7. ODNOS OBNOVLjENE PRIRODE PREMA ZLU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEĆIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

7. ODNOS OBNOVLjENE PRIRODE PREMA ZLU

Ovde se samo po sebi namece pitanje: kakav je odnos obnovljenog coveka prema zlu? On ne moze da nema tacno znanje o zlu. Videli smo da je neporocna ljudska priroda, u stanju nakon stvaranja, odmah pala od takvog znanja, cim ga je dobila. Zato je jos potrebnije da znamo kako se obnovljena priroda odnosi prema zlu, o kome poseduje nesumnjivo znanje? Odgovaramo: cistota srca – dakle, duhovno stanje obnovljene prirode, nazvano u Jevandjelju blazenstvom, koje daje coveku da vidi Boga[1] – pojavljuje se u dusi posle blazenstva milosti i proizilazi iz toga blazenstva. Izvesno je da jevandjelska blazenstva jesu ona duhovna stanja koja se otkrivaju u hriscaninu od ispunjenja jevandjelskih zapovesti, da se blazenstva otkrivaju jedno za drugim, tako sto nastaju jedno iz drugog.[2] Nakon odbacivanja svoje pravde, oskrnavljene zlom, iz placa zbog svog stanja pada, iz krotosti – tog pomirenja sa svim nevoljama, vidljivim i nevidljivim – dusa pocinje da oseca glad i zedj za pravdom Bozijom. Pravda Bozija zadobija se u milosti. Jevandjelje zapoveda da je trazimo upravo u milosti. Ljubite neprijatelje svoje, govori Jevandjelje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijedjaju i gone, da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dazd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne cineli tako i carinici? I ako pozdravljate samo bracu svoju, sta odvise cinite? Ne cine li tako i neznabosci? Budite vi, dakle, savrseni, kao sto je savrsen Otac vas nebeski.[3] Savrsenstvo hriscanske, a stoga i ljudske vrline u obnovljenoj prirodi je blagodatno Bogopodrazateljsko milosrdje, koje se stvara u hriscaninu umnozavanjem Bozije blagodati, dobijene na krstenju, i odgajene zapovestima. Od takvog milosrdja pojavljuje se duhovna cistota; ona se njime hrani, ona zivi njime. Na pitanje: Sta je cistota?, prepodobni Isak Sirijski je odgovarao: “Cistota je srce puno milosti za svako stvorenje.” Na pitanje: Sta je milostivo srce? – taj veliki ucitelj monaha je rekao: “To je gorenje srca za svaku tvar, za ljude, za ptice, za zivotinje, za demone – recju, za svako stvorenje. Od secanja na njih i vidjenja njih oci milostivog liju suze zbog obilne i silne milosti koja je ovladala srcem. Od stalnog trpljenja njegovo srce je postalo srce deteta, i on ne moze biti ravnodusan kada cuje ili vidi kakvu stetu ili cak malu nevolju kojoj je tvar izlozena. Zato on svakog casa prinosi molitvu, pracenu suzama, i za beslovesna stvorenja, i za neprijatelje istine, i za one koji mu kuju zavere, da bi se odrzali i ocistili; on to cini cak i za gmizavce, cini to iz velike milosti koja se zbog Bozijeg oblicja izuzetno razvija u njegovom srcu.”[4] Od velike milosti u svom srcu veliki Isak uzvikuje: “Onoga dana u kome na bilo koji nacin, telom ili mislima, stradas sa nekim, dobrim ili zlim, smatraj da si mucenik, stradalnik za Hrista, i da si udostojen ispovednistva. Seti se da je Hristos umro za gresnike, a ne za pravednike. Vidi kako je veliko delo stradati za zle i dobro ciniti gresnicima! To je vise nego ciniti i jedno i druto pravednicima. Apostol to pominje kao cin dostojan divljenja.”[5] Poredeci pravdu pale covecije prirode sa bozanstvenom pravdom, sadrzanom u blagodatnom, duhovnom milosrdju, sveti Isak naziva ovu drugu sluzenjem Bogu, a prvu sluzenjem idolima.[6] O zadobijanju tog milosrdja apostol govori onima koji veruju u Hrista: Obucite se kao izabranici Boziji, sveti i ljubljeni, u milosrdje, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseci jedan drugoga i oprastajuci jedan drugome ako ko ima tuzbu na koga; kao sto Hristos oprosti vama, tako i vi.[7] Sveti Makarije Veliki govori: “Blagodat tako deluje i umiruje sve sile i srce da dusa od velike radosti (milosti) postaje slicna neporocnom detetu, i covek ne osudjuje vise ni Jelina, ni Judejca, ni gresnika, ni mirjanina, jer taj unutrasnji covek na sve gleda cistim okom, i raduje se celom svetu, i zeli najvise sto moze da postuje i voli i Jeline i Judejce.”[8] “Cistota srca”, rekao je pomenuti sveti Isak, “gleda Boga; ona sija i cveta u dusi od nevidjenja covecije zlobe, a ne zbog covecijeg ucenja.”[9] Covek ne vidi zlobu u svojim bliznjima tada kada sve odnose sa bliznjima upije milost prema njima. Ko moze reci da ovakvo nevidjenje nedostataka u bliznjima predstavlja slepilo uma, proglasavanje zla dobrom? Naprotiv: slepilo uma, nevidjenje greha i zla, proglasavanje zla dobrom pripadaju nepokajanim gresnicima, koji opravdavaju svoj greh. Svetitelji Boziji, prosveceni Duhom Bozijim, poznaju zlo do tancina, znaju njegova lukavstva, znaju da je otrovno; posredstvom tog poznanja, dobijenog od Duha, oni veoma brizno cuvaju sebe od opitnog znanja grehova, koje bi mogli dobiti kada bi pocinili greh. Rodjeni od Boga ne grijesi, govori sveti Jovan Bogoslov, nego koji je rodjen od Boga cuva sebe, i necastivi ga se nedotice.[10] Posredstvom blagodatnog milosrdja, koje prozima svaki odnos istinskih hriscana prema bliznjima, istinski hriscani ostaju daleko od ogrehovljenosti bliznjih: ona se osudjivanjem predaje upravo onome koji osudjuje i tako narusava njegovo sopstveno, spokojno, radosno, sveto uredjenje. Mir Boziji, koji prevazilazi svaki um, i obitava u svetiteljima Bozijim, bez odlaganja izoblicava svaku pomisao protivnika koja im se priblizava, kakvom god maskom pravednosti bila prikrivena ta pomisao.[11] U pouci[12] o duhovnom rasudjivanju o pomislima, strastima i vrlinama, sveti Jovan Lestvicnik govori da se ono javlja od neporocne savesti i cistote srca; u pocetnicima u napredovanju ono predstavlja poznanje pada i svoje ogrehovljenosti; u srednjima (po napredovanju) ono odvaja istinsko dobro od prirodnog dobra i od zla, kako otvorenog zla, tako i zla koje je prikriveno maskom dobra; napokon, u savrsenima ono je duhovni razum, koji sija od Svetog Duha i vidi kako zlo dejstvuje u drugim ljudima. Tako je sveti apostol Petar rekao Simonu gataru: Vidim da si u gorkoj zuci i u okovima nepravde.[13] Na pocetku pouke o svestenom bezmolviju sveti Jovan Lestvicnik kaze da je svetim ljudima Bozijim Sveti Duh otkrio tacno i podrobno znanje o grehu.[14] Pocetak prosvecenja duse i znak da je ona zdrava je onaj trenutak kada um pocne da posmatra svoja sagresenja, neizbrojiva, kao sto je neizbrojiv pesak morski, rekao je sveti Petar Damaskin.[15] Posmatranje svog pada i posmatranje svojih grehova Petar Damaskin naziva duhovnim vidjenjem, i kaze da se ono pojavljuje zbog dejstva blagodati u delatniku Hristovih zapovesti.[16] Sveta Crkva je dala zakon svojoj deci da najtoplijom molitvom izmoljavaju od Boga veliki dar – vidjenje svojih grehova.[17] Pala priroda je porazena slepilom uma. Ona ne vidi svoj pad, ne vidi svoje grehove, ne vidi svoje stranstvovanje na zemlji, a ponasa se na njoj kao da je besmrtna i kao da postoji jedino za zemlju. Ona bezdusno sudi i osudjuje grehove bliznjeg, i, sto je jos gore, iz svog sopstvenog jadnog uredjenja izmislja grehove bliznjeg koje taj bliznji i nema; i najvise hriscanske vrline za nju su sablazan zato sto, shodno svom lazno nazvanom razumu, izopacuje njihov znacaj, a sve zato sto je zlobna u srcu. Suprotno ovome, obnovljena priroda ima od Boga darovano blagodatno znanje i vidjenje zla, i to ne samo ono znanje i vidjenje zla koje ne narusava celinu dobra u coveku, nego i ono znanje i vidjenje zla koje najstroze cuva coveka od opitnog poznanja zla, pogubnog za coveka. Obnovljena priroda vidi i zna zlo u sebi, u ljudima i u demonima, ali ostaje neopoganjena zlom zato sto to vidjenje i znanje obnovljene prirode zapravo i ne pripada coveku, nije zadobijeno covekovim vlastitim naporom, vec mu ga je darovao sam Bog. Znanje o zlu koje je covek stekao kroz pad mozemo uporediti sa znanjem samog bolesnika o bolestima od kojih boluje; a znanje koje o zlu imaju obnovljeni ljudi mozemo uporediti sa znanjem lekara o bolestima. Bolesnici iskustveno znaju bolest, ali ne znaju ni njen uzrok ni sredstva kojima se ona leci; lekari nemaju iskustveno znanje o bolesti, ali je znaju neuporedivo odredjenije od bolesnika, znaju njene uzroke i sredstva kojima se ona leci.


NAPOMENE:

1. Mt 5, 8.

2. Revnosno drzanje (jevandjelskih zapovesti) uci coveka “njegovoj nemoci”. Sv.Simeon Novi Bogoslov, Bogoslovske i delatne tave, gl. 4, Dobrotoljublje, tom1. To znaci: revnosno drzanje zapovesti uvodi u prvo blazenstvo tj. u siromastvo duhom; ono donosi duhovni plac; on donosi krotost. Redosled blazenstava izlozio je veoma jasno sveti mucenik Petar Damaskin, Dobrotoljublje,tom Z, knjiga 1.

3. Mt 5,44-48.

4. Slovo 48.

5. Slovo 89. Rim 5, 68.

6. Isto.

7. Kol 3,12,13.

8. Beseda 9.

9. Slovo 55. prepodobnom Simeonu.

10. 1 Jn 5,18.

11. Flp 4, 7.

12. Lestvica, Pouka 26.

13. Dap 8,23.

14. Lestvica, Pouka 27.

15. Dobrotoljublje, tom 3, O sedam telesnih dejstava.

16. Dobrotoljublje, tom 3, O osam umnih vidjenja.

17. Molitva prepodobnog Jefrema Sirina na sv. Cetrdesetnicu.

%d bloggers like this: