OSNOVNO DELANjE MONAHA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

OSNOVNO DELANjE MONAHA

Osnovno delanje monaha je molitva, jer to delanje sjedinjuje coveka sa Bogom. Sva ostala delanja su ili pripremna ili pomocna sredstva za molitvu, ili se pak daju onima koji zbog moralne slabosti ili zbog nedostatka umnih moci ne mogu da se potpuno predaju molitvi.

Prepodobni Marko Podviznik govori: “Za one koji ne mogu da izdrze u molitvi dobro je da budu u sluzenju (mislimo na trudove i rukodelje u poslusanju) da se ne bi lisili i jednog i drugog; ali onima koji mogu bolje je da ne budu nemarni u boljem.”[1]

Objasnjavajuci reci Gospodnje: Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego zajelo koje ostaje za zivot vjecni,[2] prepodobni Marko uci da se njihovo znacenje sastoji u tome da molitvom istemo Carstvo nebesko, koje je unutra u vama[3], kako je rekao Gospod, i obecao onima koji istu Carstvo nebesko da ce im svojim Bozijim promislom dodati sve potrebno za telo.[4]

Objasnjavajuci reci svetog apostola Pavla: I ne saobrazavajte se ovome vijeku, nego se preobrazavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate sta je dobra i ugodna i savrsena volja Bozija,[5] prepodobni Marko govori: “Apostol nas uci da izvrsavamo savrsenu volju Boziju, jer zeli da nikada ne budemo osudjeni. Apostol zna da molitva potpomaze izvrsenje svih zapovesti, i zato mnogo puta i na mnoge nacine zapoveda da se molimo i govori: I svakom molitvom i prozbom molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdite sa svakom istrajnoscu i moljenjem.[6] Iz ovoga znamo da se molitve razlikuju jedna od druge; jedno je sabranom mislju moliti se Bogu, a drugo je stajati na molitvi telom, a mislima biti u oblacima. Jedno je, opet, moliti se u odredjenom vremenu, i pristupati molitvi po zavrsetku ovosvetskih razgovora i poslova, a drugo je davati prednost molitvi i pretpostavljati je, koliko se moze, brigama ovoga sveta po savetu istog tog apostola: Gospod je blizu. Ne brinite se ni za sta, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnoscu kazujte Bogu zelje vase.[7] Slicno ovome govori i blazeni apostol Petar: Budite, dakle, cjelomudreni u molitvama. Sve svoje brige polozite na Nje!a,jer se On stara za vas.[8] Pre svega, i sam Gospod, znajuci da molitva sve utvrdjuje, govori: Ne brinite se, dakle, tvoreci: sta cemo jesti, ili sta cemo piti, ili cime cemo se odjenuti? Nego istite najprije Carstvo Bozije i pravdu Njegovu, i ovo ce vam se sve dodati.[9] Mozda nas Gospod ovim poziva i na vecu veru: jer ko nece poverovati u Boga i Njegova vecna blaga ako odbaci brige o privremenom a zbog toga ne podnosi oskudicu? Upravo to Gospod je objasnjavao kad je govorio: Koji je vjeran u najmanjem, i u mnogom je vjeran.[10] No i u toj okolnosti Gospod je sisao nama covekoljubivo: znajuci da su svakodnevne brige o telu neizbezne, On nije odsekao svakodnevne brige, nego je, dopustivsi brigu o danasnjem danu, zapovedio da ne brinemo o sutrasnjem. Zapovedio je to onako kako coveku i dolikuje, kako prilici i covekoljubivo, zato sto ljudi, obuceni u telo, ne mogu da ne brinu o onome sto se odnosi na zivot tela. Mnogo se moze skratiti u malo posredstvom molitve i uzdrzanja, no, svakako, ne moze se prezreti sve sto se tice tela. Zato onaj koji, po Pismu, zeli da dostigne u covjeka savrsena, u mjeru rasta punoce Hristove[11] ne sme da dozvoli da mu razna sluzenja budu vaznija od molitve, ili da ih, bez preke potrebe, tek tako preuzima na sebe, niti da ih, pod izgovorom da se moli, odbacuje kada ona naidju po nuznosti i providjenju Bozijem, vec treba da razmatra, razlikuje i sluzi providjenju Bozijem bez proveravanja. Mudrijas drukcije ne priznaje da jedna zapovest moze biti iznad i vaznija od druge, sto se vidi iz Pisma, i nece da se upravlja po svima zapovestima[12] Bozijim koje na njega nailaze po providjenju, kako to zapoveda prorok. Covek ne moze da izbegne ono na sta nailazi po nuznosti i po providjenju, a preuranjena zanimanja mora da odbacuje, posto molitvu voli vise nego njih, mora da odbacuje narocito ona zanimanja koja nas bacaju u mnogo trosenje i sticanje suvisnih stvari. Koliko ko ogranici takva zanimanja i odbaci njihove predmete, toliko ce sacuvati svoju misao pribranom, a koliko sacuva misao pribranom, toliko ce dati mesta cistoj molitvi i dokazati da veruje u Hrista. Ako neko zbog malovernosti ili kakve druge slabosti ne moze da postupa tako, neka onda bar prizna istinu i podvizava se onoliko koliko moze, i neka za to okrivljuje svoju detinjsku slabost. Bolje je izloziti sebe odgovornosti zbog oskudne molitve, nego zbog prelesti i preuznosenja: u ovo neka te uveri prica Gospodnja o cariniku i fariseju, u kojoj carinik predstavlja prvo, a farisej drugo.[13] Potrudimo se da svaku brigu o ovom svetu odagnamo od sebe nadom i molitvom. Ako ovo ne mozemo da ucinimo kako valja, onda prinosimo Bogu to svoje oskudno ispovedanje, no ne dopustimo sebi da odstupimo od vezbanja u molitvi. Bol>e je da nas ukore zbog delimicnog propusta nego zbog potpunog ostavljanja. Zbog svega sto nam je receno o molitvi i neizbeznom sluzenju, mnogo nam je potrebno da nas Gospod pouci kako da rasudjujemo, da bismo znali kada i kakvo zanimanje moramo voleti vise od molitve, jer svako predajuci se svom omiljenom zanimanju misli da izvrsava bas ono sluzenje koje treba, ne znajuci da je smisao sluzenja u ugadjanju Bogu, a ne u ugadjanju sebi. Stvar postaje jos teza zato sto redosled izvrsenja tih preko potrebnih i neizbeznih zapovesti nije uvek isti, pa jednu treba izvrsiti nekad pre, a nekad posle druge. Ne moze se svako sluzenje ciniti bas uvek, jer i ono ima svoje vreme, ali Zakon odredjuje da se molimo uvek, neprestano – zato molitvu moramo voleti vise od zanimanja za kojima nema preke potrebe. Tom razlikovanju ucili su svi apostoli. Zato su narodu koji je zeleo da ih zadobije za sluzbu rekli: Ne dolikuje nama da ostavivsi rijec Boziju sluzimo oko trpeza. Potrazite, dakle, braco, izmedju vas sedam osvjedocenih ljudi, koje cemo postaviti na ovu sluzbu. A mi cemo u molitvi i sluzbi rijeci priljezno ostati. I rijec ova bi ugodna svemu narodu.[14]”

“Predjimo na stvar: napredujuci postepeno, naci cemo da molitva daje verujucima i nadu u Boga, ali i osvedocenu veru, i nelicemernu ljubav, i nezlopamcenje, i bratoljublje, i uzdrzanje, i trpljenje, i dubinu razumevanja, i izbavljenje iz iskusenja, i darivanje darova, i srdacno ispovedanje, i revnosne suze. Naci cemo, osim ovoga, da molitva daje verujucima i trpljenje nevolja koje dolaze, i cistu ljubav prema bliznjima, i poznanje duhovnog zakona, i nalazenje pravde Bozije, i silazak Svetog Duha, i davanje duhovnih blaga, recju, sve sto je Bog obecao da ce dati verujucima u ovom i buducem veku. Dusa moze da vaspostavi u sebi lik Boziji jedino posredstvom Bozije blagodati i covekove vere, i to onda kada covek obitava umom u sabranoj molitvi i velikom smirenoumlju.”[15]

Slicno prepodobnom Marku razmislja i prepodobni Makarije Veliki: “Sustina svakog dobrog staranja i vrhunac dobrih dela je neprestano prebivanje u molitvi: kroz nju sticemo i druge vrline; ona pomaze upravo Onome koji nam pruza ruku i poziva nas na ovo. Zajednicarenje tajanstvenih sila i zdruzivanje misli namerenih da se predaju svetosti, dakle Bogu, i prilepljivanje same duse koja upravo kroz molitvu plamti ljubavlju prema Bogu daju se dostojnima neiskazivo u molitvi. Onaj ko se toga udostojio govori: Dao si veselje u srcu mome.[16] I sam Gospod govori: Carstvo Bozije unutra je u vama[17]2″

Sveti Jovan Lestvicnik naziva molitvu majkom svih vrlina.[18]

Prepodobni Simeon Novi Bogoslov govori o pazljivoj molitvi: “Kada su sveti oci nasi culi reci Gospodnje u svetom Jevandjelju da iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, kradje, lazna svedocenja, hule, i da to pogani covjeka,[19] i kada su na drugom mestu u Jevandjelju opet culi da nam Gospod zapoveda da ocistimo najprije iznutra casu i zdjelu da budu i spolja ciste,[20] tada su ostavili svako drugo delo i podvizavali su se u tom delanju, to jest u cuvanju srca, jer su dobro znali da ce ujedno sa tim delanjem zgodno steci sve ostale vrline, da se bez tog delanja nijedna vrlina ne moze ni sticati ni cuvati. Neki oci su nazvali to delanje tihovanjem srca, drugi su ga nazvali pazenjem, treci trezvenoscu i protivurecjem, neki, opet, ispitivanjem misli i uzdrzavanjem uma, zato sto su se svi bavili tim delanjem i pomocu njega bili udostojeni Bozijih darova. O tom delanju propovednik govori: Raduj se mladicu, za mladosti svoje, i hodi putem srca svoga neporocan i cist, iudalji srce svoje od pomisli;[21] na drugom mestu propovednik o njemu govori: Ako se podigne na te gnjev onoga koji vlada (napad djavola), ne ostavljaj mjesta svojega,[22] to jest ne dopusti mu da udje u tvoje mesto, a pod mestom razumemo srce; o njemu govori i Gospod nas u svetom Jevandjelju: ne uznemiravajte se,[23] to jest ne rasipajte svoj um tamo i ovamo; opet, na drugom mestu govori: blazeni siromasni duhom,[24] to jest blazeni su oni koji nisu sticali u svoje srce nijednu misao ovoga sveta, vec, siromasni, nemaju nikakve zemaljske pomisli. I svi nasi sveti oci mnogo su napisali o tome. Ko hoce da procita njihova dela, taj ce videti sta je napisao podviznik Marko, sta je rekao sveti Jovan Lestvicnik, prepodobni Isihije, i Sinait Filotej, i ava Isaija, i veliki Varsanufije, i mnogi drugi. Kratko receno: ko ne cuva svoj um, taj ne moze biti cist srcem, taj nece biti udostojen da vidi Boga. Ko ne pazi, taj ne moze biti siromasan duhom, ne moze plakati i ridati, ni biti krotak i smiren, ni biti gladan i zedan pravde, ni biti milostiv i mirotvorac, ni prognan pravde radi. Uopsteno cu reci: nijedna druga vrlina ne moze se sticati drukcije do pazenjem. Zato moras da se pobrines za pazenje vise nego za bilo sta drugo da bi stvarno sticao to o cemu ti govorim.” Prepodobni zatim predlaze da neprestano tvorimo Isusovu molitvu i da pri tome sjedinimo um i srce, pri cemu podviznik moze stalno da ostaje u trezvenosti i da Isusovim imenom odgoni svaku gresnu pomisao, odakle god ona dolazila, da je odgoni pre nego sto ona udje i ispolji se. Tim delanjem sticemo opitno i sustinsko poznavanje palih duhova; a kada ih poznamo, sticemo prema njima mrznju i zlopamcenje, ulazimo u neprestanu bitku protiv njih, podizemo protiv njih prirodnu revnost, gonimo ih, pobedjujemo, unistavamo.[25]

Blazeni[26] Nikifor odredjuje pazenje ovako: “Neki svetitelji nazvali su pazenje cuvanjem uma, neki drzanjem straze kraj srca, neki trezvenoscu, neki unutrasnjim tihovanjem, neki, opet, nekako drukcije. Svim ovim iskazuje se jedno te isto: ovo su samo razliciti izrazi za isto. Sta je pazenje i kakva su njegova svojstva, tome se nauci savesno. Pazenje je poznanje cistog pokajanja, pazenje je poziv duse, mrznja prema svetu, ushodjenje Bogu; pazenje je odbacivanje greha i prihvatanje vrline; pazenje je potvrda prastanja grehova; pazenje je pocetak misljenja, pravilnije, uzrok misljenja, jer Bog posredstvom njega silazi i javlja mu se. Paznja je nepomucenost uma, ili, pravilnije, njegova cvrstina, koju je Bozija milost darovala dusi; paznja je svrgavanje pomisli, hram secanja na Boga, riznica i cuvar trpljenja iskusenja koja nailaze; pazenje je uzrok vere, nade, ljubavi.”[27] Blazeni Nikifor, bas kao i prepodobni Simeon Novi Bogoslov, i ostali sveti oci, predlaze da pazenje bude sredstvo za neprestano zanimanje Isusovom molitvom, uz sjedinjenje uma i srca. Pozivajuci sve monahe koji dragovoljno zele da zadobijaju istinsko napredovanje na podvig pazenja i sa njim sjedinjenu neprestanu molitvu, Nikifor govori: “Vi koji zelite da budete udostojeni pojave velicanstvene bozanske svetlosti Spasitelja naseg Isusa Hrista, vi koji se trudite da dobijete sustinsko pomirenje sa Bogom, vi koji ste ostavili sve ovoga sveta da biste zadobili i stekli blago skriveno u polju vasih srca, vi koji hocete da svetiljke duse od sada zasvetle vidno, i stoga se odrekli svega prolaznog, vi, koji hocete da razumom i opitom poznate i primite Carstvo nebesko, koje je unutra u vama – pridjite, i otkricu vam nauku i umetnost vecnog, nebeskog zivota, jer jedino one, bez truda i znoja, uvode svog delatelja u pristaniste bestrasca, i pri tome nemaju straha ni od pada ni od demonske sablazni, a padaju jedino tada kada zbog neposlusnosti ostajemo izvan tog zivota, negde u dalekoj zemlji, kao stari Adam, koji je prezreo Boziju zapovest, sklopio prijateljstvo sa zmijom, smatrao je vernom, a onda se prezasitio ploda prelesti i povukao jadno u dubinu smrti, tame i propadljivosti i sebe i sve svoje potomke. Ne mozemo dobiti pomirenje i sjedinjenje sa Bogom ako se, prvo, ne vratimo, koliko mozemo, sebi, ako ne udjemo u sebe. Preslavno je odvlaciti sebe od opstenja sa svetom i od sujetnih briga, i uvek jednako budno cuvati Carstvo nebesko, koje je unutra u nama. Zato je monaski zivot nazvan naukom nad naukama i umetnoscu nad umetnostima: taj prepodobni zivot ne donosi neke propadljive predmete u koje bismo pohranili nas um i tako ga odvukli od najboljeg – ne, on obecava strasna i neiskazana blaga, koja oko jos nije videlo, koja uho jos nije culo, koja su srcu potpuno nepoznata.[28] I zato ne ratujemo protiv krvi tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta.[29] Ako je ovaj vek tama, onda mi bezimo od njega, bezimo jer mislimo da nemamo niceg zajednickog sa neprijateljem Bozijim. Ako covek hoce da bude njegov prijatelj, onda on postaje neprijatelj Boziji,[30] a ko moze da pomogne neprijatelju Bozijem? Zato cemo se ugledati na nase oce, i zauzecemo se, kao i oni, trazenjem blaga skrivenog u polju naseg srca, i kada ga nadjemo cvrsto cemo ga drzati, gajiti i cuvati: takvo je nase odredjenje od samog pocetka.”[31]

Onima koji zele da se vezbaju u tihovanju srca prepodobni Nil Sorski savetuje da se odreknu svih pomisli i da ih zamene prizivanjem imena Gospoda Isusa, to jest Isusovom molitvom. “Moramo”, govori prepodobni Nil, “da nateramo sebe da cutimo mislima i da, odvracajuci svoj pogled od prividno pravednih misli, neprestano gledamo u dubinu srca i govorimo: Tospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me.'”[32] Takvo delanje je toliko zarko zeljeno, toliko veliko i preispunjeno duhovnim obiljem da je sveti apostol Pavle prebivanje uma u njemu pretpostavio svim ostalim pomislima i razmisljanjima: Ja rasudih da ne znam medju vama ista sem Isusa Hrista, i to raspetoga.[33]

Blazeni starac Serafim Sarovski govori: “Oni koji su istinski odlucili da sluze Gospodu Bogu moraju da se vezbaju u secanju na Boga i u neprestanoj molitvi Isusu Hristu i da govore umom: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog.'[34] Blagodatne darove dobijaju jedino oni koji imaju unutrasnje delanje i strazare nad svojim dusama.”[35]

Prepodobni Marko Podviznik je u svom Cetvrtom slovu nazvao molitvu najvaznijim delanjem monaha, i rekao da ono mora da obuhvata sva monahova posebna delanja, sav njegov zivot, a u svom Prvom slovu glavnim i jedinim delanjem monaha naziva pokajanje, a zapovest o pokajanju najvaznijom zapovescu, koja obuhvata sve ostale zapovesti. Ovo moze izgledati protivurecno samo ako se posmatra spolja. To znaci da delanje pokajanja mora biti sjedinjeno sa delanjem molitve u jedno delanje. Gospod ih je sjedinio: neka ih covek ne razdvaja. A zar Bog nece – govori Sin Boziji – odbraniti izabranike svoje, koji mu vapiju dan i noc.[36] Ovde je ukazano na delanje izabranih, na njihovu neprestanu molitvu: ona je nazvana vapajem, to jest izrazom placa i pokajanja. “Mislim da pokajanje”, govori prepodobni Marko, “nije ograniceno ni vremenom ni bilo kakvim poslovima: ono se savrsava ispunjenjem Hristovih zapovesti i srazmerno tom ispunjenju. Neke zapovesti, one opste, sadrze u sebi mnogo posebnih, i odmah odsecaju mnoge delove porocnosti. Na primer, u Pismu je receno: Svakome koji iste u tebe, podaj; i koji tvoje uzme, ne isti[37] i: Koji hoce od tebe da pozajmi, ne odreci mu[38] to su posebne zapovesti. A opste ih sadrze u sebi: Prodaj sve sto imas i podaj siromasima,[39] uzmi krst svoj i hajde za mnom,[40] a pod krstom shvati trpljenje nevolja na koje nailazimo. Ako si dao sve sto imas siromasima i uzeo krst svoj, ti si odjednom ispunio sve pomenute zapovesti. I na drugom mestu: Hocu – govori Pismo – da se muzevi mole na svakom mjestu, podizuci svete ruke[41] a opste: Udji u klijet svoju, pomoli se Ocu svojemu koji je u tajnosti,[42] i jos: Molite se bez prestanka.[43] Ako si usao u svoju klet i molis se bez prestanka, u tome si obuhvatio prinosenje molitava na svakom mestu. Na drugom mestu je receno: ne bludnici; ne ucini preljubu; ne ubij, i tome slicno; a opstije od ovih je: …obarajuci pomisli, i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Bozijega.[44] Ako obaras pomisli, postavio si pregradu svim pomenutim vrstama greha. Zato bogoljubivi i verni primoravaju sebe na opste zapovesti i ne propustaju da ispunjavaju posebne kada to okolnosti nalazu. Iz svega ovoga zakljucujem da se delo pokajanja savrsava pomocu sledece tri vrline: ociscenja pomisli, neprestane molitve i trpljenja nevolja na koje nailazimo. Ove tri vrline moraju se savrsavati i umnim delanjem, a ne samo spolja, da bi oni koji oklevaju u njima postali bestrasni. A posto delo pokajanja ne moze biti ucinjeno bez ove tri vrline, onda ja mislim da pokajanje prilici uvek i svima onima kojima je stalo do spasenja, i gresnicima i pravednicima, zato sto ne postoji taj stepen savrsenstva za koji ne bi bilo potrebno delanje tih triju pomenutih vrlina. Posredstvom njih pocetnici zadobijaju uvodjenje u poboznost, srednji napredovanje, a savrseni utvrdjivanje i ostajanje u savrsenstvu.” I ostali pomenuti oci, kao i prepodobni Marko u svom Cetvrtom slovu, svedoce da molitva donosi trpljenje svih nevolja koje nailaze i uspesno odbijanje pomisli; oni nazivaju molitvu izvorom pokajanja. Ona je i majka pokajanja i njena kcerka. Ono sto je sveti Jovan Lestvicnik rekao o molitvi i secanju na smrt moze se s punim pravom reci i o molitvi i pokajanju: “Ja slavim dve sustine u jednoj ipostasi (u jednoj licnosti).”[45] Delanje pokajanja i molitve je jedno – ono ne sadrzi u sebi dva razlicita vida vrline.

Odbijanje gresnih pomisli i osecanja ostvaruje se pomocu molitve: to delanje je sjedinjeno sa molitvom, neodvojivo je od molitve; stalno mu je potrebno sadejstvo i dejstvo molitve. Pozivajuci se na prepodobnog Grigorija Sinaita, prepodobni Nil Sorski govori: “Blazeni Grigorije Sinait je neosporno znao da mi, strasni, ne mozemo da pobedimo lukave pomisli i zato je rekao sledece: nijedan pocetnik ne moze da zadrzi um i odagna pomisli ako Bog ne zadrzi um i ne odagna pomisli. Samo snazni poseduju svojstvo da zadrzavaju um i odgone pomisli, no ni oni ne mogu da ih odagnaju sami: oni krecu u bitku protiv njih zato sto imaju sa sobom Boga, i zato sto su obuceni u blagodat i nose Njegovo sveoruzje. A ti, ako ugledas necistotu lukavih duhova, to jest uskovitlale pomisli u svom umu, ne uzasavaj se, ne zacudi se; ako se pojave i dobra shvatanja o raznim stvarima, ne obracaj paznju na njih, vec zaustavljaj disanje, koliko mozes, i um zakljucavaj u srce, i pri tome, umesto oruzja, prizivaj Gospoda, cesto i svesrdno. One ce pobeci, jer ih je nevidljivo opalilo ime Bozije. A kada pomisli pocnu potpuno da sustaju, tada ustani, i pomoli se za njih, a zatim se cvrsto uhvati prethodnog delanja,”[46] to jest Isusove molitve. Sveti Jovan Lestvicnik u Pouci o molitvi govori: “Kada ti pridje pas, teraj ga tim oruzjem – oruzjem molitve, i koliko god puta te napadao, ne popustaj pred njim.”[47] Simeon Novi Bogoslov kaze: “Otkako je satana, zajedno sa njemu potcinjenim duhovima, posredstvom neposlusnosti izdejstvovao da covek bude izgnan iz raja i odlucen od Boga, od tada je on stekao pravo da nevidljivo, i nocu i danju, koleba razum svakog coveka, kod jednog mnogo, kod drugog malo, kod jednog vise, kod drugog manje, tako da um nema nicim drugim da se ogradi do neprestanim secanjem na Boga. Kada sila krsta sacuva u srcu secanje na Boga, tada ono utvrdi razum u nepokolebivosti. Ka tome vodi misaoni podvig, i svaki hriscanin se obavezao da ce se misaono podvizavati na popristu Hristove vere; ako pak to ne dostigne, onda je njegov podvig nistavan. Uvod u misaoni podvig su i razni podvizi svakoga ko je Boga radi pretrpeo stradanja da bi priklonio sebi milost Boziju i isposlovao da mu se vrati prethodno dostojanstvo, i tako Hrista sacuvao u umu.”[48]

Stalno obitavanje u molitvi jeste osnovno monahovo delanje, ali ono, ipak, zahteva pripremnu obuku, sto se i vidi iz malopre navedene pouke blazenog Nikifora: on podseca na prepodobnog Savu i govori da je taj vodja brojne monaske zajednice – cim bi uvideo da je monah solidno naucio pravila monaskog zivota, da je postao spreman da se bori protiv neprijateljskih pomisli i cuva svoj um – odobravao takvom monahu da tihuje u keliji. Pripremno obucavanje za neprestanu molitvu vrsi se posredstvom poslusnosti i vezbanja u manastirskim trudovima. O tome je prepodobni Filimon rekao: “Bog hoce da svoju revnost prema Njemu pokazujemo najpre u trudovima, zatim u ljubavi i molitvi bez prestanka.”[49] Nista tako ne doprinosi molitvi kao poslusnost, zato sto nas ona umrtvljava za svet i za same sebe. Veliko blago molitve proizilazi iz poslusnosti, rekao je prepodobni Simeon Novi Bogoslov.[50] Ako se nalazis u poslusnosti i zanimas se monaskim trudovima, nikako ne smes da mislis da si oslobodjen vezbanja u molitvi: bez toga ce sami trudovi, cak i poslusnost, biti besplodni, donece, sto je jos gore, pogubni plod slavoljublja i drugih grehova, neizbezan u jadno praznoj dusi u kojoj ne zive sila i miomiris molitve. Dok se zanimas manastirskim trudovima i rukodeljem, moli se cesto, ako jos ne mozes da se molis bez prestanka; vracaj se molitvi cim se setis nje: molitva ce postepeno preci u naviku, a cesta molitva ce neprimetno preci u neprestanu. “Podviznici poslusnosti”, govori sveti Jovan Lestvicnik, “razlicito koriste noge – jedna krece ka sluzenju, a druga ostaje na molitvi.”[51] Pod recju noge podrazumeva se sva delatnost. Isti svetitelj govori: “Video sam kako monasi koji su kao zvezda zasijali u poslusnosti, i koji, saobrazno svojim silama, nisu prestajali da misle na Boga ovladavaju svojim umom i prolivaju bujicu suza cim stanu na molitvu. Prepodobna poslusnost ih je pripremila za to.”[52] Iz ovoga se vidi da drevni podviznici u manastirskim trudovima nisu sebi dozvoljavali sujetnu rasejanost, vec su, zaposljavajuci ruke delom, zaposljavali um molitvom. Zato su – cim bi usli u crkvu, ili cim bi u keliji poceli da ispunjavaju svoje molitveno pravilo – odmah i bez ikakvih teskoca uspevali da svoj um i svoje srce ustreme prema Bogu. Ako neko, suprotno ovome, u trudovima i u rukodelju dozvoljava sebi sujetne misli i razgovore, onda on ni na molitvi nikako ne moze da izadje na kraj sa svojim umom, zato sto se um neprestano istrze iz njegove vlasti i neprestano okrece onim stvarima koje su ga privukle pre molitve.

Sine moj! – govori Pismo – od mladosti svoje predaj se ucenju, pa ces do starosti naci mudrost. Pristupaj joj kao orac i sejac, i ocekuj dobar rod njen, jer malo vremena ces se truditi daje obradjujes, i uskoro ces jesti plodove njene.[53] Ne gubimo dragoceno, nepovratno vreme; ne gubimo ga prepustajuci se rasejanosti, praznoslovlju i drugim praznim zanimanjima: od samog naseg stupanja u manastir upoznajmo pazljivo monaski zivot i u mladosti obradimo njivu duse istinskim podvigom da bismo se u starosti i pri preseljenju u vecnost obradovali obilju blagodatnih darova, zaloga spasenja, zaloga blazenstva na nebu. Amin.


NAPOMENE:

1. Slovo 4.

2. Jn 6,27.

3. Lk 17,21.

4. Mt 6,33.

5. Pim 12, 2.

6. Ef 6,18.

7. Flp 4, 6.

8. 1 Pt 4, 7 i 1 Pt 5, 7.

9. Mt 6, 31, 33.

10. Lk 16, 10.

11. Ef 4,13.

12. Ps 118, 128.

13. Lk 18.

14. Dap 6,25.

15. Slovo 4.

16. Ps 4,8.

17. Lk 17,21 i Slovo 3, gl. 1.

18. Lestvica, zaglavlje Pouke 28.

19. Mt 15,19,20.

20. Mt 23,26.

21. Tako autor navodi Prop 11, 9 (prim. prev.).

22. Prop 10,4.

23. Lk 12,29.

24. Mt 5, 3.

25. Tri nacina moljenja, Dobrotoljublje, tom 1.

26. Tako su ga nazvala sveta braca Ksantopul.

27. Monah Nikifor, Slovo, Dobrotoljublje, tom 2

28. 1 Kop 2,9.

29. Ef 6,12.

30. Jak 4,4.

31. Dobrotoljublje, Tom 2.

32. Slovo 2.

33. 1 Kop 2,2.

34. Pouka 11.

35. Pouka 4, po izdanju iz 1844. god.

36. Lk 18, 7.

37. Lk 6, 30.

38. Mt 5,42

39. Mt 19,21

40. Mk 10,21

41. 1 Tim 2,8.

42. Mt 6,6.

43. 1Col 5,17.

44. 2 Kop 10,4, 5.

45. Lestvica, Pouka 28.

46. Lestvica,Pouka 2.

47. Lestvica, Pouka 28, gl. 55.

48. Pouka monaha Nikifora, Dobrotoljublje, tom 2.

49. Dobrotoljublje, tom 4, O avi Filimonu.

50. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Treci nacin pazenja i molitve, Dobrotoljublje, tom 1.

51. Lestvica, Pouka 28, gl. 2.

52. Lestvica, Pouka 28.

53. Cir 6.18-20.

%d bloggers like this: