Sveti Ignjatije Brjančaninov

ASKETSKI OGLEDI

UMJESTO UVODNIKA

PRVI DEO

Pozdravno slovo

ŽIVOTOPIS EPISKOPA IGNjATIJA BRJANČANINOVA

Uvod

Glava 1

Glava 2

Glava 3

Glava 4

Glava 5

Glava 6

Glava 7

Glava 8

Glava 9

Glava 10

Glava 11

Glava 12

Glava 13

Glava 14

Glava 15

Glava 16

Glava 17

Predgovor

O sledovanju Gospodu nasem Isusu Hristu.

O pokajanju

O viđenju Hrista

O citanju Jevandjelja

O čitanju svetih otaca.

O udaljavanju od čitanja knjiga koje u sebi sadrže lažno učenje

>Istina i Duh

O ljubavi prema bližnjem

O ljubavi prema Bogu

O postu

O molitvi: prvi deo

O molitvi: drugi deo

Osam glavnih strasti, sa njihovom podjelom i ograncima.

O vrlinama koje stoje nasuprot osam glavnih grehovnih strasti

Dnevni apostol 1. februara 1840. godine

Razmišljanje o vjeri

Vrt u vrijeme zime

Drvo zimi pred prozorom kelije

Misao na obali mora

Molitva progonjenog čovjeka

Groblje

Glas iz vječnosti (misao na grobu)

Učenje o plaču prepodobnog Pimena Velikog

O suzama

O ISUSOVOJ MOLITVI Razgovor starca sa ucenikom

Prvi deo. O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE

Drugi deo. O PRELESTI

Treći deo. O BAVLjENjU ISUSOVOM MOLITVOM

DRUGI DEO

O paženju na sebe

Molitveni um trazi sjedinjenje sa srcem

Sudite pravo i mirno na vratima svojim, i ne ljubite krive zakletve, govori Gospod Svedrzitelj

Dokaz o vaskrsenju ljudskih tijela, uzet iz djelovanja umne molitve

O smirenju (razgovor između starca i njegovog učenika)

O trpljenju

O čistoti

Reijč utjehe stradalnicima monasima

Krst svoj i krst Hristov

Rosa

Žitejsko more

Savjest

O rasejanom i usredsređenom Životu

O navikama

Razmišljanje o smrti

Slava Bogu!

Mreže gospodara ovoga svijeta

Pjesma u sjeni krsta (uzeto iz XV glave Izlaska)

Razmišljanje pri zalasku sunca

Farisej – prvi deo

Farisej – drugi deo

Posjeta Valamskom manastiru

O monaštvu, razgovor između pravoslavnog hrišćanina mirjanina i monaha

Vjera i djela

O jevanđelskim zapovijestima

O jevanđelskim blaženstvima

Odnos hrišćanina prema svojim strastima

O istinskom i lažnom smirenoumlju

Čaša Hristova

Plač moj

TREĆI DEO

Blažen čovjek

Josif, pobožnošću ispunjena pripovijest, uzeta iz Post 32-50

Poslanica braći Sergijeve pustinje iz Babajevskog manastira

Slovo o strahu Božijem i o ljubavi Božijoj

Sudovi Božiji

Savjetovanje duše sa umom

Viđenje svoga grijeha

O liku i oblićju Božijem u čovjeku

Razmišljanje, prvenstveno o monaškom životu, uzeto iz Prve poslanice apostola Pavla Timoteju

Osnovno delanje monaha

Duh molitve pocetnika

Slovo o kelijnom molitvenom pravilu

Slovo o crkvenoj molitvi

Slovo o molitvi ustima i glasom

Slovo o poučenju ili o sečanju na Boga

Slovo o molitvi uma, srca i duše

Slovo o Isusovoj molitvi

Stranac

Tajanstveno objašnjenje 99. psalma

Slovo o spasenju i o hrišćanskom savršenstvu – prvi deo

Slovo o spasenju i o hriscanskom savrsenstvu – drugi deo

Slovo o stanjima čovećje prirode u pogledu dobra i zla

1.Uvod

2. Tri covekova stanja u pogledu dobra i zla

3. Stanje prirode u pogledu dobra i zla nakon stvaranja čovjeka

4. Stanje nakon čovjekovog pada

5. Stanje nakon čovjekovog iskupljenja

6. Kako čemo pokajanjem obnoviti iskupljenu prirodu ako je ozljedimo?

7. Odnos obnovljene prirode prema zlu

8. Zaključak

UMJESTO UVODNIKA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

UMJESTO UVODNIKA

Iguman Marko (Lozinski)

Duhovni zivot mirjana i monaha po delima i pismima episkopa Ignjatija (Brjancaninova)

Izucavajuci zivot i pisana dela nezaboravnog episkopa Ignjatija (Brjancaninova), nehoticno priklanjas glavu pred velicinom njegovog duhovnog lika.

U njemu vidimo redak spoj mnogih prirodnih darova i hriscanskih vrlina zadobijenih celozivotnim podvigom. Svetitelj Ignjatije bio je pricasnik i blagodatnih darova.

Imao je urodjeno bistar um, srce puno ljubavi i pesnicki talenat. Ove darove Brjancaninov nije prineo na zrtvu tastine i prolaznosti, vec ih je posvetio Bogu i bliznjima. Od mladih dana sa izuzetnim samoodricanjem posvetio je sebe sluzenju Gospodu i Njegovoj Svetoj Crkvi.

Svecelo se rukovodeci u svom podviznickom zivotu moralnim predanjem Pravoslavne Crkve, svetitelj-asketa postigao je opitni podvig pokajanja, napredovao u umnosrdacnom delanju, stekao ljubav prema bliznjima i Bogu i zadobio izuzetan dar rasudjivanja i mnoge druge vrline. A njegova nepokolebiva detinja vera dostojna je poboznog divljenja. Sposobnost vladike Ignjatija da vidi stanje covecijih dusa i da ih rukovodi ka spasenju, kao i njegovo pronicanje u buducu sudbinu Crkve, jeste cudesni i blagodatni dar. Svi nabrojani i mnogi drugi darovi pocivseg Vladike privlacili su k njemu ljude koji su zudeli za duhovnim zivotom. Najbolji savremenici videli su u njemu istinsko svetilo hriscanstva i svom dusom tezili da se prilepe k njemu (duhovno vezu za njega). Mnogi revnosni inoci, pobozna inteligencija i obican duboko verujuci narod cinili su veliku duhovnu porodicu bogomudrog arhipastira.

Duhovni autoritet i uticaj Vladike mecu svojom pastvom bio je veliki. Savremenici su visoko cenili raznovrsne darove koje je pokazivao ep. Ignjatije. Jedan od njih je pisao o njemu: “On bi mogao da bude novi Riselje, i mogao bi da upravlja carstvom ne slabije nego cuveni kardinal; mogao bi cak privremeno da bude i Nikon, ali to nije dopustio Gospod”. Tako su mislili o Vladiki neki njegovi savremenici, ali on sam nikada nije pomisljao na duhovnu karijeru, na zemaljsku slavu. Njegova dusa od detinjstva je zudela za usamljenoscu i istinskim monaskim podvizima u potpunoj povucenosti.

I pored mnogih pokazanih sposobnosti, preosveceni Ignjatije smireno je smatrao da “ne mogu svi da budu listovi, cvetovi, plodovi na drvetu drzavnom, vec treba poneko, kao korenje, da ga snabdeva zivotom i snagom, – onim zanimanjima nepoznatim, tihim, sustinski korisnim, sustinski neophodnim”.

Svetitelj je smatrao da je jedno od takvih sustinski neophodnih zanimanja sluzenje recju – utvrdjivanje bliznjih u veri i hriscanskom moralu.

Zaista, ep. Ignjatije je celog svog zivota i bio taj zivotvorni koren, koji je podsticao duhovni zivot mnogih ljudi, koji su zatim olistavali, cvetali i donosili plodove na drvetu Ruske Crkve.

Po sopstvenom priznanju Vladike sluzenje recju bilo je njegovo osnovno zanimanje, kome je posvecivao svu svoju snagu. Podvig sluzenja bliznjima recju nazidanja (poucavanja) bio je za njega izvor radosti i utehe na popristu njegovog zivota ispunjenog nevoljama.

“Sluzenje braci Recju Bozjom!.. To sluzenje se ukazivalo pred ocima duse moje kao ushicujuca, nasladjujuca slika…” – pisao je Preosveceni. – “…Beskrajno milosrdni Bog poverio mi je ovo sluzenje! Ne samo da mi ga je poverio, nego i javlja mnogim dusama da istu od mene ovo sluzenje!.. Kako se utesno dozivaju sa mnom mnoge duse u tajanstvenoj noci ovoga sveta sa raznih strana svojih – jedna sa bolesnickog odra, druga iz izgnanstva, jedna sa obale Volhova, neka – sa obale Dvine, neka sa polja Borodinskog, poneka iz kolibe, a neke iz dvorca carskog. Dusa, ma gde bila postavljena, ako nije slomljena neosetljivoscu, vazda oseca potrebu za recju Bozjom, vazda je pad muci i gusi. Izgovaram rec Bozju u besedama licnim, pisem je u besedama kad nisam prisutan kao sagovornik, sastavljam neke knjige koje bi mogle da zadovolje duhovne potrebe sadasnjeg hriscanstva, da sluze pri sadasnjoj gladi kao neka uteha i pouka. Od sluzenja Reci razleze se u dusi mojoj nekakav neizrecivo radosni glas uverenja u spasenje”. Sluzenje ep. Ignjatija recju nazidanja (poucavanja) nije prestalo njegovom smrcu. Ucenje Vladike o duhovnom zivotu hriscanina, koje je izlozio u svojim delima, sluzi spasenju hriscana svih sledecih narastaja. Jos za zivota vladike Ignjatija njegova dela su citana po mnogim obiteljima (manastirima) ruske zemlje i bila su visoko cenjena.

Sarovska pustinja primila je “Oglede iz asketike” sa “narocitom ljubavlju”. U Kijevo-Pecerskoj Lavri, Optinoj pustinji, Ust-Medvecskoj obitelji, u Nikolo-Babajeskom manastiru, u obiteljima petrogradske, moskovske, kavkaske, stavropoljske i drugih eparhija dela Vladike su bila smatrana dusespasonosnim knjigama, koje odrazavaju asketska predanja pravoslavnog podviznistva, u skladu sa duhovnim potrebama inostva toga vremena. Cak su i na dalekom Atonu dela ep. Ignjatija postala poznata i pobudjivala pobozno postovanje njihovog autora.

A najbolji jerarsi proslog veka odmah su videli u delima preosvecenog Ignjatija svestrano rukovodstvo za duhovni zivot. Petrogradski mitropolit Isidor u pismu od 7. aprila 1867. godine pisao je Vladiki: “Posto sam danas dobio treci i cetvrti tom dela Vaseg preosvestenstva, zurim da Vam izrazim iskrenu zahvalnost za korisna dela Vasa, koja svedoce o dubokom izucavanju dusespasonosnog ucenja bogomudrih podviznika poboznosti i istinskih rukovoditelja u inockom zivotu. Ne mogu a da pri tom ne izrazim dusevno zaljenje sto oslabela snaga otkazuje sluzenje Vasem krepkom duhu u nastavljanju podviga na tom popristu duhovne nauke, na kome odavno nismo videli tako usrdnog trudbenika”.

Kostromski arhiepiskop Platon, upoznavsi se sa delima , svetitelja Ignjatija sa blagodarnoscu mu je pisao: “…Izmecu ostalog stiva dali su mi i Vase asketske spise. Ovoga casa uzimam ih u ruke i cujem u njima zvuke svetootacke harmonije, naslacujem se duhom drevnih otaca… Otvaram pre svega “Plac moj”, tako se tu oseca sv. Jefrem. Vladiko sveti, izrazavam Vam istinsku blagodarnost sto ste mi dostavili dela Vasa. Da posluze ona na dobro Crkve, kao i dela svetitelja Tihona i da Vas Bog udostoji casti svetitelja Tihona i prepodobnih i bogonosnih otaca. U Crkvi Vi ste ostavili spomenik svog duhovnog delanja. Sada pak preporucujem svoj eparhiji pisana dela Vasa. Da ozivi u svom svestenstvu zelja za pribavljanjem i usrdje za citanje Vasih podviznickih spisa”.

Predivno otkriva znacaj dela ep. Ignjatija za hriscane toga vremena arhimandrit Ignjatije (Malisev), ucenik i prvi kelejnik svetitelja Ignjatija. Uporedjujuci svoje doba sa vremenima proroka Ilije, arhimandrit Ignjatije (Malisev) pise: “Tada covecanstvo nije mucila, a ne muci ga ni sada, glad za hranom, nego glad za slusanjem reci Bozje. Vi ste otvorili nebo, potekle su vode, i zedni ljudi su se napojili, Vi ste dali hranu koja hrani gladne. Tako razumem Vasa dela… Vasa knjiga je – knjiga zivota! A ucenje su vode zive, koje ispunjavaju duse covecije. Ovo ucenje je u nase oskudno vreme neophodno kao voda u vreme proroka”.

I ne samo monahujuci, nego i najbolji predstavnici belog svestenstva i svetovnjaci iz mnogih gradova (Petrograda, Moskve, Jaroslava, Vologde, Arzamasa, Stavropolja, Brjanska i drugih gradova) izrazili su starcu-svetitelju (arhijereju), koji se nalazio na predsmrtnom bolesnickom odru, iskrenu blagodarnost za duhovno bogatstvo, koje sadrze njegova dela. Posle smrti ep. Ignjatija zanimanje za njegovu licnost i dela medju inocima i bogoljubivim mirjanima neprestano je raslo. Objavljivanje drugog (1878) i treceg (1905) izdanja celokupnih dela Vladike i ponovljena izdanja njegovih pojedinih dela ocigledno svedoce o tome da su dela arhipastira-podviznika odgovarala duhovnim potrebama hriscana i bila veoma trazena.

Izdanja dela vladike Ignjatija u vise hiljada primeraka brzo su rasprodavana po obiteljima (manastirima) i pojedinim licima sve ruske zemlje. Jedino Gospod Bog zna broj lica koja su ih citala i koja su zadobila od njih pravilno upravljanje (usmerenje) u duhovnom zivotu.

Moze se pouzdano reci da se u punoj meri ostvarilo znacajno predosecanje ucenika ep. Ignjatija, kasnije arhiepiskopa Jaroslavskog Leonida, koje je izneo u godini smrti Vladike. “Nadam se, – govorio je on, – da ce pravoslavni ruski narod usvajati pokojnog Svetitelja; u njegovom zivotu i pisanim delima oni ce nastojati da nadju, i naci ce ono sto moze da bude dusespasonosno za sve”. Ep. Ignjatije pojavio se kao slavni preteca samobitnih ruskih pisaca-asketa, bogoslova: ep. Teofana Zatvornika, shijeromonaha Amvrosija i drugih optinskih staraca. Kasniji i najnoviji ruski hriscanski pisci u pitanjima duhovnog zivota cesto se pozivaju na dela episkopa Ignjatija kao na neosporni autoritet.

Njegovo ucenje o umnosrdacnoj molitvi naslo se i u zborniku o Isusovoj molitvi, izdatom od Valaamskog manastira uz ucenje ep. Teofana Zatvornika.

Mnogi poznati arhipastiri i pastiri sa kraja 19. i pocetka 20. veka rukovodili su se u svojoj pastirskoj delatnosti staranja o dusama delima preosvecenog Ignjatija. Godine 1915. arhiepiskop Tverski i Kasinski Serafim (Cicagov, upokojio se 1939. godine, kasnije mitropolit Lenjingradski – nap. autora), vodeci brigu o obnovi parohijskog zivota svoje eparhije, preporucivao je pastirima citanje dela ep. Ignjatija. On je pisao: “Treba citati dela Ignjatija Brjancaninova… i drugih podviznika. Ne preporucujem “Dobrotoljublje”, time ne treba zapocinjati, vec jemcim da ce se onaj ko procita Ignjatija Brjancaninova zaprepastiti svojim neznanjem i da ce zadobiti najuzvisenije nasladjenje”.

Cuveni optinski starci Varsonufije, Nektarije, Nikon, starac Jeleazarovske obitelji shiarhimandrit Gavrilo izrazavali su se sa najvecim uvazavanjem o licnosti i pisanim delima Vladike.

I sada mnogi mirjani nalaze u delima ep. Ignjatija izvor zive vode, koji utoljava duhovnu zedj.

Za monahujuce ep. Ignjatije je bio i jeste u pravom smislu reci “ucitelj inoka”. Njegov “Doprinos savremenome monastvu” treba da bude nastolna (prirucna) knjiga za svakog inoka koji zeli da ide putem pravilnog telesnog i duhovnog podviga. Pastir-propovednih, rukovodeci se ucenjem preosvecenog o duhovnom zivotu hriscanina, vodice svoju pastvu putem spasenja, a u njegovim delima moze da crpi nepresusni materijal za svoje propovedi.

Uceni bogoslov u delima Vladike naci ce kristalno cisto pravoslavno ucenje o mnogim aktuelnim bogoslovskim pitanjima.

Arhipastir u oblagodacenom javnom crkvenom sluzenju ep. Ignjatija moze da nadje primer samopozrtvovanog sluzenja Crkvi.

Lik preosvecenog Ignjatija kao arhipastira-podviznika i sada zivi u srcima najboljih hriscana, a njegovo ucenje o duhovnom zivotu sluzi im kao rukovodstvo na putu ka vecnom nebeskom otacastvu.

U obnovljenim duhovnim skolama Ruske Crkve ep. Ignjatije opravdano se smatra jednim od najistaknutijih predstavnika asketske propovedi 19. veka. Propovedi vladike Ignjatija, koje su bile odraz svog njegovog asketskog ucenja, proucavaju se kako u duhovnim seminarijama, tako i u akademijama.

Stogodisnjica smrti svetitelja Ignjatija bila je obelezena od strane lenjingradske i moskovske Akademije naucnim predavanjima, posvecenim tom jubileju. U moskovskoj Duhovnoj Akademiji na temu jubileja bila je postavljena izlozba u cast secanja na pocivseg Svetitelja.

Zavrsavajuci rad, hteo bih da navedem reci jednog od postovalaca vladike Ignjatija iz nasih dana, arhiepiskopa Mihajla (Cuba). U clanku posvecenom stolecu od dana prestavljenja “episkopa askete”, on pise: “Ako je za zivota episkopa Ignjatija poznanstvo sa njim i poznavanje njegove delatnosti i njegovih pisanih dela bio udeo lica, koja su sa njim imala ove ili one odnose (veze), njegovih prijatelja i staresina, onda je kasnije njegovo ime postalo poznato kao ime jednog od najuglednijih rukovoditelja na putevima koji vode covecju dusu ka Bogu i vecnom zivotu”.

Published in: on Studeni 10, 2008 at 7:18 pm  Komentari isključeni za UMJESTO UVODNIKA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

UVOD

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

ASKETSKI OGLEDI

UVOD

Sjecajte se svojih starjesina,

koji vam propovijedase rijec Boziju;

gledajuci na svrsetak njihova zivota,

ugledajte se na vjeru njihovu.

(Jev 13,7)

Proslo je dvanaest godina od dana mirnog upokojenja preosvecenog episkopa Ignjatija Brjancaninova, svetitelja i monaha Ruske crkve 19. veka, koga se neprestano secamo. Jos uvek nam je blisko njegovo vreme, mnogi njegovi savremenici, sapodviznici i ucenici, jos uvek su medju zivima, a svetla licnost blazenopocivseg svetitelja Bozijeg stoji visoko nad nama i svetli svetloscu njegovih hriscanskih vrlina, podvizima njegovog strogog monaskog zivota i njegovim asketskim spisima. Kao ukras monastva naseg veka, svetitelj je bio delatni ucitelj monaha, i ne samo svojim spisima nego i citavim svojim zivotom pruzao je divni primer samoodricanja, bliskog ispovednistvu, primer borbe coveka sa strastima, teskocama, bolestima, primer zivota, koji je uz pomoc i dejstvo obilne blagodati Bozije doneo podvizniku venac pobede i mnoge posebne darove Duha Svetoga. Kada sa strahopostovanjem pratis taj mnogostradalni i placem ispunjeni put podviznika ka duhovnim visinama, i kada jasno uvidjas narocito prisustvo promisla Bozijeg u citavom njegovom zivotu, tada ces, i nehotice, zivo poznati veru u ocinsko staranje Boga, Tvorca i Spasitelja naseg o nama, i sam ces zazeleti da, po meri sopstvenih snaga, sledis taj savremeni obrazac hriscanskog savrsenstva. Ostavljajuci buducem biografu podroban i iscrpan sud o plodotvornoj delatnosti nezaboravnog svetitelja, mi smo odlucili, za sada, da ovde iznesemo samo kratak zivotopis, usnulog u Gospodu preosvecenog Ignjatija, koji je sastavljen prema zapisima njegovih najblizih ucenika i njegovog rodjenog brata Petra Aleksandrovica Brjancaninova, koji mu je bio duboko predan u duhovnom odnosu, i delio sa njim samocu poslednjih godina njegovog zivota u miru Nikolobabajevskog manastira i koji je uzivao puno poverenje i naklonost blazenog svetitelja, kao i njegovog sapodviznika, druga od rane mladosti, pa sve do duboke starosti, shimonaha Sergijeve pustinje, Mihaila Cihacova, sa kojim je zapoceo svoj monaski podvig i podelio ga sa njim do samog episkopstva, druga pred kojim nije skrivao nijedan dogadjaj svog zivota. I na kraju – najvaznije – rukovodili smo se licnim pripovedanjem arhipastira i monaha o svojim bolestima, borbama, brigama, osecanjima i blagodatnim iskustvima, koja je izlozio u svojim delima. Za sva dela uopste, a narocito za duhovno-moralna, karakteristicno je da se u njima potpuno tacno oslikava unutrasnji zivot njihovih pisaca. Na taj nacin dela daju obilan materijal biografu pri oblikovanju karaktera licnosti – tog sustinskog dela zivotopisa; ali da bi se na istinski nacin predstavio zivot preosvecenog Ignjatija potrebno je prethodno prouciti i ispitati ono sto je on sam izucavao i ispitivao. To izucavanje, medjutim, tako je malo dostupno, jer su takva iskustva sasvim izuzetna, a to najmanje zavisi od licnih napora i volje coveka. Samo onaj koji je promislom Bozijim postavljen na slican put i donekle uveden u vatru slicnih iskusenja moze znati svu posebnost takvih iskustava, i iz tog ugla pravilno oceniti delanje onoga koji o njima govori. Odlika zivotopisa izuzetno znacajnih ili istaknutih ljudi je da se vise naglasava jedna strana njihovog zivota, i to ona u kojoj se delatnost tih lica u najvecoj meri projavljuje, cime se isticu samo grube, najkarakteristicnije crte njihove licnosti i na njih se usredsredjuje sva paznja, tako da spoljasnjost njihovih dela zaklanja sve ostalo. Zato je pri sastavljanju zivotopisa takvih licnosti potrebno imati u vidu ovu cinjenicu i pridrzavati je se od pocetka do kraja zivotopisa; jedino tako ce zivotopis imati vlastitu zadrsku. U tom kontekstu, zivot preosvecenog Ignjatija ima narocitu prednost: on ima vrlo osobenu stranu, koja potpuno izdvaja njegovu licnost od ostalih duhovnih ljudi njegovog vremena. Ta strana njegovog zivota jeste potpuno samoodricanje radi tacnog ispunjavanja jevandjelskih zapovesti u skrivenom monaskom duhovnom podvigu, koji je postao predmet novog asketsko-bogoslovskog ucenja u nasoj duhovnoj literaturi – ucenja o unutrasnjem usavrsavanju coveka kroz monaski nacin zivota i covekovom odnosu sa drugim duhovnim realnostima koje na njega uticu, kako na njegovu unutrasnjost, tako i na njegovu spoljnu ili fizicku stranu. Upravo to je ta posebnost koja odvaja svetog Ignjatija od drugih duhovnih pisaca naseg vremena – karakteristicna crta koja ga, iako je svi dobro ne uvidjaju, nesumnjivo cini drugacijim.

GLAVA 1

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 1

Preosveceni Ignjatije izabran je da sluzi Bogu jos u majcinoj utrobi. Predznak tog izabranja, kakvog se udostoje samo retki i posebni sluzitelji Boziji, bili su sledeci dogadjaji. Roditelji preosvecenog stupili su u brak u ranoj mladosti. U pocetku njihovog braka rodjeno je dvoje dece, ali ta radost nije dugo trajala; oba deteta su umrla u prvim danima zivota k mladi par je dugo ostao bez dece. U dubokoj tuzi zbog svoje dugotrajne bezdetnosti, mladi supruznici su se obratili jedinoj pomoci – pomoci nebeskoj. Preduzeli su poklonicko putovanje po okolnim svetim mestima, kako bi usrdnim molitvama i dobrim delima izmolili razresenje neplodnosti. Blagocestivi poduhvat urodio je plodom: kao dar molitve ozaloscenih supruznika rodio se sin, nazvan Dimitrije, u cast jednog od prvih vologodskih cudotvoraca – prepodobnog Dimitrija Priluckog. Ocigledno je da je neplodnost mladih Brjancaninovih bila delo promisla Bozijeg, kako bi rodjeni posle gubitka prvenaca, isprosen molitvama, i sam postao revnosni delatelj molitve i iskusni ucitelj. Mladenac Dimitrije rodjen je 6. februara 1807. godine, u selu Pokrovsko, na imanju koje je bilo ocevina njegovog oca, u Grjazoveckom srezu, u Vologodskoj guberniji. Buduci monah imao je tu srecnu okolnost da svoje detinjstvo provede u povucenosti seoskog zivota, u bliskom dodiru sa prirodom, koja je tako postala njegov prvi ucitelj. Tu je stekao ljubav ka osami; decak je voleo cesto da provodi vreme u senci stoletnog drveca prostranih suma i tamo se, sam, pogruzavao u tihe misli, ciji je sadrzaj, nesumnjivo, bio inspirisan prirodom koja ga okruzuje. Velicanstvena i bezglasna, ona je rano pocela da deluje na njega nadahnjujuci ga: podsticala je njegovu detinju dusu, jos neopterecenu mnogim brigama svakodnevice, na uzvisenije ideale, kakav je zivot pravih pustinjaka, cinila je ushicenim njegovo srce dajuci mu ziva, cista osecanja, kakva moze doneti samo usamljenost. Mladic je rano naucio da prepoznaje taj nemi glas prirode i da ga razlikuje od ovosvetske larme. Zivot u domu nije mnogo uticao na njega, on se vise udubljivao u sebe, i usred prefinjenosti svetovnog okruzenja izgledao je kao vaspitanik pustinje. Iskra bozanske ljubavi zasjala je u njegovom cistom srcu i ispoljila se u nesvesnoj privrzenosti monastvu i njegovim visokim idealima, vrlo prihvacenim u njegovom zavicaju, kao i u posebnoj naklonosti prema svemu svestenom i istinski lepom, po meri njegovog detinjeg uzrasta. Dalji tok njegovog zivota u velikoj meri je povezan sa ovim ranim danima. Mladic je duhovno bio odvojen od sveta, a takvo nastrojenje maloletnog Dimitrija nije moglo naici na razumevanje roditelja. Njegov otac, Aleksandar Semjonovic Brjancaninov, potomak starih plemica Brjancaninovih, veoma poznate i uvazene porodice u Vologodu, bio je svetski covek, u punom smislu reci. Buduci da je bio u sluzbi paza, u vreme imperatora Pavla Petrovica, imao je neobicno razvijen osecaj za prefinjenost u uredjenju doma i bio je savrseni primer naprednog ruskog veleposednika onog vremena. Nasledivsi od svojih roditelja znatno imanje, on je morao njegov veliki deo da potrosi da bi isplatio ogromna dugovanja, posle cega mu je ostalo oko 400 dusa[1] i zivopisno selo Pokrovsko, mesto u kom su nekada ziveli njegovi preci – zavicaj buduceg svetitelja. Njegova supruga, majka preosvecenog Ignjatija, Sofija Atanasjevna, takodje poreklom iz porodice Brjancaninovih, kao zena zavidnog obrazovanja, veoma blagocestiva, ne zaboravljajuci da je muz glava, u svemu se povinovala muzu, deleci njegove poglede i razmisljanja. Aleksandar Semjonovic, opravdano smatran za jednog od naprednih obrazovanih veleposednika svog doba, bio je pristalica prosvecenosti,[2] i trudio se da i svojoj deci omoguci temeljno obrazovanje, kako bi od njih nacinio prave sinove otadzbine, odane prestolu, verne pravoslavlju. Pruzajuci takvo vaspitanje svojim sinovima, ne bi mu bilo strano castoljublje u slucaju da ih kasnije viDi na visokim polozajima drzavnih sluzbi. Pronicljivi mladi Dimitrije nije mogao da previdi tu zamisao svojih roditelja, potpuno suprotnu namerama i stremljenjima njegove mlade duse, i tu pocinje njegova unutrasnja borba, pocinju iskusenja i stradanja, koja od tada postaju stalni deo zivota pocivseg vladike.

Sva deca u porodici Brjancaninovih, braca i sestre Dimitrija Aleksandrovica, vaspitavana su zajedno, povezana uzajamnim druzenjem, ali su svi uvidjali prvenstvo Dimitrija i to nisu uvidjali samo zato sto je on bio najstariji, nego zbog narocitog, uzvisenog, mozemo reci, sklada njegovog uma i karaktera, zbog njegove moralne nadmoci. Iako je uzivao svagdasnje uvazavanje brace i sestara i sve ih prevazilazio u naucnim sposobnostima i drugim talentima, Dimitrije Aleksandrovic nikada nije ispoljavao ni najmanje preuznosenje ili razmetanje. Poceci monaskog smirenoumlja su se projavljivali u njegovom tadasnjem ponasanju i nacinu misljenja; po moralu i umu bio je daleko iznad svojih godina, i to je razlog zbog kog su se braca i sestre odnosili prema njemu cak sa nekakvim strahopostovanjem, a on im je, sa svoje strane, prenosio svoje moralne osobine. Kako su godine prolazile, primetnije se ispoljavalo religiozno nastrojenje Dimitrija Aleksandrovica: ono se projavljivalo u narocitoj naklonjenosti molitvi i citanju knjiga duhovno-moralnog sadrzaja. On je voleo cesto da posecuje crkvu, a u kuci je cesto imao obicaj da se moli u toku dana, ne ogranicavajuci se na ustanovljeno vreme – ujutro i uvece. Njegova molitva nije bila nalik na uobicajeno iscitavanje, cesto uzurbano i mahinalno, kao sto je to obicno kod dece; on se ucio pazljivoj molitvi, koja pocinje stajanjem u strahopostovanju i laganom izgovaranju molitvenih reci, i toliko je napredovao u njoj da se, jos u detinjstvu, nasladjivao njenim blagodatnim plodovima. Uceci se da se moli sa paznjom, sa strahopostovanjem se odnosio prema svemu svestenom, ulivajuci to strahopostovanje i ostaloj svojoj braci i sestrama; Jevandjelje je uvek citao sa umiljenjem, razmisljajuci o onome sto cita. Njegova omiljena knjiga bila je “Skola blagocesca”, u pet tomova starog izdanja. Ta knjiga, koja sadrzi kratko izlozena dela svetih i njihove izabrane izreke, potpuno je odgovarala raspolozenju decaka, ili tacnije, ona je izgradjivala njegov duh, ostavljajuci svetim pripovestima i izrekama duhonosnih muzeva da same deluju na njega, bez posredstva dodatnih objasnjenja. Sposobnosti Dimitrija Aleksandrovica bile su veoma mnogostrane: osim uobicajenog bavljenja naukama, on ss sa velikim uspehom bavio kaligrafijom, slikanjem, notnim pevanjem, i cak i muzikom, i to na najtezem instrumentu, kakav je violina. Kako je veoma brzo izucavao svoje lekcije, on je svoje slobodne casove koristio za citanje i razlicite pismene vezbe, u kojima je, takodje, poceo da se ispoljava njegov literarni talenat. Njegovi ucitelji, u to vreme, bili su profesori Vologodske bogoslovije i ucitelji gimnazije. Kucni ucitelj bio je ucenik bogoslovije Levitski, koji je ziveo u porodici Brjancaninovih. On je pak predavao i Boziji zakon. Levitskog je odlikovala primetna dobrocudnost i temeljno poznavanje svog predmeta. On je tako dobro umeo da upozna svog ucenika sa osnovnim istinama bogoslovlja, da je Dimitrije Aleksandrovic do kraja zivota zadrzao zahvalno secanje na njega.

Zivot Dimitrija Aleksandrovica u roditeljskom domu potrajao je do njegove sesnaeste godine; taj prvi period zivota vec je bio tezak za njega, u duhovnom smislu, jer spoljasnji i unutrasnji uslovi zivota u roditeljskom domu nisu dopustali mogucnost da bilo kome otkrije zavetne zelje i ciljeve koji su tada ispunili njegovu dusu. Kao zakljucak o periodu detinjstva autora “Asketskih ogleda”, veoma je korisno navesti njegove sopstvene reci o tom detinjstvu. Evo kako potresno on govori o sebi u clanku “Plac moj”: “Moje detinjstvo je bilo preispunjeno tugom. Tu vidim Tvoju ruku, Boze moj! Ja nisam imao kome da otkrijem svoje srce; poceo sam ga izlivati pred Bogom mojim, poceo sam citati Jevandjelje i zitija svetih Tvojih. Zavesa, ponegde propustljiva, stajala je za mene preko Jevandjelja; ali Tvoji Pimeni, Tvoji Sisoji i Makariji, ostavljali su neobican utisak na mene. Misao, koja se cesto uznosila Bogu molitvom i citanjem, pocela je, malo-pomalo, da donosi mir i spokojstvo u moju dusu. Kada sam bio petnaestogodisnji mladic, neizreciva tisina je prostrujala mojim umom i mojim srcem. Ali ja je nisam shvatao – ja sam smatrao da je to uobicajeno stanje svih ljudi.”[3]

Krajem 1822. godine, kada se Dimitriju Aleksandrovicu priblizavala sesnaesta godina od rodjenja, roditelji su ga poveli u Sankt Peterburg, kako bi ga dali u glavnu inzenjersku skolu, za sta se on pripremao uceci kod kuce. Za vreme putovanja, u blizini Sliselburga, otac se iznenada obrati sinu sledecim pitanjem: “Gde bi ti zeleo da stupis u sluzbu?” Pogodjen tako neobicnom ocevom otvorenoscu, sin vise nije zeleo da skriva od oca tajnu svoga srca, koju do tada nikome nije otkrivao; prvo je izmolio od njega obecanje da se nece ljutiti ako mu se ne dopadne odgovor; a zatim je, sa cvrstom voljom i snagom potpuno iskrenog osecanja, rekao kako zeli ici “u monahe”. Odlucni odgovor sina, po svoj prilici, nije imao uticaja na oca; on, ili mu nije pridao nikakav znacaj zbog mladosti onoga koji je dao odgovor, ili nije hteo da se izjasnjava o prividnoj neizvodljivosti zelje, koja se potpuno razilazila sa planovima koje je on gradio za buducnost svog sina. U Petrogradu, Dimitrije Aleksandrovic je blistavo polozio ispit za upis.[4] Prijatna spoljasnjost i izuzetno poznavanje nauka, skrenuli su na mladog Brjancaninova narocitu paznju Njegovog visocanstva Nikolaja Pavlovica, koji je tada bio general-inspektor inzenjera. Veliki knez je naredio Brjancaninovu da se javi u Anickovski dvor, gde ga je predstavio svojoj supruzi, vladarki, velikoj kneginji Aleksandri Teodorovnoj, i preporucio ga kao izvrsnog poznavaoca, ne samo nauka, koje su potrebne u inzenjerskoj skoli, nego i kao znalca latinskog i grckog jezika. Njeno visocanstvo je naredila da imenuju Brjancaninova za Njenog umirovljenika. Kada je postao car, Nikolaj Pavlovic i carica Aleksandra Teodorovna nisu prestali da pokazuju svoju naklonost prema Brjancaninovu. Kada je polozio ispit, Dimitrije Aleksandrovic bio je postavljen u sprovodnicku cetu glavne inzenjerske skole, a njegova prava sluzba pocela je da se racuna od dana kada je polozio zakletvu, 19. januara 1823. godine. Uspeh u naukama,[5] odlicno vladanje i naklonost velikog kneza, podigli su ga na prvo mesto medju drugovima – junkerima[6]; krajem 1823. godine, prelaskom u najvisi nadzornicki razred, on je odredjen za narednika sprovodnicke cete; godine 1824. prebacen je iz junkerskog razreda u nizi oficirski (danas je to Nikolajevska inzenjerska akademija) i 13. decembra je imenovan za inzenjera-zastavnika. Izuzetne umne sposobnosti i moralne osobine Dimitrija Aleksanrovica, privlacile su skolske profesore i predavace; svi oni su se prema njemu odnosili sa velikom blagonaklonoscu, otvoreno mu dajuci prvenstvo nad ostalim ucenicima.

Pored sluzbeno-naucne delatnosti, Dimitrije Aleksandrovic je imao uspeha i u svetskom drustvu, zbog svojih licnih vrlina. Rodbinske veze uvele su ga u dom tadasnjeg predsednika Akademije umetnosti, Olenjina. Tamo je na knjizevnim vecerima postao omiljeni recitator, a poetskim i uopste knjizevnim talentom zadobio je paznju tadasnjih znamenitih licnosti knjizevnog sveta: Gnjedica, Krilova, Batjuskova i Puskina. Takvo drustvo, naravno, imalo je dobar uticaj na literarni razvoj buduceg pisca. Preosveceni Ignjatije se do kraja zivota saosecajno secao saveta koje su mu tada davale neke od ovih licnosti.

Pomenuti krug svetskih poznanstava, kome je pripadala i tetka Dimitrija Aleksandrovica A. M. Suhareva, koja je imala znacajna poznanstva, samo je spolja delovao na zivot mladog coveka, ciji se unutrasnji zivot razvijao samostalno, nezavisno od rodbinskih i drustvenih veza. Dimitrije Aleksandrovic je, uprkos larmi prestonickog zivota, ostao veran svojim duhovnim stremljenjima, koja je iskusio u samoci dalekog zavicaja: on je uvek u religiji trazio zivo, opitno znanje i, cuvan blagodacu, nije se predavao ni truleznom uticaju tudjih ucenja ni mamcima svetskih zadovoljstava. Evo kako podrobno on sam, u gorenavedenom clanku “Plac moj”, opisuje svoje tadasnje dusevno stanje: “Stupio sam u vojnu i ujedno naucnu sluzbu, ne po svom izboru i zelji. Tada ja nisam smeo – nisam umeo da zelim nista; jer jos nisam bio nasao Istinu, jos je nisam jasno video kako bih je mogao pozeleti! Ljudske nauke, pronalazak palog ljudskog razuma, postale su predmet moje paznje: na njih sam se ustremio svim silama duse; neodredjena religiozna interesovanja i osecanja ostala su po strani. Prosle su gotovo dve godine u zemaljskim interesovanjima: u mojoj dusi se rodila, i vec izrasla, nekakva strasna pustos, javila se glad, javila se nepodnosljiva ceznja za Bogom. Poceo sam da oplakujem svoju nemarnost, da oplakujem taj zaborav kome sam predao svoju veru, da oplakujem sladosnu tisinu koju sam izgubio, da oplakujem tu prazninu koju sam stekao, koja me je pritiskala, uzasavala, ispunjavajuci me osecajem siromastva, gubitka zivota! I tacno, bila je to patnja duse koja se udaljila od svog istinskog zivota, Boga. Secam se: hodam ulicama Petrograda u uniformi junkera, gradom lijem suze iz svojih ociju…”

“Moja shvatanja su bila vec zrela, trazio sam objasnjenja u religiji. Nehoticna religiozna osecanja nisu mi bila dovoljna, hteo sam da vidim verno, jasno, Istinu. U to vreme, razlicite religiozne ideje su uzburkavale severnu prestonicu, sukobljavale su se, borile medju sobom. Ni jedna ni druga strana nisu se dopale mom srcu; ono im nije verovalo, ono ih se plasilo. U strogim mislima, ja sam sanjao uniformu junkera, i dodelu uniforme oficira. Zalio sam za junkerskom uniformom: u njoj se moglo, kada dodjes u hram Boziji, stati u gomilu vojnika, stati u gomilu prostih ljudi, i moliti se, i ridati koliko ti dusa hoce. Mladicu nije bilo do veselja, ni do zabave! Svet za mene nije predstavljao nista primamljivo: ja sam prema njemu bio tako hladan, kao da je svet bio sasvim bez iskusenja! Kao da za mene ona nisu postojala: moj um je sav bio pogruzen u nauke, i ujedno je goreo od zelje da sazna gde se krije istinska vera, gde se krije istinsko ucenje u njoj, daleko od dogmatskih i moralnih zabluda.”[7]


NAPOMENE:

1. Tj. seljaka (prim. prev.).

2. U toku citavog svog zivota, u potpunosti je izdrzavao dvorazrednu skolu u selu Pokrovsko, koju je pohadjalo oko pedesetoro seoske dece.

3. Asketski ogledi, tom 1

4. Te godine, za 30 slobodnih mesta konkurisalo je 130 konkurenata. Od svih njih, Brjancaninov ne samo da je bio prvi nego je jedino on odgovorio na zahteve za upis u drugi nadzornicki razred.

5. U kratkom periodu, Brjancaninov je postao prvi ucenik u svom razredu, i to mesto u naukama sacuvao je do samog napustanja skole.

6. Junker – pitomac vojne skole u carskoj Rusiji (prim. prev.).

7. Asketski ogledi, tom 1.

GLAVA 2

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 2

Pocetak duhovne delatiosti, kada se ona preduzima sa odredjenim ciljem i pocinje da preovladava, kako bi, zatim, postala potpuno iskljuciva (delatnost), obicno je propracen unutrasnjom borbom sa pomislima i strasnim osecajima. Ta borba je toliko snazna, da nema nikakve mogucnosti da joj se suprotstavis sopstvenim silama – neophodna je pomoc odozgo. Dimitrije Aleksandrovic se okrenuo molitvi, tvoreci je u sebi, pazljivo i neprestano. Takva molitva, koja obrazuje unutrasnjeg monaha, izgradjuje prema sebi svu dusevnu delatnost coveka, ali neophodno je pravilno se nauciti takvoj molitvi, sto i jeste predmet monaskog duhovnog delanja. On se bavio umnom molitvom, i toliko zeljno se vezbao u njoj, da je ona pocela sama da deluje u njemu. “Dogadjalo se uvece”, govorio je on kasnije o sebi, “da lezes u postelju i, stavljajuci jastuk pod glavu, pocinjes da govoris molitvu, i da tako, ne menjajuci polozaj, ne prekidajuci molitvu, ustajes ujutru da ides na posao, na casove.” Na taj nacin, buduci da je bio monah u dusi, i vec sa sesnaest godina zivota iskusio blagodatno dejstvo molitve, ovaj pobozni mladic nije mogao da se zadovolji Obicajem koji je bio ustanovljen u skoli – samo jednom godisnje pristupati tajnama ispovesti i sv. pricesca, nego mu je bilo potrebno cesce da se ukrepljuje tom duhovnom hranom, zbog cega se, radi zadovoljenja svoje zelje, obratio veroucitelju i duhovniku skole. Tako neobicna dojava medju mladicima je izazvala zacudjenost duhovnika, posebno kada je na ispovesti rekao da “se bori sa mnostvom grehovnih pomisli”. Ne praveci razliku izmedju “grehovnih pomisli” i “politickih zamisli”, otac protojerej je smatrao Da je obavezan da o toj okolnosti obavesti skolsku upravu. Upravnik skole, general-porucnik grof Sivers, podvrgao je optuzenog mladica formalnom ispitivanju o znacenju pomisli, koje je on sam priznao za grehovne. Nemacka uprava, ne shvatajuci znacenje tog izraza, pocela je da motri na Brjancaninova.[1] Zbog nesmotrenosti duhovnika, Brjancaninov je preuzeo tesku odgovornost pred svojom upravom i dospeo je u nemocan polozaj; bio je prinudjen da pronadje sebi drugog duhovnika. Zato se Brjancaninov obratio monasima Valaamskog podvorja i poceo je odlaziti tamo svake subote i nedelje radi ispovesti i sv. pricesca i, poucen iskustvom, trudio se da to sakrije od skolske uprave. U tom svetom delu pridruzio mu se drug iz skole, Cihacov, jedan od plemica Pskovske gubernije, koji je istovremeno sa njim posao u skolu i kog je veoma voleo Vladar Nikolaj Pavlovic. Dimitrije Aleksandrovic se najiskrenijim prijateljstvom vezao za Cihacova, bez obzira na razlicitost njihovih karaktera: prvi je bio ozbiljan, zamisljen, usredotocen u sebe, a drugi – veseljak, govorljiv, otvorene duse. Cihacov se prepustio Brjancaninovu, vise nego sin ocu, i brat bratu: takav je bio uticaj Dimitrija Aleksandrovica na svog sadruga. Prvi susret ta dva mlada prijatelja bio je pun umiljenja i istinski hriscanskog karaktera. Jednom, u prijateljskim razgovorima, Dimitrije Aleksandrovic je prekinuo veselo brbljanje Cihacova, rekavsi mu: “Budi ti hriscanin!” – “Ja nikada nisam bio Tatarin”, rekao mu je prijatelj. “U tom slucaju”, rekao je prvi, “potrebno je te reci ostvariti na delu, i revnosnije se udubiti u njih.” Od tada, obojica su odlazili na podvorje kod monaha, ispovedali se i pricescivali, molili se, poucavali se besedama spasonosnim za dusu, podvizavali se. Evo kako te odlaske, u svojim zapisima, opisuje Cihacov, gde on otvoreno govori kakav uticaj su oni imali na njega: “Jedne subote dobio sam poziv od svog druga da idemo svesteniku.

– Zbog cega?

– Ja imam obicaj da se ispovedam, a nedeljom pristupam svetim Hristovim tajnama; gledaj i ti da ne zaostajes.

Moja bedna glava nasla se u izbezumljenosti i velikoj zbunjenosti. Strah i uzas; sta i kako, nisam spreman, ne mogu!

To nije tvoja stvar, nego duhovnikova – hrabro je odgovorio drug, i svojom ljubavlju me vukao za sobom. Mladost i zdravlje, sve spoljasnje okolnosti i citavo okruzenje, a pored toga i silna unutrasnja pobuna strasti i navika razjarenih delovanjem koje im se suprotstavlja, strasno su uznemirili dusu – pa zar bi ona mogla odoleti u svojoj nemoci kada ne bi bilo nevidljive sile odozgo koja ju je podrzala? – I, pri svemu tome, da nisam imao takvog druga, koji je svojom blagorazumnoscu i mene urazumljivao, i dusu svoju za mene uvek polagao, i delio sa mnom svaku muku, kako bih ja ostao citav na tom popristu – popristu dobrovoljnog mucenistva i ispovednistva”.

Monasi Valaamskog podvorja su primali mlade ljude sa ljubavlju, zato sto su videli u njima iskreno stremljenje ka Bogu i zelju za spasonosnim putem, ali oni, kao ljudi bez naucnog obrazovanja, koji su se prvenstveno ogranicavali na spoljasnji podvig, nisu mogli u potpunosti da odgovore njihovim duhovnim potrebama, pa su posavetovali mlade ljude da se za duhovne pouke obrate monasima Nevske lavre. Tamo su u to vreme boravili neki ucenici staraca o. Teodora i o. Leonida, iskusnih muzeva u duhovnom zivotu koji su primili monaski postrig, prvi od poznatog starca Pajsija Velickovskog, arhimandrita moldavskog manastira Njamc, a drugi od od njegovih ucenika. To su bili monah Aron, monah Hariton, Joanikije i drugi. Mladi ljudi su poceli odlaziti tim monasima; preko njih su se upoznali sa duhovnikom lavre, ocem Atanasijem, koji je svojim istinskim otackim odnosom, punim ljubavi, podstakao njihovo zivo stremljenje hriscanskoj poboznosti. Mladi ljudi su se radovali jer su pronasli istinske ucitelje, koji su razumeli njihove duhovne potrebe, i koji su mogli mnogo da im koriste. Oni su povecali svoju revnost u podvizima poboznosti, ucestali su u svojim posetama monasima, nasladjivali se bogosluzenjem u Lavri, koje je ostavljalo dobar utisak na njih, zato sto je bilo velicanstvenije i duze nego na Valaamskom podvorju. Savetovali su se sa monasima, kao sa duhovnim ocima, o svemu sto se tice unutrasnjeg monaskog delanja, ispovedali su svoje pomisli, ucili kako da se sacuvaju od strasti, grehovnih navika i padova, kojim knjigama medju delima svetih otaca da se rukovode i tome slicno. Dobri monasi, posebno o. Joanikije i duhovnik o. Atanasije, delili su sa monaholjubivim i mudroljubivim mladicima sve sto su stekli svojim dugogodisnjim duhovnim iskustvom. Cesto ih je Dimitrije Aleksandrovic odusevljavao svojim pitanjima, koja su se ticala onih strana duhovnog zivota koje svedoce o prilicno zrelom duhovnom uzrastu. Tako blisko druzenje sa monasima imalo je odgovarajuce dejstvo. Dimitrije Aleksandrovic je postao savrseni asketa u dusi, okruzio se delima svetih otaca, pretezno podviznickog sadrzaja, koja je nenasito iscitavao, i jos vise se udubljivao u samosozercanje i primetno je ohladneo u odnosu na svetsko drustvo. U svom “Placu”, on ovako govori o sebi:

“Pred pogledom uma, vec su se nasle granice ljudskih znanja u najvisim krajnjim naukama. Dosavsi do tih granica, ja sam pitao nauke: ‘Sta vi dajete coveku u posed? Covek je vecan, i njegov posed mora biti vecan. Pokazite mi taj vecni posed, to pravo bogatstvo, koje bih mogao poneti sa sobom u grob!’ Nauke su cutale.”

“Za zadovoljavajuci odgovor, za odgovor sustinski neophodan, zivotni, obraticu se veri. Ali gde se ti krijes, vero istinita i sveta? Ja te ne mogu prepoznati u fanatizmu, koji nije obelezen jevandjelskom krotoscu, on je odisao raspaljenoscu i preuznosenjem! Ja te ne mogu prepoznati u svojevoljnom ucenju, koje se odvojilo od crkve i izgradilo svoj novi sistem, sujetno i razmetljivo proglasavajuci pronalazenje nove istinite hriscanske vere, osamnaest vekova posle ovaplocenja Boga Reci. Ah! Kako je mucna nedoumica u kojoj je plivala moja dusa!…”

“I poceo sam ja cesto, sa suzama, da molim Boga, kako me On ne bi ostavio kao zrtvu zablude, kako bi mi pokazao pravi put, po kom bih mogao odlaziti Njemu, nevidljivo, umom i srcem. Odjednom, meni se javlja misao… a srce joj hrli, kao prijatelju u zagrljaj. Ta misao je savetovala da izucim veru iz izvora – iz dela svetih otaca. ‘Njihova svetost’, govorila je ona meni, “garantuje za njihovu pouzdanost: njih izaberi za rukovodioce.’ Povinovacu se. Nalazim nacin da pribavim dela svetih ugodnika Bozijih, sa zedju pocinjem da ih citam, duboko ih istrazujem. Procitavsi jedne, uzimam druge, citam, ponovo iscitavam, izucavam. Sta me je najpre porazilo u delima Otaca Pravoslavne Crkve? – To njihovo saglasje, cudno, velicanstveno saglasje… Kakvo ucenje, izmedju ostalog, nalazim kod njih? – Nalazim ucenje koje ponavljaju svi oci, ucenje da je put spasenja jedinstven – nepokolebljivo sledovanje poukama svetih otaca. ‘Ako si video’, kazu oni, ‘nekoga ko je prelescen laznim ucenjem, koji je stradao zbog nepravilno izabranog podviga – znaj: on je sledio sebe, svoj razum, svoja misljenja, a ne ucenje Otaca’, koje cini dogmatsko i moralno predanje Crkve…”

“Ta misao je bila za mene prvo pristaniste u zemlji istine. Tu je moja dusa nasla predah od talasa i vetrova. Misao dobra, spasonosna! Misao – neprocenjivi dar sveblagog Boga, koji zeli da se svi spasu i dodju u poznanje istine! Ta misao je postala kamen temeljac za duhovno gradjenje moje duse! Ta misao je postala moja zvezda vodilja! Ona je pocela neprekidno da mi osvetljava mnogotrudni i bolni, tesni, nevidljivi put uma i srca ka Bogu.”

“Kakvim milosrdjem me je obasuo Bog moj! Kakva nepropadljiva riznica, koja upucuje u blazenu vecnost, koja mi poslata odozgo, sa gornjeg prestola bozanske milosti i premudrosti…” “Bog, sam Bog me je dobrom mislju vec odvojio od sujetnog sveta. Ja sam ziveo u svetu, ali nisam bio na opstem, sirokom, utabanom putu: dobra misao me je povela odvojenom stazom, koja vodi zivim, studenim izvorima vode, po plodonosnim zemljama, po zivopisnim mestima, ali je cesto divlja, opasna, ispresecana provalijama, i potpuno usamljena. Njom retko prolazi putnik.”

“Citanje Otaca me je potpuno jasno uverilo da je spasenje u nedrima Ruske crkve nesumnjivo, cega su lisene veroispovesti Zapadne Evrope, posto nisu u celosti sacuvale dogmatsko i moralno ucenje prvobitne Hristove Crkve. Ono mi je otkrilo sta je Hristos ucinio za covecanstvo, u cemu je pad coveka, zasto je neophodan Iskupitelj, u cemu se sastoji spasenje koje je doneo i donosi Iskupitelj. Ono mi je neprestano govorilo: potrebno je razviti, osetiti, uvideti spasenje u sebi, bez cega je vera u Hrista – mrtva, a hriscanstvo – rec i nazivanje, bez njegovog ostvarenja! Ono me je naucilo da gledam vecnost kao vecnost pred kojom je nistavan i hiljadugodisnji zemaljski zivot, a ne samo nas, koji se meri nekakvim poluvekovljem. To me je naucilo da zemaljski zivot treba provoditi u pripremanju za vecnost, kao sto se u predvorjima pripremaju za ulazak u velelepne carske dvorce. Ono mi je pokazalo, da su sva zemaljska interesovanja, naslade, pocasti, nadmoci – puste igre, koje igraju odrasla deca, i kojima proigravaju blazenstvo vecnosti.”[2]


NAPOMENE:

1. Inspektor skole bio je inzenjer, generalmajor, baron Elsner, koji se tesko sporazumevao na ruskom jeziku.

2. Asketski ogledi, tom 1.

GLAVA 3

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 3

Duhovna stremljenja mladog podviznika, njegova revnost, usrdnost u molitvi, nasli su se na teskoj proveri. Prvi neprijatelji na putu njegovog spasenja bili su njegovi ukucani. Aleksandar Semjonovic postavio je na sluzenje njegovom sinu coveka koji mu je bio predan do samozaborava. To je bio starac od sezdeset godina, po imenu Dorimedont, koji je citav svoj vek sluzio svom gospodinu u veri i pravdi. On je bio, takoreci, nadzornik svih postupaka Dimitrija Aleksandrovica, i prenosio ih je Aleksandru Semjonovicu. Te vesti su bile teske za roditelja. On se tada setio zelje sina, koju je izrazio na putu za Petrograd, i sada se uverio da to nije bio deciji kapric. On je pak tada o svemu pisao upravniku skole, grofu Siversu, svom starom prijatelju sa kojim je bio u sluzbi paza, i molio ga da nadgleda pitomca Brjancaninova; pisao je takodje i svojoj rodjaki Suharevoj, moleci je da odvuce njegovog sina od onoga sto je namerio. Skolska uprava je preduzela svoje mere, premestajuci Brjancaninova iz privatnog stana u drzavni, u zidine Mihajlovskog inzenjerskog zamka, pod strogi nadzor, a Suhareva – uticajna osoba, pobrinula se da obavesti tadasnjeg mitropolita petrogradskog Serafima, da se njen rodjak Brjancaninov, ljubimac vladara cara, upoznao sg monasima Lavre, da ga duhovnik Lavre, Atanasije, nagovara na monastvo, i da, ako se o tome sazna na dvoru, ni on – mitropolit – nece izbeci neprijatnosti. Mitropolit je pozvao duhovnika Atanasija i strogo mu prigovorio, zabranivsi mu da prima Brjancaninova i Cihacova na ispovest. Za Dimitrija Aleksandrovica su bile teske te okolnosti, koje su ogranicavale slobodu njegove duhovne delatnosti; on je odlucio da se sam predstavi mitropolitu i licno mu objasni. Mitropolit u pocetku nije verovao u nekoristoljubivo stremljenje mladica, kada mu je ovaj, u razgovoru, saopstio svoju neizostavnu zelju da stupi u monastvo; ali potom, pazljivo saslusavsi iskrene molbe mladog coveka, mitropolit mu je dozvolio da, kao i ranije, odlazi kod duhovnika u Lavru.

Takva je bila teznja Brjancaninova ka monaskom zivotu; to nije bila cudljiva zelja da se pokaze originalnim u drustvu, nije bila posledica prostog razocarenja u zivot, ciju gorcinu i zadovoljstva on jos nije uspeo da iskusi: to je bila cista namera, strana svakom svetovnom preracunavanju – iskreno, sveto osecanje bozanske ljubavi, koja jedina moze tako snazno ovladati sustinom duse da je nikakve prepreke ne mogu savladati.

Praksa monaskog zivota jasno pokazuje da su oni koji su ga cistog srca izabrali spremni na svako pozrtvovanje i potpuno samoodricanje. Evo kakva osecanja se izlivaju u “Placu” gde autor “Asketskih ogleda” ovako govori:

“Ohladilo se moje srce prema svetu, prema njegovim sluzbama, prema njegovim velicinama, prema njegovim sladostima! Odlucio sam da napustim svet, kako bih zemaljski zivot posvetio poznanju Hrista, prihvatanju Hrista. Sa tom namerom, ja sam poceo da razmatram manastirsku i svetovnu duhovnost. I tu sam susreo muku, koja je kod mene jos bila uvecana zbog moje mladosti i neiskustva. Ali sve sam jasno video, i kada sam stupio u manastir nisam nasao nista novo, neocekivano. Koliko prepreka je bilo za to stupanje! Necu svega da se secam; samo telo mi je vapilo: ‘Kuda me vodis? Ja sam tako slabo i bolesno. Ti si video manastire, ti si ih blisko upoznao, zivot u njima je neizdrzljiv za tebe i zbog moje slabosti, i zbog tvog vaspitanja, i zbog svih ostalih razloga.’ Razum je potvrdjivao argumente tela. Ali postojao je glas, glas u srcu, mislim – glas savesti, ili mozda andjela cuvara, koji mi je govorio volju Boziju, jer glas je bio odlucan i zapovednicki. On mi je govorio: ‘Tako ces ispuniti tvoju duznost, neizostavnu duznost.’ Glas je bio toliko silan da su predstave razuma, zalosne, pouzdane, po svoj prilici – plotska misljenja, pred njim delovale nistavno.”[1]

Pored dogadjaja i okolnosti koji su zavisili od volje ljudi, i sama priroda je postavila prepreke blagocestivim namerama mladog Dimitrija. U prolece 1826. godine, on je oboleo od teske plucne bolesti, koja je imala sve simptome tuberkuloze, tako da nije mogao da izlazi. Vladar car Nikolaj Pavlovic naredio je sopstvenim lekarima da posecuju bolesnika i da ga svake nedelje izvestavaju o toku bolesti. Doktori su saopstili Dimitriju Aleksandrovicu opasnost njegovog stanja, i on sam je smatrao da je na pragu zivota, i cestim molitvama se pripremao za prelazak u vecnost. Ali nije se dogodilo tako kako su predvidjali znameniti lekari iz prestonice; bolest je dozivela povoljan preokret, i posluzila je bolesnome kao dokaz toga da bez volje Bozije ni najpostojaniji zakoni prirode nemaju silu da deluju na nas.

Svi blagocestivi napori Dimitrija Aleksandrovica bili su priprema za ovaj odlucni preokret koji je on morao uciniti kako bi ostvario svoje davnasnje namere i zelje. Ali da bi ostvario taj preokret, tj. da bi potpuno prekinuo sve svoje veze sa svetom, bio je potreban covek koji bi pomogao taj raskid, koji bi snagom svog duha poveo za sobom – bio je potreban Mojsije, kako bi izveo novog Izrailjca iz Egipta svetovnog zivota. Taj Mojsije, za Dimitrija Aleksandrovica, postao je gorepomenuti jeromonah Leonid.[2] O. Leonida je odlikovala duhovna mudrost, svetost zivota, iskustvo u monaskom podvigu; pod njegovim rukovodjenjem obrazovani su mnogi istinski podviznici poboznosti i ucitelji monastva. Dimitrije Aleksandrovic se mnogo naslusao o tom starcu od monaha iz Lavre. Na kraju, dogodilo se da se upozna sa njim. O. Leonid je zbog svojih poslova boravio u Petrogradu i smestio se u Nevskoj lavri. Tamo je Dimitrije Aleksandrovic, u jedinom razgovoru sa tim predstavnikom tadasnjeg monaskog podviznistva, osetio takvu naklonost prema tom starcu, kao da je proveo citav vek sa njim: to su bili veliki minuti u kojima ga je starac duhovno rodio kao sina… O dozivljaju tog prvog razgovora, Dimitrije Aleksandrovic je kasnije govorio svom drugu Cihacovu ovako: “Srce mi je oteo o. Leonid – sada je odluceno; dacu ostavku u sluzbi i poci cu za starcem; njemu cu se predati svom dusom i trazicu jedino spasenje duse u usamljenosti.” Posle tog prvog susreta, Dimitrije Aleksandrovic vec vise nije pripadao svetu, odlucni preokret se dogodio, bilo je potrebno samo neko vreme, kako bi definitivno pokidao svetske veze.

Posto je namerio da potpuno napusti sluzbu i ode u manastir, Dimitrije Aleksandrovic je prvo morao izdrzati veliku duhovnu borbu sa svojim roditeljima, sa jedne strane, i sa mocnicima ovoga sveta, sa druge. Ta borba ga je stajala velikih napora. Kako su njegove fizicke snage stalno bile podrivane bolestima, on je sada morao duhovno da se pripremi, kako bi izdrzao pritisak od strane roditeljske i drzavne vlasti, koje su zelele da uguse, da uniste ono sto je za njega bilo draze i pozeljnije od svega. On je izdrzao dvostruku borbu u svojim mladim godinama – fizicku i duhovnu; i kako je u prvoj, silom svog duha uvek trijumfovao nad slaboscu tela, tako se i u drugoj pokazao kao iskusan i pouzdan borac sa zemaljskim stihijama, koje su mu obecavale mnogo toga slasnog, velikog i slavnog. U toj poslednjoj borbi, konacno se pokazao njegov tvrdi karakter, koji je neophodan da bi se proziveo zahtevni monaski zivot, koji trazi samoodricanje, narocitu nepokolebljivost volje, neustrasivost, postojanost i spremnost na svaku krajnost. To su ta vrata, kroz koja je trebalo da mladi podviznik stupi na uski i tegobni put monastva.

U junu 1826. godine, Dimitrije Aleksandrovic je dobio tromesecni otpust iz sluzbe i, kako bi popravio zdravlje, odlazi u zavicaj, u dom svojih roditelja. Znajuci castoljubive namere oca i ne zeleci, pritom, da ozalosti svoje roditelje tako sto ce im odlucno saopstiti svoju volju, Dimitrije Aleksandrovic se trudio da ih postepeno i obzirno pripremi na nameravanu promenu zivota, ali ni to nije pomoglo; Aleksandar Semjonovic nije mogao da se pomiri sa mislju o monastvu svog prvenca. On se ljutio na njega, kategoricki odbijajuci, odstranjujuci ga od sebe kao neposlusnog sina. Sve je morao podneti krotki i osetljivi mladic, poslusan zapovesti Spasitelja: Koji ljubi oca ili mater vecma nego mene, nije mene dostojan (Mt 10,37). Sa dubokom tugom, ne dobivsi zeljeni pristanak, on je otputovao iz roditeljskog doma u prestonicu. Sada mu je predstojala obaveza da ponovo polozi zavrsni ispit u inzenjerskoj skoli, sto je ucinio krajem decembra, i mada bez konkurencije drugova iz generacije, koji su ispit polozili mnogo ranije, i tu je sacuvao svoje prvenstvo po broju bodova; a zatim je, oslobodivsi se podredjenosti skoli, dao ostavku u sluzbi. Tu ga je susrela nova nevolja: morao je imati posla sa visim vlastima, morao je cak braniti svoju zavetnu zelju pred monarhom, kome je u celosti dugovao svoje vaspitanje, obrazovanje i zahvalnost za vrlo blagonaklono zanimanje za njega. Bilo mu je tesko da uveri svetovne ljude u iskrenost svojih duhovnih stremljenja, shvacenih samo od strane nekoliko monaha u Nevskoj lavri; tu je bila potrebna odvazna resenost; bilo je potrebno suprotstaviti se jedino samoodricanjem i snagom volje, a ne argumentima i ociglednim ukazivanjima. Jasno je, spor je bio neravnopravan: bilo je potrebno ili predati se, popustiti ili pokazati primer nepokolebljive hrabrosti, mucenickog junastva, pravog ispovednistva.

Car imperator Nikolaj Pavlovic, saznavsi za molbu koju je predao Brjancaninov, i za njegovu zelju da ide u manastir, porucio je svom avgustovskom[3] bratu, velikom knjazu Mihailu Pavlovicu, da svima omiljenog pitomca odgovori od takvog poduhvata. Prvih dana januara 1827. godine, Dimitrije Aleksandrovic je pozvan na dvor velikog kneza. Tamo je bila sabrana sva visa uprava inzenjerske skole. Devetnaestogodisnji mladic, sa trepetom u srcu, ali cvrste volje, stao je pred sabranje. Veliki knez mu je saopstio da car imperator, znajuci njegove sposobnosti u sluzbi, umesto ostavke, ima nameru da ga prevede u gardu i da mu da takav polozaj koji ce zadovoljiti i samoljublje Brjancaninova i njegovo castoljublje. Mladi covek je na to rekao da, buduci da nema dovoljno novcanih sredstava, on ne moze sluziti u gardi. “Brigu o tome, car je preuzeo na sebe”, prekinuo je veliki knez. – “Moje naruseno zdravlje”, nastavio je mladic, “kao sto je poznato Njegovom velicanstvu, po vestima lekara koji su me lecili, dovodi me u potpunu nemogucnost da nosim terete sluzbe, i predvidjajuci skoru smrt, moram se pobrinuti o pripremanju sebe za vecnost, zbog cega i biram monaski poziv.” Veliki knez je primetio da on moze dobiti sluzbu u juznoj klimatskoj oblasti Rusije i da je daleko casnije spasavati svoju dusu ostajuci u svetu. Brjancaninov je odgovorio: “Ostati u svetu i zeleti da se spases, to je Vase visocanstvo isto kao stajati u vatri i zeleti da ne izgoris.” Ne obaziruci se na ubedjivanja velikog kneza, koji je pribegavao i laskanjima i pretnjama, Brjancaninov je ostao cvrst u svojoj nameri, i molio je da mu se ucini milost – da ga otpuste iz sluzbe. Tada mu je veliki knez odlucno rekao da mu se, buduci da on ostaje nepopustljiv u svojoj tvrdoglavosti, saopstava najvisa volja: car imperator odbija da ga oslobodi sluzbe, i cini mu bar tu milost, da njemu samom ostavlja da izabere utvrdjenje u koje ce biti poslan na sluzbu. Brjancaninov je odbacio taj dobrovoljni izbor. Veliki knez se obratio grofu Opermanu, svom pomocniku, koji je po zvanju bio general-inspektor inzenjera: on je predlozio Dinaburg. Veliki knez je prihvatio predlog, i iste te veceri sacinjeno je postavljenje Brjancaninova u Dinabursku inzenjersku komandu, sa naredbom da u toku dvadeset cetiri casa iz Petrograda otputuje u mesto nove sluzbe.

Upravnik Dinaburske komande u to vreme bio je generalmajor Klimenko; njemu je receno o nastrojenju Brjancaninova i bilo mu je nalozeno da ima strog nadzor nad njegovim ponasanjem. Drugovi iz sluzbe, u pocetku, nisu se sasvim sa poverenjem odnosili prema Dimitriju Aleksandrovicu, ali su posle promenili svoje misljenje, uvidevsi njegovo istinsko blagocesce, krotost i blagorazumnost. Oni su mu cak postali predani, raspodeljujuci njegove sluzbene obaveze zbog njegovog bolesljivog stanja. Sluzbeni posao Brjancaninova bilo je nadgledanje izvodjenja raznih gradjevina i zemljanih radova u utvrdjenju; on je tada bio slabog zdravlja, pa je bio prinudjen po nekoliko nedelja zaredom da ostaje u stanu, ne izlazeci, i zato mu je bila neophodna pomoc drugova u ispunjavanju sluzbenih duznosti. Jedino je prepiska sa o. Leonidom odrzavala Dimitrija Aleksandrovica u toj duhovnoj usamljenosti, jer je bio odvojen i od svog voljenog druga Cihacova. U jesen 1827. godine, veliki knez Mihail Pavlovic je posetio Dinabursko utvrdjenje i, uverivsi se u fizicku nesposobnost oficira Brjancaninova za vrsenje sluzbe, priklonio se njegovoj neizostavnoj zelji da bude otpusten.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1.

2. Kao shimnik dobio je ime Lav.

3. lat. carski (prim. prev.)

Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Pridruži se 39 drugih sljedbenika