SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU

Mnogi govore o spasenju, mnogi zele da se spasu, ali ako ih upitate u cemu se sastoji spasenje, tesko da ce umeti da daju odgovor. Nije nimalo strasno kada bi se stvar zavrsila samo time sto ne umeju da nadju odgovor. Ne: stetna posledica koja proizilazi iz ovoga veoma je vazna. Neznanje u cemu se sastoji spasenje daje nasim dejstvima na popristu vrline neodredjenost, nepravilnost. Mi verovatno cinimo mnogo dobrih dela, ali u sustini cinimo veoma malo dela spasenja. Zasto? Odgovor je veoma jednostavan: zato sto ne znamo u cemu se sastoji nase spasenje.

Da bismo znali u cemu se sastoji nase spasenje, treba unapred da znamo u cemu se sastoji nasa propast, zato sto je spasenje neophodno jedino onima koji su propali. Onaj ko trazi spasenje samim tim nuzno priznaje da je propao: da je drutacije, zbog cega bi trazio spasenje?

Propali smo tako sto smo unistili nase zajednicarenje sa Bogom i stupili u opstenje sa palim i odbacenim duhovima. Nase spasenje se sastoji u raskidanju opstenja sa satanom i u obnavljanju zajednicarenja sa Bogom.[1]

PRVI DEO

Celokupni ljudski rod nalazi se u propadanju, u padu. Lisili smo se zajednicarenja sa Bogom, u samom nasem korenu i izvoru: u nasim praroditeljima, posredstvom njihovog dragovoljnog sagresenja. Oni su bili stvoreni neporocni, nepricasni grehu i propadljivosti; od samog svog stvaranja postali su pricasnici Svetog Duha; kada So dobili ljudsku prirodu, ujedno smo dobili i ono natprirodno zbog sjedinjenja sa Bozijom prirodom. Kada su dragovoljno odbacili da se potcine Bogu, kada su dragovoljno krenuli da se pokore djavolu, oni su izgubili zajednicarenje sa Bogom, svoju slobodu i dostojanstvo, predali su sebe u potcinjenost i robovanje palom duhu. Dragovoljno su odbacili zivot, prizvali u sebe smrt; dragovoljno su narusili celinu onoga sto im je darovano prilikom stvaranja dobra, otrovali su sebe grehom.[2] Kao poceci ljudskog roda, preneli su, i ne prestaju da prenose svoju zarazu, svoju propast, svoju smrt celom covecanstvu. Adam je stvoren po svesvetom liku i oblicju Bozijem, i imao je obavezu da stvori odgovarajuce potomstvo, ali je oskrnavio lik, unistio oblicje, stvorio potomstvo po meri tog oskrnavljenog lika i unistenog oblicja. Sveto pismo, koje je posvedocilo da je covek stvoren po liku Bozijem,[3] vec lisava tog svedocanstva Adamovu decu. Pismo govori da su se rodili po Adamovom oblicju,[4] to jest onakvi kakav je Adam postao nakon pada. Zbog gubitka oblicja lik je postao nepotreban.[5] Od svakog coveka, koji ulazi u zivot pada, Pismo donosi zalosnu ispovest: U bezakonjima se zaceh, i u gresima rodi me mati moja.[6] Ljudi su postali neprijatelji Boga, svog Tvorca.[7]

Bog je, po neizrecivoj milosti Svojoj, ponovo prizvao ljudski rod u zajednicarenje sa Sobom. To je ucinio na najcudesniji i potpuno nepojmljiv nacin. Jednim od svoja tri Lica, svesvetom Recju, On je primio covecanstvo tako sto se zaceo u utrobi Presvete Djeve dejstvom Svesvetog Duha, bez uobicajenog ljudskog zaceca od muskog semena, bez zaceca koje je svim ljudima prenelo gresnu zarazu. Tako se pojavio u ljudskom rodu neporocni covek, a takvim je sazdan i praotac. Taj neporocni covek je, kao i prvosazdani, bio pricasnik Bozije prirode, ali u neuporedivo vecoj meri: prvosazdani je bio sveti covek po blagodati, a ocoveceni Bog je postao Bogocovek. Sve ljudske grehove On je uzeo na sebe. On je mogao to da ucini zato sto je, iako covek, bio i svemoguci, svesavrseni Bog. Uzevsi sve covecije grehe na sebe, On je prineo sebe na iskupiteljsku zrtvu pravednosti Bozijoj za gresno covecanstvo: On je ucinio iskupljenje zato sto je mogao to da ucini. Neograniceno i beskonacno Sveti iskupio je svojim stradanjima i smrcu mnogobrojne, ali ogranicene ljudske grehove – i Sveto pismo potpuno opravdano svedoci o Njemu: Gle, Jagnje Bozije koje uzima na se grijehe svijeta.[8] Bogocovek zamenjuje pred Bogom ceo svet i svakog coveka. I drustvene i pojedinacne vrline pale ljudske prirode izgubile su znacenje u ocovecenju Boga: zamenilo ih je veliko delo Bozije – da vjerujete u Onoga koga On posla.[9] U tom velikom Bozijem delu sastoji se i spasenje, sto je posvedocio sam Spasitelj: A ovo je vjecni zivot (spasenje) da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.[10] Vrline hriscanina moraju da proizilaze iz Hrista, iz covecije prirode koju je On obnovio, a ne iz pale prirode. Posto nas pad nije sadrzan u istrebljenju dobra iz nase prirode – to je karakteristicna odlika pada odbacenih andjela – nego u mesanju naseg prirodnog dobra sa neprirodnim zlom u nama, onda nasa pala priroda ima njoj svojstvena dobra dela i vrline. Ta dobra dela cine i neznabosci, i muslimani, i svi koji su daleko od Hrista. Ta dobra dela i vrline, oskrnavljeni primesom zla, nedostojni Boga, sprecavaju zajednicarenje sa Bogom, sprecavaju nase spasenje. Odbacimo to prividno dobro, ili, pravilnije, to najvece zlo! Odbacimo delatnost pale prirode! Predajmo se delatnosti koju nam nalaze vera u Hrista! Prestanimo da provodimo zivot po uputama naseg palog razuma, po teznjama naseg palog srca! Pocnimo da provodimo zivot po jevandjelskim zapovestima, po zahtevima Bozije volje. Ako budemo tako ziveli, bicemo spaseni.

Oni koji dobrim delima pale prirode daju nezasluzeno visoku cenu, ti upadaju u najvecu i po dusu stetnu gresku. Oni upadaju, ne shvatajuci to, u ponizavanje i odbacivanje Hrista. Cesto pitaju: “Zasto ne bi bili spaseni neznabosci, muslimani, luterani, i svi slicni, otvoreni i skriveni neprijatelji hriscanstva? Pa i medju njima ima mnogo veoma vrlinskih ljudi.” Ocigledno je da pitanje i prigovor proizilaze iz potpunog neznanja, u cemu se i sastoji ljudska propast i spasenje. Ocigledno je da se takvim pitanjem i prigovorom ponizava Hristos i iznosi misao da iskupljenje i Iskupitelj nisu bili neophodni ljudima, da ljudi mogu da se spasu i sopstvenim sredstvima. Krace receno: tim pitanjem i prigovorom odbacuje se hriscanstvo. Vrline pale covecije prirode imale su svoju cenu, kao i starozavetna pravila, do Hristovog dolaska, jer su privodile coveka u stanje u kome on postaje sposoban da primi Spasitelja. Svjetlost je dosla na svijet, rekao je Bogocovek o svom dolasku ljudima, a ljudi vise zavoljese tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji cini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova,jer su Bogu ucinjena.[11] Onima koji su zavoleli greh svojstveno je da odbacuju Hrista zato sto Hristos zapoveda gresnicima da ostave greh koji su zavoleli. Ljubiteljima vrline je svojstveno da priticu Hristu i prilepljuju se uz Hrista zato sto je Hristos ispunjenje (punoca) dobra kojeg vole.

Bog ne gleda koje ko, nego je u svakom narodu mio njemu onaj koji ga se boji i tvori pravdu.[12] Ove reci izgovorio je sveti apostol Petar o neznaboscu, kapetanu Korniliju, kojeg je Bog prizvao ka veri. Teznja ka istinskoj vrlini pripremila je Kornilija i ucinila ga sposobnim da primi spasenje.

Tako treba razumeti rec mio, objasnjava sveti Jovan Zlatousti, veliki ucitelj Crkve;[13] tako tu rec objasnjava i sveti jevandjelista Luka u Delima apostolskim. Kornilije jeste bio neznabozac, ali je ostavio idole i molio se prilezno jedinom istinitom Bogu, i cinio mnoge milostinje narodu. Jednom prilikom, za vreme molitve, javio mu se andjeo Gospodnji i rekao mu: Kornilije! Molitve tvoje i milostinje tvoje uzidjose na spomen pred Bogom. I sad posalji ljude u Jopu i dozovi Simona prozvanoga Petra (apostola); on ce ti kazati rijeci kojima ces se spasti ti i sav dom tvoj.[14] Kornilijeve molitve i milostinje bile su toliko uverljive da je milosrdni Gospod pogledao na njih, ali one same po sebi nisu donele spasenje Korniliju. One su ga osposobile da poveruje u Hrista, a spasenje mu je donela vera u Hrista. To je tacna ocena dobra pale prirode! To dobro ima cenu onda kada privodi Hristu. A kada se ono zadovoljava sobom i time odvaja od Hrista, tada ono postaje najvece zlo, oduzima od nas spasenje, dakle, ono sto daruje Hristos, i sto to dobro samo po sebi nikako ne moze doneti.

Dejstvu prirodnog dobra slicno je dejstvo Starog zaveta. Do Hristovog dolaska odvajanje od prirodnog dobra smatrano je odstupanjem od Boga, a nakon Hristovog dolaska, zelja da se ostane uz njega postala je odstupanje od Boga.[15] Stari zavet je bio sluzitelj spasenja, jer je pripremao ljude za veru u Hrista, koja daruje spasenje, ali za Judejce, koji su hteli da zauvek ostanu pri Starom zavetu, on je postao posrednik, orudje propasti. Kobna greska Judejaca sastoji se u tome sto su, zbog svoje gordosti i uobrazenosti, Starom zavetu, njima od Boga datom zavetu, dali potpuno drukcije znacenje od onoga koje mu je dao Bog, i tako, radi Starog zaveta, te izrazajne senke Istine – Novog zaveta, odbacili Novi zavet, sto su radi senke odbacili ono sto je ta senka predizobrazavala, sto su radi privremenog rukovodstva ka spasenju odbacili samo spasenje, i time odbacili Iskupljenje i Iskupitelja.

Jednako pogubna je i greska onih koji, zaslepljeni zbog svoje gordosti i uobrazenosti, daju svojim dobrim delima, delima pale prirode, vrednost koju ta dela realno nemaju. Prepodobni Makarije Veliki govori: “Razbojnik i lopov je onaj koji ne ulazi na vrata, nego prelazi na drugom mjestu,[16] takav je i onaj koji sam sebe opravdava, bez Hrista, jedinog koji opravdava.[17] Svi sveti su ostavljali svoju pravdu, trazili Boziju pravdu, i u njoj zadobili (svetu) ljubav, skrivenu od prirode,”[18] oskrnavljene padom. A posto pad zaista jeste oskrnavio prirodu, onda to znaci da priroda ima oskrnavljenu pravdu. Svi bijasmo kao necisti, i sva nasa pravda kao necista haljina.[19] Od pete do glave na palom coveku nema nicega zdravog.[20] Objasnjavajuci ove reci proroka, sveti oci kazu da zlo koje nas je pogodilo nije zahvatilo samo jedan deo: ne, ono je zahvatilo celo telo, obuzelo celu dusu, ovladalo svim njenim silama.[21] Nije ostao u nasoj prirodi nijedan delic kojeg greh nije ozledio, zarazio: sve sto cinimo ima u sebi primese zla. Kada je voda pomesana sa vinom ili sircetom, onda svaka njena kap sadrzi u sebi primesu; tako i nasa priroda, zarazena zlom, sadrzi primese zla u svemu sto cini. Celokupno nase nasledstvo i dostojanstvo je u Iskupitelju.[22] Covjek se ne opravdava djelima zakona nego vjerom u Isusa Hrista.[23] Da bismo usvojili Iskupitelja zivom verom, moramo potpuno da se odreknemo svog zivota,[24] to jest, ne samo gresnosti nego i pravednosti nase prirode. Teznja da se zadrzi pravda nase grehom oskrnavljene prirode u sustini je delatno odbacivanje Iskupitelja. Odvojiste se od Hrista (otudjili ste se od Hrista) vi koji sebe zakonom Mojsijevim ili prirodnim opravdavate, i od blagodati otpadoste,[25] govori apostol. Ako pravednost kroz zakon biva, onda Hristos uzalud umrije.[26] To znaci da u misljenju (mudrovanju) koje dopusta da nakon pojave hriscanstva covecija pravda ima vrednost pred Bogom sigurno postoji bogohulni stav koji kvari celo to misljenje, kvari stav da je Hristos neophodan za spasenje, a takvo misljenje je jednako odbacivanju Hrista. Kada je video fariseje kako se naprezu da zadrze svoju pravdu, Gospod im je rekao: A sada kazete: vidimo, tako vas grijeh ostaje.[27] Nisam dosao da zovem pravednike no grjesnike na pokajanje.[28] To znaci: oni koji ne smatraju svoje grehe gresima, a svoju pravdu dronjcima, isprljanim i iscepanim kroz opstenje sa grehom i satanom, otudjuju se od Iskupitelja, jer i kada ga ispovedaju, mozda ustima, oni ga svojom delatnoscu i u svom duhu odbacuju. Sveti apostol Pavle, neporocan i pravedan po prirodnom i Mojsijevom zakonu, smatrao je da njegova pravednost nije nista drugo do steta prema prevashodnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda. On se odrekao svoje pravednosti: Sve za trice smatrah, da bih Hrista dobio, govori veliki Pavle, ne sa svojom pravednoscu, koja je od zakona, nego onom koja je po vjeri u Hrista, pravednoscu od Boga na osnovu vjere.[29] Trazimo da se opravdamo u Hristu, a nadje se da smo i sami grjesnici:[30] ne mozemo da pristupimo Hristu ni da ga usvojimo ako iskrenog srca ne priznamo da smo gresnici, propali gresnici, koji nemaju nikakvog licnog opravdanja, nikakvog licnog dostojanstva. Jer djelima zakona nijedno tijelo nece se opravdati pred Njim. A sada se bez zakona javila pravda Bozija, posvjedocena od Zakona i Proroka. I to pravda Bozija kroz vjeru u Isusa Hrista za sve i na sve koji vjeruju, jer nema razlike. Jer svi sagrijesise i liseni su slave Bozije. A opravdavaju se darom, blagodacu njegovom, kroz iskupljenje, koje je u Hristu Isusu.[31]

Po neizmenljivom zakonu podviznistva, obilno saznanje i osecanje svoje gresnosti, darovano od strane Bozije blagodati, prethodi svim ostalim blagodatnim darovima. Ono priprema dusu za primanje tih darova. Dusa nije sposobna da ih primi ako pre toga ne dodje u stanje blazenog siromastva duhom. “Kada um uvidi svoja sagresenja i shvati da ih ima onoliko koliko ima zrna peska u moru, onda je to znak da je dusa pocela da se prosvetljuje, da je zdrava.”[32] Kada je dosao u to stanje, sveti Tihon Voronjeski je rekao: “Poznajem svoje grehe: to je pocetak pokajanja.[33] Pokajmo se, priznajmo da nicega nismo dostojni. Blagi i milosrdni Bog udostojava Bozije ugodnike onoliko koliko shvate da su nedostojni.[34] Sta je, zaista, nase? Slabost, truleznost, tama, zloba, grehovi.”[35] Cuvajmo se smrtonosne zablude! Plasimo se odricanja od Hrista, i ne zaboravimo da je ono obicno spojeno sa zabludom! Plasimo se sigurnog gubitka spasenja zbog usvajanja laznog, veri neprijateljskog misljenja! Opreznost je danas jos potrebnija zato sto se danas neobicno snazno siri propoved o visini vrlina i uspeha palog covecanstva, i pri tome se uopste ne skriva cilj da se svi primame na popriste tih vrlina i tog napredovanja. Ta propoved ismejava svesveto dobro hriscanstva i nastoji da prema njemu ulije prezir i mrznju.

Dela spasenja su dela vere, dela Novog zaveta. Tim delima ne ispunjavamo svoje shvatanje, svoju volju, vec volju svesvetog Boga, koja nam je otkrivena u jevandjelskim zapovestima. Ako zeli da nasledi spasenje, hriscanin mora da ucini sledeca dela:

1. Da poveruje u Boga onako kako Bog zapoveda da se veruje u Njega, to jest da prihvati od Boga otkriveno ucenje o Bogu, da prihvati hriscanstvo i da zna da se ono cuva u svoj cistoti i punoci u okrilju Pravoslavne crkve, da je tu Crkvu Bog zasadio na istoku, da se ona prosirila sa istoka po celom svetu, ali da do sada prebiva u celosti samo na istoku, i da sadrzi od Boga predano hriscansko ucenje u neizopacenom obliku, bez izmena i bez primesa ljudskih i demonskih ucenja.[36] Onaj koji prilazi Bogu, govori apostol, taj treba da vjeruje da Bog postoji i da On nagradjuje one koji ga traze.[37] Hriscansko ucenje je objavljeno celom svetu kroz propoved, a primljeno je verom. Ono je bozansko ucenje, bogootkriveno ucenje, ono prevazilazi ljudski razum i zato i ne moze biti prihvaceno drugacije nego osecanjem srca, verom. Vera je po svom prirodnom svojstvu sposobna da u um primi i u srcu usvoji ono sto je za um nepojmljivo i sto uobicajena ljudska moc rasudjivanja nije u stanju da primi. Koji povjeruje i krsti se, rekao je Gospod, bice spasen, a koji ne vjeruje bice osudjen.[38]

2. Kada covek poveruje, on mora da prinese pokajanje za svoj prethodni dragovoljno gresni zivot, i cvrsto da resi da provodi bogougodni zivot. Po Svetome koji vas je pozvao, zapoveda sveti apostol Petar hriscanima, budite i sami sveti u svome zivljenju, kao ceda poslusnosti ne povodite se za predjasnjim zeljama iz vremena vasega neznanja.[39] Niko ne moze ni usvojiti Boga, ni prebivati u usvajanju Boga, a pri tome dragovoljno ostajati i prebivati u gresnom zivotu. Svima koji pristupaju Bogu Novi zavet javlja da je pokajanje prvi uslov pristupa Bogu. Propovednik koji je poceo propoved Novog zaveta, veliki Jovan Preteca, preteca Gospodnji, poceo je svoju propoved pozivom na pokajanje. Pokajte se, govorio je on odbacenim ljudima, ponovo pozvanim na zajednicarenje sa Bogom, priblizilo se Carstvo nebesko.[40] Ovim recima poceo je svoju propoved sam Bogocovek: Od tada poce Isus propovijedati i Govoriti: Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko.[41] Rec Bozija je zapovedala svojim svetim apostolima da tim recima pocinju propoved kada ih je poslala da idu najpre izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, odavno zaostalim u propasti, iako im je darovana praslika zajednicarenja sa Bogom. I hodeci propovijedajte i kazujte da se priblizilo Carstvo nebesko.[42] Bog nas poziva na veru i pokajanje. Taj poziv moramo poslusati radi spasenja: takva poslusnost je ispunjenje svesvete Bozije volje.

3. Oni koji su poverovali u Boga i odbacili gresni zivot radi stupanja u zajednicarenje sa Bogom stupaju u to zajednicarenje kroz prvu hriscansku tajnu, kroz sveto krstenje. Krstenje je rodjenje za Boziji zivot. Ne mozemo uci u prirodno postojanje ako se ne rodimo po zakonu prirode; ne mozemo stupiti u zajednicarenje sa Bogom – a u tome se i sastoji nas istinski zivot, ili nase spasenje – ako ne stupimo u hriscanstvo kroz sveto krstenje. Takva je Bozija uredba. Krstenjem stupamo u banju novoga rodjenja,[43] to jest u onaj sveti zivot koji je Adam dobio prilikom stvaranja, i padom izgubio, a Gospod nas Isus Hristos nama vratio. Ako se ko ne rodi odozgo, ne moze vidjeti Carstva Bozijega. Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne moze uci u Carstvo Bozije.[44] Mi se radjamo u telu i time smo potomci naseg praoca po telu, Adama, koji nam daje zivot zajedno sa vecnom smrcu, no posredstvom svetog krstenja mi prelazimo u duhovno potomstvo Bogocoveka, a po svedocenju proroka On je BOG silni, otac vjecni, knez mirni,[45] On nas radja duhovno i unistava u nama pocetak smrti, zasadjen rodjenjem po telu, i daruje nam vecni zivot, spasenje, blazenstvo u Bogu. O onima koji su poverovali u Boga i onima koji su preporodjeni svetim krstenjem sveti Jovan Bogoslov govori: A onima koji ga primise dade vlast da budu ceda Bozija, onima koji vjeruju u ime njegovo, koji se ne rodise od krvi, ni od zelje tjelesne, ni od zelje muzevljeve, nego od Boga.[46] Sveto krstenje nas cini decom Bozijom, i time vaspostavlja nasu slobodu (koja nam je data prilikom stvaranja, ali smo je izgubili prilikom pada), vaspostavlja snagu volje, prepusta nasoj vlasti da ostanemo deca Bozija ili da odbacimo usinovljenje.[47] Tako je u raju Gospod prepustio slobodnoj volji nasih praroditelja da vecno prebivaju u blazenstvu ili da ga izgube. Zbog toga moramo veoma paziti, to jest moramo veoma revnosno paziti na sebe, da ne skrenemo.[48] Sveto krstenje pecati druga sveta tajna, koja sledi neposredno posle njega, a to je sveto miropomazanje. Sa razlogom smo rekli da se ta tajna pecati, zato sto sveto krstenje sa pravom mozemo nazvati uslovom, zavetom izmedju Boga i coveka. Miropomazanje je pecat koji pecati taj uslov.

4. Prebivanje u usinovljenju Bogu, dobijenom na svetom krstenju, odrzavamo zivotom po jevandjelskim zapovestima;prebivanje u usinovljenju gubimo odstupanjem od zivota po jevandjelskim zapovestima. I jedno i drugo posvedocio je sam Gospod: Ako zapovijesti moje odrzite, ostacete u ljubavi mojoj. Ko u meni ne ostane, izbacice se napolje kao loza, i osusice se, i skupice je, i u oganj baciti, i spaliti.[49] Da bi bio spasen, neophodno je da onaj koji je krsten u Hrista zivi po Hristovim zakonima.

5. Kada nas Bogocovek svetim krstenjem rodi za spasenje,On nas zatim uvodi u veoma blisko zajednicarenje sa Sobom posredstvom druge velike, nedokucive tajne, tajne Evharistije, a posredstvom nje sjedinjujemo i mesamo[50] svoje telo i svoju krv sa telom i krvlju Bogocoveka. Koji jede moje tijelo, rekao je Gospod, i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima zivot vjecni. Ako ne jedete tijelo Sina Covjecijega i ne pijete krvi njegove, nemate zivota u sebi.[51] Posredstvom ove tajne Bogocovek nas je potpuno otrgnuo od srodstva sa starim Adamom i uveo u najblize srodstvo, u jedinstvo sa Sobom. Kako nece biti spaseni oni koji sa Bogocovekom cine jedno? Gdje je trup ondje ce se i orlovi sabrati,[52] koji se hrane tim telom, svedoci sveto Jevandjelje. Dostojnim i ucestalim uzimanjem duhovne hrane, koja je sisla sa neba i daje zivot svetu, postacemo duhovni orlovi, vinucemo se iz nizija telesnog stanja u visine duhovnog stanja, uzletecemo tamo gde je svoju coveciju prirodu i svoje telo vazneo Bogocovek, koji je po svojoj Bozijoj prirodi odiskona bio u Bogu Ocu, i nakon iskupljenja ljudskog roda svojom covecijom prirodom seo sa desne strane Oca.

6. Da bi nam pomogao u nasoj nemoci, da bi izlecio rane greha dobijene posle krstenja, da bi podrzao svetinju kojom smo u celosti zapecaceni na svetom krstenju, Bog nam je darovao tajnu ispovesti. Ova tajna obnavlja i vaspostavlja stanje dobijeno na svetom krstenju.[53] Tajni ispovesti treba da pribegavamo cesto, ako je to moguce: dusa coveka koji ima obicaj da cesto ispoveda svoja sagresenja uzdrzava se od greha zato sto stalno misli na predstojecu ispovest. Suprotno od ovoga, grehove koje ne ispovedamo lako ponavljamo, bez ikakve bojazni.[54]


NAPOMENE:

1. Trebnik, Poredak svetog krstenja.

2. Poslanica svetog Grigorija Palame monahinji Kseniji.

3. Post 1,27.

4. Post 5, 3.

5. O razlici izmedju lika i oblicja Bozijeg u coveku vidi delo sv. Dimitrija Rostovskog, Letopis, tom 4, str. 15, izd. 1840. god.

6. Ps 50, 7.

7. Pim 5,10.

8. Jn 1, 29.

9. Jn 6, 29.

10. Jn 17,3.

11. Jn 3, 19-21.

12. Dap 10, 34, 35.

13. Beseda dvadeset treca, na Dela apostolska.

14. Dap 10, 36.

15. Gal 5,4.

16. Jn 10,l.

17. Beseda 31, gl . 4.

18. Beseda 37, gl . 2.

19. Ic 64,6.

20. Ic 1,6.

21. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O odbacivanju sveta.

22. Prepodobni Marko Podviznik, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, pogl. 4.

23. Gal 2,16.

24. Lk 14, 26. Ovaj zahtev potvrdjuju svi jevandjelisti.

25. Gal 5, 4.

26. Gal 2,21.

27. Jn 9,41.

28. Mt 9,13.

29. Flp 3,49.

30. Gal 2, 17.

31. Rim 3,20-24.

32. Sveti Petar Damaskin, knjiga 1, clanak 2, Dobrotoljublje, tom 3.

33. Kelijska pisma, tom 15, pismo 73.

34. Kelijska pisma, tom 15, pismo 70.

35. Kelijska pisma, tom 15, pismo 11.

36. Trebnik, Poredak ispovesti.

37. Jev 11,6.

38. Mk 16, 16.

39. 1 Pt 1, 15, 14.

40. Mt 3, 2.

41. Mt 4, 17.

42. Mt 10, 7.

43. Tit 3, 5.

44. Jn 3, 3, 5.

45. Ic 9, 6.

46. Jn 1,12,13.

47. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

48. Jev 2,1.

49. Jn 15,10,6.

50. “Pomesaj Sebe sa nama, i zamesaj Svoje telo u nama.” Ove reci svetog Jovana Zlatoustog navode sveta braca Ksantopul u 92. glavi svog dela o tihovanju i molitvi. Dobrotoljublje, tom 2.

51. Jn 6, 56, 54, 53.

52. Lk 17, 37.

53. Trebnik, Poredak ispovesti.

54. Lestvica, Pouka 4, gl. 53.

Published in: on Listopad 18, 2008 at 1:50 pm  Komentari isključeni za SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: