6. KAKO ČEMO POKAJANjEM OBNOVITI ISKUPLjENU PRIRODU AKO JE OZLJEDIMO?

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEĆIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

6. KAKO ČEMO POKAJANjEM OBNOVITI ISKUPLjENU PRIRODU AKO JE OZLJEDIMO?

Oni koji zele da zadobijaju opitno poznanje svetog krstenja, oni koji zele da otkriju skrivenu tajnu i besceni duhovni dar ulozen u riznicu duse rukom neiskazane Bozije milosti, oni koji zele da vide svoju prirodu u stanju obnovljenja i novog zivota, oni koji zele da osete i vide u sebi Hrista – sve to mogu dostici pokajanjem. Nacin pokajanja koji prilici i dolikuje hriscaninu saobrazan je tome daru koji on zeli da otkrije u sebi: istinsko pokajanje je saobrazno tajni krstenja. Jedino se krstenjem, po neiskazivoj Bozijoj blagosti, predaje coveku Boziji dar; jedino Bozija blagodat vraca dar hriscaninu koji se pokajao sto je nakon krstenja dopustio sebi delatnost i zivot pale prirode, oziveo u sebi smrt i ubio u sebi zivot. Kada se krstimo, mi se radjamo vodom i duhom; kada se pokajemo, mi se obnavljamo suzama i Duhom. Pokajanje je detinji, neucutni plac pred Bogom zbog gubitka dara, pun nade da ce se dar ponovo dobiti. I ne cuvah svojega vinograda! – vapi u strasnoj zalosti dusa koja je od prirode obnovljene krstenjem pala u oblast pale prirode, izgubila slobodu, pa nad njom greh vrsi nasilje; pasu jarici moji! Nema u meni duhovnih osecanja i pomisli! Nepotrebna su sva stada mojih osecanja i misli! Oni su jarici zato sto su smesa dobra i zla! Oni su moji zato sto se radjaju iz moje pale prirode![1] Izgubio sam svojstva obnovljene prirode! Kada su svetog Isaka Sirijskog pitali kojim razmisljanjima treba neprestano da se zanima Hristov podviznik u svom samovanju, on je odgovorio: “Pitas o razmisljanju i o onoj misli koja mora neprestano da zauzima coveka u njegovoj keliji da bi ga ucinila mrtvim (za svet, to jest za greh)? Ima li potrebu usrdni i trezveni covek da pita kako da se ponasa kada je sam sa sobom? Sta drugo moze biti misaono zanimanje monaha u njegovoj keliji ako ne plac? Ostavlja li mu plac mogucnost da se obrati nekim drugim pomislima? Koje drugo misaono zanimanje moze biti bolje od ovoga? Samo mesto u kome monah prebiva, njegovo samovanje, njegov zivot, slican zivotu u grobu, tudj covecijoj radosti, uce ga da je plac njegovo delanje. Samo znacenje njegovog imena priziva ga i podstice na plac; on je onaj koji zali, pun zalosti u srcu. Svi sveti su otisli iz ovog zivota u plac. Ako su sveti plakali, i ako su njihove oci neprestano, sve do samog preseljenja iz ovog zivota, bile pune suza, ko onda da ne place? Monah nalazi utehu u svom placu. Ako su savrseni i pobedonosni plakali ovde, kako ce prestati da place onaj koji je pun rana? Ima li potrebu da uci uz koju vrstu misli ce prolivati suze onaj koji pred sobom lezi kao mrtvac i vidi da su ga gresi ubili? Gresi su ubili tvoju dusu, bacena je pred tebe mrtva ta koja ti je draza od celog sveta: zar ona ne trazi da bude oplakana? Ako stupimo u tihovanje, i u njemu prebivamo sa trpljenjem, onda to sigurno znaci da mozemo prebivati u placu. Neprestano cemo se moliti umom Gospodu da nam da plac. Ako dobijemo taj dar blagodati, bolji i divniji od svih ostalih darova, onda cemo posredstvom njega uci u cistotu. Kada zadobijemo cistotu, tada se ta cistota ne oduzima od nas do naseg izlaska iz ovog zivota.”[2] Ocigledno je da se plac moze roditi jedino u onome koji jasno poznaje stanje pale prirode i stanje prirode obnovljene krstenjem. Gorko moze zaplakati i neprestano plakati jedino onaj koji zna cenu izgubljenog dara. “Plac po Bogu”, rekao je sveti Jovan Lestvicnik, “jeste tugovanje duse i raspolozenje u kome bolno srce pomahnitalo trazi ono za cime zudi. Ne nalazeci to sto trazi, ono sa patnjom luta i zbog toga gorko place.”[3] Stradalnicko osecanje placa mora ciniti karakter hriscanina koji se kaje. Ostavljanje placa je znak samoobmane i zablude. Jedino hristopodrazateljsko smirenje moze da umiri onoga koji place; jedino ljubav u Hristu moze da ga utesi, da obrise njegove suze, da ozari svetloscu nebeskog radovanja njegovo lice i srce.

Zrtve i svespaljenice pale prirode ne primaju se; jedina Bogu ugodna zrtva te prirode je duh skrusen.[4]

Kao sto od stanja obnovljene prirode odstupamo i padamo u stanje pale prirode tako sto ostavljamo delatnost obnovljene prirode, drugim recima, zato sto ostavljamo zivot po jevandjelskim zapovestima i skrecemo u delatnost pale prirode, tako se, suprotno ovome, iz stanja pale prirode u stanje obnovljene prirode vracamo tako sto odlucno i potpuno odbacujemo delatnost po razumu i volji pale prirode a odlucno i potpuno prihvatamo delatnost po ucenju i zapovesti Bogocoveka. Pri tome se otkriva unutrasnja borba u coveku zato sto je zivot pre pokajanja, dakle zivot po sopstvenoj volji i razumu, lisio coveka duhovne slobode i predao ga u robovanje grehu i djavolu. Kada se covek kaje, on se napreze da postupa po jevandjelskim zapovestima, a greh i djavo, dobivsi vlast koju im je on dobrovoljno predao zivotom pre pokajanja, nastoje ga da zadrze u robovanju, u okovima, u tamnici. Opitno poznanje robovanja kroz osecanja robovanja i nasilja i opitno poznanje dusevne smrti kroz osecanje smrti pojacavaju i utvrdjuju plac onoga koji se kaje. “Ta borba je medjusobna”, kaze prepodobni Marko Podviznik, i nastavlja: “Nju ne vodimo protiv nekoga izvana, i nisu braca ti protiv kojih treba da se borimo. Ona se odigrava u nama, i niko drugi ne moze da nam pomaze u njoj. Jednog, ipak, imamo pomocnika: Hrista, nepobedivog i neunistivog, krstenjem tajno skrivenog u nama. On ce nas ucvrscivati, ako, saobrazno svojim snagama, budemo ispunjavali Njegove zapovesti.”[5] Prepodobni podviznik ovde ne odbacuje rukovodjenje savetima i poukama duhovnih i opitnih ljudi – ne, on savetuje da bezuslovno i revnosno pribegavamo savetu duhovnih otaca i brace.[6] Ovde on hoce da pokaze da nas nevidljivi trijumf u unutrasnjoj bici zavisi jedino od volje i dejstva blagodati, a ona je zasadjena u nama krstenjem i dejstvuje saobrazno nedokucivoj Bozijoj odluci o coveku i saobrazno nasoj dobroj volji, koju pokazujemo i dokazujemo ispunjavanjem jevandjelskih zapovesti. To je razlog zbog koga jedni, tacnije oni kojima obilno i stalno rukovode ljudi, donose veoma oskudan rod, a drugi, koji su culi veoma kratku pouku, za kratko vreme postizu brzi uspeh u svojim duhovnim darovima. “Znaj dobro”, rekao je sveti Isak Sirijski, “da su posrednici svakog blaga koje dejstvuje u tebi misaono i u tajnosti bili krstenje i vera, i da te je njima Gospod nas Isus Hristos pozvao na dobra dela Njegova,”[7] a ne na prividno dobra dela pale prirode.

Sudovi Boziji pomazu onome koji se tako kaje. To je rekao i sveti prorok David: Sudovi Tvoji pomoci ce mi.[8] Boziji promisao dopusta razne nevolje na onoga koji se kaje: Jer koga ljubi Gospod onoga i kara, govori apostol, i bije svakoga sina kojega prima.[9] Trpljenje nevolja uz blagodarenje Bogu, uz priznanje da smo dostojni nevolja, uz priznanje da su dopustene nevolje upravo onaj spasonosni lek koji nam je potreban da bismo se izlecili, pouzdan je znak istinskog pokajanja. “Onaj koji ne poznaje sudove Bozije”, govori prepodobni Marko, “taj umom ide ivicom izmedju provalija, i pada od svakog udara vetra. Onaj ko se protivi nevoljama koje su na njega naisle, taj se sam, ne znajuci to, protivi Bozijoj zapovesti, a onaj koji ih prihvata sa istinskim znanjem, taj, po Pismu, pretrpe Gospoda.[10] Onaj koji je poznao istinu, taj se ne protivi pridoslim nevoljama jer zna da ga one dovode do straha Bozijeg. Prethodni grehovi kojih se secamo po vanjskom izgledu donose stetu onome koji ima blagu nadu; secanje spojeno sa tugom oduzima nadu, a secanje bez tuge obnavlja unutra prethodnu necistotu. Kada um kroz odricanje od samog sebe jednostavnoscu (ne slozenoscu) misli zadobija nadu, tada neprijatelj, pod izgovorom ispovedanja, stvara slike (u secanju) ranije ucinjenih sagresenja da bi obnovio one strasti koje je izbrisala ruka Bozije blagodati, i tako neprimetno naneo stetu coveku. Tada se i jaki um, koji mrzi strasti, neminovno pomraci, jer ga zbuni secanje na ucinjene grehove. Ako je um jos mracan i slastoljubiv, onda ce svakako jos vise ostati u secanju i strasno ce razgovarati sa pomislima koje dolaze, pa takvo secanje nece postati ispovedanje nego misaono obnavljanje u sebi ranije ucinjenih grehova.[11] Ako hoces da prineses Bogu neosudjeno ispovedanje, ne secaj se gresnih spoticanja po vanjskom izgledu, nego hrabro podnosi zbog njih pridosle nevolje. Nevolje pristizu (kao odmazda) zbog prethodnih grehova: za svaki greh pristize njemu srazmerna odmazda. Razuman covek zna istinu, i zato se ispoveda Bogu trpljenjem pridoslih nevolja, a ne secanjem na ucinjene nevolje. Odbacis li stradanja i sramocenja, ne obecavaj da ces prineti pokajanje posredstvom drugih vrlina; slavoljublje i zivljenje bez bola umeju da sluze grehu i posredstvom pravednih dela.”[12] “Put Boziji je svakodnevni krst. Covek koji se nalazi pod posebnim Bozijim promislom poznaje se po tome sto mu Bog stalno salje nevolje.”[13] Sila Bozija u nemoci pale prirode pokazuje da je savrsena[14] onda kada krst Hristov satire tu prirodu u prah.[15] Suprotno od ovoga, pala priroda moze da se razvija jedino uz obilje pomocnih sredstava, koja pruza palo ljudsko drustvo: uz ucenost, uz bogatstvo, uz pocasti. Takve su osnove i ujedno znaci razvoja pale prirode. U takvom svom razvoju pala priroda je primila, kao zena iz apokalipse,[16] poklonjenje od zaslepljenog, necasnog covecanstva, i stupila sa njim u bludnu vezu cim se ono odreklo Hrista i Svetog Duha – mozda bez reci odricanja – cim se odreklo sustinski, delatnoscu, zivotom. Nakon obnovljenja nase prirode Bogocovekom, vracanje coveka svojoj paloj prirodi nije nista drugo do preljuba, cin kojim on vara Boga.

Blagodat svetog krstenja uvodi hriscanina u duhovnu slobodu posredstvom pokajanja, u onu slobodu koju je on vec imao prilikom izlaska iz banje krstenja. Tako bolesnik posle uspesnog lecenja pocinje da oseca svezinu i snagu koju je imao pre bolesti. Osnovni uzrok obnovljenja snage nisu lekovi, nego onaj zivot koji je Sazdatelj ulozio u ljudsku prirodu: lekovi su samo pomogli zivotnoj sili da se uspesno bori protiv bolesti, da pobedi i otera bolest, koja nije nista drugo do rastrojstvo dejstava zivotne sile. Za pokajanje je potrebno vise ili manje vremena zbog raznih okolnosti, posebno zbog volje Bozijeg promisla, koji upravlja nama. To se moze zapaziti iz zivotopisa mnogih Bozijih ugodnika koji su pokajanjem presli iz stanja gresnosti u stanje svetosti. Prepodobna Marija Egipatska je pricala o sebi blazenom Zosimi da se sedamnaest godina borila protiv svojih pomisli i pohota, kao protiv ljutih zveri.[17] Zbog naseg nemara u cuvanju dragocenog dara koji smo dobili na krstenju, zbog delatnosti po nezakonitom zakonu pale prirode, vlast greha se krisom i neprimetno uvlaci u nas, tako da neprimetno gubimo duhovnu slobodu. Najteze robovanje mnogima ostaje nevidljivo i smatra se sasvim dovoljnom slobodom. Nase ropsko stanje otkriva nam se jedino tada kada pristupamo ispunjavanju jevandjelskih zapovesti: tada nas razum zustro ustaje protiv Hristovog razuma, a srce divlje i neprijateljski gleda na ispunjenje Hristove volje, gleda kao na svoju smrt i svoje ubistvo; tada opitno poznajemo zalosni gubitak slobode, poznajemo svoj strasni pad; tada uvidjamo svu dubinu tog pada, koja seze do bezdana pakla. Ne treba padati u uninije i slabost zbog takve pojave: treba se hrabro i odlucno predati pokajanju, kao svemocnom lekaru koji ima nalog i vlast od Boga da leci i isceljuje sve grehe, koliko god ti gresi bili veliki i brojni, koliko god navika na grehove bila stara i vec ucvrscena. Hristos nam je dao Sebe i usao u nas posredstvom svetog krstenja, zatim se skrio u nama kada nismo pokazali svoju dobru volju da obitava u nama i da upravlja nama; Hristos ce se neizostavno otkriti u nama ako istinskim pokajanjem dokazemo odlucnu dobru volju da On obitava u nama. Evo stojim na vratima – govori On – i kucam; ako ko cuje glas moj i otvori vrata, uci cu k njemu i veceracu s njim, i on sa mnom. Onome koji pobijedi dacu da sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i ja sto pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu njegovom.[18] Glas Hristov je Jevandjelje. Poredak kojim gresnik pokajnik ushodi posredstvom pokajanja ka svetosti prepodobni Makarije Veliki izlaze ovako: “Onaj koji hoce da pristupi Gospodu i da bude udostojen vecnog zivota, da postane dom Boziji i udostoji se Svetog Duha, da bi tako dobio mogucnost da neporocno i cisto donosi plodove Duha po zapovestima Gospodnjim, taj mora da pocne ovako: prvo, mora tvrdo da veruje Gospodu, da se potpuno preda recima Njegovih zapovesti, da se odrekne sveta u svemu, da um ne bi bio zauzet nijednim vidljivim predmetom (sveta), mora nepokolebivo da prebiva u molitvama, da ne pada u ocaj (u uninije, u beznadje) pri ocekivanju (kasnjenju) posete i pomoci Gospoda, mora uvek da ima um stalno upravljen ka Gospodu. Zatim mora stalno da primorava sebe na svako dobro delo i na sve zapovesti Gospodnje, makar srce to i ne zelelo zbog greha, jos zivog u njemu; mora da prisiljava sebe na smirenje pred svim ljudima, na misljenje da je manji i gori od svih ljudi; ne sme da trazi za sebe cast ili slavu ili pohvale od bilo koga, jer je tako propisano u Jevandjelju, nego da uvek ima pred ocima samog Gospoda i Njegove zapovesti, i da se stara da blagougadja jedino Njemu. Mora, takodje, da primorava sebe na krotost, makar se srce tome protivilo, i da se pri tome rukovodi recima Gospodnjim: Naucite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim.[19] Isto tako mora biti milostiv, snishodljiv, saosecajan, blag, i pri tome primoravati sebe na to nasilno, jer je tako Gospod rekao: Budite, dakle, milostivi kao i Otac vas sto je milostiv.[20] I jos: Ako me ljubite, zapovijesti moje drzite.[21] I jos: ‘Primoravajte sebe, jer Carstvo nebesko s naporom se osvaja i podviznici ha zadobijaju![22] I: Borite se da udjete na uska vrata.[23] On mora uvek da ima pred ocima smirenje Gospodnje, Hristov zivot, Hristovo ponasanje, mora ih neprestano drzati u secanju, kao obrazac i primer, ne dopustajuci da ih zaborav otrgne. On mora, saobrazno svojim snagama, da primorava sebe na neprestano prebivanje u molitvama i da se pri tome neprestano moli sa nepokolebivom verom da Gospod dodje i ucini ga svojim obitalistem,[24] da ga pouci svim svojim zapovestima i utvrdi u njima, da njegova dusa postane dom Isusa Hrista. Kada bude tako postupao, i pri tome primoravao sebe, uprkos protivljenju srca, i ucio se svakom dobrom delu, svakodnevnom secanju na Boga, svakodnevnom ocekivanju Hrista u mnogoj blagosti i ljubavi, tada ce Gospod, cim vidi takvo raspolozenje i takvu blagu zelju, cim vidi kako on uvek prisiljava sebe na secanje na Boga, na svako dobro delo, na smirenoumlje, na krotost i ljubav, i kako svoje srce savija prema jarmu (Hristovom), iako se ono protivi tome, cim vidi coveka kako takvo srce primorava na sve dobro, tada, kazem, Gospod (odredjeno vreme) izliva na njega Svoju milost, izbavlja ga od neprijatelja i od greha koji zivi u njemu i ispunjava ga Svetim Duhom. Tako ce on, bez ikakvog svog truda i prisiljavanja, istinski ispunjavati zapovesti Gospodnje sve i uvek. Tacnije: sam Gospod ce izvrsavati u njemu svoje zapovesti i otkrivace duhovne plodove, a covek ce donositi te plodove u cistoti. No, pre svega, svako ko prilazi Gospodu mora (kako malopre rekosmo) nasilno da primorava sebe na dobro, bez obzira na protivljenje srca, i da pri tome stalno i sa nesumnjivom verom ocekuje Boziju milost; mora da primorava sebe da bude milostiv prema svima da bi imao covekoljubivo srce, da bi imao smirenje pred svima, dugotrpljenje prema svima, da ne bi bio potisten u dusi kada ga progone i sramote, da ne bi negodovao, jer je receno: Ne cinite osvetu za sebe, ljubljeni,[25] da bi primoravao sebe na molitvu i onda kada vidi da neko nije dobio njen dar od Svetog Duha. Kada Bog vidi nekoga da se tako podvizava i primorava sebe na dobro, tada takvome daje istinsku Hristovu molitvu, nagon milosrdja, istinsko covekoljublje, kratko receno, daje mu sve duhovne plodove.”[26]

Vidimo da su mnogi gresnici prinevsi pokajanje dostigli najvisi stepen hriscanskog savrsenstva. Oni su vaspostavili u sebi dar krstenja i u onom stepenu u kome se on daje, ali i u onom u kome se on kasnije umnozava na osnovu zivota po jevandjelskim zapovestima. A kada su zadobili, vratili sebi duhovnu slobodu, nisu se zaustavljali na tome, nisu se zadovoljavali time: nisu prekinuli pokajanje i plac koji su im vratili slobodu. Opitno dobijeno znanje da je covek slab i sklon spoticanju i brzim promenama[27] stalno ih je podsticalo na plac. Ne hvali se sjutrasnjim danom, jer ne znas sta ce (sutrasnji) dan donijeti,[28] govorili su svakog dana sami sebi ustima Pisma. Zbog njihove cistote otkrivena im je istina, koja kaze: Siroka je zapovest Tvoja veoma.[29] Uporedjujuci svoje ispunjenje zapovesti sa neobuhvatno golemom zapovescu neobuhvatnog Gospoda, priznali su da je to njihovo ispunjavanje sasvim nedovoljno. Svoje ispunjavanje jevandjelskih zapovesti nazivali su i smatrali skrnavljenjem zapovesti.[30] Umivali su svoje vrline, kao grehe, potocima suza. Zaslepljeni gresnik nikada ne place zbog svojih najuzasnijih grehova tako kako Hristove sluge placu zbog svojih vrlina. Nebesa nijesu cista pred ocima njegovijem (pred Bogom),[31] to jest, cisti sveti andjeli, buduci da imaju ogranicenu cistotu, nisu cisti pred svesavrsenom cistotom Boga; pred Njim nisu cisti ni sveti ljudi, koji, koliko god ziveli na zemlji, ujedno zive i na nebesima.[32] Zbog toga oni placu, i, prinoseci pokajanje, sve vise i vise se pogruzavaju u pokajanje. Ne osjecam nista na svojoj savjesti, rekao je sveti apostol Pavle, ali zato nijesam opravdan, a onaj koji mi sudi jeste Gospod.[33] I pored velikih duhovnih darova, i pored preizobilne Bozije blagodati koja je obitavala u apostolu, on je govorio: Hristos Isus dodje u svijet da spase grjesnike od kojih sam prvi ja.[34]

Zivot po jevandjelskim zapovestima, sagledavanje svoje pale prirode, sagledavanje beskrajne velicine i beskonacnih savrsenstava Bozijih, uporedjivanje nistavne, zbog svoje ogranicenosti nistavne covecije prirode sa neogranicenom Bozijom prirodom, sagledavanje posledica grehopada praroditelja i posledica sopstvene gresnosti, plac zbog sopstvene nesrece i nesrece celokupnog ljudskog roda, trpljenje svih nevolja – sve to razvija u pravoslavnom hriscaninu blagodat krstenja u neobuhvatnim razmerama, nepojmljivim i neverovatnim za ljudski um u njegovom palom stanju. Umnozavanje svetog duhovnog dara dobijenog na krstenju neobuhvatno je onoliko koliko je neobuhvatan dar dobijen od Boga, iz Njegove Bozije prirode:[35] to umnozavanje je neobuhvatno i nepojmljivo isto onoliko koliko je neobuhvatan i nepojmljiv sam Bog, koji se krstenjem nastanio u nasim srcima. To umnozavanje obuhvata celokupno bice hriscanina. Kada pazljivo pogledamo to umnozavanje u izabranim Bozijim sasudima, tada dejstvo svetog krstenja, izneto u jevandjelskim pricama, postaje potpuno jasno. Carstvo nebesko je kao zrno ggorusicno, rekao je Spasitelj, koje uzme covjek i posije na njivi svojoj. Ono je, istina, najmanje od sviju sjemena, ali kad uzraste vece je od svega povrca, i bude drvo da ptice nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim.[36] Ovo je slika puna Bozijeg smirenoumlja.[37] Sin Boziji je sebe ponizio uzevsi oblicje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nadje kao covjek.[38] U tom oblicju On je blagovoleo da se prikljuci siromasima i stradalnicima, a ne silnima, slavnima i bogatima ovoga sveta. Prezren bjese, govori prorok, i odbacen izmedju ljudi.[39] On je dao dusu svoju na smrt, metnut medju zlocince,[40] i stavljen izmedju dvojice razbojnika, kao da je On najvazniji i najopasniji zlocinac. Svoje svesvete, zivotvorne, Bozije zapovesti On je nazvao najmanjim,[41] zbog te najjednostavnije, potpuno iskrene forme u kojoj su one bile predlozene, ali je ipak dodao da narusavanje jedne zapovesti moze biti uzrok vecne nesrece za samog narusioca.[42] Tako je i blagodat krstenja uporedio sa najmanjim semenom na zemlji. I zaista, moze li sta po spoljasnjosti biti jednostavnije i obicnije od svetog krstenja? Ljudi se obicno peru u vodi tako sto urone u vodu – s tim svakodnevnim cinom povezana je tajna u kojoj se dusa i telo peru od gresne necistote.[43] Umesto u smrt i u pogrebenje, covek se trenutno pogruzi u vodu. Neprimetno za telesne oci silazi Sveti Duh i presazdaje palog coveka. Okolnosti prolaznog zivota, ali samo po svojoj spoljasnjosti, ostaju za krstenog iste onakve kakve su bile i pre krstenja. Dar dobijen na krstenju po svojoj spoljasnjosti zaista je toliko neprimetan da se sasvim opravdano moze uporediti sa najmanjim gorusicnim semenom.[44] Taj dar je besceni dar. On raste, razvija se ispunjavanjem zapovesti, i tada svojom velicinom nadmasi sve ostale darove kojima je izdasna ruka Stvoritelja izobilno nagradila coveka, i ucini ga hramom nebeskih pomisli, osecanja, otkrivenja, stanja svojstvenih jedino ziteljima neba.

Carstvo nebesko je kao kvasac, rekao je takodje Spasitelj, koji uzme zena i metne u tri kopanje brasna dok sve ne uskisne.[45] Kako je smireno i kako je verno nazvan kvascem duhovni dar dobijen na svetom krstenju! Svako ko prima sveto krstenje zarucuje se za Hrista, spaja se sa Hristom i zato je sasvim opravdano u prici nazvan zenom. Ta zena, posredstvom zivota po Jevandjelju, skriva, to jest cuva i podize blagodatni dar u svom umu, srcu i telu,[46] dok dar ne prozme, ne preispuni, ne obuzme celog coveka. Hocete li da vidite i coveciju dusu i covecije telo ispunjene i prozete blagodatnim darom dobijenim na krstenju? Obratite paznju na Pavla, cija je odeca cinila neobicna cuda,[47] kojem zmijski ujed nije mogao da nanese nikakvo zlo;[48] pogledajte Mariju Egipatsku: ona se tokom svoje molitve odizala od zemlje, ona je isla po vodi Jordana kao po kopnu, ona je za jedan sat prolazila put koji se prolazi trideset dana;[49] pogledajte Marka Trackog, na ciji je glas planina krenula sa svoje osnove i premestila se u more;[50] pogledajte Joanikija Velikog, koji je, kao duh, bio nevidljiv onima pred kojima je zeleo da bude nevidljiv, i kad se nalazio u njihovom prisustvu;[51] pogledajte tela Bozijih ugodnika: nekoliko stoleca ona pocivaju u svetoj nepropadljivosti, ne podlezu zakonu truljenja, vazecem za sve ljude, i toce mlazeve isceljenja, mlazeve miomirisa, mlazeve zivota.

Prepodobni Sisoje Veliki je, pun neobicnog obilja darova Svetog Duha, rekao: “Duhovni darovi su prirodni onome (coveku) u kome se, blagodacu svetog krstenja i drzanjem zapovesti, nastanio Bog.”[52] Sveti pustinozitelj je ovo rekao iz sopstvenog opita. Nije li to isto posvedocilo i Sveto pismo? Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.[53] Darovi Duha su prirodni onima koji su obuceni u Hrista, koji imaju u sebi Hrista: gde je Hristos, tamo su i Otac i Duh.


NAPOMENE:

1. Pnp 1, 5, 7.

2. Slovo 21.

3. Lestvica, Pouka 7.

4. Pc 50, 18, 19.

5. Slovo 5. Saveti uma dusi.

6. Slovo 1.

7. Poslanica monahu Nikolaju.

8. Ps 118,175.

9. Jev. 12, 6.

10. Ps 39,2.

11. U crkvenoslovenskom poslednja recenica glasi ovako: яkoze predpriяtiю obrestisя takovoй pamяti (gl. 152). Recju predpriяtie delatni oci nazivaju obnovljenje greha u misli i u osecanju, obnovljenje nekada stvarno ucinjenog greha. Obnovljenja vise ili manje dugo muce podviznika koji se kaje, muce ga i kada ostavi gresna dela. To se jasno moze videti iz zitija prepodobnog Mojsija Murina, prepodobne Marije Egipatske i drugih.

12. O onima koji misle da se opravdaju delima, glave 193,197, 150-156.

13. Slovo 36.

14. Uporedi: 2 Kop 12,9.

15. Vidi: Mt 21,44.

16. Otk 18, 19.

17. Zitije prepodobne Marije Egipatske, Cetiminej, 1. april. Prepodobna Marija je, izmedju ostalog, rekla o sebi svetom Zosimi i sledece: “Gresna sam zena, ali sam ogradjena svetim krstenjem.”

18. Otk 3, 20, 21.

19. Mt 11.29.

20. Lk 6, 36.

21. Jn 14,15.

22. Mt11,12.

23. Lk 13,24.

24. Jn 14, 23.

25. Rim 12,19.

26. Slovo 1, gl. 13.

27. Prepodobni Isak Sirijski, Slovo 1.

28. Pric 27,1.

29. Ps 118,96.

30. Sveti Petar Damaskin, Dobrotoljublje, tom 3, knjiga 1, clanak 1.

31. Jov 15,15.

32. Flp 3,20.

33. 1 Kop 4,4.

34. 1 Tim 1,15.

35. 2 Pt 1,4.

36. Mt 13, 31, 32.

37. Prepodobni Isaija Otselnik, Slovo 11, O zrnu gorusicnom.

Flp 2, 7.

38. Is 53, 3.

39. Is 53,12.

40. Mt 5,19.

41. Po objasnjenju blazenog Teofilakta Ohridskog.

42. Dobrotoljublje, tom 2, sv. Kalist i Ignjatije, gl. 92.

43. U prvim hriscanskim vremenima neznabosci su se, videvsi u tajni krstenja samo njegovu spoljasnju stranu, i ne shvatajuci sustinu, podsmevali praznini, po njihovom misljenju praznini, te spoljasnje strane krstenja. Sv.Kiril Jerusalimski.

44. Mt 13, 33.

45. 1 Col 5, 23.

46. Dap 19,12.

47. Dap 28, 5.

48. Cetiminej, 7. april.

49. Isto, 5. april.

50. Isto.

51. Azbucni paterik.

52. Gal Z,27.

%d bloggers like this: