4. STANjE NAKON ČOVJEKOVOG PADA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEĆIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

4. STANjE NAKON ČOVJEKOVOG PADA

U paloj covekovoj prirodi dobro je pomesano sa zlom. Zlo, dovedeno u coveka, toliko se smesalo i slilo sa covekovim prirodnim dobrom da prirodno dobro nikada ne moze da dejstvuje odvojeno od zla, ne moze da dejstvuje a da pri tome ujedno ne deluje i zlo. Covek je zatrovao sebe time sto je probao greh, to jest time sto je iskustveno poznao zlo. Otrov je prodro u sve delove tela, u sve; sile i svojstva duse: bolest greha pogodila je i telo, i srce, i um. Pali ljudi nazivaju i smatraju svoje znanje zdravim, ali time pogubno lazu i obmanjuju sebe. Zdravo znanje je bilo do pada; nakon pada ono je kod svih ljudi, bez izuzetka, postalo lazno, i moramo ga odbaciti, ako nam je stalo do spasenja.[1] Svetlost ociju mojih ni ona nije sa mnom,[2] govori Pismo o znanju pale prirode. Pali ljudi nazivaju i smatraju svoje srce dobrim, ali time pogubno lazu sebe i obmanjuju sebe: ono je bilo dobro do pada; nakon pada covekovo dobro se smesalo sa zlom, oskrnavljeno je, i zato ga moramo odbaciti, ako nam je stalo do spasenja. Bog, srceznalac, nazvao je sve ljude zlim.[3] Zaraza greha je sve rastrojila u coveku; sve dejstvuje nepravilno, sve dejstvuje pod uticajem lazi i samoobmane. Tako dejstvuje njegova volja, tako dejstvuju osecanja njegovog srca, tako dejstvuju sve njegove pomisli. Nistavno je i beskorisno to sto ih palo i zaslepljeno covecanstvo naziva dobrim, izvrsnim, uzvisenim.

Duboko smo mi pali: malo ko uvidja da je palo bice i da mu je potreban Spasitelj; vecina gleda na svoj pad kao na stanje potpunog trijumfa i napreze sve svoje snage da ucvrsti i razvije svoje stanje pada.

Covek vise i nije u stanju da sopstvenim naporima odvoji dovedeno zlo od prirodnog dobra. Zlo je prodrlo u sam pocetak coveka; covek se zacinje u bezakonju, radja se u gresima.[4] Od samog svog rodjenja covek nema nijednog dela, nijedne reci, nijedne pomisli, nijednog osecanja u kojima je dobro, bar za tren, bilo bez vece ili manje primese zla. To posvedocuje i Sveto pismo, i kaze da medju palim ljudima nema nijednog pravednog; svi zastranise i zajedno nevaljali postase: nema ha koji cini dobro, nema bas nijednoga.[5]

Ukazujuci na palu prirodu, sveti apostol Pavle govori: Dobro ne zivi u meni, to jest u tijelu mojemu.[6] Ovde pod tijelom apostol ne podrazumeva covecije telo u doslovnom smislu, nego telesno stanje celokupnog coveka: njegovog uma, srca i tela. I u Starom zavetu nazvan je tijelom celokupni covek: Nece se duh moj, rekao je Bog, dovijeka preti s ljudima, jer su tijelo.[7] U tom telesnom stanju, kao u svom telu, zive greh i vecna smrt. Za telesno stanje apostol ima nazive tijelo smrti,[8] tijelo grjehovno.[9] To stanje se naziva telom, telom smrti i greha, zato sto su u njemu misao i srce, ciji je zadatak da streme ka duhovnom i svetom, upuceni i prikovani samo za materijalno i gresno, i zive u materiji i grehu. Covecije telo samog apostola bilo je hram Svetog Duha, bilo je prozeto Bozijom blagodacu i izlivalo iz sebe dejstva Bozije blagodati.[10] Na njega ne mogu da se odnose izrazi koji se tako verno odnose na telesno stanje u koje se covekova priroda survala prilikom pada: Koji su po tijelu ne mogu ugoditi Bogu;[11] da bi se unistilo tijelo grjehovno;[12] ko ce me izbaviti od tijela smrti ove?[13]

Apostol izvanredno opisuje mesanje dobra sa zlom u palom coveku, prepustenom sopstvenim naporima na cinjenju dobra, pri cemu zlo nuzno izbija iz prirode, izopacuje covekovo dobro i obara zamisli uma koji uzaludno pokusava da istinsko sluzenje Bogu uvede u hram duse. Zakon je duhovan, govori apostol, aja sam tjelesan, prodan u ropstvo grijehu. Jer ne znam sta cinim,jer ne cinim ono sto hocu, nego sto mrzim to cinim. Ako li cinim ono sto necu, priznajem da je zakon dobar. Tada to ne cinim vise ja, nego grijeh koji zivi u meni. Jer znam da dobro ne zivi u meni, tojest, u tijelu mojemu; jer htjeti imam u sebi, ali uciniti dobro ne nalazim. Jer dobro, sto hocu, ne cinim, nego zlo, sto necu, ono cinim. A kad cinim ono sto necu, vec ne cinim to ja, nego grijeh koji zivi u meni. Nalazim, dakle, zakon: kada hocu dobro da cinim, zlo mije prisutno. Jer se radujem Bozijem zakonu po unutarnjem covjeku; ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom grijeha koji je u udima mojim. Ja jadni covjek! Ko ce me izbaviti od tijela smrti ove? Tako, dakle, ja sam umom sluzim Bozijem zakonu, a tijelom zakonu grijeha.[14] Pod recju tijelo ovde opet treba razumeti telesno stanje koje obara sve pokusaje covecijeg uma da ispuni Boziju volju dok se covek nalazi u stanju pada, dok nije obnovljen Duhom; kada se Duh nastani u coveku, On ga oslobadja od robovanja grehu,[15] da bi se unistilo telo grehovno,[16] to jest telesno stanje u coveku. Tako treba razumevati i apostolove reci: Tijelo i krv ne mogu naslijediti Carstva Bozijega.[17] Ovde se pod recima tijelo i krv podrazumevaju pomisli i osecanja koji nastaju u nasoj prirodi i drze coveka u telesnom stanju po njegovom umu, srcu i telu.

To stanje je stanje staroga covjeka.[18] Apostol zapoveda hriscaninu da ostavi to stanje i obuce se u novoga covjeka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine.[19] To je ono isto sto je on rekao u Poslanici Rimljanima: Obucite se u Gospoda Isusa Hrista,[20] i u Prvoj poslanici Korincanima: Nosicemo i sliku nebeskoga[21] (coveka). Izvesno je da je apostol bio obnovljen Duhom i da je bio obucen u Hrista; prosvetljen Duhom i pokretan ljubavlju prema bliznjima, on je u ime palog coveka, koji se naprezao da raskine lance greha, izgovorio ispovedanje stanja u kome covek, zbog zla koje zivi u njemu i vrsi nasilje nad njim, ne moze da ne cini zlo, cak i kada bi zeleo da cini dobro.[22] Takvo vidjenje covecijeg pada je dar Bozije blagodati.[23]

U zajednici palog covecanstva neke ljude nazivaju dobrima. Tako ih nazivaju nepravilno, relativno. U toj zajednici dobrim se naziva onaj covek koji cini najmanje zla, a zlim onaj koji cini najmanje dobra. Uostalom, zli covek moze toliko da napreduje u zlu da se sva njegova delatnost pretvara u neprekidni niz zlodela. Dobar covek, u preciznom smislu, ne postoji. Nema coveka koji bi u svom palom stanju cinio cisto dobro, neopoganjeno zlom: Niko nije blag osim jednoga Boga,[24] govori Rec Bozija. Sve ljude Ona smatra i naziva zlim.[25] Starozavetni pravednici nazivani su pravednicima jedino u odnosu na ostale ljude,[26] a ne u odnosu na Boga. U odnosu na Boga celokupno covecanstvo, bez izuzetka, postalo je nedostojno; sva dela padom pokvarene prirode postala su neblagougodna Bogu zato sto su opoganjena neodvojivom primesom zla.

Sama vera u obecanog Iskupitelja, koja se dokazuje delima vere, i zbog koje je Bog primio starozavetne pravednike, i koja im je uracunata u pravednost,[27] pruzala je nadu u spasenje, nadu u izlazak iz tamnica pakla, u koje su bacene ljudske duse, bez izuzetka, nakon odvajanja od tela, dok ocoveceni Bog nije slomio prijevornice i vrata pakla.

Kao da je bilo malo to sto je greh posredstvom pada postao gotovo prirodan coveku, toliko prirodan da je Pismo greh nazvalo zivotom,[28] da je odricanje od greha postalo odricanje od sebe,[29] pa je pali covek primio u sebe satanu, koji ga je sablaznio, i postao stan satanin. “Ispostavlja se”, govori prepodobni Makarije Veliki, “da i sam neprijatelj na neki nacin prebiva u nama, bori se i zarobljava nas.”[30] Ovo ni u kom slucaju nije proizvoljno misljenje, nije masta, nego opitno znanje, a to znanje dobijaju oni koji, kako govori isti taj ugodnik Boziji, postojano ostaju u molitvi i nepokolebivo se suprotstavljaju svome neprijatelju.[31]

Hriscaninu koji zivi u svetu takvo opitno poznanje covekovog pada nije dostupno zato sto su ga svezale razne brige, a i zato sto ga ne4restana rasejanost odvlaci od vidjenja samog sebe. Nije za njega nase slovo. Neka on dobrim delima u krilu Pravoslavne crkve, narocito milostinjom i celomudrenoscu, stvara svoje spasenje. Mi besedimo sa monasima, koji su se potpuno predali sluzenju Bogu, koji zele da Carstvo Bozije ugledaju u sebi, otkriveno u sili i slavi. Neizmenljivi duhovni zakon podviznistva zahteva da covek najpre raskine materijalne lance, kojima je svezan izvana, i da tek tada pocne da raskida one lance kojim su ga duhovi zlobe svezali u dubini njegovog uma i srca. “Ispostavilo se”, govori sveti Makarije Veliki, “da je covek nakon prestupanja zapovesti i nakon izgona iz raja svezan na dva nacina, i dvema vrstama lanaca: ispostavilo se da ga u ovom svetu vezuju predmeti sveta i ljubav prema svetu, to jest prema telesnim zeljama i strastima, prema bogatstvu i slavi, takodje ljubav prema tvarima, prema zeni i deci, prema srodnicima, prema domovini, prema mestima, prema odelima, krace receno, ljubav prema svim onim vidljivim stvarima od kojih mu Rec Bozija zapoveda da se dragovoljno odrekne (zato sto se covek dragovoljno pokorava svemu vidljivom), da se razresi i oslobodi svega toga da bi zatim mogao potpuno da ispuni Boziju volju. A u sebi (covecija) dusa je toliko svezana, zakljucana, okruzena zidinama i okovana okovima mraka i svim ostalim sredstvima duhova zlobe da ne moze, kako bi htela, da ljubi Boga, da veruje u Njega i da ga postuje.”[32] Dalje u svojoj besedi veliki ugodnik Boziji i ucitelj monaha poucava da svoje zarobljenistvo, svoje ropstvo, svoju vecnu smrt mogu da otkriju u sebi samo oni koji su zbacili sa sebe okove sveta i predali se istinskom i izuzetnom sluzenju Bogu. Onaj ko se, suprotno ovome, nije prethodno potrudio da raskine lance koje je na njega stavila materija, to jest vidljivi svet i zemaljski prolazni zivot, sa svojim prilikama i odnosima, taj nikada nece poznati, nece primetiti da je zarobljen, i nece zapaziti duhove zlobe koji dejstvuju u njemu. On zauvek ostaje stran samom sebi zato sto gaji u sebi skrivene strasti, ali ih ne poznaje: veoma cesto pobude strasti on smatra pobudama pravde, i njihovo dejstvo smatra dejstvom Bozije blagodati ili utehom savesti. U samom monaskom zivotu telesni podvig, koliko god on bio veliki, ne moze sam po sebi da otkrije unutrasnje lance i unutrasnju nesrecu: za to je potreban duhovni podvig. Telesni podvig bez duhovnog podviga vise je stetan nego koristan; on neobicno mnogo pojacava strasti duse: slavoljublje, licemerje, lukavstvo, gordost, mrznju, zavist, uobrazenost.[33] “Ako unutarnje delanje po Bogu”, rekao je veliki Varsanufije, “ne pomaze coveku, onda se on uzalud trudi i u spoljasnjem.”[34]

Sledeci duhovni podvizi otkrivaju podvizniku njegovo unutrasnje robovanje, a u isti mah podizu bitke u njegovim pomislima i osecanjima.

1) Istinska poslusnost. Posredstvom istinske poslusnosti podviznik pocetnik, odsecajuci, Boga radi, svoju volju i svoja shvatanja – u zelji da ispuni volju i shvatanja podviznika koji je vec napredovao i neuskrativo zadobio poslusnost prema Bogu – neizostavno podstice palog andjela na protivdejstvo, i time otkriva njegovo prisustvo u sebi. Ako podviznika ne sablazne zle spletke, predlozi i razni izgovori kojima lukavi nastoji da ga odvuce od poslusnosti, i ako ostane postojan u podvigu, on ce podstaci nevidljivog neprijatelja na zavist i ljutu borbu, u kojoj taj neprijatelj nece propustiti priliku da podigne u podvizniku razna gresna mastanja, pomisli, osecanja, zanose, i time ce podviznik otkriti u dubini srca skriveno, izuzetno veliko, a naizgled potpuno nepostojece zlo.

2) Citanje, izucavanje i ispunjavanje jevandjelskih zapovesti, zato sto one, odsecajuci delatni greh, prvenstveno istrebljuju greh u samom umu, u samom srcu. Ispunjenje tih zapovesti, ili, pravilnije, naprezanje u ispunjavanju zapovesti, nuzno izoblicava greh koji zivi u nama i izaziva zestoku unutrasnju borbu, u kojoj najvise ucestvuju duhovi zlobe.

3) Sramocenja i druge nevolje takodje otkrivaju greh skriven u dubini duse. Nevolju i zovemo iskusenjem upravo zato sto ona otkriva skriveno stanje srca. U coveku jos zarobljenom vlascu greha, sasvim prirodno, upravo nevolja izoblicava greh koji zivi u dubini duse, otkriva ga posredstvom ozaloscenog srca, tuge, pomisli roptanja, negodovanja, samoopravdavanja, osvete, mrznje. Nesumnjivi znak dejstva palog gordog duha je pojacano dejstvo tih strasti u dusi, narocita najezda i pritisak pomisli i mastanja.

4) Pazljiva molitva, narocito molitva imenom Gospoda naseg Isusa Hrista, uz naprezanje na spajanju srca i uma, razotkriva zmiju koja se gnezdi u dubini srca, ranjava je i podstice na kretanje. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul u svom delu o tihovanju i molitvi navode sledece reci svetog Jovana Zlatoustog: “Molim vas, braco, nikada ne gazite i ne prezirite pravila molitve. Slusao sam nekada oce kako govore da onaj koji pogazi ili prezre to pravilo i nije monah. Takav – i kada jede, i kada pije, i kada prebiva u keliji, ili sluzi, ili putuje, ili sta drugo cini – mora bez prestanka da vapi ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me, da bi neprestano pominjanje imena Gospoda naseg Isusa Hrista razdrazivalo neprijatelja na bitku. Najpre ce ugledati zlo u unutrasnjosti svog srca, a zatim (u srcu skriveno) dobro (to jest Boziju blagodat), koja je svetim krstenjem zasadjena u svakog pravoslavnog hriscanina.”[35] Prepodobni Makarije Veliki uci da takvo stanje unutrasnje borbe treba podnositi dobrodusno, sa nesumnjivom verom i nadom u Gospoda, sa velikim trpljenjem, ocekujuci od Gospoda pomoc i dar unutrasnje slobode. Bitka ne moze biti krunisana pobedom, i sloboda ne moze biti osvojena naporima samog coveka: i jedno i drugo je dar Boziji, darovan podvizniku u svoje vreme, poznato jedino Bogu.[36]

Mnogo grese oni koji se nalaze pod vlascu strasti a zahtevaju od sebe da budu bestrasni. Zbog takvog nepravilnog zahteva prema sebi, koji je samo posledica nepravilnog misljenja o sebi, oni padaju u neobicno veliku zbunjenost kada se pokaze da u njima na bilo koji nacin zivi greh. Oni tada padaju u uninije, u beznadje. Njima se, zbog nepravilnog misljenja o sebi, cini da je ta projava greha nesto neobicno, nesto sto se ne uklapa u postojeci red. A u stvari, projava greha u pomislima, osecanjima, recima i delima (ovde govorimo o zanosima, a ne o smrtnim gresima, ni o voljnim gresima) sasvim je logicna, prirodna, nuzna. “Ako nas strast uznemirava”, govori prepodobni ava Dorotej, “onda to ne sme da nas zbunjuje, jer padati u zbunjenost zbog toga sto nas strast uznemirava nije nista drugo do delo bezumlja i gordosti, posledica nepoznavanja stanja svoje duse i izbegavanja truda. Tako su o tome rekli oci. Mi ne napredujemo upravo zato sto ne znamo svoju meru, sto nemamo strpljenja u zapocetim delima, sto bez truda hocemo da zadobijemo vrlinu. Cemu se cudis, strasni covece, kada te strast uznemirava? Zbog cega se zbunjujes? Stekao si strast, imas je u sebi, i zbunjujes se! Primio si u sebe i njene zaloge, a kazes: ‘Zasto me ona uznemiruje?’ Bolje je trpi, podvizavaj se, i moli Boga.[37]

Oni koji sagledavaju u sebi greh upravo zbog tog sagledavanja ceo dan zemaljskog zivota provode u opominjanju na svoju gresnost, umom pokazuju sebe, svoje jadno stanje Gospodu, i vapiju sa bolom u srcu: Oci su moje svagda ka Gospodu, jer ce On izbaviti od zamke noge moje. Pogledaj na me i pomiluj me, jer sam jedinak (= samac) i siromah. Izbavi od maca dusu moju, i iz ruke psece jedinicu moju. Jer kakva je korist covjeku ako sav svijet zadobije a dusi svojoj naudi? Ili kakav ce otkup covjek dati za dusu svoju? Spasi me iz usta lavljih i od rogova nosoroga smernost moju, jer suparnik vas, djavo, kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere. Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehove moje. Vidi neprijatelje moje kako se umnozise, i mrznjom nepravednom omrznuse me. Sacuvaj dusu moju, kao sto si sacuvao dusu Jova, sluge Tvoga, i izbavi me; da se ne postidim.jer se u Tebe pouzdah”[38] Onaj koji zivi po ovim pravilima, taj ce, bez imalo sumnje, biti udostojen da u svoje vreme kaze: Trpeci potrpeh Gospoda, i obrati paznju na me, i uslisa moljenje moje; i izvede me iz rova mucenja i iz blata mulja (mnogog), i postavi na kamen noge moje, i uspravi stope moje; i stavi u usta moja pesmu novu, himnu Bogu nasem.[39] Istinit je Onaj koji daje obecanja onima koji se uzdaju u Njega i koji se ne daju otrgnuti od uzdanja u Njega, bez obzira na to sto ih greh svojim nasiljem dugo i iscrpljujuce muci u srcu. Darovalac ce sigurno ispuniti svoje obecanje. A zar Bog nece odbraniti – svedoci Sin Boziji – izabranike svoje koji mu vapiju dan i noc i zar ce oklijevati? Kazem vam da ce ih ubrzo odbraniti.[40] Rec oklijevati ovde oznacava da Bog dopusta grehu i duhovima zlobe, koji zive u coveku, da odredjeno vreme iskusavaju coveka radi njegove koristi. Sveti Makarije Veliki govori: “Knez ovoga veka je stap koji kaznjava (urazumljuje) one koji su jos deca po duhu, i bic koji im zadaje rane, ali time sto ih ozlobljava i iskusava, on im, kako smo ranije rekli, priprema veliku slavu i veliku cast… Taj stap uredjuje neko veliko delo spasenja, kako je negde kazano: Zlo, imajuci za cilj zlo, pospesuje dobro. Za dobre duse, za duse dobre volje, i najveca nevolja pretvara se u dobro, sto svedoci i sam apostol: Onima koji ljube Boga sve pomaze na dobro.[41] Tom stapu, koji vaspitava tako sto kaznjava, dopusteno je da dejstvuje da bi sudovi bili ispitani, kao u uzarenoj peci, da bi dobri postali tvrdji, i da bi losi pokazali da lako pucaju i da ne mogu da izdrze veliku vatru. Djavo je delo i sluga Boziji, i ne moze da iskusava onoliko koliko on odluci, ne moze da ozlojedjuje onoliko koliko on hoce, vec onoliko koliko mu Boziji mig dozvoli i dopusti. Bog tacno zna stanje svih, i svakom coveku dopusta onoliko iskusenja koliko sam taj covek ima sila. Vjeran je Bog – govori apostol – koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete, nego ce uciniti sa iskusenjem i kraj, da mozete podnijeti.[42] Koji iste i kuca na vrata, koji trazi do kraja, taj ce dobiti to sto trazi.”[43]

Zasto Bog dopusta da duhovi zlobe i greh iskusaju podviznika? Zato sto covek ima preku potrebu da tacno i detaljno sazna svoj pad, jer bez toga ne moze da pozna i primi Iskupitelja onako kako treba. Covek mora da pozna svoju palu prirodu, njene sklonosti, njoj svojstvenu delatnost, da kasnije, kada primi blagodat Svetog Duha, koju mu daje Iskupitelj, ne bi upotrebio tu blagodat na svoju duhovnu stetu ili da ne bi njena dejstva pripisao sebi, vec da bi bio njen dostojan sasud i njeno dostojno orudje. Sveti Grigorije Sinait govori: “Ako covek ne bude napusten i porazen i savladan zato sto se pokorio svakoj strasti i pomisli, i u duhu pobedjen, a pri tome ne dobija nikakvu pomoc ni od dela, ni od Boga, ni od bilo koga drugog, zbog cega dolazi skoro do ocajanja, jer je iskusavan sa svih strana – tada on ne moze da dodje u skrusenost duha, ne moze da smatra da je manji od svih, da je poslednji i sluga svima, izuzimajuci same demone, koji su ga mucili i pobedili. To je smirenje koje dopusta promisao Boziji, kazneno-vaspitno smirenje, posle kojeg Bog daruje drugo, uzviseno smirenje, koje je bozanstvena sila, koja dejstvuje pomocu Boga i pomocu Njega cini sve; (covek) vidi tu silu u sebi kao orudje, i tim orudjem cini Bozija cuda.”[44] Tako se objasnjava ta divna pojava, tj. svetitelji Boziji; buduci da su sasudi Svetog Duha, oni su ujedno videli, shvatili, ispovedali sebe kao najvece gresnike, dostojne privremenih i vecnih kazni. Oni su ozbiljno upoznali i izucili svoju palu prirodu, videli da u njoj nema nicega neoskrnavljenog, i stoga su sve dobro koje je Bozija blagodat, nastanivsi se u njima, ucinila posredstvom njih sa punim ubedjenjem pripisali toj blagodati, i stalno strepeli da pala priroda ne izrodi neku pomisao ili neko osecanje uvredljivo za Svetog Duha.[45] Brzi prelazak iz stanja borbe u stanje duhovne slobode ne donosi korist coveku. Sveti Makarije Veliki napominje da “duse koje su vec pricasnice Bozije blagodati, vec pune nebeske sladosti, vec posednice naslada duhovnog mira, ali nepotvrdjene, neiskusane u nevoljama koje im nanose zli duhovi cesto ostaju detinjasto slabe i nesposobne za Carstvo nebesko.

Ako li ste bez karanja, govori sveti apostol, koje su svi iskusili, onda ste kopilad, a ne sinovi.[46] Iskusenja i nevolje se i salju coveku radi njegove koristi, da bi dusa, ispitana u nevoljama, postala jaca i casnija pred svojim Gospodom. Ako izdrzi do kraja sa nadom u Gospoda, onda ne postoji mogucnost da ona ne dobije dobra koja je obecao Sveti Duh, i potpuno oslobodjenje od zlobe strasti.”[47] Zbog tog Bozijeg providjenja Hristovi podviznici, izuzimajuci nekolicinu njih, znatan deo svog zemaljskog stranstvovanja provode u gorkoj borbi protiv greha, pod jarmom nemilosrdnog faraona. Prilikom izlaska iz Egipta – zemlje u kojoj peku ciglu i jedu meso do presitosti, sto odslikava plotsko stanje – sluge istinskog Boga su oplenile Egipcane, to jest odnele su sa sobom bogatstvo delatnog znanja koje se dobija u borbi protiv greha i duhova zlobe. Takva je odluka Bozijeg duhovnog zakona.[48] Sveti Isak Sirijski prica sledecu pricu: “Neko od svetih je govorio: ‘Bese neki otselnik, starac dostojan postovanja. Uputio sam se jednom prilikom njemu jer me je pritiskala tuga od iskusenja koja su me stigla. Starac je u to vreme bio bolestan, lezao je. Pozdravio sam ga, seo kraj njega, i rekao mu: ‘Oce! Pomoli se za mene; demonska iskusenja me mnogo zaloste.’ On otvori oci, pogleda me pazljivo, i rece: ‘Sine! Ti si mlad: na tebe Bog ne dopusta iskusenja.’ Odgovorih mu: ‘Tacno, mlad sam, ali sam podvrgnut iskusenjima krepkih muzeva.’ On opet rece: ‘Ako je tako, onda Bog hoce da te ucini mudrim.’ A ja rekoh: ‘Kako ce me Bog uciniti mudrim kada svakog dana dozivljavam smrt?’ On opet: ‘Bog te voli, cuti. Bog ce ti dati Svoju blagodat,1 i dodade: ‘Znaj, sine, da sam se ja trideset godina borio protiv demona. Nakon dvadeset godina borbe nisam osetio nikakvo olaksanje. U dvadeset petoj godini borbe poceo sam da osecam pocinak od delanja. Pocinak je vremenom postajao veci. U dvadeset osmoj godini borbe pocinak je poceo narocito da se uvecava. Pred sami kraj tridesete godine borbe pocinak se tako ucvrstio (ranije se, znaci, menjao: cas je dolazio, cas odlazio) da vise ne znam ni meru do koje je napredovao…’ Eto kakav je pocinak iznedrilo veoma tesko i dugotrajno delanje (podviga).'”[49]

Polozimo najpre nadu na naseg svesilnog i sveblagog Boga, a onda se potrudimo da istinskim monaskim zivotom kroz oblak, dim i oluju misli, koje nam neprestano dolaze, sidjemo nasoj dusi, toj dusi koju je greh zarobio i umrtvio, smrdljivoj, unakazenoj, polozenoj u grob pada. Tamo, u bezdanu srca, ugledacemo zmiju, ubicu nase duse.[50] Duboko i tacno poznavanje covekovog pada veoma je vazno za Hristovog podviznika, jer jedino iz tog znanja, kao iz samog pakla, on moze molitveno, u istinskoj skrusenosti duha da vice Gospodu onako kako uci sveti Simeon Novi Bogoslov: “Boze i Gospode svih! Vladaru svega sto dise i svake duse, jedini koji mozes da me iscelis, uslisi molitvu mene gresnog, i silaskom svesvetog i zivotvornog Duha umrtvi i pogrebi zmiju koja se gnezdi u meni.”[51] U stanju pada greh i djavo vrse toliko nasilje nad covekom da on nema nikakve mogucnosti da im se protivi, a onda ga, protivno njegovoj volji, uvlace[52] najvise u spoticanja u mislima, a ne u smrtne grehe, kako smo ranije rekli. Kod revnosnih podviznika unutrasnja volja veoma retko dopusta da se otkrije i recju, a kamoli delom.


NAPOMENE:

1. 1 Tim 6,20,21.

2. Ps 37,11.

3. Lk 11,13.

4. Ps 50, 7.

5. Rim 3,10-12.

6. Rim 7, 8.

7. Post 6,3.

8. Rim 7,24.

9. Rim 6,6.

10. Dap 19, 12.

11. Rim 8,8.

12. Rim 6,6.

13. Rim 7,24.

14. Rim 7, 14-25.

15. Rim 7,14.

16. Rim 6,6.

17. 1 Kop 15, 50.

18. Ef 4, 22.

19. Ef 4,24.

20. Rim 13,14.

21. 1 Kop 15,49.

22. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

23. Navodeci blagodatna duhovna vidjenja koja izlaze pred um Hristovog podviznika prilikom njegovog postepenog ciscenja sveti mucenik Petar Damaskin stavlja u ta vidjenja i vidjenje pada, kome se covecanstvo predalo. Sveti Petar Damaskin, O osam umnih vidjenja, knj. 1. Dobrotoljublje, tom 3.

24. Mk 10,18

25. Lk 11, 13.

26. Rim 4,2,3; Jov 1, 8.

27. Rim 4,28; Gal. 2,1.

28. Mt 10, 39.

29. Mt 16,24.

30. Slovo 4, gl. 16. To se jasno vidi iz zabrana pred svetu tajnu krstenja. Pali covek je postao stan ne samo greha nego i satane; tajna svetog krstenja izgoni satanu iz coveka; ali ako krsteni provodi bezbrizan i gresni zivot, satana se vraca u njega, sto cemo objasniti u daljem tekstu. Vidi Poredak svetog krstenja u Trebniku.

31. Slovo 4, gl. 5.

32. Prep. Makarije Veliki, Beseda 21, gl. 1

33. Sesnaest pouka prep. Sinklitikije, Nezaboravna kazivanja.

34. Odgovor na pitanje 210.

35. Gl. 49, deo 2. Ovaj citat je potpunije naveden u Slovu o Isusovoj molitvi.

36. Beseda 21. gl. 3 i 4.

37. Pouka 13, O tome kako izdrzavati iskusenja. Nas ruski podviznik, starac Serafim Sarovski, govori: “Treba snishoditi svojoj dusi u njenim slabostima i nesavrsenostima i trpeti svoje nedostatke, kao sto trpimo druge, no ne treba se razlenjiti, vec treba podsticati sebe ka boljem. Ako si uzeo mnogo hrane, ili si ucinio sta drugo slicno ovome, srodno covecijoj slabosti,nemoj da te to zbunjuje, i nemoj dodavati stetu na stetu, vec hrabro pokreni sebe ka ispravljanju, a u isti mah se trudi da sacuvas dusevni mir, po recima apostola: Blazen je onaj ko ne osudjuje sebe za ono sto nadje za dobro” (Rim 14,22). Kazivanje o zivotu i podvizima starca Serafima, Moskva, 1844.

38. Ps 24,1520; Ps 21,21,22; MT 16,26; 1 Pt 5, 8; Jov 2, 6.

39. Ps 39.24.

40. Lk 18, 7, 8.

41. Rim 8, 28.

42. 1 Kop 10, 13.

43. Slovo 4, gl. 68.

44. Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, glava 117, Dobrotoljublje, tom 1.

45. Prep. Makarije Veliki, Beseda 27, glave 4, 5 i 18.

46. Jev 12, 8.

47. Slovo 7, gl. 14.

48. Izl 3,21,22.

49. Slovo 31. Ovde je upotrebljena rec “delanje” zato sto oci najcesce tako nazivaju podvig uma i srca, dok recju “podvig” cesce oznacavaju telesne trudove. Prep. Varsanufije, Odgovor 210. Isak Sirijski, Slovo 56.

50. Prep. Makarije Veliki, Slovo 1, gl. 1.

51. Dobrotoljublje, tom 1. Delatne i bogoslovske glave, gl. 43.

52. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

%d bloggers like this: