5. STANjE NAKON ČOVJEKOVOG ISKUPLjENjA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEĆIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

5. STANjE NAKON ČOVJEKOVOG ISKUPLjENjA

Covecija priroda je obnovljena kroz iskupljenje. Bogocovek ju je obnovio Sobom i u Sebi. Takva Gospodom obnovljena covecija priroda se kalemi na palu prirodu posredstvom krstenja. Krstenje ne unistava prirodu, vec stanje njenog pada; krstenje ne cini prirodu drugacijom, vec menja njeno stanje tako sto ljudsku prirodu cini pricasnicom Bozije prirode.[1]

Krstenje je ujedno i umrtvljenje i ozivotvorenje, ujedno i sahrana i rodjenje. U banju krstenja se pogruzava ozleda pale prirode, dobijena zbog greha, u nju se ta ozleda sahranjuje, u njoj ona i umire, a iz banje ustaje obnovljena priroda; u banju se pogruzava sin starog Adama, a iz banje izlazi sin Novog Adama. Gospod je to posvedocio recima: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne moze uci u Carstvo Bozije. Sto je rodjeno od tijela, tijelo je; sto je rodjeno od Duha, duh je.[2] Iz ovih reci je ocigledno da Sveti Duh prima u banju krstenja telesnog coveka, dakle onakvog coveka kakav je on postao nakon pada, a iz banje izvlaci istog tog coveka, ali vec duhovnog, dakle coveka u kome je umrtvio gresno telesno stanje i koga je duhovno rodio. Na krstenju se coveku oprasta prvorodni greh, preuzet od praroditelja, a oprastaju mu se i licni gresi ucinjeni do krstenja. Na krstenju se coveku daruje duhovna sloboda:[3] greh vise ne vrsi nasilje nad njim, vec covek moze po svojoj volji da bira dobro ili zlo. Krstenje izgoni satanu iz coveka, izgoni, dakle, onoga koji zivi u svakoj paloj prirodi. Krstenom coveku je prepusteno da odluci hoce li da prebiva u hramu Bozijem i da bude slobodan od satane, ili ce da udalji iz sebe Boga, i ponovo postane stan satane.[4]

Krstenjem se covek oblaci u Hrista.[5] Krstenjem svi ljudi postaju jednaki, zato sto je dostojanstvo svakog hriscanina isto. Ono je Hristos. To dostojanstvo je beskrajno veliko; u njemu se ponistava svaka zemaljska razlika izmedju ljudi.[6] Tu razliku, beznacajnu po spoljasnjosti, Hristos nije oduzeo za vreme zemaljskog zivota, i upravo zato sto ostaje, ona jos jasnije otkriva svoju beznacajnost. Tako truplo iz kojega je izasla dusa smatramo mrtvim iako se ono jos nije raspalo. Krstenjem se obilno izliva na coveka blagodat Svesvetog Duha, koja je odstupila od prekrsioca Bozije zapovesti u raju, od sledbenika gresnog razuma i volje palog andjela. Blagodat ponovo pristupa onome ko se iskupljen krvlju Bogocovekovom miri sa Bogom, odrice svog razuma i svoje volje, i pri tome sahranjuje u banji krstenja strasti pale prirode, to jest njen zivot – uzrok smrti. “Hristos, kao savrseni Bog”, rekao je prepodobni Marko Podviznik, “darovao je krstenima savrsenu blagodat Svetog Duha, a ona ne prima nase priloge, vec nam se otkriva i javlja po meri delanja zapovesti.”[7] Cinjenjem dobra koje pripada obnovljenoj prirodi krsteni covek razvija u sebi blagodat Svesvetog Duha dobijenu na krstenju; sama po sebi blagodat je neizmenljiva, ali njeno sijanje u coveku je onoliko jace koliko je jace Hristovo dobro koje covek cini: suncev zrak sam po sebi jeste neizmenljiv, ali je njegovo sijanje onoliko jace koliko je nebo cistije, koliko je slobodnije od oblaka. Suprotno od ovoga, ako covek i nakon krstenja cini zlo, ako cini ono sto mu nalaze pala priroda, ako je ozivljava, onda on vise ili manje gubi duhovnu slobodu: greh ponovo dobija nasilnu vlast nad covekom; djavo ponovo ulazi u coveka, postaje njegov gospodar i vodja. Svemoguca desnica Bozija je izbavila coveka iz zalosnog i teskog robovanja, a covek je opet, po sopstvenoj volji, u okovima, u zarobljenistvu, u tamnici, u paklu. Takvoj nesreci covek se izlaze u vecoj ili manjoj meri, saobrazno gresima koje sebi dozvoljava, i saobrazno navici koju je sticao tokom gresnog zivota. Greh koji zivi u coveku i vrsi nasilje nad njim nazivamo strascu. Strast nije uvek ocigledna: ona moze tajno da zivi u coveku i da ga unistava. Krsteni covek potpuno gubi duhovnu slobodu i onda kada dozvoli sebi da provodi zivot po razumu i volji pale prirode, ne hajuci na cinjenicu da se odrekao svoje prirode i obavezao se da ce u svim delima, pomislima i osecanjima ispoljavati samo obnovljenu Boziju prirodu, to jest da ce ziveti jedino po volji i umu Gospoda Isusa Hrista – drugim recima, po jevandjelskim zapovestima i ucenju. Slediti svoju palu prirodu, slediti njen razum i njenu volju, to znaci na delu odbacivati Hrista i obnovljenje koje je On darovao na krstenju. Ozivljavanje pale prirode u sebi nije nista drugo do potpuno vracanje ka vecnoj smrti, potpuno nastanjivanje i umnozavanje smrti u sebi. Zasto su propali i zasto propadaju Judejci i Jelini? Zato sto vole palu prirodu. Jedni hoce da sacuvaju dostojanstvo kao pravdu pale prirode, kao njeno dobro, drugi kao njen razum, a i jedni i drugi se udaljavaju od Hrista, jedine Istine, jedine riznice znanja.[8] Onaj ko se nije odrekao prirode, ko nije uvideo da je ona, zbog nepotrebnog pada, u svakom smislu necista, taj ne moze da se priblizi Hristu, ne moze da primi Hrista, ili da ga primi i ostane u primanju.

Bozija milost je jasno pokazala u vidljivoj prirodi mnoga tajanstvena hriscanska ucenja. Ozivljavanje svih biljaka u prolece je slika vaskrsenja ljudi; dejstvo nekih lekova, koji najpre otkriju bolest i naizgled je pospese, a onda je izlece, jeste slika duhovnog podviga, koji najpre razotkriva u coveku njegove tajne strasti, pokrene ih, a onda ih, malo-pomalo, unistava.[9] I krstenje ima svoju neobicnu sliku u prirodi. Podjimo u bastu i pogledajmo sta radi bastovan sa stablima jabuka da bi ih osposobio da donose ukusne plodove. Jabuka koja je iznikla iz semena, makar i najbolje jabuke, moze da donosi samo kisele, gorke, stetne i neupotrebljive plodove; zato svaku jabuku izniklu iz semena nazivaju divljom. Nasa pala priroda je kao ta jabuka. Ona moze da donosi samo gorki, pogubni plod; kada se dobro pomesa sa zlom, i kada ga zlo zatruje, onda takvo dobro i samo postaje zlo od primesa zla, i ubija coveka koji smatra da ono jeste dobro, dostojno Boga i coveka. Da bi divlju jabuku pretvorio u pitomu, bastovan bez milosti odseca sve njene grane i ostavlja samo stablo. Na takvo stablo kalemi grancicu pitome jabuke; ta grancica srasta sa stablom i korenom, pusta svoje grane na sve strane, njene grane zamenjuju odsecene grane; prirodno drvo postaje neprirodno, nakalemljeno. Nakalemljeno drvo stoji na prirodnom stablu, crpi sokove iz zemlje kroz prirodni koren – recju, svoj zivot neraskidivo povezuje sa zivotom prirodnog drveta. Takvo drvo pocinje da donosi izvrsne plodove, koji pripadaju prirodnom drvetu, a ujedno se potpuno razlikuju od plodova koje donosi prirodno, divlje drvo. Dok god to stablo postoji u basti, bastovan brizno pazi da iz stabla i iz korena ne krenu izdanci prirodnog drveta: oni bi izrasli i opet donosili neupotrebljivi plod, vukli sokove sebi, i tako nakalemljenim granama oduzeli i sokove i snagu da donose svoj prekrasni plod; recju, osusili bi ih i unistili. Dobre osobine, zdravlje i snage takvog stabla jabuke bice ocuvani jedino pod uslovom da sve njegove grane izrastaju samo iz nakalemljene grane. Kalemljenju blagorodne grane na divlju jabuku slicna je sveta tajna krstenja: krsteni covek mora da postupa kao onaj bastovan. Krstenje ne odseca nase bice, iako je ono zaceto u bezakonju i rodjeno u grehu: krstenje odseca telo greha, odseca telesno i dusevno stanje prirode, koje moze da stvara dobro jedino onda kada je pomesano sa zlom; na covekovo bice, na njegov zivot i njegovu sustinu kalemi se Bogocovekom obnovljena covecija priroda. Sve pomisli, osecanja, reci, sva dela krstenog moraju pripadati obnovljenoj prirodi. O tome je prepodobni podviznik Marko rekao: “U dobro mozemo verovati, dobro mozemo ciniti jedino u Isusu Hristu i u Svetom Duhu.”[10] Krsteni nikako ne sme da dopusta u sebi dejstvo pale prirode; on mora da odmah odbacuje sve njene teznje i pobude, cak i one koje spolja izgledaju dobre; on mora da ispunjava jedino jevandjelske zapovesti, i pomislima, i osecanjima, i recima, i delima. Do takvog nacina misljenja dovode nas zapovesti koje je Gospod dao svojim ucenicima i sledbenicima: Ostanite u meni, i ja cu u vama. Kao sto loza ne moze roda roditi sama od sebe ako ne ostane na cokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ja sam cokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne mozete ciniti nista. Ko u meni ne ostane, izbacice se napolje kao loza, i osusice se, i skupice je, i u oganj baciti, i spaliti. Ostanite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje odrzite, ostacete u ljubavi mojoj.[11] Moze li sta biti jasnije, odredjenije od ovoga? Jedino onaj koji brizno odrzi jevandjelske zapovesti, jedino onaj koji ispunjava od Boga date zapovesti onako kako to i dolikuje moze da ostaje u ljubavi prema Bogu, ne u onoj ljubavi koja pripada paloj prirodi, nego u onoj koja je dar Svetog Duha, koja se izliva u obnovljenog coveka dejstvom Svetog Duha[12] i sjedinjuje coveka sa Bogom. Onaj koji ne mari za zapovesti i sledi teznje pale prirode, taj narusava ljubav, raskida sjedinjenje. Jevandjelje kaze da je Isus pozvao narod i svoje ucenike i objavio im sledece: Ko hoce za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoce zivot svoj da sacuva, izgubice ga, a ko izgubi zivot svoj mene radi i jevandjelja onaj ce ga sacuvati.[13] Ocigledno, ovde se ne zahteva da odbacimo nase bice, no palu prirodu, njenu volju, njen razum, njenu pravdu. Mi smo toliko prihvatili stanje pada, tako smo se stopili sa nasim postojanjem, da je odricanje od njih postalo odricanje od sebe, unistenje svog zivota; a da bismo se spasili moramo se odreci sebe, svog palog ja, koje jos ne priznaje da je palo. Dok to ja postoji, dotle Hristos ne moze da nam donese nikakvu korist. Ako neko ne mrzi i zivot svoj, ne moze biti moj ucenik.[14] Koji ne uzme krst svoj i ne podje za mnom, nije mene dostojan. Koji cuva zivot svoj, izgubice ga, a koji izgubi zivot svoj mene radi, naci ce ga,[15] posvedocio je Gospod. On je zapovedao da svoj zivot izgubimo ne samo Njega radi, nego i radi Jevandjelja, objasnjavajuci poslednjim prvo. Izgubiti zivot radi Gospoda znaci odbaciti razum, pravdu i volju pale prirode, a onda ispuniti Boziju volju i pravdu, izrazenu u Jevandjelju, i slediti Boziji um, koji sija iz Jevandjelja. Svi koji su primoravali sebe da ispunjavaju jevandjelsko ucenje, iskustveno znaju kako su razum, pravda i volja pale prirode suprotni i neprijateljski Jevandjelju. Izmedju njih nema pomirenja i sporazuma. Odbacivanje pale prirode je neizbezni, stvarni uslov spasenja. Svoju palu prirodu odbacuje onaj koji neprestano izucava Jevandjelje i nastoji da ga ozivljava u sebi svakim svojim postupkom i delom. Jevandjelje je Hristovo ucenje. Hristovo ucenje je Bozije ucenje, pa samim tim i zakon. Tacno ispunjenje zakona je neizbezni dug iskupljenih stvorenja zato sto je to zapovedio Bog, Tvorac i Iskupitelj. Nemar u izucavanju i ispunjenju zakona nije nista drugo do odbacivanje samog Zakonodavca.

Sveti apostol Pavle je rekao: Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.[16] To znaci da su krsteni u Hrista primili na krstenju, u samom krstenju, dar od Svetog Duha, koji je uticao na njih; primili su zivo osecanje Hrista, osecanje Njegovih svojstava. Ali krstenima nije oduzeta sloboda da sami, po svojoj volji izaberu staro ili novo, posto ni Adamu u raju nije bila oduzeta sloboda da odrzi zapovest Boziju ili da je narusi. Apostol govori onima koji su poverovali u krstenje: Noc poodmace, a dan se priblizi. Odbacimo, dakle, djela tame i obucimo se u oruzje svjetlosti. Da hodimo posteno kao podanu: ne u pirovanju i pijanstvu, ne u razvratu i bestidnosti, ne u svadji i zavisti. Nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za tijelo ne pretvarajte u pohote.[17] Posto krsteni ima slobodu izbora, Sveti Duh ga poziva da podrzi jedinstvo sa Iskupiteljem, da podrzi u sebi obnovljenu prirodu, da podrzi duhovno stanje darovano krstenjem, da se uzdrzi od ugadjanja zarkim zeljama tela, to jest da se udalji od telesnih zelja, od dusevnog mudrovanja. Isto znacenje imaju apostolove reci: Prvi covjek je od zemlje, zemljan; drugi covjek je Gospod sa neba. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i kakav je nebeski, takvi su i nebeski. I kao sto nosimo sliku zemljanoga – jer se svi radjamo u prvorodnom grehu i sa svim bolestima dobijenim zbog pada i otkrivenim u Adamu nakon njegovog pada – tako cemo nositi i sliku nebeskoga posredstvom krstenja kao darodavca te slike, i briznog drzanja jevandjelskih zapovesti, koje u nama cuvaju celovitost slike, njenu bozansku savrsenost i otmenost.[18] Oblaciti se u lik nebeskog coveka, oblaciti se u Gospoda Isusa Hrista, uvek nositi na telu umiranje Gospoda Isusa Hrista,[19] to ne znaci nista drugo do neprestano umrtvljavati u sebi telesno stanje stalnim ostajanjem u jevandjelskim zapovestima. Tako se obukao, tako je prebivao obucen u Bogocoveka sveti apostol Pavle. Zato je mogao smelo da kaze o sebi: Zivim – ne vise ja, nego zivi u meni Hristos.[20] Isto to on trazi i od svih verujucih. Ili ne poznajete sebe – govori on – da je Isus Hristos u vama? Sem ako u necemu niste valjani (u ruskom prevodu: sem ako niste ono sto biste morali biti).[21] Kakav opravdan zahtev, kakvo opravdano izoblicenje! Sveto krstenje odseca u svakom krstenom coveku palu prirodu, kalemi na coveka Bogocovekom obnovljenu prirodu. Zato se u Svetom pismu krstenje naziva banjom novoga rodjenja, a zivot nakon krstenja novim zivotom.[22] Svaki krsteni je duzan da u sebi otkrije i razvije obnovljenu prirodu, to jest da u sebi otkrije Gospoda Isusa Hrista koji zivi, govori i deluje. Hriscanin koji to ne ucini nije ono sto mora biti.

Sveti apostol Pavle neobicno tacno i podrobno objasnjava tajnu krstenja: Svi koji se krstismo u Hrista Isusa[23] govori on, u smrt njegovu se krstismo.[24] Tako se s njim pogrebosmo kroz krstenje u smrt, da bi, kao sto Hristos ustade iz mrtvih slavom Ocevom, tako i mi hodili u novom zivotu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda cemo i sa vaskrsenjem, znajuci ovo, da se stari nas covjek razape sa Njime, da bi se unistilo tijelo grjehovno, da vise ne robujemo grijehu. Jer ko umrije oslobodi se od grijeha. Ako li umrijesmo sa Hristom, vjerujemo da cemo i zivjeti sa njime, znajuci da Hristos, ustavsi iz mrtvih, vise ne umire; smrt vise ne vlada njime. Jer sto je umro, grijehu je umro jednom zasvagda; a sto zivi, Bogu zivi. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grijehu, a zivi Boguu Hristu Isusu, Gospodu nasem. Da ne caruje, dakle, Grijehu vasemu smrtnom tijelu, da ga slusate u pohotama njegovim; niti dajite udove svoje Grijehu za oruzje nepravde; nego predajte sebe Bogu kao ozivljeni iz mrtvih, i udove svoje Bogu za oruzje pravde.[25] Iz ovoga se opet vidi da je krstenje ujedno i umrtvljavanje i ozivljavanje.

Prilikom sagresenja praroditelja smrt je odmah pogodila dusu; Sveti Duh je odmah odstupio od duse, a On je cinio istinski zivot duse i tela; zlo je odmah stupilo u dusu, a ono je bilo istinska smrt duse i tela. Tvorceva pretnja se doslovno ostvarila: Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusis s njega, umrijeces.[26] Smrt je u jednom trenu ucinila duhovnog coveka telesnim i dusevnim, svetog je ucinila gresnim; telu je prenela ogrubelost, slabunjavost, neciste pozude; potpuno je porazila telo nakon nekoliko vekova.[27] Suprotno ovome, sveto krstenje pruza vaskrsenje dusi, telesnog i gresnog coveka pretvara u duhovnog i svetog, umrtvljava telo greha, to jest covekovo telesno stanje, ne osvecuje samo covekovu dusu nego i telo, daje mu sposobnost da vaskrsne u slavi; a samo vaskrsenje desava se kasnije, onda kada to Bog odredi. Kao sto je izmedju pojave smrti u coveku, nevidljive telesnim ocima, i razdvajanja duse od tela, vidljivog i telesnim ocima, proteklo prilicno vremena, tako i izmedju pojave zivota u coveku i samog ozivljavanja tela, koje mora ponovo da se sjedini sa dusom, protice odredjeno vreme, poznato jedino Bogu. Sto je dusa za telo, to je Sveti Duh za celog coveka, za njegovu dusu i telo. Kao sto telo umire onoga trena kada ga napusti dusa, i to onako kako umiru sve zivotinje, tako i covek umire ceo, i telom i dusom, i za istinski zivot, i za Boga, onoga trena kada ga Sveti Duh ostavi. Kao sto telo ozivljava i vaskrsava onda kada se dusa vrati u njega, tako ceo covek, i telom i dusom, duhovno ozivljava i vaskrsava onda kada se Sveti Duh vrati u njega. Upravo to ozivljavanje i vaskrsavanje coveka desava se u tajni svetog krstenja. Posredstvom svetog krstenja ozivljava i vaskrsava sin prvosazdanog Adama, ali ne u onom stanju neporocnosti i svetosti u kome je Adam bio sazdan: ne, on ozivljava i vaskrsava u onom neuporedivo visem stanju koje je coveku dao ocoveceni Bog. Oni koji su obnovljeni krstenjem ne oblace se u prvobitni, neporocni lik prvosazdanog coveka, nego u lik nebeskog coveka, Bogocoveka.[28] Drugi lik je onoliko iznad prvog koliko je Bogocovek iznad prvog coveka u stanju neporocnosti.

Izmena koju sveto krstenje vrsi u coveku potpuno je jasna, potpuno se oseca; no ta izmena ipak vecini hriscana ostaje nepoznata: krstimo se u detinjstvu, od detinjstva se predajemo zanimanjima koja pripadaju prolaznom svetu i paloj prirodi, a duhovni dar koji nam je dat svetim krstenjem pomracujemo u sebi onako kako gusti oblaci pomrace sunce. No dar se ipak ne unistava: on ostaje u nama celog naseg zemaljskog zivota. Sunce ne prestaje da postoji kada ga oblaci zaklone. Jedino krsteni covek ostavlja delatnost pale prirode, pocinje da pere svoje grehove suzama pokajanja, da raspinje telo sa strastima i pozudama, da stupa na popriste delatnosti Novog Coveka – dar Duha ponovo pocinje da otkriva svoje prisustvo u krstenom, umnozava se, preovladava. Ociscenje pokajanjem je posledica i dejstvo blagodati koju je krstenje zasadilo. Pokajanje je obnavljanje, vracanje stanja stvorenog krstenjem.[29] Iskustveno znanje o izmeni koju je krstenje izazvalo u coveku moze da stekne jedino onaj koji se ocistio pokajanjem.

“Kada se krstavamo”, govori sveti Jovan Zlatousti, “tada dusa, ociscavana Duhom, sija svetlije od sunca, tada ne gledamo samo slavu Boziju, nego iz nje pozajmljujemo neko sijanje. Kao sto cisto srebro stavljeno naspram suncevih zraka sija i od suncevog sjaja a ne samo po svojoj prirodi, tako i dusa, ociscena i svetlija od srebra, prima od Duha zrak slave i ispusta ga obostrano.”[30]

Iako u Delima apostolskim nema direktnog, faktickog izlaganja o toj izmeni koju je tajna svetog krstenja stvarala u krstenima – u prvobitnoj Crkvi svima je bila poznata izmena koju krstenje donosi, svima je ona bila ocigledna po plodovima Svetog Duha, i vecinom se otkrivala odmah po krstenju – ipak su opisani slucajevi koji su sacuvali za potomstvo dokaze o toj izmeni. Kada se krstio evnuh etiopske carice, tacnije, kada je izasao iz vode, Sveti Duh je odmah sisao na njega; evnuh vise nije imao potrebu za uciteljem, zato sto je Duh postao njegov ucitelj, i radosno je otisao svojim putem, iako je samo nesto saznao o Gospodu Isusu Hristu iz veoma kratkog razgovora sa apostolom Filipom.[31] Na Kornilija, kapetana i neznabosca, i na druge neznabosce koji su bili sa njim i poverovali u Gospoda Sveti Duh je sisao jos pre krstenja, a tada su oni poceli da govore na stranim, njima do tada potpuno nepoznatim jezicima, i time javljali velicinu Boziju, koju do tog trenutka uopste nisu shvatali.[32] Iako je Duh vec bio sisao na njih, sveti apostol Petar je zapovedio da se krste u vodi, jer je sama tajna to neodlozno nalagala. Crkvena istorija je sacuvala za nas sledeci veoma vazan dogadjaj. Rimski car Dioklecijan, poznat po tome sto je pokrenuo najzesce progone hriscana, proveo je najveci deo 304. godine po Hristovom rodjenju u Rimu. U prestonicu je stigao da proslavi svoju pobedu nad Persijancima. U programu zabava kojima se car predavao bila je i poseta pozoristu. Neki Genesije, glumac komicar, dobro je zabavljao publiku improvizacijama. Jednom prilikom, igrajuci u pozoristu u prisustvu cara i brojnog naroda, on je, glumeci da je bolestan, legao na postelju, i rekao: “Ah, prijatelji moji! Mnogo mi je tesko: hteo bih da me utesite.” Drugi glumci su odgovorili: “Kako da te utesimo? Hoces li da te pomilujemo strugaljkom, da ti bude lakse?” “Bezumnici!” odgovori on, “hocu da umrem kao hriscanin.” “Zasto?”, upitase ga oni. “Zato da bi me ovog velikog dana Bog primio kao bludnog sina.” Istog casa poslase po svestenika i vraca. Oni, to jest glumci koji su ih predstavljali, pridjose, sedose kraj kreveta na kome je Genesije lezao i rekose: “Sine nas, zasto si nas pozvao?” On odgovori: “Zato sto hocu da dobijem milost od Isusa Hristai da se ponovo rodim radi oslobodjenja od mojih grehova.” Izvrsili su nad njim ceo obred svete tajne, zatim su ga obukli, po obicaju novokrstenih, u belu odecu. Tada su ga vojnici, nastavljajuci glumu, uzeli i doveli pred cara, da ga, toboze, ispita onako kako ispituje mucenike. Genesije je rekao: “Care, i svi dvorani carski! Mudraci ovoga grada! Poslusajte me. Cim sam cuo ime hriscanin, osetio sam prema tom imenu uzasnu odvratnost; zasipao sam grdnjama one koji su ostajali u ispovedanju tog imena; cak sam svoje rodjake i srodnike mrzeo zbog imena hriscanin; prezreo sam tu veru toliko da sam detaljno izucio njene tajne da bih vas zabavljao predstavama o njima. No kada me je, obnazenog, dotakla voda, kada sam, upitan, odgovorio da verujem, video sam ruku koja silazi sa neba; okruzujuci nju, svetli andjeli su sisli na mene. Oni su u nekoj knjizi procitali sva sagresenja koja sam pocinio od detinjstva, oprali ih tom istom vodom u kojoj sam se u vasem prisustvu krstio, a onda su mi pokazali knjigu koja je, ispostavilo se, bila cista (neispisana) kao sneg. Prema tome, veliki care, i narode, i vi koji podsmesima zasipate hriscanske tajne, poverujte, kao sto sam ja poverovao, da je Isus Hristos istiniti Gospod, da je On svetlost istine i da vam On moze dati oprostaj.” Dioklecijan, potpuno ogorcen tim recima, naredio je da Genesija zestoko udaraju palicama; zatim su ga predali prefektu Plavcijanu da ga prisili da prinese zrtvu idolima. Dugo su ga derali metalnim noktima i palili zapaljenim bakljama. Mucili su ga, a on je uzvikivao: “Nema drugog cara osim Onoga koga sam video! Njega postujem i Njemu sluzim! I kada bi me hiljadu puta lisili zivota zbog sluzenja Njemu, uvek bih Njemu pripadao! Nece mucenja istrgnuti Isusa Hrista ni iz mojih usta, ni iz mog srca. Neobicno mi je zao sto sam bio u zabludi, sto sam gajio odvratnost prema Njegovom svetom imenu, i zato sto sam tako kasno postao Njegov poklonik.” Genesiju su odrubili glavu.[33] Sveti Grigorije Bogoslov u govoru na grobu svog oca po telu, Grigorija, episkopa Nanzijanza, koji je primio krstenje u poodmaklim godinama, govori sledece: “Roditelj pristupa drugom rodjenju vodom i Duhom, kroz koje se, kako ispovedamo pred Bogom, stvara i ostvaruje Hristov covek, zemaljsko se prevodi u duh i presazdaje. A umivanju pristupa sa plamenom zeljom, sa svetlom nadom, tako sto je pre toga ocistio sebe, koliko je mogao, i postao dusom i telom mnogo cistiji od onih koji su se pripremili da od Mojsija prime tablice. Njihovo ociscenje se odnosilo jedino na odela, i sastojalo se u kratkotrajnoj celomudrenosti i u tome da se donekle obuzda utroba; za njega pak sav prethodni zivot bio je samo priprema za prosvetljenje, priprema za ociscenje, do ociscenja, koje ogradjuje dar, a sve zato da bi savrsenstvo bilo povereno cistoti i da darovano blago ne bi bilo izlozeno opasnosti od navika koje se bore protiv blagodati. Prilikom izlaska iz vode obasjavaju ga svetlost i slava dostojne onog raspolozenja sa kojim je pristupio daru vere. I drugima je to bilo ocigledno. Iako su to cudo sacuvali u cutanju, iako nisu smeli da razglasavaju, zato sto je svaki mislio da je jedini on to video, ipak su to ubrzo saopstili jedni drugima. Ali onome koji ga je krstio i savrsio tajnu vidjenje je bilo potpuno jasno i razumljivo, i on nije mogao da ga drzi kao tajnu, i svima je objavio da je pomazao Duhom svog naslednika.”[34] Ovde sveti Grigorije Bogoslov naziva sveto krstenje drugim rodjenjem vodom i duhom, prosvetljenjem, ociscenjem, darom, savrsenstvom, darovanim blagom, darom vere, tajnom. U Slovu o krstenju Bogoslov govori ovako: “Taj dar, kao i njegovog davaoca, Hrista, nazivaju mnogim i raznim imenima: to je ili zato sto nam je on veoma prijatan – a obicno onaj koji prema necemu gaji silnu ljubav sa zadovoljstvom slusa i ime toga sto voli – ili zbog toga sto su mnoga u njemu sadrzana dobra dela stvorila u nama i nazive. Mi ga nazivamo darom, blagodacu, krstenjem, pomazanjem, prosvetljenjem, odelom netruleznosti, banjom novoga rodjenja, pecatom, svime sto je dostojno postovanja.”[35] U istom tom slovu sveti Grigorije klice: “Poznati silu te tajne vec je prosvetljenje!” Tako je sveto krstenje shvatao Grigorije Bogoslov. On se krstio u zrelim godinama, i iz sopstvenog iskustva i iz iskustva njemu savremenih muzeva saznao tu neiskazivu izmenu, to savrseno ponovno rodjenje, taj novi zivot, recju sve to sto od tajne krstenja osecaju svi oni koji su se dostojno krstili i pravilno pripremili za sveto krstenje, pa stoga i osetili i poznali svu njegovu silu. Culi smo da Grigorije Bogoslov napominje da je divna svetlost obasjala njegovog roditelja cim je izasao iz banje novoga rodjenja. Prijatelj Grigorija Bogoslova, kapadokijski otac sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop kesarijski, podvrgao se takodje potpuno vidljivom dejstvu tajne. O tome govori njegovo zitije.[36]

Pre primanja svetog krstenja neophodna je temeljna priprema. Temeljna priprema je neizbezan uslov, i tek ispunjenje tog uslova omogucava da velika tajna obilno donese svoj plod, da posluzi na spasenje, a ne na veliku osudu. Ovo je receno radi objasnjenja tajne, a posebno radi onih koji krstenju pristupaju tek posle detinjstva, dakle posle onog zivotnog doba u kome, zbog sadasnjih okolnosti, skoro svi mi primamo krstenje. Priprema za sveto krstenje je istinsko pokajanje. Bez istinskog pokajanja sveto krstenje ne moze biti primljeno na dostojan nacin, na spasenje duse. Istinsko pokajanje se sastoji u uvidjanju da nasi grehovi jesu grehovi, u zaljenju zbog njih, u ispovedanju tih grehova, u ostavljanju gresnog zivota. Drugim recima, pokajanje je saznanje pada, saznanje da ne mozemo bez Iskupitelja; pokajanje je osuda svoje pale prirode i odricanje od nje radi obnovljene prirode. Neophodno je da nas sasud – a sasudom nazivam coveciji um, srce, i telo, u pogledu Bozije blagodati – bude ociscen radi primanja i cuvanja duhovnog dara, kojeg daje sveto krstenje. Neophodno je da taj sasud bude ociscen, ali i revnosno pregledan; njegova ostecenja, narocito pukotine, moraju biti temeljno popravljena. Ako ostanu nepopravljena, ziva voda[37] koju sveto krstenje toci u sasud nece moci da se zadrzi u sasudu, vec ce se, na njegovu najvecu nesrecu, izliti iz njega. Pukotinama nazivamo gresne navike. Neophodno je da nas Jerusalim sa svih strana bude okruzen dobrim ponasanjem i obicajima, kao zidovima: jedino se tada nasa pala priroda moze prineti na zrtvu svespaljenicu, u banji krstenja, a obnovljena priroda, koju nam daje krstenje, postace oltar, veoma potreban za prinose i zrtve svespaljenice blagougodne Bogu.[38] Kakva moze biti korist od krstenja bez takve pripreme? Kakva moze biti korist od krstenja kada ga primamo u uzrastu u kome uopste ne razumemo njegov smisao? Kakva moze biti korist od krstenja kada ga primamo u mladenastvu, a i nakon toga uopste ne znamo sta smo primili? Mi smo, medjutim, primili neprocenjivi dar, preuzeli smo strasnu obavezu; nasa odgovornost za tu obavezu je isto tako nemerljiva i beskonacna kao sto je i sam dar neizmeran i beskonacan. Kakva moze biti korist od krstenja kada ne shvatamo svoj pad, cak ne priznajemo da se nasa priroda nalazi u stanju najzalosnijeg pada; kada nepotrebno dobro pale prirode smatramo izvrsnim i blagougodnim dobrom; kada uporno nastojimo da cinimo to dobro, i ne primecujemo da ono samo hrani i podize u nama nase samoljublje, samo nas sve vise i vise udaljava od Boga, samo ucvrscuje, pecati nas pad i otpalost? Kakva moze biti korist od krstenja, ako ne smatramo gresima cak ni smrtne grehe, na primer preljubu, i sve sto uz nju ide, vec ih nazivamo nasladjivanjem; ako ne znamo da je nasa priroda obnovljena krstenjem; ako potpuno omalovazavamo delatnost po zakonima obnovljene prirode, zasipamo je hulama i podsmesima?

Krstenje Jovana pretece Gospodnjeg bilo je samo krstenje koje uvodi u pokajanje, a ne cin koji donosi Carstvo nebesko – zato je od onih koji su mu dolazili da ih krsti trazio da se pre krstenja ispovede, ne stoga sto je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, vec zato sto mu je stalo do njihovog spasenja.[39] Zaista: kako moze covek da stupi na popriste pokajanja ako ne ispovedi svoje grehove? Kako on saznaje stepen vaznosti razlicitih grehova i nacin pokajanja zbog njih ako mu i jedno i drugo ne kaze opitni ucitelj? Kako ce se bez ucitelja upoznati sa duhovnim oruzjima i sa njihovom upotrebom protiv gresnih pomisli i osecanja, protiv gresnih navika, protiv strasti ukorenjenih zbog dugog ostajanja u njima? Ispovedanje grehova je neophodno i zato da se covek na pravi nacin pokaje zbog ranije ucinjenih grehova i da se ubuduce zastiti od upadanja u grehove. Hristova Crkva je uvek smatrala da je ispovedanje grehova deo pokajanja. Od svih koji su nameravali da se krste pokajanje je zahtevano zato da bi predato sveto krstenje bilo primljeno i sacuvano onako kako treba da bude primljena i sacuvana velika, neponovljiva tajna. Pokajanje je, najzad, uredba Bozija i dar Boziji palom coveku.

Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko,[40] javljao je sveti Preteca onima koji su mu dolazili i od njega primali krstenje pokajanja. Preteca je sam objasnio da je Carstvo nebesko oznacavalo u njegovoj propovedi svetu novozavetnu tajnu krstenja.[41] Da bismo primili Carstvo nebesko, moramo se pokajati. Spasitelj sveta je trazio pokajanje od ljudi da bi im posredstvom svetog krstenja darovao dar spasenja, da bi ucinio ljude sposobnima za primanje nebeskog duhovnog dara. Pokajte se – govorio je on jer se priblizilo Carstvo nebesko;[42] pokajte se i vjerujte u jevandjelje.[43] Radi vas je ucinjeno sve; od vas se ne trazi nikakav trud, nikakav podvig, nikakav prinos daru! Od vas se trazi jedino da se ocistite pokajanjem, zato sto se besceno, svesveto, duhovno blago ne moze poveriti necistima i onima koji ne nameravaju da budu cisti. Kada je slao ucenike da propovedaju, Bogocovek im je zapovedio da kazuju ljudima da se pokaju zato sto se priblizilo Carstvo nebesko.[44] Apostol Pavle govori da je, putujuci po vaseljeni, propovedao pokajanje, obracanje Bogu i veru u Gospoda nasega Isusa Hrista, i to svima, i Judejcima, i Jelinima.[45] Kada su u Jerusalimu hiljade Judejaca poverovale u Spasitelja zbog propovedi svetog apostola Petra, i upitali i njega, i ostale apostole: Sta da ucinimo, ljudi, braco? tada je apostol Petar rekao: Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oprostenje grijehova; i primicete dar Svetoga Duha.[46] Svuda vidimo pokajanje kao jedini ulaz, jedinu lestvicu, jedino predvorje pred verom, Jevandjeljem, Carstvom nebeskim, pred Bogom, pred svim hriscanskim tajnama, pred svetim krstenjem – tim rodjenjem coveka za hriscanstvo. Odbacivanje prethodnog gresnog zivota i odlucnost da se zivot provodi po jevandjelskim zapovestima su neophodni da bi smo dostojno primili dar Svetog Duha, dobijen na krstenju, i da bismo imali mogucnost da ga dostojno sacuvamo u sebi. Pastiri hriscanske Crkve prvih vekova cinili su sve sto su mogli da oni koji primaju krstenje (tada se ono primalo skoro iskljucivo u zrelim godinama) prime sveto krstenje sa punom svescu o tome kakav duhovni dar primaju.[47]

I danasnji pastiri imaju svetu i neizbeznu obavezu da pruzaju tacno i podrobno znanje o svetom krstenju onima koji su primili tajnu u svom mladenastvu, i zato nemaju nikakvog opitnog znanja o tajni. Dar su dobili, i morace da podnesu racun o tome kako su dar upotrebili. Blagovremeno pripremanje za podnosenje racuna je neophodno, krajnje neophodno! Nemarno i neznalacko postupanje sa darom ima izuzetno teske posledice. Ko ne upotrebi dar po zelji i zapovesti Darodavca, ko ne umnozi u sebi blagodat krstenja delatnoscu po jevandjelskim zapovestima, nego sakrije dati mu talant u zemlju, to jest zakopa ga, sahrani blagodat krstenja, unisti u sebi svako njeno dejstvo cim se preda zemaljskim brigama i nasladama, od toga ce se oduzeti blagodat krstenja na sudu Hristovom. Nedostojni posednik te blagodati bice bacen u tamu najkrajnju; ondje ce biti plac i skrgut zuba.[48] Da bismo imali potrebno znanje o vaznom znacaju svetog krstenja, moramo provoditi Bogu ugodni, jevandjelski zivot: sam on dovoljno jasno otkriva hriscaninu tajnu hriscanstva.[49] Krstenje je sveta tajna koja se ne moze ponavljati. Ispovedam jedno krstenje za oprostenje grehova – uci pravoslavni Simvol vere. Kao sto se covek moze jednom roditi za zivot, tako se jednom moze roditi i za novi zivot, to jest za krstenje. Kao sto se razne bolesti, koje nakon rodjenja napadaju, uzdrmavaju i razaraju covekov zivot, lece raznim lekovima zasnovanim na zivotnoj sili datoj kad i sam zivot, tako se i razna sagresenja ucinjena nakon krstenja i razni njihovi napadi na covekov duhovni zivot i pokusaji da ga rastroje lece pokajanjem, a ono je delotvorno jedino uz pomoc blagodati Svetog Duha koja je zasadjena u coveka svetim krstenjem, i sadrzi se u umnozavanju te sagresenjima potisnute i zaglusene blagodati. Prepodobni Marko Podviznik kaze da je “Hristos, kao savrseni Bog, darovao krstenima savrsenu blagodat Svetog Duha, dakle blagodat koja ne prima od nas prinose, nego nam se otkriva i javlja onoliko koliko drzimo zapovesti, i daje nam prinose da bismo svi dostigli u jedinstvo vjere i poznanja Sina Bozijega, u covjeka savrsena, u mjeru rasta punoce Hristove”.[50] Jedinstvo vere ovde treba razumeti kao ono stanje u kome vera potpuno ovladava celokupnom delatnoscu hriscanina, a celokupna delatnost je izraz duhovnog znanja, to jest Jevandjelja. “Sve, dakle, sto Njemu (Hristu) prinosimo nakon naseg novog rodjenja (krstenja), sve je On vec zasadio u nama (tokom tajne krstenja).”[51]


NAPOMENE:

1. 2 Pt 1,4.

2. Jn 3, 5, 6.

3. “Gospod nas je oslobodio cinom svetog krstenja tako sto nam je oprostio grehe i dao nam slobodu da cinimo dobro, ako to zelimo, i da se zlu ne predajemo, takoreci nasilno, jer gresi otezavaju, i zanose slugu greha; i u Pismu je receno da se svaki zaplice u uze svoga greha” (Pric 5, 22). Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O odbacivanju sveta. “Krstenje ne oduzima nasu volju: ono nam pruza slobodu, pri kojoj djavo vise ne vrsi nasilje nad nama bez nase saglasnosti. Nakon krstenja nama je prepusteno da prebivamo u zapovestima koje nam je dao Hristos, Gospod i Bog, u koga smo se krstili, i da idemo putem njegovih zapovesti, ili da se lukavim delima opet vratimo nasem suparniku i neprijatelju, tj. djavolu.” Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 109,Dobrotoljublje, tom 1.

4. Mt 12, 43-45. “Krstenjem se izgoni necisti duh i obilaze se neplodne i neverne duse, ali u njima se ne nalazi pocinak: pocinak se za demone sastoji u tome da lukavim delima zbunjuju krstene – nekrsteni pripadaju necistom duhu od pocetka – i on se vraca na krstenog sa sedam drugih duhova, gorih od sebe. Kao sto ima sedam darova Duha, tako ima i sedam lukavih, zlih duhova. Kada se djavo vrati krstenome, i nadje da je besposlen, i da se zbog lenjosti ne suprotstavlja neprijateljima, tada on udje u njega, i cini zlodela zesce nego ranije. Onaj koji je ociscen na krstenju, a zatim je opoganio samog sebe, taj nema nade u drugo krstenje: osim ako ima nadu u vrlo tesko pokajanje.” Objasnjenje blazenog Teofilakta Ohridskog ovde navedenog jevandjelskog teksta. Prepodobni Grigorije Sinajski je rekao: “Drzi nezadrzivi um, drzi, dakle, onoga kojeg opseda i rasejava protivnicka sila, koja se nakon krstenja, zbog nemara, opet vratila u lenju dusu, i to sa drugim lukavim duhovima, kako govori Gospod.” Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, gl. 3, Dobrotoljublje, tom 1; prep. Makarije Veliki, Beseda 27, gl. 11

5. Gal 3, 27.

6. Gal 3,28.

7. Slovo o krstenju.

8. Kol 2, 3; Rim 5, 19.

9. “Izrastose gresnici kao trava, iznikose svi koji cine bezakonje; da budu istrebljeni u vek veka (Ps 91, 8). Pod gresnicima, koji iznikose kao trava, podrazumevaju se strasne pomisli; one su, kao i trava – slabe i bez sile. Kada u dusi izrastaju strasne pomisli, tada iznicu, to jest otkrivaju se svi koji cine bezakonje, to jest strasti, da bi bile istrebljene u vek veka: podviznici iskorenjuju strasti onda kada ih jasno uoce. Udubite se u redosled izlozenog; strasne pomisli prvo izrastu, strasti se tako otkriju, a onda se iskorenjuju.” Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13, O trpljenju iskusenja.

10. Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, glava 2.

11. Jn 15, 4-10.

12. Rim 5, 5.

13. Mk 8, 34, 35.

14. Lk 14,26.

15. Mt 10, 38,39.

16. Gal 3, 27.

17. Rim 13. 12-14.

18. 1 Kop 15, 47-49.

19. 2 Kop 4, 10.

20. Gal 2,20.

21. 2 Kop 13, 5.

22. Tit 3, 5 i Mt 19,28.

23. Radi vece jasnosti, autor ovde navodi apostolove reci u ruskom prevodu, izdanje 1822. godine {Krestivsiesя vo Iisusa Hrista).

24. Na staroslovenskom: Elicы vo Hrista Iisusa krestihomsя, v smertь Ego krestihomsя (pogruzalisь). Krstenje i pogruzenje su istoznacne reci. U celokupnoj vaseljenskoj Crkvi krstenje se vrsilo kroz pogruzavanje do XII veka. U XII veku u Rimu su poceli da pogruzavanje zamenjuju oblivanjem. Dictionnaire

7heologique par Bergier, Bapteme.

25. Rim 6, 3-13. Vidi objasnjenje ovih reci sv. Jovana Zlatoustog.

26. Post 2, 17.

27. Prep. Makarije Veliki, Beseda, 7, gl. 26.

28. “Krsteni se kroz krstenje menja u umu, u reci i delu i, po datoj mu sili, postaje isto sto i Onaj koji ga je rodio.” Dvadeseto moralno pravilo sv. Vasilija Velikog Dela svetih otaca.

29. Prepodobni Marko Podviznik, Slovo o krstenju; sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, glave 16, Dobrotoljublje, deo 2.

30. Ioanni Chrisotomi in Epistola 11 ad Cor. Homila VII, cap. 5.

31. Dap 8, 39.

32. Dap 10, 44-46.

33. Fleri, Crkvena istorija, knjiga VIII, gl. H1LH. Druga prica, slicna ovoj, nalazi se i u Cetiminejima, 15. septembar. Komedijasa Porfirija, koji se pogruzio u vodu samo zato da bi se podsmejao krstenju, sveta tajna je pretvorila u hriscanina. To se desilo pred ocima cara Julijana Odstupnika. Porfirije je ispovedao Hrista, izoblicio carevo bezboznistvo, i zbog toga je bio zestoko mucen i zatim pogubljen.

34. Sv. Grigorije Bogoslov, Beseda 18, Dela svetih otaca.

35. Sv. Grigorije Bogoslov, Beseda 40, Dela svetih otaca.

36. Cetiminej, 1. januar.

37. Jn 7, 38.

38. Ps 50, 20, 21.

39. Lestvica, Pouka 4, O blazenoj i nezaboravnoj poslusnosti.

40. Mt 3, 2.

41. Mt 3,11.

42. Mt 4,17.

43. Mk 1,15.

44. Mt 10, 7.

45. Dap 20,21.

46. Dap 2, 37, 38.

47. Vidi dela sv. Grigorija Bogoslova, sv. Kirila Jerusalimskog, sv. Jovana Zlatoustog i drugih.

48. Mt 25, 30.

49. “Zakon slobode postujemo ako ga istinski razumemo, a razumemo ga ako tvorimo (jevandjelske) zapovesti”, rekao je prepodobni Marko; Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, 32. glava.

50. Ef 4,13.

51. Zavrsetak Slova o krstenju.

%d bloggers like this: