SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU – DRUGI DEO

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU

DRUGI DEO

Jevandjelje navodi dva blazena stanja: stanje spasenja i stanje hriscanskog savrsenstva. Jedan bogati i uvazeni judejski mladic je pristupio Bogocoveku i zamolio ga da mu kaze koje dobro treba da ucini da bi imao vecni zivot, odnosno spasenje. Judejcu, to jest onome koji pravilno veruje u Boga, Gospod je odgovorio: Ako zelis uci u zivot, drzi zapovijesti.[1] Na mladicevo pitanje koje su to zapovesti, Gospod je ukazao samo na one zapovesti koje odredjuju Bogu ugodne odnose svakog pravovernog prema bliznjem, ali nije spomenuo zapovesti koje odredjuju covekov odnos prema Bogu: one su bile poznate mladom Judejcu, i mladic ih je sve sacuvao, barem po spoljasnjosti. Moralna i religiozna bolest Judejaca za vreme dolaska na zemlju ocovecenog Boga se izmenila.

Bolest je promenila samo svoju spoljasnjost, ali je u sustini ostala isto ono sto je bila i pre: teznja ka otpadnistvu od Boga. Judejci nisu pokazivali onu neodoljivu sklonost ka idolopoklonstvu koja je celi milenijum, od njihovog izlaska iz Egipta do preseljenja u Vavilon, plela zamke da razrusi njihovo duhovno i gradjansko blagostanje. Satana jeste vukao Judejce ka tome da mu se poklone i odstupe od Boga, ali ne posredstvom idola kojima bi se oni klanjali: ne, on je za njih smislio i pripremio drugo, delotvornije lukavstvo, drugu, pogibeljnu provaliju, neuporedivo dublju i mracniju. Satana je ostavio Judejce da samo po spoljasnjosti budu sluzitelji istinskog Boga. I vise od toga: satana ih je odvukao ka pojacanom i nepravilnom uvazavanju obrednih pravila i drevnih predanja, a u isti mah ukrao postovanje Bozijih zapovesti; uvukao ih u veoma detaljno i slozeno izucavanje Bozijeg zakona po slovu, a u isti mah ukrao od njih izucavanje Bozijeg zakona zivotom; poznavanje Bozijeg zakona po slovu satana je upotrebio kao sredstvo za uvlacenje u najuzasniju gordost, u najuzasniju uobrazenost, zbog koje su oni sebe nazivali decom Bozijom, i predstavljali se drugima kao deca Bozija, a u sustini su bili neprijatelji Boga i deca djavola.[2] Pod izgovorom da ostaju verni Bogu, oni su odbacili Boga; pod izgovorom da zajednicare sa Bogom, oni su odbacili zajednicarenje sa Bogom, zarazili se satanskom mrznjom prema Bogu i zapecatili tu mrznju bogoubistvom.[3] Sve se to desilo zato sto su ostavili Bogu ugodni zivot. Sve se to desilo zato sto su ostavili one odnose prema bliznjem koje je Gospod zapovedio, pri cemu, spolja gledano, sacuvani odnosi prema Bogu postaju mrtvi. Zato Judejca koji je pitao kako da ima zivot vecni Gospod uznosi u od Boga zapovedjene odnose sa bliznjima. Tako i svaki pravoslavni hriscanin, ako zeli da predje iz nemarnog zivota u zivot ispunjen paznjom, ako zeli da se bavi svojim spasenjem, mora prvo da obrati paznju na svoje odnose sa bliznjima. U tim odnosima on mora da ispravi ono sto podleze ispravljanju, da prinese iskreno pokajanje pred Bogom zbog toga sto vec ne podleze ispravljanju, i unapred odredi sebi delatnost blagougodnu Bogu. Pola imanja svoga, rekao je Gospodu carinik Zakhej, dacu siromasima, i ako koga necim ostetih, vraticu cetvorostruko. Zatim je cuo najradosniju odluku sveblagog i svemoguceg Boga, koji je i sada isto toliko blag i isto toliko svemoguc: Danas dodje spasenje domu ovome;jer i ovo je sin Avraamov. Jer Sin Boziji dodje da potrazi i spase izgubljeno.[4] Avramovog potomka po telu Bog je priznao za potomka onda kada je odlucio da vodi Bogu ugodni zivot: iz ovoga sledi da do tada on nije bio priznat, bez obzira na pravo po telu. Isto vazi i za hriscanina: dok provodi dragovoljni gresni zivot, protivan jevandjelskim zapovestima, on i nije hriscanin, iako ima pravo da se tako zove, jer se krstenjem prikljucio svetom hriscanskom plemenu. Kakva je korist od ispovesti recima, ako se odbacuje ispovest delima? I tada cu im javno kazati, obecao je Gospod onima koji ne haju za ispunjenje jevandjelskih zapovesti: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji cinite bezakonje.[5]

Ko hoce da se spase, taj mora da ispuni sve jevandjelske zapovesti, ciju potrebnu celovitost cuva jedino sveta Pravoslavna crkva.

Cim je cuo odgovor Gospodnji da je za spasenje potreban zivot po jevandjelskim zapovestima, pomenuti mladic je rekao: Sve ovo sacuvah od mladosti svoje: sta mi jos nedostaje? Rece mu Isus: Ako hoces savrsen da budes, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima, i imaces blago na nebu, i dodji, uzmi krst svoj i hajde za mnom.[6] Covek moze da se spase i zivljenjem u svetu, i uz ocuvanje imanja; da bi zadobio savrsenstvo, on mora pre toga da se odrekne od sveta. Svi ljudi treba da budu spaseni; zadobijanje savrsenstva prepusteno je onima koji to sami hoce. Obrazac hriscanskog savrsenstva vidimo u svetim apostolima: tako je sveti apostol Pavle posvedocio o sebi i o njima: Mi, dakle, koji smo savrseni, ovako da mislimo:[7] hriscansko savrsenstvo je zivot u Bogu, beskonacno popriste napredovanja, kao sto je beskonacan Bog.[8] “To savrseno savrsenstvo savrsenih, cijem usavrsavanju nema kraja (kako mi rece jedan covek koji ga je doziveo)” govori sveti Jovan Lestvicnik, “tako osvecuje um i otrze ga iz materijalnog sveta da ga cesto, razume se, posle stizanja u ovo nebesko pristaniste, odvaja od zivota u telu i podize na nebeske visine, do sagledavanja. O tome na jednom mestu govori i psalmist, koji je, mozda, to i sam iskusio: Boziji mocnici zemlje veoma se uzdigose’.[9] O tome je rekao onaj koji je podignut do treceg neba i ostao da zivi tamo osecanjima srca i pomislima: Nase zivljenje je na nebesima.[10] Savrsenstvo se sastoji u ociglednom ucescu Svetog Duha, dakle u tome da se On nastani u hriscaninu i prenosi sve njegove zelje i celokupno razmisljanje u vecnost. Takvo stanje svoje duse ispovedao je sveti David, kada je posvedocio o sebi: Duh Gospodnji govori preko mene, i besjeda njegova bi na mome jeziku.[11] Zbog dejstva Svetog Duha David je mogao da kaze: Kako su mila naselja Tvoja, Gospode nad vojskama. Zedni i topi se dusa moja za dvorima Gospodnjim. Srce moje i telo moje obradovase se Bogu zivome.[12] Kao sto cezne jelen za izvorima voda, tako cezne dusa moja Tebi, Boze. Zedna je dusa moja za Bogom Zivim; kad cu doci i javiti se licu Bozijem?[13] Avaj meni! Jer se boravak moj produzi!”[14] Neprirodna je coveku u obicnom stanju ovakva plamena zelja za preseljenjem u vecnost: ona je svojstvena jedino duhonosnom coveku, kako je i duhonosni Pavle rekao o sebi: Jer je meni zivot Hristos i smrt dobitak. Imam zelju umrijeti i sa Hristom biti.[15]

“Kada trgovac”, govori sveti Isak Sirijski, “proda svoju robu i dobije odgovarajucu dobit, on zuri da se vrati svojoj kuci. Tako je i sa monahom: dok ne obavi svoj posao, on nece da se odvoji od tela. A kada oseti u svojoj dusi da je obavio svoj posao, i kada dobije zalog, on tada pocinje da zeli buduci vek… Kada um zadobije premudrost Duha, onda je on slican coveku koji je nasao brod na moru. Cim udje u taj brod, on odmah otplovi na tom brodu iz mora prolaznog sveta i doplovi na ostrvo koje pripada buducem veku. Osecanje buduceg veka u ovom svetu mozemo uporediti sa malim ostrvom na moru: onaj koji je pristao na to ostrvo ne muci se vise u talasima mastanja ovoga veka.”[16] Prepodobni Makarije Veliki oslikava hriscansko savrsenstvo sledecim crtama: “Covek mora da prodje dvanaest stepenika do savrsenstva. Ako je neko dostigao dvanaesti stepenik, taj je dostigao savrsenstvo. No kada blagodat pocne da dejstvuje slabije, tada on silazi za jedan stepenik, i nalazi se na jedanaestom. Onaj drugi, koji je bogat i izobiluje blagodacu, uvek, i dan i noc, stoji na stepeniku savrsenstva zato sto je slobodan i cist od svega, uvek zanet i ushicen nebeskim. Kada bi to natprirodno, otkriveno i licno dozivljeno stanje uvek bilo u coveku, on ne bi mogao ni da uzme na sebe sluzenje Logosu, ni da ponese bilo kakve trudove, ni da cuje sta, ni da se u potrebnim slucajevima pobrine o sebi ili o nastupajucem danu: ne, on bi sedeo u jednom uglu, ushicen i opijen. Puna mera savrsenstva i nije data coveku bas zato da bi on mogao da ima brigu o braci, da bi se vezbao u sluzenju Logosu. Ali zid je vec srusen, i smrt je pobedjena. Ovo treba shvatiti ovako: kao sto na nekom mestu na kome sija zapaljena sveca u isti mah moze da se nalazi i neka mracna sila koja zatamnjuje to mesto, tako se i pri duhovnoj svetlosti nalazi neki veo. Zbog toga covek koji se nalazi u toj svetlosti ispoveda da jos nije potpuno savrsen i slobodan od greha. Srusen je i razoren pregradni zid, ali samo delimicno, a ne sasvim i zauvek, zato sto blagodat ponekad snaznije poucava i ucvrscuje coveka, a ponekad kao da slabi i umanjuje se, i sve to prilagodjava tako da to bude korisno za coveka. Ko je dostigao u ovom zivotu savrseni stepenik, i samim opitom otkrio buduci vek? Jos nisam video ni jednog coveka koji je potpuno dostigao hriscansko savrsenstvo, potpuno slobodnog od svakog poroka. Greh, ipak, obitava i u onome koji nalazi mira u blagodati, razumeva tajne i otkrivenja, proba neiskazivu sladost blagodati… Jos nisam video nekoga ko je potpuno slobodan: i ja sam nekada ushodio delimicno do tog stepena, i saznao sam da nijedan covek nije (potpuno) savrsen.”[17] Upravo zato su, kako smo vec videli, i sveti Jovan Lestvicnik a slicno njemu i mnogi sveti oci nazvali covecije savrsenstvo u hriscanstvu nesavrsenim savrsenstvom, a tako je i sveti apostol Pavle rekao: Ne kao da to vec postigoh ili se vec usavrsih, nego stremim ne bih li to dostigao, kao sto mene dostize Hristos Isus. Braco, ja za sebe ne mislim jos da sam to dostigao; jedno pak cinim: sto je za mnom zaboravljam, a stremim za onim sto je preda mnom. I trcim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Bozijega – hriscanskog savrsenstva – u Hristu Isusu.[18]

Hriscansko savrsenstvo je dar Boziji, a ne plod covekovog truda i podviga. Podvigom se dokazuje samo delotvornost i iskrenost zelje da se dobkje dar, podvigom, koji obuzdava i ukrocuje strasti, covekova priroda postaje spremna i priprema se za primanje dara. Od coveka zavisi hoce li u sebi, i to sa Bozijom pomoci, ocistiti i ukrasiti stan za Boga, a dolazak Boga u taj stan zavisi iskljucivo od Bozije milosti.[19]

Dobrovoljno siromastvo i odricanje od sveta su neophodni uslovi za dostizanje savrsenstva. Um i srce moraju biti potpuno ustremljeni ka Bogu; sve prepreke, svi povodi za rasejanost moraju biti uklonjeni; svaki od vas koji se ne odrice svega sto ima, ne moze biti moj ucenik.[20] Umesto nade u propadljivo imanje imajmo nadu u Boga, a umesto samog imanja imajmo obecanje Boga, koji je rekao: Ne brinite se, dakle, govoreci: sta cemo jesti, ili sta cemo piti, ili cime cemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabosci istu; a zna i Otac vas nebeski da vama treba sve ovo. Nego istite najprije Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati.[21] Usred svih lisavanja, usred teskog polozaja, u koji dovodi samog sebe time sto se odrekao imanja i svih povlastica koje mu svet pruza, hriscanin, uz sadejstvo Bozije blagodati, stavlja samog sebe u najdostojniji polozaj, u polozaj koji svet nikada ne moze dati svojim slugama. Taj polozaj je sveti apostol Pavle ovako opisao: Nego se u svemu pokazujemo kao sluge Bozije: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bijedama, u tjeskobama; u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u bdijenjima, u postovima, u cistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemjernoj, u rijeci istine, u sili Bozijoj, sa oruzjem pravednosti desnim i lijevim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo zivimo, kao kaznjavani ali ne ubijani, kao zalosceni a uvijek radosni, kao siromasni a mnoge bogateci, kao oni koji nista nemaju a sve posjeduju.[22] U takvom polozaju bili su svi sveti apostoli, jer su sve ostavili i isli za Gospodom.[23] Oni nisu imali materijalno imanje, ali su celom svetu, zaglibljenom u propasti, davali neprocenjivo duhovno bogatstvo – bogopoznanje i spasenje. Oni nisu imali materijalno imanje, ali njihov je bio ceo svet: u svakom gradu, u svakom selu kroz koje su prolazili Boziji promisao im je pripremio i stan i sve sto im trebalo, posto svi, koji veruju u Hrista, koji imadjahu njive ili kuce, prodavahu i donosahu novce od prodanoga, i polagahu pred noge apostola.[24] U takvom polozaju bili su sveti mucenici. Pre stupanja u podvig oni su obicno davali slobodu robovima, a svoje imanje razdavali siromasnima.[25] Cim bi raskinuli sve veze sa svetom, oni su svlacili sa sebe samu odecu – telo – zacetu u bezakonju, i oblacili se u odecu Svetog Duha, u samog Gospoda naseg Isusa Hrista, pretvarali svoju odecu – telo – iz telesne u duhovnu, iz trulezne u netruleznu, iz gresne u svetu, iz zemaljske u nebesku. Stradanja svetih mucenika bila su narocita: oni nisu stradali kao deca starog Adama, nego kao Hristovi udovi. Sveta mucenica Felicitata bila je trudna tada kada su je zbog nepokolebivog ispovedanja vere zatvorili u mracnu i zagusljivu tamnicu. U tamnici se porodila. Za vreme porodjaja, koji je bio tezak, Felicitata nije mogla da se uzdrzi od jauka. Jedan zatvorski strazar joj je rekao: “Sada tako vristis: sta li ce tek biti sa tobom kada te predaju zverima da te pojedu?” Ona je odgovorila: “Sada ja stradam, a tada ce Drugi u meni stradati za mene zato sto ja stradam za Njega.”[26] Mucenistvo ni u kom slucaju nije bilo coveciji izum ili posledica samog covekovog htenja: ono je bilo Boziji dar covecanstvu, i zato je bilo natprirodno, sto je rekao i sveti apostol Pavle: Vama je darovano za Hrista, ne samo da vjerujete u Njega, nego i da stradate za Njega.[27] I monastvo je, kao i mucenistvo, dar Boziji. Monastvo je natprirodni podvig. I ono je u sustini mucenistvo. Samo povrsnom i neukom misljenju ono moze izgledati kao nesto drugo, neodredjeno. I monastvo, kao i mucenistvo, zahteva prethodno odricanje od sveta. Kao sto podvig mucenistva pocinje raznim mucenjima tela, a zavrsava se smrcu tela, tako i podvig monastva pocinje odsecanjem svoje volje i svojih shvatanja, odricanjem od telesnog nasladjivanja, a zavrsava se umrtvljavanjem duse i tela za greh i njihovim ozivljavanjem za Boga. Ustavsi protiv greha do smrti, kupivsi pobedu nad njim nestedenjem tela u napregnutim, natprirodnim podvizima, mnogi monasi su na najprikladniji moguci nacin presli od monaskog podviga ka mucenickom podvigu zbog medjusobnog srodstva tih dvaju podviga, sadrzanih u odricanju od sveta i od sebe. Gordi covek, sluzeci propadljivosti sveta, ne razume podvig mucenistva i smatra ga ludoscu; gordi covek, isto tako, ne razume ni monaski podvig i smatra ga cudastvom. Mucenici su, po meri podviga, pocinjali da primecuju obilje blagodatnih darova; tako je i u monasima Bozija blagodat pocinjala da dejstvuje cim su se umrtvili za greh, a zatim je pojacavala to dejstvo u meri u kojoj se u monasima povecavala njihova sveta umrtvljenost. Podvig svakog monaha je natprirodan. On neizostavno podrazumeva pobedu nad zivotinjskim svojstvom tela, svojstvom koje je nakon pada postalo svojina svakog coveka. Podvig nekih svetih monaha je po svojoj natprirodnosti visi od podviga mucenika. U to se mozemo uveriti ako procitamo zitije prepodobnog Marka Trackog, Onufrija Velikog, Makarija Egipatskog i drugih. Zasto sluge greha i sveta misle da mucenistvo i monastvo nisu nista drugo do ludost i besmislica? Ocigledno zato sto dobrom smatraju iskljucivo dobro pale prirode i sto hriscanstvo ne poznaju i ne razumeju.

Onaj ko zeli da dostigne savrsenstvo neka razda sve sto ima siromasnima i neka odmah zatim uzme krst svoj.[28] A cim razda imanje, on mora da se odrekne i samog sebe, a u tome se i sastoji uzimanje krsta, to jest dragovoljno i neprestano uzimanje dvojakih nevolja na sebe, jer one cine krst, one su ta dva spojena drveta koja se medjusobno presecaju. Neke od tih nevolja dopusta Boziji promisao radi naseg duhovnog napredovanja, a neke mi moramo dragovoljno da uzimamo na sebe da bismo tako obuzdali i umrtvili svoje strasti, da bismo umrtvili u sebi svoju palu prirodu. O nevoljama koje dopusta Boziji promisao sveti apostol Pavle govori: Koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara?Ako li ste bez karanja, koje su svi (tj. istinske sluge Bozije) iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi. Dalje, kad su nas nasi tjelesni oci karali, mi smo ih slusali. Zar se necemo mnogo vise pokoravati Ocu duhova i zivjeti?[29] Sveti apostol Petar nas vodi ka duhovnom razumevanju nevolja i ovako tesi one koji su njima izlozeni: Ljubljeni, ne cudite se ognju koji vam biva radi kusanja vaseg, kao da vam se nesto neobicno dogadja, nego se radujte sto ucestvujete u stradanjima Hristovim, da biste se i u otkrivenju slave njegove radovali i veselili. Ako vas ruze za Ime Hristovo, blazeni ste, jer Duh Boziji, Duh slave i sile pociva na vama; oni, dakle, hule na njega, a vi Ga proslavljate. Samo da niko od vas ne postrada kao ubica ili lopov ili zlocinac, ili kao onaj koji se mijesa u tudje poslove. No ako li kao hriscanin, neka se ne stidi, vec neka slavi Boga zbog tog udjela. Jer je vrijeme da pocne sud od doma Bozijeg; ako li prvo pocne od nas, kakav li ce tek biti kraj onima sto se protive jevandjelju Bozijem? I ako se pravednik jedva spasava, bezboznik i grjesnik gdje ce se javiti? Zato i oni koji stradaju po volji Bozijoj, neka njemu kao vjernome Sazdatelju povjere duse svoje u dobrocinstvu.[30] Apostol Pavle poucava da nevolje dopustene Bozijim promislom moramo da prihvatamo sa najvecom pokornoscu Bogu, jer je i apostol tako primao iskusenja koja su na njega dopustena: Zato sam dobre volje u nemocima, u porugama, u nevoljama, u gonjenima, u tjeskobama za Hrista.[31] Sveti apostol Petar poucava da se pri nailasku nevolja predajemo svesvetoj volji Bozijoj i narocito trezveno i cvrsto drzimo Bozijih zapovesti, posto neprijatelj nastoji da nas za vreme nevolje otrgne od njih pomocu pomisli brige, beznadeznosti, roptanja, gneva, hule. Sve svoje brage polozite na Njega, jer se On stara za vas.[32] Nama dolikuje da imamo svaku radost, to jest najvecu radost, kada padnemo u razlicna iskusenja[33]: iskusenja su znak da nas je Bog prizvao, znak izabranosti, znak usinovljenja. Usred nevolja uznosimo slavoslovlje Bogu onako kako ga je uznosio mnogostradalni Jov usred raznih nesreca koje su ga spopadale sa svih strana.[34] Usred nevolja prinosicemo blagodarenje Bogu, koje ispunjava srce duhovnom utehom i silom trpljenja, dakle blagodarenje koje je zapovedio sami Bog. Na svemu zahvaljujte, zapoveda apostol, jer je ovo volja Bozija za nas u Hristu Isusu.[35] Sveti Petar Damaskin govori: “Kao sto roditelji, potaknuti ljubavlju prema deci, ponekad koriste i pretnje da svoju decu, cim pocnu da se nerazumno ponasaju, upute prema razumnom ponasanju, tako i Bog dopusta iskusenja, i ona sluze kao stap koji okrece dostojne od djavolskog zlog saveta. Ko zali prut, mrzi na sina svojega; a ko ljubi, kara ga za vremena.[36] Bolje je trpljenjem iskusenja koja dolaze (koja su dopustena) pribegavati Bogu, nego iz straha od nesreca biti odbacen, padati u ruke djavola i navuci na sebe vecnu odbacenost i muku. Jedno od ovo dvoje nas neminovno ceka: ili moramo pretrpeti prvo, prolazno, ili se podvrgnuti drugom, vecnom. Pravednike ne doticu ni jedne ni druge nesrece zato sto vole dogadjaje koje mi smatramo nesrecama, i raduju se njima, ljube iskusenja kao nesto sto su nasli, kao vreme u kome dobijaju duhovnu korist, i tako ostaju neranjeni. Ne umire onaj koga strela jeste udarila, ali nije smrtno pogodila; gine onaj kome ona zada smrtnu ranu. Da li je iskusenje nanelo stetu Jovu? Nije li ga ono, naprotiv, proslavilo? Jesu li apostole i mucenike muke dovele u uzas? Pismo govori da su se oni radovali sto se udostojise da podnesu sramotu za Ime njegovo.[37] Pobednik dobija vise venaca i oseca vise radosti ako se vise bori. Kada cuje glas trube, on ne pada u strah u koji bi pao od glasa koji poziva na klanje; suprotno ovome, raduje se, kao da mu unapred javljaju da ce dobiti venac i nagradu. Nista ne donosi tako laku pobedu kao hrabrost sa potvrdjenom verom. Nista ne donosi sa takvom lakocom poraz kao samoljublje i bojazan, rodjeni iz neverovanja.”[38]

Gospod je obecao svojim sledbenicima da ce imati nevolje za sve vreme svog zemaljskog stranstvovanja, obecao im je zemaljski zivot slican svom, provedenom u lisavanjima i gonjenjima, ali im je ujedno zapovedio hrabrost i dobru nadu. “Ako vas mrzi svijet, znajte da je mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas a izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet.[39] U svijetu cete imati zalost, ali ne bojte se, ja sam pobijedio svijet:[40] nikakva nevolja, nikakvo iskusenje nece moci ni da vas pobede ni da vas slome ako budete verovali u mene i prebivali u meni ispunjavanjem mojih zapovesti.” Vjeranje Bog, govorio je apostol, koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete podnijeti.[41] I na drugom mestu Pisma Sveti Duh svedoci: Mnoge su nevolje pravednih, i od svih njih izbavice ih Gospod. Cuva Gospod sve kosti njihove, nijedna od njih nece se satrti.[42] Poverujmo Bozijem obecanju, ne uplasimo se uzburkanog mora nevolja, i preplivacemo ga mirno, jer nas drzi nevidljiva, ali svesilna desnica Bozija.

Drugi deo krsta cine dragovoljni, od Boga ustanovljeni i zapovedjeni duhovni podvizi, koji obuzdavaju gresne zelje tela, a time i duse. O njima je sveti apostol Pavle rekao: Iznuravam tijelo svoje i savladjujem ga, da propovijedajuci drugima ne budem sam odbacen,[43] a sveti apostol Petar: Kada, dakle, Hristos postrada za nas tijelom, i vi se tom misli naoruzajte, jer ko postrada tijelom, prestao je da grijesi.[44] A koji su Hristovi, raspese tijelo sa strastima i zeljama[45] telo koje ne raspinjemo, vec ga gojimo i pruzamo mu zadovoljstvo obilnom ishranom, nasladjivanjem i odmaranjem mora da sudeluje u grehu i nasladjuje se u njemu, mora biti nesposobno za primanje Svetog Duha, mora biti tudje i neprijateljsko Hristu. Prava udovica i usamljenica, to jest onaj koji se istinski odrekao sveta, za njega umrlog sveta, i odvojio se od svih i od svega da bi sluzio Bogu, nada se u Boga i provodi u molitvama i moljenjima noc i dan. A ona koja se odala nasladama, koliko god je, spolja gledano, ostavila svet i razdala sto je imala siromasnima, ziva je umrla,[46] jer koji sije u tijelo svoje, od tijela ce poznjeti trulez, a ko sije u duh, od Duha ce poznjeti zivot vjecni.[47] Raspece tela je neophodno, potpuno neophodno za Hristovog podviznika. Neophodno je da se on potcini blagom jarmu podviga da bi obuzdao zivotinjske nagone tela, a ne da bi mu oduzeo zdravlje i snagu, preko potrebne za samo podviznistvo. “Naucili smo da budemo ubice strasti, a ne tela,” govori Pimen Veliki.[48] Narusavanje uzdrzavanja je veoma stetno cak i za telesno slabe i bolesne zato sto ono pojacava bolest, ne jaca, vec upropastava slabog i bolesnog. Razborita umerenost narocito podrzava i cuva telesne snage i zdravlje i u ljudima snazne telesne gradje i u ljudima krhke i bolesljikave telesne gradje.

Cim razda sve sto ima siromasnima i raskine veze sa svetom, prvo delo Hristovog podviznika mora biti udaljavanje iz sredine sablazni u usamljeno monasko obitaliste. Takvim udaljavanjem brisu se ranije dobijeni gresni utisci i odbacuje se mogucnost dobijanja zaraze od novih utisaka. Sam Sveti Duh poziva istinske Bozije sluge na takvo udaljavanje: Zato izidjite iz njihove sredine i odvojite se, govori Gospod, i ne dohvatajte se necistog i ja cu vas primiti. I bicu vam otac, i vi cete biti moji sinovi i kceri, govori Gospod Svedrzitelj.[49] I u samom svetom obitalistu monah mora da se cuva od poznanstava, od hodanja po kelijama brace i od primanja brace kod sebe, a sve zato da bi dusa postala spremna da se na njoj poseje Rec Bozija i da u svoje vreme donese duhovni rod. I materijalnu njivu pripremamo za veliki rod zita tako sto plugom usitnimo i uklonimo sve drugo sto na njoj raste. Kada je prepodobni Simeon Novi Bogoslov stupao u manastir, njegov ucitelj, prepodobni Simeon Pobozni, zapovedio mu je: “Pazi, cedo: ako hoces da budes spasen, onda nikako ne besedi na kraju sluzenja u crkvi, i ne hodi po kelijama. Nemoj da se nekome slobodno obracas. Cuvaj svoj um da ne skita tamo i ovamo – neka neprestano gleda na tvoje grehe i na vecnu muku.”[50] U keliji valja imati samo najnuznije stvari, po mogucnosti sasvim jednostavne: suvisne i lepe stvari odmah izazivaju strast u srcu, a um zbog njih postaje sklon mastanju i rasejanosti, sto je veoma stetno.

Drugi podvig sastoji se u umerenom postu. Post za pocetnike odredjuje manastirska trpezarija. U trpezariji treba uzimati umerenu kolicinu hrane, tacnije, onoliko koliko je potrebno da telo bude sposobno za poslusanja: otacko predanje i manastirski tipik zabranjuju da se hrana uzima izvan trpezarije. Oni monasi koje je Bog priveo tihovateljskom zivotu i neprestanom vezbanju u molitvi i razmisljanju o Bogu treba da uzimaju hranu jednom dnevno,[51] ne smeju da se prejedu, a mogu da uzimaju sva jela koja su dozvoljena monastvu, shodno tome sta im je poslao Bog. Pri takvoj slobodi strogo treba paziti da ona ne da povoda za nasladjivanje ili visak. Istinsko nasladjivanje ocekuje nas u buducem veku, a ovde, na putu ka njemu, zabranimo sebi nasladu i zadovoljavajmo jedino prirodnu potrebu, a ne strasne prohteve. Samovanje i post su toliko sustinske osobine monaskog zivota da su na osnovu njih monasi dobili u drevnosti svoj naziv: monah (???????, solitarius, od grcke reci ?????, latinskog solus – sam) znaci usamljen; monasima su takodje nazivani i isposnici.

Treci podvig su bdenija. Monah pocetnik se dovoljno vezba u tom podvigu tada kada prisustvuje svim crkvenim sluzbama. Podvig bdenija je posebno vazan za onoga koji provodi tihovateljski zivot. Monaha podize u taj podvig zivo secanje, gotovo predosecanje smrti i pravednog suda Bozijeg koji ce uslediti za njom. Monah se trudi da predupredi strasno stanje na tom sudu poboznim i trepetnim stajanjem na molitvi, kao pred licem i ocima samog Boga. On se nada da ce ovde izmoliti i dobiti oprostaj grehova da bi nakon izlaska duse iz tela presao put od zemlje ka nebu bez ikakvog straha: zato neumorno stoji na vratima Bozije milosti tokom svoje usamljenicke molitve u keliji, kuca na ta vrata placem, kuca teskim uzdasima, smirenim recima iz dubine srca, bolnog zbog greha. Podvig bdenija se pojacava u onoj meri u kojoj se pojacava duhovno osecanje straha Bozijeg. Na pocetku, ipak, treba primoravati sebe na taj podvig, bez koga nema konacne i potpune pobede nad strastima. Treba doci u stanje koje je Gospod zapovedio: Neka budu bedra vasa opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slicni ljudima koji cekaju gospodara svojega, kada ce se vratiti sa svadbe da mu, cim dodje i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje gospodar dosavsi nadje budne. Zaista vam kazem da cete se opasati, i posadice ih, i pristupice te ce im sluziti. I ako dodje u drugu strazu, i u trecu strazu dodje, i nadje ih tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad bi znao domacin u koji ce cas doci lopov, bdio bi, i ne bi pustio da mu potkopaju kucu. I vi, dakle, budite spremni; jer u koji cas ne mislite, doci ce Sin Covjeciji.[52] Takvo stanje donosi osecanje straha Bozijeg. Posednici tog straha zive na zemlji kao putnici u gostoprimnici: svakog casa ocekuju da odu iz nje. Vreme zemaljskog zivota skracuje se pred njihovim ocima kada se pred njima otkrije neobuhvatna, velicanstvena vecnost. Misao da ih Gospod moze iznenada pozvati drzi ih u neprestanoj budnosti, na neprestanoj strazi od greha, koji neprestano preti. Noci oni provode isto kao i dane, i spavaju jedino onoliko koliko moraju, i nikako ne dopustaju sebi da duboko utonu u san i da ih san raznezi. Na svoj grubi lezaj oni lezu obuceni i opasani da bi ustali istog casa cim zatreba. Podvig bdenija mora biti uskladjen sa covekovim telesnim snagama. Taj podvig se, kao i samovanje i post, pojacava postepenim prelazenjem podviznika iz telesnog i dusevnog stanja u duhovno ili blagodatno stanje. Duhovni covek, makar i slab po telu, izdrzi neuporedivo veci podvig od podviga za koji je sposoban telesni i dusevni covek. Prvog pokrece na podvig Bozija blagodat; on nailazi na manji otpor svog tela, koje pri stupanju u takvo stanje obicno odlaze znatan deo svoje otupelosti.

Da bismo napravili vidljivi krst, potrebno je da poprecno spojimo dva komada drveta; da bismo sastavili nevidljivi krst, potrebne su nam dragovoljne nevolje – podvizi, da drze telo u raspecu, i nevolje izvana, da obuzdavaju i smiruju covekov duh, koji je uvek spreman za gordost zato sto je ozledjen prilikom pada. Od obe ove vrste nevolja sastavljamo taj krst, i znamo da nam je zapovedjeno da ga uzmemo na sebe i podjemo za Hristom, jer bez krsta ne mozemo da idemo za Hristom. Oni koji nisu raspeli svoje telo, ni obuzdali u njemu gresne zarke zelje i stremljenja, oni koji se predaju sladostrasnim osecanjima i pomislima, ti ne mogu da zajednicare sa Hristom zato sto posredstvom nasladjivanja i zanetosti grehom opste sa satanom. Koji su po tijelu, rekao je sveti apostol Pavle, to jest, oni koji provode telesni zivot, koji zive za svoje telo, izobilno ga hrane, odmaraju, i ugadjaju mu, ne mogu ugoditi Bogu.[53] Koji su po tijelu tjelesno misle,[54] to jest, oni koji provode telesni zivot neizostavno imaju telesni nacin misljenja, ne secaju se vecnosti i ne brinu o njoj, imaju lazno zavestanje o zemaljskom zivotu, smatraju da je on beskonacan, rade jedino za njega, visoko cene zemaljske prolazne prilike i povlastice, ne mogu da prihvate Novi zavet, ne mogu da odbace palu prirodu, vec je, naprotiv, razvijaju, uvazavaju njeno dostojanstvo i napredovanje. Tjelesno mudrovanje je smrt, a duhovno mudrovanje je zivot i mir. Tjelesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, posto se ne pokorava Bozijem zakonu, niti pak moze da se pokorava.[55] Ta sveta pokornost njemu nije svojstvena; za njega ona cak nije ni moguca. Nikakvu korist nece nam doneti ostavljanje imanja i sveta, udaljavanje u manastir, ako budemo ugadjali cudljivim zeljama naseg tela, ako ga ne podignemo na krst tako sto cemo ga lisiti svega prekomernog i svakog nasladjivanja, i ostaviti mu jedino ono preko potrebno za postojanje. Prva zapovest koju je Bog dao coveku bila je zapovest da posti. Tu zapovest Bog je dao u raju, a potvrdio ju je i u Jevandjelju. Covek je narusio zapovest, i sveti raj nije mogao da ga sacuva od propasti; kada narusimo zapovest, iskupljenje koje nam je Bogocovek darovao ne moze da nas sacuva od propasti. Mnogi, govori apostol Pavle, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i placuci govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova; njihov je kraj pogibao, njihov bog je trbuh, i spava u sramoti njihovoj, oni misle ono sto je zemaljsko.[56] Dok je ovo govorio hriscanima, apostol ih je molio da se ugledaju na njegov zivot, koji je on provodio u trudu i naporu, cesto u nespavanju, u gladovanju i zedji, cesto u postovima, u zimi i golotinji.[57] Post je osnova svih monaskih podviga. Bez njega monah ne moze ni da ocuva samovanje, ni da obuzda jezik, ni da provodi trezveni, pazljivi zivot, ni da napreduje u molitvi i bdeniju, ni da zadobija secanje na smrt, ni da sagleda mnostvo svojih sagresenja i slabosti. Monah koji je nemaran u postu potresa iz temelja celokupnu zgradu svojih vrlina; ta zgrada nece izdrzati ako se graditelj ne opameti i na vreme ne pobrine da ucvrsti temelje. Sveti Jovan Lestvicnik govori: “Knez demona je pali denica. Knez strasti je prozdrljivost.[58] Ne varaj se! Neces se osloboditi faraona, i neces ugledati Pashu ako ne budes uvek jeo gorko zelje i beskvasni hleb. Gorko zelje oznacava napor i trud posta, a beskvasni hleb oznacava misao bez nadmenosti. Neka se sa tvojim disanjem sjedini rec onoga koji kaze: A ja, kada mi demoni dosadjivahu, odevah se u vrecu [zalosti] i postom smirivah dusu moju, i molitva moja u nedra moja prodirase dublje.[59] Ako si obecao Hristu da ces ici tesnim i uskim putem, onda suzavaj svoj stomak. Jer ako ga hranis i siris, ti narusavas to obecanje. Obrati paznju, i cuces reci: ‘Prostran je i sirok put pomamnog stomakougadjanja, sto vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, medjutim, vrata i tesan put posta, sto vodiuzivot cistote, i malo ih je koji ga nalaze!”[60]

“Prodaj sve sto imas, uzmi krst svoj i hajde za mnom.” Sta znace Hristove reci: Hajde za mnom?[61] Ici za Hristom znaci provoditi zemaljski zivot jedino radi neba, onako kako je Bogocovek provodio svoj zemaljski zivot. Oni koji u svetu zive pobozno, po jevandjelskim zapovestima, vec blagim ponasanjem i nastrojenjem duse postaju slicni Sinu Bozijem; no oni koji su se odrekli sveta, koji su raspeli svoje telo podviznistvom, koji su privukli u sebe blagodat Svetog Duha zato sto su ucinili da njihovo telo postane mrtvo za greh[62] zadobijaju narocitu slicnost sa Bogocovekom. Njih vodi Duh Boziji, oni su Sinovi Boziji[63] po blagodati zato sto su uredili sebe po liku nebeskog Coveka, drugog Coveka, Bogocoveka.[64] Oni su deca Bozija, ali im to ne posvedocuje ni slovo, ni povrsno, pred Bogom potpuno beznacajno znanje po slovu, vec sam svesveti Boziji Duh, koji se nastanio u njima i sjedinio sa njihovim duhom.[65] A kad smo djeca, onda smo i nasljednici. Nasljednici, dakle, Boziji, a sunasljednici Hristovi.[66] Iz cega je mogla da iznikne takva slava za jadna, pala stvorenja – ljude? Iz zive vere u Hrista, Boga, Tvorca i Spasitelja naseg, iz zive vere koja je naucila izabranike Bozije da prepoznaju Iskupitelja srcem, i da Njega, sto je jos vaznije, ispovedaju samim zivotom, odricanjem od sveta, uzimanjem dvostrukog krsta, sastavljenog od voljnih i nevoljnih nevolja, i najpodrobnijim ispunjavanjem dobre i ugodne i savrsene volje Bozije.[67] Posto s njim stradavamo, govori apostol celom zboru Hristovih podviznika, da se s njim i proslavimo.[68] Vecnu, nebesku slavu, pripremljenu onima koji su stradali Hrista radi, koju je i sam licno iskusio, sveti apostol Pavle ovako poredi sa kratkotrajnim nevoljama kojima se ta slava zadobija: Stradanja sadasnjega vremena nisu nista prema slavi koja ce nam se otkriti.[69] Nimalo nisu vazne te nevolje! Nas svemoguci i sveblagi nacelnik i sudija podviga ulozio je u same nevolje toliku duhovnu utehu da nevolje Hrista radi vec po sebi jesu izvor radosti. “Ova telesna mucenja” rekao je velikomucenik Evstratije u svojoj predsmrtnoj molitvi Bogu, tako nazvavsi svoja pretrpljena natprirodna stradanja, “nisu nista drugo do veselja Tvojim slugama.”[70] Isto to svojstvo veselja sadrze u sebi i monaske nevolje: u njihovim nedrima izbija i vri izvor duhovne sladosti i radosti, vremenski pocetak blazenstva u vecnosti. Krst je oruzje pobede, pocasno znamenje hriscanina: A ja,govori apostol, Boze sacuvaj da se cim drugim hvalim osim krstom Gospoda nasega Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu.”[71]

Veza izmedju covekovog tela i duha je dostojna dubokog razmatranja i divljenja. Od stanja tela mnogo zavisi i covekovo misljenje i osecanja srca. “Kada stomak gladuje”, opominje sveti Jovan Lestvicnik, “srce postaje smireno. A kada se stomaku ugadja, misao postaje ohola.”[72] “Dusa ne moze doci u smirenje drugacije no davanjem manje kolicine hrane telu” – rekao je Pimen Veliki. Nastojatelj jednog manastira upitao je Velikog: “Zasto ne osecam u sebi strah Boziji?” “Kako da osecas strah Boziji”, odgovorio je Veliki, “kada je tvoj stomak pun hleba i sira?”[73] Kada je telo sito, tada srce ne moze da ne stvara osecanja koja navode na blud, a um pomisli i mastanja o bludu, a to dvoje su u stanju da svojom silom i zavodljivoscu promene i najodlucniju dobru volju i skrenu je ka nasladjivanju u grehu. Upravo zato je sveti Jovan Lestvicnik rekao: “Ko ugadja sopstvenom stomaku i ujedno hoce da pobedi duha bluda, taj lici na coveka koji uljem hoce da ugasi pozar.”[74] Sveti Isak Sirijski govori: “Zavoli siromasna odela da bi unistio pomisli koje u tebi klijaju: gordoumlje srca. Onaj koji voli sjaj, taj ne moze da zadobija smirene pomisli, zato sto duhom svojim, stoje u meni, trazim Te.”[75] Navodeci telesna dela, sveti apostol Pavle pominje medju njima i neprijateljstva, svadje, pakosti, gnjev, prkos, razdore, jeresi[76] – u stvari nedostatke covekovog duha. Zasto? Zato sto vrsta greha razotkriva covekovo telesno mudrovanje, a telesno mudrovanje razotkriva zivot po telu, odbacivanje Hristovog krsta.[77] Iz istorije Crkve vidimo da su takvi bili osnivaci svake jeresi.

Ovo ubogo slovo napisao sam ja, mnogogresni Ignjatije, da podstaknem sebe, da poucim podviznickom zivotu. Primetio sam da one teme duhovnog ucenja koje cu izloziti pismeno postaju jasne pre svega meni samom, a ponekad su, zbog aktuelnosti samih tema, korisne i mojoj ljubljenoj braci. Ako neko procita ovo slovo, neka mi oprosti nedostatke mog znanja i govora. Ako ko procita ovo slovo, i nadje u njemu nesto korisno za svoju dusu, molim ga da obrati paznju na ovo ubogo slovo i da povodom misljenja koja nadje u njemu dobro razmisli o sebi.

Potrebno je, veoma potrebno da svi hriscani u dlaku ispune zavete Spasitelja, koji je rekao: Ko hoce zivot svoj da sacuva, izgubice ga, a ko izgubi zivot svoj mene radi i jevandjelja onaj ce ga sacuvati.[78] Koji voli zivot svoj izgubice ga, a ko mrzi zivot svoj na ovome svijetu, sacuvace ga za zivot vjecni.[79]

Sta znaci voleti svoj zivot? To znaci voleti svoju palu prirodu, njena svojstva oskrnavljena padom, njeno lazno nazvano znanje, njene zelje i strasti, njenu pravdu. Sta znaci spasavati svoj zivot u ovom svetu? To znaci razvijati svojstva pale prirode, slediti svoja shvatanja i svoju volju, stvarati svoju pravednost od prividno dobrih dela pale prirode. Sta znaci izgubiti svoj zivot radi Hrista i Jevandjelja, sta znaci mrzeti svoj zivot? To znaci poznati i priznati da je priroda pala zbog greha i da ju je greh rastrojio; to znaci mrzeti stanje koje je pad stvorio u nama, i umrtvljavati to stanje odbacivanjem ponasanja po svojim shvatanjima, po svojoj volji, po svojim strastima; to znaci nasilno kalemiti na svoju prirodu razum i volju Hristom obnovljene prirode, i svoje ponasanje postavljati prema svesvetom Bozijem ucenju i prema svesvetoj Bozijoj volji, sto nam je sam Bog otkrio u Jevandjelju. Nasa pala priroda je neprijateljska Bogu; slediti shvatanja i teznje pale prirode znaci teziti ka sigurnoj i vecnoj propasti. Zato su sveti oci pustinjaci, ucitelji monastva i celog hriscanstva, izgovorili toliko strasnih izreka protiv povodjenja za svojom voljom i svojim shvatanjima. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: Covekova volja je metalni zid izmedju Boga i coveka, kamen koji udara protiv Bozije volje. Ako je covek ostavi, onda i on moze da kaze: Sa Bogom mojim preci cu zid visoki. Bog moj, neporocan je put Njegov.[80] A ako se opravdanje sjedini sa voljom, onda se covek predaje razvratu i gubi svoj zivot.”[81] Pod recju opravdanje treba razumeti nase shvatanje da je da je delatnost po svojoj volji opravdana i pravedna, a to je pouzdan znak dusevnog rastrojstva i skretanja sa puta spasenja. Prepodobni ava Dorotej govori: “Ja ne znam koji je drugi razlog pada monaha, ako nije povodjenje za svojom voljom i za teznjama svog srca. Kazu da covek pada zbog ovoga ili zbog onoga, a ja, kako sam vec rekao, ne znam drugi razlog osim ovoga. Jesi li video nekoga ko je pao? Znaj da je sledio sebe.” Dalje prepodobni Dorotej kazuje da se nalazio u opstezicu ave Serida, da se u svemu rukovodio poukama duhonosnog starca Jovana, da je potpuno odbacivao shvatanja i teznje srca. Kad bi ucenom i umnom Doroteju dosla neka njegova misao o necem duhovnom, on bi govorio sebi: “Anatema na te, i na rasudjivanje tvoje, i na razum tvoj, i na znanje tvoje.”[82] Eto obrasca blazene mrznje prema svom zivotu, mrznje koju je zapovedio Spasitelj dusa i tela nasih! Eto obrasca blazenog gubljenja zivota radi Hrista i Jevandjelja, a sve radi spasenja duse! Eto obrasca odnosa svetih prema paloj prirodi!

Sledimo, braco, Hristovo ucenje! Sledimo zivot, ponasanje, nacin misljenja svetih Bozijih ugodnika! Neka nas nista ne zaustavi da se radi svog spasenja odreknemo svoje pale prirode, da radi istinske ljubavi prema sebi odbacimo laznu ljubav prema sebi, svoje samoljublje, da radi spasonosne delatnosti po jevandjelskim zapovestima odgurnemo od sebe delatnost po zakonima pale prirode, omiljene svetu, neprijateljske Bogu! Omrznimo prividna dobra dela, koja nastaju iz lazno nazvanog znanja, iz kretnji krvi, iz osecanja srca, koliko god nam izgledalo da su nasa osecanja i misljenja uzvisena, neporocna, sveta. Ta dela mogu da razviju u nama jedino pogubnu uobrazenost, gordost, samoobmanu. Nijedno od tih dela ne prosvetljuje oci duse, kao sto ih prosvetljuje zapovest Gospodnja;[83] naprotiv, ta dela povecavaju slepilo duse, cine to slepilo neizlecivim. Oni koji cine ta dela otici ce u vecnu muku jer cine dobro pale prirode, dobro koje je uvek pomesano sa zlom, oskrnavljeno dobro, od koga Gospod, kao od satanske odvratnosti, odvraca svoje svesvete poglede. Da bi neko cinio dobra dela pale prirode, on ne mora biti hriscanin, zato sto ta dela pripadaju celom palom covecanstvu. Tamo gde se cine dobra dela pale prirode, tamo gde ih prati grmljavina pohvala od sveta, tamo je iskljucen, odbacen Spasitelj sveta. Dela vere, dela spasenja, ili, sto je isto, ispunjavanje jevandjelskih zapovesti, pripadaju jedino hriscanima. Prepodobni Marko Podviznik je rekao da “u istinsko dobro mozemo verovati i da istinsko dobro mozemo ciniti jedino u Hristu Isusu i Svetom Duhu.”[84] Ispunjavanje jevandjelskih zapovesti uvodi coveka u istinsko bogopoznanje i samopoznanje, u istinsku ljubav prema sebi, prema bliznjem, prema Bogu, u zajednicarenje sa Bogom, koje se vise razvija ako se usrdnije i tacnije ispunjavaju jevandjelske zapovesti. Zajednicarenje sa Bogom, koje hriscanin dobija na dar jos dok stranstvuje na zemlji, predstavlja istinski zalog nebeskog i vecnog blazenstva. Taj zalog sam svedoci da je pouzdan – svedoci tako jasno i snazno da su mnogi odlucili da ga sacuvaju, i zato su pokorno primili najvece nevolje i zavoleli ih vise od prolaznog zivota. Zalosna, jadna zaslepljenost sa kojom gordi svet prezrivo gleda na dela hriscanske vere i iznosi o njima bezumno misljenje i osudu ubistvena je za svet. Kako se samo nistavnim svetu cine dela vere u poredjenju sa gromkim i zivopisnim delima sveta! Kakvo je to dobro delo saznanje svoje gresnosti, za koje se Bozija milost izlila na carinika?[85] Kakvo je to dobro delo pokajanje, posredstvom koga su se najveci gresnici pomirili sa Bogom i nasledili vecno blazenstvo? Kakvo je to dobro delo ispovedanje Hrista, ispovedanje izgovoreno u nekoliko veoma jednostavnih reci? I ko ih je izgovorio? Izgovorio ih je osudjeni razbojnik. Tih nekoliko veoma jednostavnih reci uvelo je razbojnika u raj i ucinilo ono sto nisu mogle i nece moci da ucine sve blistave vrline celog covecanstva. Rijec o krstu je ludost onima koji ginu; njima je isto toliko besmislena i delatnost po Jevandjelju. A nama koji se spasavamo i rec krsna i delatnost po Jevandjelju jesu sila Bozija,[86] koja isceljuje i spasava nase duse.

Sveti oci svih vremena stalno su izrazavali svoj odnos prema otkrivenom Bozijem ucenju recju: verujem. U savremenom drustvu, koje se hvali da je pre svega obrazovano i hriscansko, srdacni odnos, zalog bozanskom otkrivenju, stalno se cuje u reci: mislim. Odakle su se pojavili taj zalog i ta rec? Iz nepoznavanja hriscanstva. Zalosna je pojava kada sin Istocne crkve razmislja o hriscanskoj veri izvan ucenja svoje Crkve, protivno njenom bozanstvenom ucenju, razmislja svojevoljno, neuko, bogohulno. Nije li takvo razmisljanje odricanje od Crkve, od hriscanstva? Uplasimo se nase neukosti, koja nas vuce u vecnu propast; izucimo hriscanstvo; zavolimo poslusnost svetoj Crkvi, omiljenu svima koji imaju znanje hriscanske vere. Postanimo revnosni izvrsioci jevandjelskih zapovesti; ispunjavajmo ih kao sluge nepotrebne,[87] koje imaju obavezu da ispunjavaju svoj dug, ali ga stalno ispunjavaju ili pogresno ili veoma nedovoljno. Neka nas Jevandjelje vodi prema dobrim delima, a ne kretnja krvi i nerava. Naucimo se da cinimo vrline sa smirenjem, a ne sa raspaljivanjem, zato sto raspaljivanje uvek prate i potpomazu slavoljublje i gordoumlje, ili oholost. Kada Gospod izlije u nas sveti i prijatni vazduh smirenja, i kada zbog njegovog dejstva prestanu talasi osecanja srca, tada cemo poznati da raspaljenost, koja izvrsava veoma uzvisene i gromke covecije vrline, jeste telo i krv, a telo i krv ne mogu da naslede Carstvo nebesko.[88]

Spasite se, ljubljena braco, spasite se! Spasite se od ovoga pokvarenoga roda,[89] govorio je sveti apostol Petar onim njemu savremenim Judejcima koji su iz naroda neprijateljskog hriscanstvu prelazili da prime hriscanstvo. Svoju dusu ce spasiti onaj koji se spasava, govorili su drevni veliki monasi o istinskim hriscanima poslednjeg vremena. To znaci: spasenje ce za njih biti veoma tesko zato sto ce se neobicno mnogo umnoziti gresne sablazni, a i zato sto ce neobicno mnogo ljudi skrenuti prema grehu.

Za spasenje su potrebni neobicno veliki napori, neobicno velika revnost, neobicno veliki oprez i cuvanje sebe, neobicno velika razboritost, neobicno veliko trpljenje. Zato nam je nas svemoguci vodja i ucitelj, nas zivot, nasa sila, nase spasenje, Gospod Isus Hristos, unapred javio: U svijetu cete imati zalost, ali nas je ujedno i ohrabrio recima: Ne bojte se,ja sam pobijedio svijet.[90] Ja sam sa vama u sve dane do svrsetka vijeka. Amin.[91]


NAPOMENE:

1. Mt 19,17.

2. Jn 8,44.

3. Na stranicama Jevandjelja Gospod cesto izoblicava nepoboznost Judejaca, a narocito u 23. glavi Jevandjelja po Mateju i u 8. glavi Jevandjelja po Jovanu.

4. Lk 19, 8, 9, 10.

5. Mt 7,23.

6. Mt 19, 20, 21 i Mk 10,21.

7. Flp 3,15.

8. Flp 3, 20,12.

9. Ps 46,10. Lestvica, Pouka 29, gl. 5.

10. Flp 3,20.

11. 2 Cam 23,2.

12. Ps 83, 2.3.

13. Ps 41,2.3.

14. Ps 119.5.

15. Flp 1, 21, 23.

16. Slovo 85.

17. Beseda 8, gl. 4 i 5.

18. Flp 3,12,13

19. Jn 14,23.

20. Lk 14, 33.

21. Mt 6, 31-33.

22. 2 Kop 6,4-10.

23. Mt 19,27.

24. Dap 4, 34.

25. Vidi: Zitija velikomucenika Dimitrija Solunskog, Georgija Pobedonosca i drugih.

26. Histoire du Christianisme par Fleury, Livre V, chap. XVII.

27. Flp 1,29.

28. Mk 8, 34.

29. Jev 12,6-9.

30. 1 Pt 4, 12-19.

31. 2 Kop 12, 10.

32. 1 Pt 5, 7.

33. Jak 1, 2.

34. Jov 1,21; 2,10.

35. 1 Sol 5,18.

36. Pric 13,25.

37. Dap 5,41.

38. Dobrotoljublje, tom 3, knjiga 1, clanci pod naslovom: “Bez smirenoumlja nema spasenja.”

39. Jn 15,18,19.

40. Jn 16, 33.

41. 1 Kop 10, 13.

42. Ps 33, 19, 20.

43. 1 Kop 9.27.

44. 1 Pt 4, 1.

45. Gal 5,4.

46. 1 Tim 5, 5, 6.

47. Gal 6, 8.

48. Azbucni paterik.

49. 2 Kop 6,17,18.

50. Zitije prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, rukopis. Ovo zitije izdala je Optina pustinja svojim sredstvima.

51. Po savetu sv. Petra Damaskina. Vidi clanak pod naslovom: “Neophodno i izvanredno pokazanje sedam telesnih dejstava”, knj. 1, Dobrotoljublje, tom 3.

52. Lk 12,35-40.

53. Rim 8. 8.

54. Rim 8, 5.

55. Rim 8, 6,7.

56. Flp 3,18, 19.

57. 2Kop11.27.

58. Lestvica, Pouka 14, gl. 30.

59. Ps 34,13. Lestvica, Pouka 14, gl. 52.

60. Lestvica, Pouka 14, gl. 29.

61. Mt 19.21.

62. Rim 8.10.

63. Rim 8,14.

64. 1 Kop 15.47-49.

65. Rim 8.16.

66. Rim 8.17.

67. Uporedi Rim 12.2.

68. Rim 8, 17.

69. Rim 8,18.

70. Vidi njegovo zitije, Cetiminej, 13. decembar.

71. Gal 6,14.

72. Lestvica, pouka 14, gl. 22.

73. Azbucni paterik.

74. Lestvica, pouka 14, gl. 21.

75. Ic 26,9.

76. Gal 5,20.

77. Prepodobni Simeon, Hrista radi jurodivi, pokazao je da je odbacivanje Hristovog krsta bilo uzrok Origenove zablude i propasti, Cetiminej, 21 Jul.

78. Mk 8, 35.

79. Jn 12, 25.

80. Ps 17,30,31.

81. Azbucni paterik.

82. Pouka o tome da ne treba rasudjivati svojim razumom.

83. Ps 18, 9.

84. Dobrotoljublje, tom 1, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, gl. 2.

85. Lk 18,10-14.

86. 1 Kop 1,18.

87. Lk 17,10.

88. 1 Kop 15, 50.

89. Dap 2,40.

90. Jn 16, 33.

91. Mt. 28, 20.

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU

DRUGI DEO

Jevandjelje navodi dva blazena stanja: stanje spasenja i stanje hriscanskog savrsenstva. Jedan bogati i uvazeni judejski mladic je pristupio Bogocoveku i zamolio ga da mu kaze koje dobro treba da ucini da bi imao vecni zivot, odnosno spasenje. Judejcu, to jest onome koji pravilno veruje u Boga, Gospod je odgovorio: Ako zelis uci u zivot, drzi zapovijesti.[1] Na mladicevo pitanje koje su to zapovesti, Gospod je ukazao samo na one zapovesti koje odredjuju Bogu ugodne odnose svakog pravovernog prema bliznjem, ali nije spomenuo zapovesti koje odredjuju covekov odnos prema Bogu: one su bile poznate mladom Judejcu, i mladic ih je sve sacuvao, barem po spoljasnjosti. Moralna i religiozna bolest Judejaca za vreme dolaska na zemlju ocovecenog Boga se izmenila.

Bolest je promenila samo svoju spoljasnjost, ali je u sustini ostala isto ono sto je bila i pre: teznja ka otpadnistvu od Boga. Judejci nisu pokazivali onu neodoljivu sklonost ka idolopoklonstvu koja je celi milenijum, od njihovog izlaska iz Egipta do preseljenja u Vavilon, plela zamke da razrusi njihovo duhovno i gradjansko blagostanje. Satana jeste vukao Judejce ka tome da mu se poklone i odstupe od Boga, ali ne posredstvom idola kojima bi se oni klanjali: ne, on je za njih smislio i pripremio drugo, delotvornije lukavstvo, drugu, pogibeljnu provaliju, neuporedivo dublju i mracniju. Satana je ostavio Judejce da samo po spoljasnjosti budu sluzitelji istinskog Boga. I vise od toga: satana ih je odvukao ka pojacanom i nepravilnom uvazavanju obrednih pravila i drevnih predanja, a u isti mah ukrao postovanje Bozijih zapovesti; uvukao ih u veoma detaljno i slozeno izucavanje Bozijeg zakona po slovu, a u isti mah ukrao od njih izucavanje Bozijeg zakona zivotom; poznavanje Bozijeg zakona po slovu satana je upotrebio kao sredstvo za uvlacenje u najuzasniju gordost, u najuzasniju uobrazenost, zbog koje su oni sebe nazivali decom Bozijom, i predstavljali se drugima kao deca Bozija, a u sustini su bili neprijatelji Boga i deca djavola.[2] Pod izgovorom da ostaju verni Bogu, oni su odbacili Boga; pod izgovorom da zajednicare sa Bogom, oni su odbacili zajednicarenje sa Bogom, zarazili se satanskom mrznjom prema Bogu i zapecatili tu mrznju bogoubistvom.[3] Sve se to desilo zato sto su ostavili Bogu ugodni zivot. Sve se to desilo zato sto su ostavili one odnose prema bliznjem koje je Gospod zapovedio, pri cemu, spolja gledano, sacuvani odnosi prema Bogu postaju mrtvi. Zato Judejca koji je pitao kako da ima zivot vecni Gospod uznosi u od Boga zapovedjene odnose sa bliznjima. Tako i svaki pravoslavni hriscanin, ako zeli da predje iz nemarnog zivota u zivot ispunjen paznjom, ako zeli da se bavi svojim spasenjem, mora prvo da obrati paznju na svoje odnose sa bliznjima. U tim odnosima on mora da ispravi ono sto podleze ispravljanju, da prinese iskreno pokajanje pred Bogom zbog toga sto vec ne podleze ispravljanju, i unapred odredi sebi delatnost blagougodnu Bogu. Pola imanja svoga, rekao je Gospodu carinik Zakhej, dacu siromasima, i ako koga necim ostetih, vraticu cetvorostruko. Zatim je cuo najradosniju odluku sveblagog i svemoguceg Boga, koji je i sada isto toliko blag i isto toliko svemoguc: Danas dodje spasenje domu ovome;jer i ovo je sin Avraamov. Jer Sin Boziji dodje da potrazi i spase izgubljeno.[4] Avramovog potomka po telu Bog je priznao za potomka onda kada je odlucio da vodi Bogu ugodni zivot: iz ovoga sledi da do tada on nije bio priznat, bez obzira na pravo po telu. Isto vazi i za hriscanina: dok provodi dragovoljni gresni zivot, protivan jevandjelskim zapovestima, on i nije hriscanin, iako ima pravo da se tako zove, jer se krstenjem prikljucio svetom hriscanskom plemenu. Kakva je korist od ispovesti recima, ako se odbacuje ispovest delima? I tada cu im javno kazati, obecao je Gospod onima koji ne haju za ispunjenje jevandjelskih zapovesti: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji cinite bezakonje.[5]

Ko hoce da se spase, taj mora da ispuni sve jevandjelske zapovesti, ciju potrebnu celovitost cuva jedino sveta Pravoslavna crkva.

Cim je cuo odgovor Gospodnji da je za spasenje potreban zivot po jevandjelskim zapovestima, pomenuti mladic je rekao: Sve ovo sacuvah od mladosti svoje: sta mi jos nedostaje? Rece mu Isus: Ako hoces savrsen da budes, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima, i imaces blago na nebu, i dodji, uzmi krst svoj i hajde za mnom.[6] Covek moze da se spase i zivljenjem u svetu, i uz ocuvanje imanja; da bi zadobio savrsenstvo, on mora pre toga da se odrekne od sveta. Svi ljudi treba da budu spaseni; zadobijanje savrsenstva prepusteno je onima koji to sami hoce. Obrazac hriscanskog savrsenstva vidimo u svetim apostolima: tako je sveti apostol Pavle posvedocio o sebi i o njima: Mi, dakle, koji smo savrseni, ovako da mislimo:[7] hriscansko savrsenstvo je zivot u Bogu, beskonacno popriste napredovanja, kao sto je beskonacan Bog.[8] “To savrseno savrsenstvo savrsenih, cijem usavrsavanju nema kraja (kako mi rece jedan covek koji ga je doziveo)” govori sveti Jovan Lestvicnik, “tako osvecuje um i otrze ga iz materijalnog sveta da ga cesto, razume se, posle stizanja u ovo nebesko pristaniste, odvaja od zivota u telu i podize na nebeske visine, do sagledavanja. O tome na jednom mestu govori i psalmist, koji je, mozda, to i sam iskusio: Boziji mocnici zemlje veoma se uzdigose’.[9] O tome je rekao onaj koji je podignut do treceg neba i ostao da zivi tamo osecanjima srca i pomislima: Nase zivljenje je na nebesima.[10] Savrsenstvo se sastoji u ociglednom ucescu Svetog Duha, dakle u tome da se On nastani u hriscaninu i prenosi sve njegove zelje i celokupno razmisljanje u vecnost. Takvo stanje svoje duse ispovedao je sveti David, kada je posvedocio o sebi: Duh Gospodnji govori preko mene, i besjeda njegova bi na mome jeziku.[11] Zbog dejstva Svetog Duha David je mogao da kaze: Kako su mila naselja Tvoja, Gospode nad vojskama. Zedni i topi se dusa moja za dvorima Gospodnjim. Srce moje i telo moje obradovase se Bogu zivome.[12] Kao sto cezne jelen za izvorima voda, tako cezne dusa moja Tebi, Boze. Zedna je dusa moja za Bogom Zivim; kad cu doci i javiti se licu Bozijem?[13] Avaj meni! Jer se boravak moj produzi!”[14] Neprirodna je coveku u obicnom stanju ovakva plamena zelja za preseljenjem u vecnost: ona je svojstvena jedino duhonosnom coveku, kako je i duhonosni Pavle rekao o sebi: Jer je meni zivot Hristos i smrt dobitak. Imam zelju umrijeti i sa Hristom biti.[15]

“Kada trgovac”, govori sveti Isak Sirijski, “proda svoju robu i dobije odgovarajucu dobit, on zuri da se vrati svojoj kuci. Tako je i sa monahom: dok ne obavi svoj posao, on nece da se odvoji od tela. A kada oseti u svojoj dusi da je obavio svoj posao, i kada dobije zalog, on tada pocinje da zeli buduci vek… Kada um zadobije premudrost Duha, onda je on slican coveku koji je nasao brod na moru. Cim udje u taj brod, on odmah otplovi na tom brodu iz mora prolaznog sveta i doplovi na ostrvo koje pripada buducem veku. Osecanje buduceg veka u ovom svetu mozemo uporediti sa malim ostrvom na moru: onaj koji je pristao na to ostrvo ne muci se vise u talasima mastanja ovoga veka.”[16] Prepodobni Makarije Veliki oslikava hriscansko savrsenstvo sledecim crtama: “Covek mora da prodje dvanaest stepenika do savrsenstva. Ako je neko dostigao dvanaesti stepenik, taj je dostigao savrsenstvo. No kada blagodat pocne da dejstvuje slabije, tada on silazi za jedan stepenik, i nalazi se na jedanaestom. Onaj drugi, koji je bogat i izobiluje blagodacu, uvek, i dan i noc, stoji na stepeniku savrsenstva zato sto je slobodan i cist od svega, uvek zanet i ushicen nebeskim. Kada bi to natprirodno, otkriveno i licno dozivljeno stanje uvek bilo u coveku, on ne bi mogao ni da uzme na sebe sluzenje Logosu, ni da ponese bilo kakve trudove, ni da cuje sta, ni da se u potrebnim slucajevima pobrine o sebi ili o nastupajucem danu: ne, on bi sedeo u jednom uglu, ushicen i opijen. Puna mera savrsenstva i nije data coveku bas zato da bi on mogao da ima brigu o braci, da bi se vezbao u sluzenju Logosu. Ali zid je vec srusen, i smrt je pobedjena. Ovo treba shvatiti ovako: kao sto na nekom mestu na kome sija zapaljena sveca u isti mah moze da se nalazi i neka mracna sila koja zatamnjuje to mesto, tako se i pri duhovnoj svetlosti nalazi neki veo. Zbog toga covek koji se nalazi u toj svetlosti ispoveda da jos nije potpuno savrsen i slobodan od greha. Srusen je i razoren pregradni zid, ali samo delimicno, a ne sasvim i zauvek, zato sto blagodat ponekad snaznije poucava i ucvrscuje coveka, a ponekad kao da slabi i umanjuje se, i sve to prilagodjava tako da to bude korisno za coveka. Ko je dostigao u ovom zivotu savrseni stepenik, i samim opitom otkrio buduci vek? Jos nisam video ni jednog coveka koji je potpuno dostigao hriscansko savrsenstvo, potpuno slobodnog od svakog poroka. Greh, ipak, obitava i u onome koji nalazi mira u blagodati, razumeva tajne i otkrivenja, proba neiskazivu sladost blagodati… Jos nisam video nekoga ko je potpuno slobodan: i ja sam nekada ushodio delimicno do tog stepena, i saznao sam da nijedan covek nije (potpuno) savrsen.”[17] Upravo zato su, kako smo vec videli, i sveti Jovan Lestvicnik a slicno njemu i mnogi sveti oci nazvali covecije savrsenstvo u hriscanstvu nesavrsenim savrsenstvom, a tako je i sveti apostol Pavle rekao: Ne kao da to vec postigoh ili se vec usavrsih, nego stremim ne bih li to dostigao, kao sto mene dostize Hristos Isus. Braco, ja za sebe ne mislim jos da sam to dostigao; jedno pak cinim: sto je za mnom zaboravljam, a stremim za onim sto je preda mnom. I trcim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Bozijega – hriscanskog savrsenstva – u Hristu Isusu.[18]

Hriscansko savrsenstvo je dar Boziji, a ne plod covekovog truda i podviga. Podvigom se dokazuje samo delotvornost i iskrenost zelje da se dobkje dar, podvigom, koji obuzdava i ukrocuje strasti, covekova priroda postaje spremna i priprema se za primanje dara. Od coveka zavisi hoce li u sebi, i to sa Bozijom pomoci, ocistiti i ukrasiti stan za Boga, a dolazak Boga u taj stan zavisi iskljucivo od Bozije milosti.[19]

Dobrovoljno siromastvo i odricanje od sveta su neophodni uslovi za dostizanje savrsenstva. Um i srce moraju biti potpuno ustremljeni ka Bogu; sve prepreke, svi povodi za rasejanost moraju biti uklonjeni; svaki od vas koji se ne odrice svega sto ima, ne moze biti moj ucenik.[20] Umesto nade u propadljivo imanje imajmo nadu u Boga, a umesto samog imanja imajmo obecanje Boga, koji je rekao: Ne brinite se, dakle, govoreci: sta cemo jesti, ili sta cemo piti, ili cime cemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabosci istu; a zna i Otac vas nebeski da vama treba sve ovo. Nego istite najprije Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati.[21] Usred svih lisavanja, usred teskog polozaja, u koji dovodi samog sebe time sto se odrekao imanja i svih povlastica koje mu svet pruza, hriscanin, uz sadejstvo Bozije blagodati, stavlja samog sebe u najdostojniji polozaj, u polozaj koji svet nikada ne moze dati svojim slugama. Taj polozaj je sveti apostol Pavle ovako opisao: Nego se u svemu pokazujemo kao sluge Bozije: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bijedama, u tjeskobama; u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u bdijenjima, u postovima, u cistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemjernoj, u rijeci istine, u sili Bozijoj, sa oruzjem pravednosti desnim i lijevim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo zivimo, kao kaznjavani ali ne ubijani, kao zalosceni a uvijek radosni, kao siromasni a mnoge bogateci, kao oni koji nista nemaju a sve posjeduju.[22] U takvom polozaju bili su svi sveti apostoli, jer su sve ostavili i isli za Gospodom.[23] Oni nisu imali materijalno imanje, ali su celom svetu, zaglibljenom u propasti, davali neprocenjivo duhovno bogatstvo – bogopoznanje i spasenje. Oni nisu imali materijalno imanje, ali njihov je bio ceo svet: u svakom gradu, u svakom selu kroz koje su prolazili Boziji promisao im je pripremio i stan i sve sto im trebalo, posto svi, koji veruju u Hrista, koji imadjahu njive ili kuce, prodavahu i donosahu novce od prodanoga, i polagahu pred noge apostola.[24] U takvom polozaju bili su sveti mucenici. Pre stupanja u podvig oni su obicno davali slobodu robovima, a svoje imanje razdavali siromasnima.[25] Cim bi raskinuli sve veze sa svetom, oni su svlacili sa sebe samu odecu – telo – zacetu u bezakonju, i oblacili se u odecu Svetog Duha, u samog Gospoda naseg Isusa Hrista, pretvarali svoju odecu – telo – iz telesne u duhovnu, iz trulezne u netruleznu, iz gresne u svetu, iz zemaljske u nebesku. Stradanja svetih mucenika bila su narocita: oni nisu stradali kao deca starog Adama, nego kao Hristovi udovi. Sveta mucenica Felicitata bila je trudna tada kada su je zbog nepokolebivog ispovedanja vere zatvorili u mracnu i zagusljivu tamnicu. U tamnici se porodila. Za vreme porodjaja, koji je bio tezak, Felicitata nije mogla da se uzdrzi od jauka. Jedan zatvorski strazar joj je rekao: “Sada tako vristis: sta li ce tek biti sa tobom kada te predaju zverima da te pojedu?” Ona je odgovorila: “Sada ja stradam, a tada ce Drugi u meni stradati za mene zato sto ja stradam za Njega.”[26] Mucenistvo ni u kom slucaju nije bilo coveciji izum ili posledica samog covekovog htenja: ono je bilo Boziji dar covecanstvu, i zato je bilo natprirodno, sto je rekao i sveti apostol Pavle: Vama je darovano za Hrista, ne samo da vjerujete u Njega, nego i da stradate za Njega.[27] I monastvo je, kao i mucenistvo, dar Boziji. Monastvo je natprirodni podvig. I ono je u sustini mucenistvo. Samo povrsnom i neukom misljenju ono moze izgledati kao nesto drugo, neodredjeno. I monastvo, kao i mucenistvo, zahteva prethodno odricanje od sveta. Kao sto podvig mucenistva pocinje raznim mucenjima tela, a zavrsava se smrcu tela, tako i podvig monastva pocinje odsecanjem svoje volje i svojih shvatanja, odricanjem od telesnog nasladjivanja, a zavrsava se umrtvljavanjem duse i tela za greh i njihovim ozivljavanjem za Boga. Ustavsi protiv greha do smrti, kupivsi pobedu nad njim nestedenjem tela u napregnutim, natprirodnim podvizima, mnogi monasi su na najprikladniji moguci nacin presli od monaskog podviga ka mucenickom podvigu zbog medjusobnog srodstva tih dvaju podviga, sadrzanih u odricanju od sveta i od sebe. Gordi covek, sluzeci propadljivosti sveta, ne razume podvig mucenistva i smatra ga ludoscu; gordi covek, isto tako, ne razume ni monaski podvig i smatra ga cudastvom. Mucenici su, po meri podviga, pocinjali da primecuju obilje blagodatnih darova; tako je i u monasima Bozija blagodat pocinjala da dejstvuje cim su se umrtvili za greh, a zatim je pojacavala to dejstvo u meri u kojoj se u monasima povecavala njihova sveta umrtvljenost. Podvig svakog monaha je natprirodan. On neizostavno podrazumeva pobedu nad zivotinjskim svojstvom tela, svojstvom koje je nakon pada postalo svojina svakog coveka. Podvig nekih svetih monaha je po svojoj natprirodnosti visi od podviga mucenika. U to se mozemo uveriti ako procitamo zitije prepodobnog Marka Trackog, Onufrija Velikog, Makarija Egipatskog i drugih. Zasto sluge greha i sveta misle da mucenistvo i monastvo nisu nista drugo do ludost i besmislica? Ocigledno zato sto dobrom smatraju iskljucivo dobro pale prirode i sto hriscanstvo ne poznaju i ne razumeju.

Onaj ko zeli da dostigne savrsenstvo neka razda sve sto ima siromasnima i neka odmah zatim uzme krst svoj.[28] A cim razda imanje, on mora da se odrekne i samog sebe, a u tome se i sastoji uzimanje krsta, to jest dragovoljno i neprestano uzimanje dvojakih nevolja na sebe, jer one cine krst, one su ta dva spojena drveta koja se medjusobno presecaju. Neke od tih nevolja dopusta Boziji promisao radi naseg duhovnog napredovanja, a neke mi moramo dragovoljno da uzimamo na sebe da bismo tako obuzdali i umrtvili svoje strasti, da bismo umrtvili u sebi svoju palu prirodu. O nevoljama koje dopusta Boziji promisao sveti apostol Pavle govori: Koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara?Ako li ste bez karanja, koje su svi (tj. istinske sluge Bozije) iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi. Dalje, kad su nas nasi tjelesni oci karali, mi smo ih slusali. Zar se necemo mnogo vise pokoravati Ocu duhova i zivjeti?[29] Sveti apostol Petar nas vodi ka duhovnom razumevanju nevolja i ovako tesi one koji su njima izlozeni: Ljubljeni, ne cudite se ognju koji vam biva radi kusanja vaseg, kao da vam se nesto neobicno dogadja, nego se radujte sto ucestvujete u stradanjima Hristovim, da biste se i u otkrivenju slave njegove radovali i veselili. Ako vas ruze za Ime Hristovo, blazeni ste, jer Duh Boziji, Duh slave i sile pociva na vama; oni, dakle, hule na njega, a vi Ga proslavljate. Samo da niko od vas ne postrada kao ubica ili lopov ili zlocinac, ili kao onaj koji se mijesa u tudje poslove. No ako li kao hriscanin, neka se ne stidi, vec neka slavi Boga zbog tog udjela. Jer je vrijeme da pocne sud od doma Bozijeg; ako li prvo pocne od nas, kakav li ce tek biti kraj onima sto se protive jevandjelju Bozijem? I ako se pravednik jedva spasava, bezboznik i grjesnik gdje ce se javiti? Zato i oni koji stradaju po volji Bozijoj, neka njemu kao vjernome Sazdatelju povjere duse svoje u dobrocinstvu.[30] Apostol Pavle poucava da nevolje dopustene Bozijim promislom moramo da prihvatamo sa najvecom pokornoscu Bogu, jer je i apostol tako primao iskusenja koja su na njega dopustena: Zato sam dobre volje u nemocima, u porugama, u nevoljama, u gonjenima, u tjeskobama za Hrista.[31] Sveti apostol Petar poucava da se pri nailasku nevolja predajemo svesvetoj volji Bozijoj i narocito trezveno i cvrsto drzimo Bozijih zapovesti, posto neprijatelj nastoji da nas za vreme nevolje otrgne od njih pomocu pomisli brige, beznadeznosti, roptanja, gneva, hule. Sve svoje brage polozite na Njega, jer se On stara za vas.[32] Nama dolikuje da imamo svaku radost, to jest najvecu radost, kada padnemo u razlicna iskusenja[33]: iskusenja su znak da nas je Bog prizvao, znak izabranosti, znak usinovljenja. Usred nevolja uznosimo slavoslovlje Bogu onako kako ga je uznosio mnogostradalni Jov usred raznih nesreca koje su ga spopadale sa svih strana.[34] Usred nevolja prinosicemo blagodarenje Bogu, koje ispunjava srce duhovnom utehom i silom trpljenja, dakle blagodarenje koje je zapovedio sami Bog. Na svemu zahvaljujte, zapoveda apostol, jer je ovo volja Bozija za nas u Hristu Isusu.[35] Sveti Petar Damaskin govori: “Kao sto roditelji, potaknuti ljubavlju prema deci, ponekad koriste i pretnje da svoju decu, cim pocnu da se nerazumno ponasaju, upute prema razumnom ponasanju, tako i Bog dopusta iskusenja, i ona sluze kao stap koji okrece dostojne od djavolskog zlog saveta. Ko zali prut, mrzi na sina svojega; a ko ljubi, kara ga za vremena.[36] Bolje je trpljenjem iskusenja koja dolaze (koja su dopustena) pribegavati Bogu, nego iz straha od nesreca biti odbacen, padati u ruke djavola i navuci na sebe vecnu odbacenost i muku. Jedno od ovo dvoje nas neminovno ceka: ili moramo pretrpeti prvo, prolazno, ili se podvrgnuti drugom, vecnom. Pravednike ne doticu ni jedne ni druge nesrece zato sto vole dogadjaje koje mi smatramo nesrecama, i raduju se njima, ljube iskusenja kao nesto sto su nasli, kao vreme u kome dobijaju duhovnu korist, i tako ostaju neranjeni. Ne umire onaj koga strela jeste udarila, ali nije smrtno pogodila; gine onaj kome ona zada smrtnu ranu. Da li je iskusenje nanelo stetu Jovu? Nije li ga ono, naprotiv, proslavilo? Jesu li apostole i mucenike muke dovele u uzas? Pismo govori da su se oni radovali sto se udostojise da podnesu sramotu za Ime njegovo.[37] Pobednik dobija vise venaca i oseca vise radosti ako se vise bori. Kada cuje glas trube, on ne pada u strah u koji bi pao od glasa koji poziva na klanje; suprotno ovome, raduje se, kao da mu unapred javljaju da ce dobiti venac i nagradu. Nista ne donosi tako laku pobedu kao hrabrost sa potvrdjenom verom. Nista ne donosi sa takvom lakocom poraz kao samoljublje i bojazan, rodjeni iz neverovanja.”[38]

Gospod je obecao svojim sledbenicima da ce imati nevolje za sve vreme svog zemaljskog stranstvovanja, obecao im je zemaljski zivot slican svom, provedenom u lisavanjima i gonjenjima, ali im je ujedno zapovedio hrabrost i dobru nadu. “Ako vas mrzi svijet, znajte da je mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas a izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet.[39] U svijetu cete imati zalost, ali ne bojte se, ja sam pobijedio svijet:[40] nikakva nevolja, nikakvo iskusenje nece moci ni da vas pobede ni da vas slome ako budete verovali u mene i prebivali u meni ispunjavanjem mojih zapovesti.” Vjeranje Bog, govorio je apostol, koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete podnijeti.[41] I na drugom mestu Pisma Sveti Duh svedoci: Mnoge su nevolje pravednih, i od svih njih izbavice ih Gospod. Cuva Gospod sve kosti njihove, nijedna od njih nece se satrti.[42] Poverujmo Bozijem obecanju, ne uplasimo se uzburkanog mora nevolja, i preplivacemo ga mirno, jer nas drzi nevidljiva, ali svesilna desnica Bozija.

Drugi deo krsta cine dragovoljni, od Boga ustanovljeni i zapovedjeni duhovni podvizi, koji obuzdavaju gresne zelje tela, a time i duse. O njima je sveti apostol Pavle rekao: Iznuravam tijelo svoje i savladjujem ga, da propovijedajuci drugima ne budem sam odbacen,[43] a sveti apostol Petar: Kada, dakle, Hristos postrada za nas tijelom, i vi se tom misli naoruzajte, jer ko postrada tijelom, prestao je da grijesi.[44] A koji su Hristovi, raspese tijelo sa strastima i zeljama[45] telo koje ne raspinjemo, vec ga gojimo i pruzamo mu zadovoljstvo obilnom ishranom, nasladjivanjem i odmaranjem mora da sudeluje u grehu i nasladjuje se u njemu, mora biti nesposobno za primanje Svetog Duha, mora biti tudje i neprijateljsko Hristu. Prava udovica i usamljenica, to jest onaj koji se istinski odrekao sveta, za njega umrlog sveta, i odvojio se od svih i od svega da bi sluzio Bogu, nada se u Boga i provodi u molitvama i moljenjima noc i dan. A ona koja se odala nasladama, koliko god je, spolja gledano, ostavila svet i razdala sto je imala siromasnima, ziva je umrla,[46] jer koji sije u tijelo svoje, od tijela ce poznjeti trulez, a ko sije u duh, od Duha ce poznjeti zivot vjecni.[47] Raspece tela je neophodno, potpuno neophodno za Hristovog podviznika. Neophodno je da se on potcini blagom jarmu podviga da bi obuzdao zivotinjske nagone tela, a ne da bi mu oduzeo zdravlje i snagu, preko potrebne za samo podviznistvo. “Naucili smo da budemo ubice strasti, a ne tela,” govori Pimen Veliki.[48] Narusavanje uzdrzavanja je veoma stetno cak i za telesno slabe i bolesne zato sto ono pojacava bolest, ne jaca, vec upropastava slabog i bolesnog. Razborita umerenost narocito podrzava i cuva telesne snage i zdravlje i u ljudima snazne telesne gradje i u ljudima krhke i bolesljikave telesne gradje.

Cim razda sve sto ima siromasnima i raskine veze sa svetom, prvo delo Hristovog podviznika mora biti udaljavanje iz sredine sablazni u usamljeno monasko obitaliste. Takvim udaljavanjem brisu se ranije dobijeni gresni utisci i odbacuje se mogucnost dobijanja zaraze od novih utisaka. Sam Sveti Duh poziva istinske Bozije sluge na takvo udaljavanje: Zato izidjite iz njihove sredine i odvojite se, govori Gospod, i ne dohvatajte se necistog i ja cu vas primiti. I bicu vam otac, i vi cete biti moji sinovi i kceri, govori Gospod Svedrzitelj.[49] I u samom svetom obitalistu monah mora da se cuva od poznanstava, od hodanja po kelijama brace i od primanja brace kod sebe, a sve zato da bi dusa postala spremna da se na njoj poseje Rec Bozija i da u svoje vreme donese duhovni rod. I materijalnu njivu pripremamo za veliki rod zita tako sto plugom usitnimo i uklonimo sve drugo sto na njoj raste. Kada je prepodobni Simeon Novi Bogoslov stupao u manastir, njegov ucitelj, prepodobni Simeon Pobozni, zapovedio mu je: “Pazi, cedo: ako hoces da budes spasen, onda nikako ne besedi na kraju sluzenja u crkvi, i ne hodi po kelijama. Nemoj da se nekome slobodno obracas. Cuvaj svoj um da ne skita tamo i ovamo – neka neprestano gleda na tvoje grehe i na vecnu muku.”[50] U keliji valja imati samo najnuznije stvari, po mogucnosti sasvim jednostavne: suvisne i lepe stvari odmah izazivaju strast u srcu, a um zbog njih postaje sklon mastanju i rasejanosti, sto je veoma stetno.

Drugi podvig sastoji se u umerenom postu. Post za pocetnike odredjuje manastirska trpezarija. U trpezariji treba uzimati umerenu kolicinu hrane, tacnije, onoliko koliko je potrebno da telo bude sposobno za poslusanja: otacko predanje i manastirski tipik zabranjuju da se hrana uzima izvan trpezarije. Oni monasi koje je Bog priveo tihovateljskom zivotu i neprestanom vezbanju u molitvi i razmisljanju o Bogu treba da uzimaju hranu jednom dnevno,[51] ne smeju da se prejedu, a mogu da uzimaju sva jela koja su dozvoljena monastvu, shodno tome sta im je poslao Bog. Pri takvoj slobodi strogo treba paziti da ona ne da povoda za nasladjivanje ili visak. Istinsko nasladjivanje ocekuje nas u buducem veku, a ovde, na putu ka njemu, zabranimo sebi nasladu i zadovoljavajmo jedino prirodnu potrebu, a ne strasne prohteve. Samovanje i post su toliko sustinske osobine monaskog zivota da su na osnovu njih monasi dobili u drevnosti svoj naziv: monah (???????, solitarius, od grcke reci ?????, latinskog solus – sam) znaci usamljen; monasima su takodje nazivani i isposnici.

Treci podvig su bdenija. Monah pocetnik se dovoljno vezba u tom podvigu tada kada prisustvuje svim crkvenim sluzbama. Podvig bdenija je posebno vazan za onoga koji provodi tihovateljski zivot. Monaha podize u taj podvig zivo secanje, gotovo predosecanje smrti i pravednog suda Bozijeg koji ce uslediti za njom. Monah se trudi da predupredi strasno stanje na tom sudu poboznim i trepetnim stajanjem na molitvi, kao pred licem i ocima samog Boga. On se nada da ce ovde izmoliti i dobiti oprostaj grehova da bi nakon izlaska duse iz tela presao put od zemlje ka nebu bez ikakvog straha: zato neumorno stoji na vratima Bozije milosti tokom svoje usamljenicke molitve u keliji, kuca na ta vrata placem, kuca teskim uzdasima, smirenim recima iz dubine srca, bolnog zbog greha. Podvig bdenija se pojacava u onoj meri u kojoj se pojacava duhovno osecanje straha Bozijeg. Na pocetku, ipak, treba primoravati sebe na taj podvig, bez koga nema konacne i potpune pobede nad strastima. Treba doci u stanje koje je Gospod zapovedio: Neka budu bedra vasa opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slicni ljudima koji cekaju gospodara svojega, kada ce se vratiti sa svadbe da mu, cim dodje i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje gospodar dosavsi nadje budne. Zaista vam kazem da cete se opasati, i posadice ih, i pristupice te ce im sluziti. I ako dodje u drugu strazu, i u trecu strazu dodje, i nadje ih tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad bi znao domacin u koji ce cas doci lopov, bdio bi, i ne bi pustio da mu potkopaju kucu. I vi, dakle, budite spremni; jer u koji cas ne mislite, doci ce Sin Covjeciji.[52] Takvo stanje donosi osecanje straha Bozijeg. Posednici tog straha zive na zemlji kao putnici u gostoprimnici: svakog casa ocekuju da odu iz nje. Vreme zemaljskog zivota skracuje se pred njihovim ocima kada se pred njima otkrije neobuhvatna, velicanstvena vecnost. Misao da ih Gospod moze iznenada pozvati drzi ih u neprestanoj budnosti, na neprestanoj strazi od greha, koji neprestano preti. Noci oni provode isto kao i dane, i spavaju jedino onoliko koliko moraju, i nikako ne dopustaju sebi da duboko utonu u san i da ih san raznezi. Na svoj grubi lezaj oni lezu obuceni i opasani da bi ustali istog casa cim zatreba. Podvig bdenija mora biti uskladjen sa covekovim telesnim snagama. Taj podvig se, kao i samovanje i post, pojacava postepenim prelazenjem podviznika iz telesnog i dusevnog stanja u duhovno ili blagodatno stanje. Duhovni covek, makar i slab po telu, izdrzi neuporedivo veci podvig od podviga za koji je sposoban telesni i dusevni covek. Prvog pokrece na podvig Bozija blagodat; on nailazi na manji otpor svog tela, koje pri stupanju u takvo stanje obicno odlaze znatan deo svoje otupelosti.

Da bismo napravili vidljivi krst, potrebno je da poprecno spojimo dva komada drveta; da bismo sastavili nevidljivi krst, potrebne su nam dragovoljne nevolje – podvizi, da drze telo u raspecu, i nevolje izvana, da obuzdavaju i smiruju covekov duh, koji je uvek spreman za gordost zato sto je ozledjen prilikom pada. Od obe ove vrste nevolja sastavljamo taj krst, i znamo da nam je zapovedjeno da ga uzmemo na sebe i podjemo za Hristom, jer bez krsta ne mozemo da idemo za Hristom. Oni koji nisu raspeli svoje telo, ni obuzdali u njemu gresne zarke zelje i stremljenja, oni koji se predaju sladostrasnim osecanjima i pomislima, ti ne mogu da zajednicare sa Hristom zato sto posredstvom nasladjivanja i zanetosti grehom opste sa satanom. Koji su po tijelu, rekao je sveti apostol Pavle, to jest, oni koji provode telesni zivot, koji zive za svoje telo, izobilno ga hrane, odmaraju, i ugadjaju mu, ne mogu ugoditi Bogu.[53] Koji su po tijelu tjelesno misle,[54] to jest, oni koji provode telesni zivot neizostavno imaju telesni nacin misljenja, ne secaju se vecnosti i ne brinu o njoj, imaju lazno zavestanje o zemaljskom zivotu, smatraju da je on beskonacan, rade jedino za njega, visoko cene zemaljske prolazne prilike i povlastice, ne mogu da prihvate Novi zavet, ne mogu da odbace palu prirodu, vec je, naprotiv, razvijaju, uvazavaju njeno dostojanstvo i napredovanje. Tjelesno mudrovanje je smrt, a duhovno mudrovanje je zivot i mir. Tjelesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, posto se ne pokorava Bozijem zakonu, niti pak moze da se pokorava.[55] Ta sveta pokornost njemu nije svojstvena; za njega ona cak nije ni moguca. Nikakvu korist nece nam doneti ostavljanje imanja i sveta, udaljavanje u manastir, ako budemo ugadjali cudljivim zeljama naseg tela, ako ga ne podignemo na krst tako sto cemo ga lisiti svega prekomernog i svakog nasladjivanja, i ostaviti mu jedino ono preko potrebno za postojanje. Prva zapovest koju je Bog dao coveku bila je zapovest da posti. Tu zapovest Bog je dao u raju, a potvrdio ju je i u Jevandjelju. Covek je narusio zapovest, i sveti raj nije mogao da ga sacuva od propasti; kada narusimo zapovest, iskupljenje koje nam je Bogocovek darovao ne moze da nas sacuva od propasti. Mnogi, govori apostol Pavle, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i placuci govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova; njihov je kraj pogibao, njihov bog je trbuh, i spava u sramoti njihovoj, oni misle ono sto je zemaljsko.[56] Dok je ovo govorio hriscanima, apostol ih je molio da se ugledaju na njegov zivot, koji je on provodio u trudu i naporu, cesto u nespavanju, u gladovanju i zedji, cesto u postovima, u zimi i golotinji.[57] Post je osnova svih monaskih podviga. Bez njega monah ne moze ni da ocuva samovanje, ni da obuzda jezik, ni da provodi trezveni, pazljivi zivot, ni da napreduje u molitvi i bdeniju, ni da zadobija secanje na smrt, ni da sagleda mnostvo svojih sagresenja i slabosti. Monah koji je nemaran u postu potresa iz temelja celokupnu zgradu svojih vrlina; ta zgrada nece izdrzati ako se graditelj ne opameti i na vreme ne pobrine da ucvrsti temelje. Sveti Jovan Lestvicnik govori: “Knez demona je pali denica. Knez strasti je prozdrljivost.[58] Ne varaj se! Neces se osloboditi faraona, i neces ugledati Pashu ako ne budes uvek jeo gorko zelje i beskvasni hleb. Gorko zelje oznacava napor i trud posta, a beskvasni hleb oznacava misao bez nadmenosti. Neka se sa tvojim disanjem sjedini rec onoga koji kaze: A ja, kada mi demoni dosadjivahu, odevah se u vrecu [zalosti] i postom smirivah dusu moju, i molitva moja u nedra moja prodirase dublje.[59] Ako si obecao Hristu da ces ici tesnim i uskim putem, onda suzavaj svoj stomak. Jer ako ga hranis i siris, ti narusavas to obecanje. Obrati paznju, i cuces reci: ‘Prostran je i sirok put pomamnog stomakougadjanja, sto vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, medjutim, vrata i tesan put posta, sto vodiuzivot cistote, i malo ih je koji ga nalaze!”[60]

“Prodaj sve sto imas, uzmi krst svoj i hajde za mnom.” Sta znace Hristove reci: Hajde za mnom?[61] Ici za Hristom znaci provoditi zemaljski zivot jedino radi neba, onako kako je Bogocovek provodio svoj zemaljski zivot. Oni koji u svetu zive pobozno, po jevandjelskim zapovestima, vec blagim ponasanjem i nastrojenjem duse postaju slicni Sinu Bozijem; no oni koji su se odrekli sveta, koji su raspeli svoje telo podviznistvom, koji su privukli u sebe blagodat Svetog Duha zato sto su ucinili da njihovo telo postane mrtvo za greh[62] zadobijaju narocitu slicnost sa Bogocovekom. Njih vodi Duh Boziji, oni su Sinovi Boziji[63] po blagodati zato sto su uredili sebe po liku nebeskog Coveka, drugog Coveka, Bogocoveka.[64] Oni su deca Bozija, ali im to ne posvedocuje ni slovo, ni povrsno, pred Bogom potpuno beznacajno znanje po slovu, vec sam svesveti Boziji Duh, koji se nastanio u njima i sjedinio sa njihovim duhom.[65] A kad smo djeca, onda smo i nasljednici. Nasljednici, dakle, Boziji, a sunasljednici Hristovi.[66] Iz cega je mogla da iznikne takva slava za jadna, pala stvorenja – ljude? Iz zive vere u Hrista, Boga, Tvorca i Spasitelja naseg, iz zive vere koja je naucila izabranike Bozije da prepoznaju Iskupitelja srcem, i da Njega, sto je jos vaznije, ispovedaju samim zivotom, odricanjem od sveta, uzimanjem dvostrukog krsta, sastavljenog od voljnih i nevoljnih nevolja, i najpodrobnijim ispunjavanjem dobre i ugodne i savrsene volje Bozije.[67] Posto s njim stradavamo, govori apostol celom zboru Hristovih podviznika, da se s njim i proslavimo.[68] Vecnu, nebesku slavu, pripremljenu onima koji su stradali Hrista radi, koju je i sam licno iskusio, sveti apostol Pavle ovako poredi sa kratkotrajnim nevoljama kojima se ta slava zadobija: Stradanja sadasnjega vremena nisu nista prema slavi koja ce nam se otkriti.[69] Nimalo nisu vazne te nevolje! Nas svemoguci i sveblagi nacelnik i sudija podviga ulozio je u same nevolje toliku duhovnu utehu da nevolje Hrista radi vec po sebi jesu izvor radosti. “Ova telesna mucenja” rekao je velikomucenik Evstratije u svojoj predsmrtnoj molitvi Bogu, tako nazvavsi svoja pretrpljena natprirodna stradanja, “nisu nista drugo do veselja Tvojim slugama.”[70] Isto to svojstvo veselja sadrze u sebi i monaske nevolje: u njihovim nedrima izbija i vri izvor duhovne sladosti i radosti, vremenski pocetak blazenstva u vecnosti. Krst je oruzje pobede, pocasno znamenje hriscanina: A ja,govori apostol, Boze sacuvaj da se cim drugim hvalim osim krstom Gospoda nasega Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu.”[71]

Veza izmedju covekovog tela i duha je dostojna dubokog razmatranja i divljenja. Od stanja tela mnogo zavisi i covekovo misljenje i osecanja srca. “Kada stomak gladuje”, opominje sveti Jovan Lestvicnik, “srce postaje smireno. A kada se stomaku ugadja, misao postaje ohola.”[72] “Dusa ne moze doci u smirenje drugacije no davanjem manje kolicine hrane telu” – rekao je Pimen Veliki. Nastojatelj jednog manastira upitao je Velikog: “Zasto ne osecam u sebi strah Boziji?” “Kako da osecas strah Boziji”, odgovorio je Veliki, “kada je tvoj stomak pun hleba i sira?”[73] Kada je telo sito, tada srce ne moze da ne stvara osecanja koja navode na blud, a um pomisli i mastanja o bludu, a to dvoje su u stanju da svojom silom i zavodljivoscu promene i najodlucniju dobru volju i skrenu je ka nasladjivanju u grehu. Upravo zato je sveti Jovan Lestvicnik rekao: “Ko ugadja sopstvenom stomaku i ujedno hoce da pobedi duha bluda, taj lici na coveka koji uljem hoce da ugasi pozar.”[74] Sveti Isak Sirijski govori: “Zavoli siromasna odela da bi unistio pomisli koje u tebi klijaju: gordoumlje srca. Onaj koji voli sjaj, taj ne moze da zadobija smirene pomisli, zato sto duhom svojim, stoje u meni, trazim Te.”[75] Navodeci telesna dela, sveti apostol Pavle pominje medju njima i neprijateljstva, svadje, pakosti, gnjev, prkos, razdore, jeresi[76] – u stvari nedostatke covekovog duha. Zasto? Zato sto vrsta greha razotkriva covekovo telesno mudrovanje, a telesno mudrovanje razotkriva zivot po telu, odbacivanje Hristovog krsta.[77] Iz istorije Crkve vidimo da su takvi bili osnivaci svake jeresi.

Ovo ubogo slovo napisao sam ja, mnogogresni Ignjatije, da podstaknem sebe, da poucim podviznickom zivotu. Primetio sam da one teme duhovnog ucenja koje cu izloziti pismeno postaju jasne pre svega meni samom, a ponekad su, zbog aktuelnosti samih tema, korisne i mojoj ljubljenoj braci. Ako neko procita ovo slovo, neka mi oprosti nedostatke mog znanja i govora. Ako ko procita ovo slovo, i nadje u njemu nesto korisno za svoju dusu, molim ga da obrati paznju na ovo ubogo slovo i da povodom misljenja koja nadje u njemu dobro razmisli o sebi.

Potrebno je, veoma potrebno da svi hriscani u dlaku ispune zavete Spasitelja, koji je rekao: Ko hoce zivot svoj da sacuva, izgubice ga, a ko izgubi zivot svoj mene radi i jevandjelja onaj ce ga sacuvati.[78] Koji voli zivot svoj izgubice ga, a ko mrzi zivot svoj na ovome svijetu, sacuvace ga za zivot vjecni.[79]

Sta znaci voleti svoj zivot? To znaci voleti svoju palu prirodu, njena svojstva oskrnavljena padom, njeno lazno nazvano znanje, njene zelje i strasti, njenu pravdu. Sta znaci spasavati svoj zivot u ovom svetu? To znaci razvijati svojstva pale prirode, slediti svoja shvatanja i svoju volju, stvarati svoju pravednost od prividno dobrih dela pale prirode. Sta znaci izgubiti svoj zivot radi Hrista i Jevandjelja, sta znaci mrzeti svoj zivot? To znaci poznati i priznati da je priroda pala zbog greha i da ju je greh rastrojio; to znaci mrzeti stanje koje je pad stvorio u nama, i umrtvljavati to stanje odbacivanjem ponasanja po svojim shvatanjima, po svojoj volji, po svojim strastima; to znaci nasilno kalemiti na svoju prirodu razum i volju Hristom obnovljene prirode, i svoje ponasanje postavljati prema svesvetom Bozijem ucenju i prema svesvetoj Bozijoj volji, sto nam je sam Bog otkrio u Jevandjelju. Nasa pala priroda je neprijateljska Bogu; slediti shvatanja i teznje pale prirode znaci teziti ka sigurnoj i vecnoj propasti. Zato su sveti oci pustinjaci, ucitelji monastva i celog hriscanstva, izgovorili toliko strasnih izreka protiv povodjenja za svojom voljom i svojim shvatanjima. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: Covekova volja je metalni zid izmedju Boga i coveka, kamen koji udara protiv Bozije volje. Ako je covek ostavi, onda i on moze da kaze: Sa Bogom mojim preci cu zid visoki. Bog moj, neporocan je put Njegov.[80] A ako se opravdanje sjedini sa voljom, onda se covek predaje razvratu i gubi svoj zivot.”[81] Pod recju opravdanje treba razumeti nase shvatanje da je da je delatnost po svojoj volji opravdana i pravedna, a to je pouzdan znak dusevnog rastrojstva i skretanja sa puta spasenja. Prepodobni ava Dorotej govori: “Ja ne znam koji je drugi razlog pada monaha, ako nije povodjenje za svojom voljom i za teznjama svog srca. Kazu da covek pada zbog ovoga ili zbog onoga, a ja, kako sam vec rekao, ne znam drugi razlog osim ovoga. Jesi li video nekoga ko je pao? Znaj da je sledio sebe.” Dalje prepodobni Dorotej kazuje da se nalazio u opstezicu ave Serida, da se u svemu rukovodio poukama duhonosnog starca Jovana, da je potpuno odbacivao shvatanja i teznje srca. Kad bi ucenom i umnom Doroteju dosla neka njegova misao o necem duhovnom, on bi govorio sebi: “Anatema na te, i na rasudjivanje tvoje, i na razum tvoj, i na znanje tvoje.”[82] Eto obrasca blazene mrznje prema svom zivotu, mrznje koju je zapovedio Spasitelj dusa i tela nasih! Eto obrasca blazenog gubljenja zivota radi Hrista i Jevandjelja, a sve radi spasenja duse! Eto obrasca odnosa svetih prema paloj prirodi!

Sledimo, braco, Hristovo ucenje! Sledimo zivot, ponasanje, nacin misljenja svetih Bozijih ugodnika! Neka nas nista ne zaustavi da se radi svog spasenja odreknemo svoje pale prirode, da radi istinske ljubavi prema sebi odbacimo laznu ljubav prema sebi, svoje samoljublje, da radi spasonosne delatnosti po jevandjelskim zapovestima odgurnemo od sebe delatnost po zakonima pale prirode, omiljene svetu, neprijateljske Bogu! Omrznimo prividna dobra dela, koja nastaju iz lazno nazvanog znanja, iz kretnji krvi, iz osecanja srca, koliko god nam izgledalo da su nasa osecanja i misljenja uzvisena, neporocna, sveta. Ta dela mogu da razviju u nama jedino pogubnu uobrazenost, gordost, samoobmanu. Nijedno od tih dela ne prosvetljuje oci duse, kao sto ih prosvetljuje zapovest Gospodnja;[83] naprotiv, ta dela povecavaju slepilo duse, cine to slepilo neizlecivim. Oni koji cine ta dela otici ce u vecnu muku jer cine dobro pale prirode, dobro koje je uvek pomesano sa zlom, oskrnavljeno dobro, od koga Gospod, kao od satanske odvratnosti, odvraca svoje svesvete poglede. Da bi neko cinio dobra dela pale prirode, on ne mora biti hriscanin, zato sto ta dela pripadaju celom palom covecanstvu. Tamo gde se cine dobra dela pale prirode, tamo gde ih prati grmljavina pohvala od sveta, tamo je iskljucen, odbacen Spasitelj sveta. Dela vere, dela spasenja, ili, sto je isto, ispunjavanje jevandjelskih zapovesti, pripadaju jedino hriscanima. Prepodobni Marko Podviznik je rekao da “u istinsko dobro mozemo verovati i da istinsko dobro mozemo ciniti jedino u Hristu Isusu i Svetom Duhu.”[84] Ispunjavanje jevandjelskih zapovesti uvodi coveka u istinsko bogopoznanje i samopoznanje, u istinsku ljubav prema sebi, prema bliznjem, prema Bogu, u zajednicarenje sa Bogom, koje se vise razvija ako se usrdnije i tacnije ispunjavaju jevandjelske zapovesti. Zajednicarenje sa Bogom, koje hriscanin dobija na dar jos dok stranstvuje na zemlji, predstavlja istinski zalog nebeskog i vecnog blazenstva. Taj zalog sam svedoci da je pouzdan – svedoci tako jasno i snazno da su mnogi odlucili da ga sacuvaju, i zato su pokorno primili najvece nevolje i zavoleli ih vise od prolaznog zivota. Zalosna, jadna zaslepljenost sa kojom gordi svet prezrivo gleda na dela hriscanske vere i iznosi o njima bezumno misljenje i osudu ubistvena je za svet. Kako se samo nistavnim svetu cine dela vere u poredjenju sa gromkim i zivopisnim delima sveta! Kakvo je to dobro delo saznanje svoje gresnosti, za koje se Bozija milost izlila na carinika?[85] Kakvo je to dobro delo pokajanje, posredstvom koga su se najveci gresnici pomirili sa Bogom i nasledili vecno blazenstvo? Kakvo je to dobro delo ispovedanje Hrista, ispovedanje izgovoreno u nekoliko veoma jednostavnih reci? I ko ih je izgovorio? Izgovorio ih je osudjeni razbojnik. Tih nekoliko veoma jednostavnih reci uvelo je razbojnika u raj i ucinilo ono sto nisu mogle i nece moci da ucine sve blistave vrline celog covecanstva. Rijec o krstu je ludost onima koji ginu; njima je isto toliko besmislena i delatnost po Jevandjelju. A nama koji se spasavamo i rec krsna i delatnost po Jevandjelju jesu sila Bozija,[86] koja isceljuje i spasava nase duse.

Sveti oci svih vremena stalno su izrazavali svoj odnos prema otkrivenom Bozijem ucenju recju: verujem. U savremenom drustvu, koje se hvali da je pre svega obrazovano i hriscansko, srdacni odnos, zalog bozanskom otkrivenju, stalno se cuje u reci: mislim. Odakle su se pojavili taj zalog i ta rec? Iz nepoznavanja hriscanstva. Zalosna je pojava kada sin Istocne crkve razmislja o hriscanskoj veri izvan ucenja svoje Crkve, protivno njenom bozanstvenom ucenju, razmislja svojevoljno, neuko, bogohulno. Nije li takvo razmisljanje odricanje od Crkve, od hriscanstva? Uplasimo se nase neukosti, koja nas vuce u vecnu propast; izucimo hriscanstvo; zavolimo poslusnost svetoj Crkvi, omiljenu svima koji imaju znanje hriscanske vere. Postanimo revnosni izvrsioci jevandjelskih zapovesti; ispunjavajmo ih kao sluge nepotrebne,[87] koje imaju obavezu da ispunjavaju svoj dug, ali ga stalno ispunjavaju ili pogresno ili veoma nedovoljno. Neka nas Jevandjelje vodi prema dobrim delima, a ne kretnja krvi i nerava. Naucimo se da cinimo vrline sa smirenjem, a ne sa raspaljivanjem, zato sto raspaljivanje uvek prate i potpomazu slavoljublje i gordoumlje, ili oholost. Kada Gospod izlije u nas sveti i prijatni vazduh smirenja, i kada zbog njegovog dejstva prestanu talasi osecanja srca, tada cemo poznati da raspaljenost, koja izvrsava veoma uzvisene i gromke covecije vrline, jeste telo i krv, a telo i krv ne mogu da naslede Carstvo nebesko.[88]

Spasite se, ljubljena braco, spasite se! Spasite se od ovoga pokvarenoga roda,[89] govorio je sveti apostol Petar onim njemu savremenim Judejcima koji su iz naroda neprijateljskog hriscanstvu prelazili da prime hriscanstvo. Svoju dusu ce spasiti onaj koji se spasava, govorili su drevni veliki monasi o istinskim hriscanima poslednjeg vremena. To znaci: spasenje ce za njih biti veoma tesko zato sto ce se neobicno mnogo umnoziti gresne sablazni, a i zato sto ce neobicno mnogo ljudi skrenuti prema grehu.

Za spasenje su potrebni neobicno veliki napori, neobicno velika revnost, neobicno veliki oprez i cuvanje sebe, neobicno velika razboritost, neobicno veliko trpljenje. Zato nam je nas svemoguci vodja i ucitelj, nas zivot, nasa sila, nase spasenje, Gospod Isus Hristos, unapred javio: U svijetu cete imati zalost, ali nas je ujedno i ohrabrio recima: Ne bojte se,ja sam pobijedio svijet.[90] Ja sam sa vama u sve dane do svrsetka vijeka. Amin.[91]


NAPOMENE:

1. Mt 19,17.

2. Jn 8,44.

3. Na stranicama Jevandjelja Gospod cesto izoblicava nepoboznost Judejaca, a narocito u 23. glavi Jevandjelja po Mateju i u 8. glavi Jevandjelja po Jovanu.

4. Lk 19, 8, 9, 10.

5. Mt 7,23.

6. Mt 19, 20, 21 i Mk 10,21.

7. Flp 3,15.

8. Flp 3, 20,12.

9. Ps 46,10. Lestvica, Pouka 29, gl. 5.

10. Flp 3,20.

11. 2 Cam 23,2.

12. Ps 83, 2.3.

13. Ps 41,2.3.

14. Ps 119.5.

15. Flp 1, 21, 23.

16. Slovo 85.

17. Beseda 8, gl. 4 i 5.

18. Flp 3,12,13

19. Jn 14,23.

20. Lk 14, 33.

21. Mt 6, 31-33.

22. 2 Kop 6,4-10.

23. Mt 19,27.

24. Dap 4, 34.

25. Vidi: Zitija velikomucenika Dimitrija Solunskog, Georgija Pobedonosca i drugih.

26. Histoire du Christianisme par Fleury, Livre V, chap. XVII.

27. Flp 1,29.

28. Mk 8, 34.

29. Jev 12,6-9.

30. 1 Pt 4, 12-19.

31. 2 Kop 12, 10.

32. 1 Pt 5, 7.

33. Jak 1, 2.

34. Jov 1,21; 2,10.

35. 1 Sol 5,18.

36. Pric 13,25.

37. Dap 5,41.

38. Dobrotoljublje, tom 3, knjiga 1, clanci pod naslovom: “Bez smirenoumlja nema spasenja.”

39. Jn 15,18,19.

40. Jn 16, 33.

41. 1 Kop 10, 13.

42. Ps 33, 19, 20.

43. 1 Kop 9.27.

44. 1 Pt 4, 1.

45. Gal 5,4.

46. 1 Tim 5, 5, 6.

47. Gal 6, 8.

48. Azbucni paterik.

49. 2 Kop 6,17,18.

50. Zitije prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, rukopis. Ovo zitije izdala je Optina pustinja svojim sredstvima.

51. Po savetu sv. Petra Damaskina. Vidi clanak pod naslovom: “Neophodno i izvanredno pokazanje sedam telesnih dejstava”, knj. 1, Dobrotoljublje, tom 3.

52. Lk 12,35-40.

53. Rim 8. 8.

54. Rim 8, 5.

55. Rim 8, 6,7.

56. Flp 3,18, 19.

57. 2Kop11.27.

58. Lestvica, Pouka 14, gl. 30.

59. Ps 34,13. Lestvica, Pouka 14, gl. 52.

60. Lestvica, Pouka 14, gl. 29.

61. Mt 19.21.

62. Rim 8.10.

63. Rim 8,14.

64. 1 Kop 15.47-49.

65. Rim 8.16.

66. Rim 8.17.

67. Uporedi Rim 12.2.

68. Rim 8, 17.

69. Rim 8,18.

70. Vidi njegovo zitije, Cetiminej, 13. decembar.

71. Gal 6,14.

72. Lestvica, pouka 14, gl. 22.

73. Azbucni paterik.

74. Lestvica, pouka 14, gl. 21.

75. Ic 26,9.

76. Gal 5,20.

77. Prepodobni Simeon, Hrista radi jurodivi, pokazao je da je odbacivanje Hristovog krsta bilo uzrok Origenove zablude i propasti, Cetiminej, 21 Jul.

78. Mk 8, 35.

79. Jn 12, 25.

80. Ps 17,30,31.

81. Azbucni paterik.

82. Pouka o tome da ne treba rasudjivati svojim razumom.

83. Ps 18, 9.

84. Dobrotoljublje, tom 1, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, gl. 2.

85. Lk 18,10-14.

86. 1 Kop 1,18.

87. Lk 17,10.

88. 1 Kop 15, 50.

89. Dap 2,40.

90. Jn 16, 33.

91. Mt. 28, 20.

Published in: on Listopad 18, 2008 at 4:41 am  Komentari isključeni za SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU – DRUGI DEO  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: