ucenik i prvi kelejnik svetitelja Ignjatija. Uporedjujuci svoje doba sa vremenima proroka Ilije, arhimandrit Ignjatije (Malisev) pise: “Tada covecanstvo nije mucila, a ne muci ga ni sada, glad za hranom, nego glad za slusanjem reci Bozje. Vi ste otvorili nebo, potekle su vode, i zedni ljudi su se napojili, Vi ste dali hranu koja hrani gladne. Tako razumem Vasa dela… Vasa knjiga je – knjiga zivota! A ucenje su vode zive, koje ispunjavaju duse covecije. Ovo ucenje je u nase oskudno vreme neophodno kao voda u vreme proroka”.

I ne samo monahujuci, nego i najbolji predstavnici belog svestenstva i svetovnjaci iz mnogih gradova (Petrograda, Moskve, Jaroslava, Vologde, Arzamasa, Stavropolja, Brjanska i drugih gradova) izrazili su starcu-svetitelju (arhijereju), koji se nalazio na predsmrtnom bolesnickom odru, iskrenu blagodarnost za duhovno bogatstvo, koje sadrze njegova dela. Posle smrti ep. Ignjatija zanimanje za njegovu licnost i dela medju inocima i bogoljubivim mirjanima neprestano je raslo. Objavljivanje drugog (1878) i treceg (1905) izdanja celokupnih dela Vladike i ponovljena izdanja njegovih pojedinih dela ocigledno svedoce o tome da su dela arhipastira-podviznika odgovarala duhovnim potrebama hriscana i bila veoma trazena.

Izdanja dela vladike Ignjatija u vise hiljada primeraka brzo su rasprodavana po obiteljima (manastirima) i pojedinim licima sve ruske zemlje. Jedino Gospod Bog zna broj lica koja su ih citala i koja su zadobila od njih pravilno upravljanje (usmerenje) u duhovnom zivotu.

Moze se pouzdano reci da se u punoj meri ostvarilo znacajno predosecanje ucenika ep. Ignjatija, kasnije arhiepiskopa Jaroslavskog Leonida, koje je izneo u godini smrti Vladike. “Nadam se, – govorio je on, – da ce pravoslavni ruski narod usvajati pokojnog Svetitelja; u njegovom zivotu i pisanim delima oni ce nastojati da nadju, i naci ce ono sto moze da bude dusespasonosno za sve”. Ep. Ignjatije pojavio se kao slavni preteca samobitnih ruskih pisaca-asketa, bogoslova: ep. Teofana Zatvornika, shijeromonaha Amvrosija i drugih optinskih staraca. Kasniji i najnoviji ruski hriscanski pisci u pitanjima duhovnog zivota cesto se pozivaju na dela episkopa Ignjatija kao na neosporni autoritet.

Njegovo ucenje o umnosrdacnoj molitvi naslo se i u zborniku o Isusovoj molitvi, izdatom od Valaamskog manastira uz ucenje ep. Teofana Zatvornika.

Mnogi poznati arhipastiri i pastiri sa kraja 19. i pocetka 20. veka rukovodili su se u svojoj pastirskoj delatnosti staranja o dusama delima preosvecenog Ignjatija. Godine 1915. arhiepiskop Tverski i Kasinski Serafim (Cicagov, upokojio se 1939. godine, kasnije mitropolit Lenjingradski – nap. autora), vodeci brigu o obnovi parohijskog zivota svoje eparhije, preporucivao je pastirima citanje dela ep. Ignjatija. On je pisao: “Treba citati dela Ignjatija Brjancaninova… i drugih podviznika. Ne preporucujem “Dobrotoljublje”, time ne treba zapocinjati, vec jemcim da ce se onaj ko procita Ignjatija Brjancaninova zaprepastiti svojim neznanjem i da ce zadobiti najuzvisenije nasladjenje”.

Cuveni optinski starci Varsonufije, Nektarije, Nikon, starac Jeleazarovske obitelji shiarhimandrit Gavrilo izrazavali su se sa najvecim uvazavanjem o licnosti i pisanim delima Vladike.

I sada mnogi mirjani nalaze u delima ep. Ignjatija izvor zive vode, koji utoljava duhovnu zedj.

Za monahujuce ep. Ignjatije je bio i jeste u pravom smislu reci “ucitelj inoka”. Njegov “Doprinos savremenome monastvu” treba da bude nastolna (prirucna) knjiga za svakog inoka koji zeli da ide putem pravilnog telesnog i duhovnog podviga. Pastir-propovednih, rukovodeci se ucenjem preosvecenog o duhovnom zivotu hriscanina, vodice svoju pastvu putem spasenja, a u njegovim delima moze da crpi nepresusni materijal za svoje propovedi.

Uceni bogoslov u delima Vladike naci ce kristalno cisto pravoslavno ucenje o mnogim aktuelnim bogoslovskim pitanjima.

Arhipastir u oblagodacenom javnom crkvenom sluzenju ep. Ignjatija moze da nadje primer samopozrtvovanog sluzenja Crkvi.

Lik preosvecenog Ignjatija kao arhipastira-podviznika i sada zivi u srcima najboljih hriscana, a njegovo ucenje o duhovnom zivotu sluzi im kao rukovodstvo na putu ka vecnom nebeskom otacastvu.

U obnovljenim duhovnim skolama Ruske Crkve ep. Ignjatije opravdano se smatra jednim od najistaknutijih predstavnika asketske propovedi 19. veka. Propovedi vladike Ignjatija, koje su bile odraz svog njegovog asketskog ucenja, proucavaju se kako u duhovnim seminarijama, tako i u akademijama.

Stogodisnjica smrti svetitelja Ignjatija bila je obelezena od strane lenjingradske i moskovske Akademije naucnim predavanjima, posvecenim tom jubileju. U moskovskoj Duhovnoj Akademiji na temu jubileja bila je postavljena izlozba u cast secanja na pocivseg Svetitelja.

Zavrsavajuci rad, hteo bih da navedem reci jednog od postovalaca vladike Ignjatija iz nasih dana, arhiepiskopa Mihajla (Cuba). U clanku posvecenom stolecu od dana prestavljenja “episkopa askete”, on pise: “Ako je za zivota episkopa Ignjatija poznanstvo sa njim i poznavanje njegove delatnosti i njegovih pisanih dela bio udeo lica, koja su sa njim imala ove ili one odnose (veze), njegovih prijatelja i staresina, onda je kasnije njegovo ime postalo poznato kao ime jednog od najuglednijih rukovoditelja na putevima koji vode covecju dusu ka Bogu i vecnom zivotu”.

UVOD

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

ASKETSKI OGLEDI

UVOD

Sjecajte se svojih starjesina,

koji vam propovijedase rijec Boziju;

gledajuci na svrsetak njihova zivota,

ugledajte se na vjeru njihovu.

(Jev 13,7)

Proslo je dvanaest godina od dana mirnog upokojenja preosvecenog episkopa Ignjatija Brjancaninova, svetitelja i monaha Ruske crkve 19. veka, koga se neprestano secamo. Jos uvek nam je blisko njegovo vreme, mnogi njegovi savremenici, sapodviznici i ucenici, jos uvek su medju zivima, a svetla licnost blazenopocivseg svetitelja Bozijeg stoji visoko nad nama i svetli svetloscu njegovih hriscanskih vrlina, podvizima njegovog strogog monaskog zivota i njegovim asketskim spisima. Kao ukras monastva naseg veka, svetitelj je bio delatni ucitelj monaha, i ne samo svojim spisima nego i citavim svojim zivotom pruzao je divni primer samoodricanja, bliskog ispovednistvu, primer borbe coveka sa strastima, teskocama, bolestima, primer zivota, koji je uz pomoc i dejstvo obilne blagodati Bozije doneo podvizniku venac pobede i mnoge posebne darove Duha Svetoga. Kada sa strahopostovanjem pratis taj mnogostradalni i placem ispunjeni put podviznika ka duhovnim visinama, i kada jasno uvidjas narocito prisustvo promisla Bozijeg u citavom njegovom zivotu, tada ces, i nehotice, zivo poznati veru u ocinsko staranje Boga, Tvorca i Spasitelja naseg o nama, i sam ces zazeleti da, po meri sopstvenih snaga, sledis taj savremeni obrazac hriscanskog savrsenstva. Ostavljajuci buducem biografu podroban i iscrpan sud o plodotvornoj delatnosti nezaboravnog svetitelja, mi smo odlucili, za sada, da ovde iznesemo samo kratak zivotopis, usnulog u Gospodu preosvecenog Ignjatija, koji je sastavljen prema zapisima njegovih najblizih ucenika i njegovog rodjenog brata Petra Aleksandrovica Brjancaninova, koji mu je bio duboko predan u duhovnom odnosu, i delio sa njim samocu poslednjih godina njegovog zivota u miru Nikolobabajevskog manastira i koji je uzivao puno poverenje i naklonost blazenog svetitelja, kao i njegovog sapodviznika, druga od rane mladosti, pa sve do duboke starosti, shimonaha Sergijeve pustinje, Mihaila Cihacova, sa kojim je zapoceo svoj monaski podvig i podelio ga sa njim do samog episkopstva, druga pred kojim nije skrivao nijedan dogadjaj svog zivota. I na kraju – najvaznije – rukovodili smo se licnim pripovedanjem arhipastira i monaha o svojim bolestima, borbama, brigama, osecanjima i blagodatnim iskustvima, koja je izlozio u svojim delima. Za sva dela uopste, a narocito za duhovno-moralna, karakteristicno je da se u njima potpuno tacno oslikava unutrasnji zivot njihovih pisaca. Na taj nacin dela daju obilan materijal biografu pri oblikovanju karaktera licnosti – tog sustinskog dela zivotopisa; ali da bi se na istinski nacin predstavio zivot preosvecenog Ignjatija potrebno je prethodno prouciti i ispitati ono sto je on sam izucavao i ispitivao. To izucavanje, medjutim, tako je malo dostupno, jer su takva iskustva sasvim izuzetna, a to najmanje zavisi od licnih napora i volje coveka. Samo onaj koji je promislom Bozijim postavljen na slican put i donekle uveden u vatru slicnih iskusenja moze znati svu posebnost takvih iskustava, i iz tog ugla pravilno oceniti delanje onoga koji o njima govori. Odlika zivotopisa izuzetno znacajnih ili istaknutih ljudi je da se vise naglasava jedna strana njihovog zivota, i to ona u kojoj se delatnost tih lica u najvecoj meri projavljuje, cime se isticu samo grube, najkarakteristicnije crte njihove licnosti i na njih se usredsredjuje sva paznja, tako da spoljasnjost njihovih dela zaklanja sve ostalo. Zato je pri sastavljanju zivotopisa takvih licnosti potrebno imati u vidu ovu cinjenicu i pridrzavati je se od pocetka do kraja zivotopisa; jedino tako ce zivotopis imati vlastitu zadrsku. U tom kontekstu, zivot preosvecenog Ignjatija ima narocitu prednost: on ima vrlo osobenu stranu, koja potpuno izdvaja njegovu licnost od ostalih duhovnih ljudi njegovog vremena. Ta strana njegovog zivota jeste potpuno samoodricanje radi tacnog ispunjavanja jevandjelskih zapovesti u skrivenom monaskom duhovnom podvigu, koji je postao predmet novog asketsko-bogoslovskog ucenja u nasoj duhovnoj literaturi – ucenja o unutrasnjem usavrsavanju coveka kroz monaski nacin zivota i covekovom odnosu sa drugim duhovnim realnostima koje na njega uticu, kako na njegovu unutrasnjost, tako i na njegovu spoljnu ili fizicku stranu. Upravo to je ta posebnost koja odvaja svetog Ignjatija od drugih duhovnih pisaca naseg vremena – karakteristicna crta koja ga, iako je svi dobro ne uvidjaju, nesumnjivo cini drugacijim.