RAZMIŠLjANjE, PRVENSTVENO O MONAŠKOM ŽIVOTU, UZETO IZ PRVE POSLANICE APOSTOLA PAVLA TIMOTEJU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

RAZMIŠLjANjE, PRVENSTVENO O MONAŠKOM ŽIVOTU,

UZETO IZ PRVE POSLANICE APOSTOLA PAVLA TIMOTEJU

Rec Bozija je zapovest: onima koji prihvataju rec Boziju ona pruza spasenje i blazenstvo.[1]

Ljubav se radja od cistote srca, neporocne savesti i nelicemerne vere.[2]

Gaji te vrline, pazi na sebe i odrzavaj cutanje da bi dostigao ljubav, koja je vrhunac i celokupnost hriscanskog savrsenstva.

Cistotu srca narusava prihvatanje gresnih misli, narocito bludnih; neporocnu savest narusavaju dragovoljni gresi; veru slabi uzdanje u svoj razum, neiskrenost i samoljublje.

Ako hoces da rasudjujes o istini bez prosvetljenja odozgo, zaci ces u praznoslovlje i prepirke, skrenuces sa puta koji vodi u ljubav.[3]

Preuranjeno, prezahtevno i prazno razmisljanje o istini donelo je jeresi, zablude i hulu na Boga.

Postojanost u pravoslavnom ispovedanju dogmata vere hrani se i cuva delima vere i neporocnoscu savesti.

Ako veru ne priznajes za vodju svojih postupaka, i ako narusavas cistotu savesti dragovoljnim skretanjem u grehove, neces moci da ocuvas svoje znanje dogmata u potrebnoj cistoti i pravilnosti: to znanje, kao i znanje o Bogu, trazi neophodnu cistotu uma, svojstvenu jedino pravednima i celomudrenima.[4]

Jedan je Bog, jedan i posrednik izmedju Boga i ljudi – Bogocovek, Isus Hristos.[5] Niko ne moze da pristupi i priblizi se Bogu bez tog Posrednika. Ko odbacuje Posrednika, taj odbacuje i Boga. Svaki koji odrice Sina, ni Oca nema. A ako je neposlusan Sinu, nece vidjeti zivota, nego gnjev Boziji ostaje u njemu.[6]

Duhovno znanje sadrzano je u poznanju istine verom. Najpre se stice poznanje vere; kada hriscanin primi veru, ona menja njegovo znanje time sto mu otkriva istinu, a istina je Hristos. Kad covek dostigne zrelost u Hristu, on dobija neprestanu molitvu, i tvori je u skrivenom kutku svoje dusevne kleti na svakom mestu i u svako doba. Hriscanin dobija neprestanu molitvu onda kada saznanje, htenje i ispunjenje Bozije volje upiju njegovu volju i delatnost uslovljenu njegovom voljom. Time se u srcu nastanjuje ziva vera, jevandjelska prostodusnost, mir Boziji, dalek od svake pomucenosti.

Takvo razumno dete neprestano vidi svoju nemoc, neprestano veruje, neprestano je gladno i zedno Bozije pravde, i zato se neprestano moli.[7]

Tihovatelju su narocito potrebne sledece vrline: krotka pokornost Bogu, sklonost prema cutanju, udaljavanje od razgovora, cak i od korisnih, ako udaljavaju od razgovora sa Bogom i narusavaju tihovanje u srcu. Tihovatelj je narocito na pocetku svog podviga spreman da se preda spoljasnjim utiscima. Svesrdno ostajanje u keliji, udaljavanje od susreta sa poznanicima i od svih oblika rasejanosti protivi se toj slabosti.[8]

Novopostrizenom monahu ne treba poveravati znacajne duznosti u manastiru zato sto lako moze da se pogordi i upadne u druge djavolje zamke.[9]

Tajanstveno znanje i osecanje vere cuva se cistotom savesti.

Crkva Boga zivoga je stub i tvrdjava istine. Bog je ovde nazvan zivim zato sto deluje. On deluje u svim verujucima kroz tajne, a u izabranima i kroz tajne i kroz razne blagodatne darove koji se pokazuju u svemu. Time se dokazuje cvrstina i nepokolebivost u istini Istocne crkve. Suprotno ovome, inoverne crkve – iako se kite imenom Hristove Crkve, iako priznaju Boga, ali ne kao delatnog, nego kao mrtvog (za mrtve je i zivi mrtav!) – pokazuju time da su se pokolebale, da nisu izdrzale u istini.

Velika je tajna poboznosti![10] Bog se javio u telu; a da jeste Bog dokazao je Duhom, to jest svojim ucenjem, koje je Duh i zivot, dokazao je svojim delima, koja je stvorio prstom Bozijim, dokazao je time sto je ljudima darivao Svetog Duha. Obukavsi se u telo, On je postao vidljiv ljudima, ali i andjelima, za koje je zbog svog Bozanstva nevidljiv.[11] Neznabosci, koji su propadali zato sto nisu poznavali Boga, culi su propoved spasenja. Nauku o Bogu prima smireni zalog srca, i to verom, a ne zemaljska mudrost, ne uzviseni razum, ne velika ucenost, ne ono sto je bogato, visoko i slavno u svetu. Kada poveruje u Boga, covek pocinje da usvaja Gospoda, i, kada blagodat izdigne coveka iznad svega vremenskog, on dobija tajanstveno, opitno znanje da se Gospod vazneo na nebo, i da uznosi na nebo sa sobom one koji istinski veruju u Njega.

Lazna nauka, licemerno obucena u privid istine, lako sablazni one koji zbog takvih prica nisu utvrdili i umnozili veru delima vere.[12]

Telesno podvizavanje za malo je korisno,[13] to jest, ono moze da ukroti strasti, ali ne moze da ih iskoreni. A poboznost, sadrzana u nevidljivom vezbanju uma i srca, uz pravoslavnu veru, korisna je u svemu: jedino njome covek moze da oseti vecni zivot – dakle ono sto su sveti vec ovde okusili delimicno, kao verenici, i sto se potpuno otvara nakon odvajanja duse od tela. Vecni zivot se sastoji u mnogolikom dejstvu blagodati u dusi, a ono je saobrazno ociscenju od strasti. Ova rec, izgovorena iz duhovnog opita, istinita je i dostojna da bude primljena[14] kao pocetak od koga hriscanin moze da krene ka neiskazivim dobrima tako sto ce poceti da ushodi u svom srcu.

Vera i paznja dovode do poznanja Hristovog krsta, poznanje krsta dovodi do velikodusnog trpljenja nevolja, a majka i hraniteljka trpljenja nevolja je nada u Boga zivoga, uistinu zivoga jer dejstvuje blagodatnom utehom u srcu onoga koji trpi u Hristu.[15]

Kada blagodatna uteha dejstvuje pri tajanstvenom poznanju Hrista i Njegovog nadzora, tada hriscanin ne osudjuje ni Judejca, ni neznabosca, ni ociglednog bezakonika,[16] vec u njemu bukti vrela, krotka, cista ljubav prema svima. Cistotom svog uma on sagledava da od Hristovog dolaska upravo Hristos, a ne covekova prirodna vrlina daje coveku dostojanstvo, vrednost, pohvalu i spasenje. On neprestano zeli da bude raspet jer mu se sluh otvorio pa cuje glas Hrista Boga svoga kako mu govori: I koji ne uzme krst svoj i ne podje za mnom, nije mene dostojan. Koji cuva zivot svoj, izgubice ga, a koji izgubi zivot svoj mene radi, naci ce ga.[17] Casu nevolja on smatra casom spasenja, potvrdom svoje izabranosti, darom Bozijim. On ne moze da ima mrznju i neprijatelje jer zna da oni koji mu nanose nevolje nisu nista drugo do orudja Bozijeg promisla;[18] on im oprasta, i kao razlog opravdanja navodi njihovo neznanje; on ih blagoslovi jer su orudja Boga, koji mu cini dobro. “Zar mogu”, govori on sebi, “zar mogu da osudim one koji sada, preda mnom, upadaju u otvorena bezakonja, kada je Hristos vec iskupio sve njihove grehe, prosle, sadasnje i buduce, kada u Hristu vec imaju opravdanje i spasenje, kojih se mogu lisiti jedino tako sto ce potpuno odbaciti Hrista?”[19]

Svojim ponasanjem ne smes da dajes povoda bliznjem ni za kakvu sablazan.[20] Zato cuvaj poboznost dusom i telom. Budi skroman i jednostavan u recima i pokretima tela; u svom porodicnom zivotu budi uzdrzan, celomudren, ne drzak; u dusi budi krotak; prema svima budi srdacan, pravedan, mudar; nikako ne dopustaj sebi lukavstvo i licemerje, umesto njih imaj veru, koja ce te nauciti da svetom i sudbinom svakog coveka upravlja Boziji promisao, a ne prevejano mudrovanje ljudskog razuma, i da zato treba cuvati krotku hriscansku pravednost delima, recima i pomislima.

“Dok ne dodjem tebi” – govori Bozija blagodat Bozijem podvizniku – “i, nastanivsi se u tebi, ne zamenim svako poucavanje spolja, zanimaj se pazljivo citanjem, molitvom, poucavaj se ucenjem onih koji su napredovali. Ne dopustaj sebi nemar, vec stalno ostaj u paznji. Tada ce tvoje postepeno napredovanje biti ocigledno; steci ces spasenje i bices od koristi i bliznjima koji slusaju tvoju poucnu i spasonosnu rec.”[21]

Ko je istinski osetio siromastvo Adamove prirode i poznao njen zalosni pad i njenu propast, taj je, naravno, samim tim shvatio i uverio se da je ulazenje u zajednicu sa Hristom nuzan uslov covekovog spasenja. Takvo poznanje je obelezje prave udovice. Njoj je dozvoljeno da samuje i tihuje da bi ostajala u molitvama i moljenjima dan i noc, da bi se u njoj primetno uoblicio Hristos.[22]

Kao sto krmanos upire svoj pogled u zvezde, i po njima upravlja svoj brod, tako i tihovatelj mora neprestano da upire svoj pogled u Boga, da Njega vidi ocima vere i nade, ako misli da ostane u vernosti i trpljenju. Na moru tihovanja neobicne bure prethode neobicnoj tisini.

Tihovatelj koji strasno ugadja stomaku ili se predaje prekomernom spavanju i raznezenosti, ili uopste slastoljublju i samoljublju, dokazuje time da je duhovno mrtav iako je telesno ziv.[23] Hristos, istinski Zivot, obitava jedino u raspetima.

Jevandjelje kaze da udovica mladja od sezdeset godina nije spremna za tihovanje.[24] Time je u duhovnom smislu odredjena srednja mera napredovanja, u Jevandjelju izrazena brojevima trideset, sezdeset i sto. U toj srednjoj meri nalaze se oni koji su, iako dusevni, primili molitvenu silu potrebnu za pobedu u bitkama, oni kojima se otkrila tajna krsta, oni koji u nevoljama koje im se spolja nanose osecaju blagodatno dejstvo u svojim dusama i dozivljavaju ga ujedno i kao svetlost i kao utehu za srce.

Pre stupanja u tihovanje, tihovatelj mora da ima svedocanstvo od dobrih dela. Ispituj sebe, ti koji zelis da stignes u luku, ili, tacnije, u more tihovanja! Jesi li u svakom dobrom delu sledio svojstva Novog Adama, a ne prirodu starog Adama?[25] Drugim recima, jesi li uzeo na sebe jaram smirenja i krotosti, da li si osetio da je taj jaram blag i breme lako? Ili: jesi li izucio jevandjelske zapovesti? Da li su tvoj um i tvoje srce postali njihove tablice, a tvoje ponasanje njihov izraz i posledica? Ne trazis li pravdu izvan krsta? Ako trazis, onda nisi sposoban, nisi spreman za tihovanje, a zalosno je da stupas u njega ako nisi osudio sebe, i ako ostajes u osudjivanju bliznjih.

Duhovno mlade podviznike, makar oni bili telesno stari, makar se odrekli sveta, i zato zasluzili ime udovica, ne treba primati u tihovanje.[26] Zbog nedostatka duhovnog znanja oni ne mogu da budu postojani u misli da je za spasenje prirodno neophodan jedino Hristos; ne mogu da pretrpe svoje mrtvilo, pa pozele da ozive svoje ja u dobrim delima, koja pripadaju duhovnom coveku, i time skidaju sa sebe jaram Hristov, i ulaze u prirodu starog Adama. Bolje im je da se vezbaju u delatnim vrlinama; bolje im je da, izbegavajuci sve sto je ispod prirode, ostanu u svojoj prirodi nego da preuranjeno i nepravilno teze natprirodnom.

Ni njima nije zabranjena teznja da obnove sebe u Gospodu, ali im je zapovedjeno da ta teznja bude pravilna; neka nastoje da isprave svoj nacin zivota ugledanjem na Hristov zivot, prikazan u Jevandjelju. Pri isceljenju nacina zivota postepeno se isceljuje i um. Kada se um isceli, to jest kada postane cist, on jasno uvidja istinu, priznaje je i ispoveda. Posle toga, ako je Istini ugodno, jedino po njenom blagovoljenju i izboru, ucenik se izvodi na goru i postaje gledalac preobrazenja. Ako nije tako, ostani pod gorom, zauzmi se da izgnas demona iz mladica. Demon se izgoni verom, molitvom i postom. Post nije samo uzdrzavanje od neumerenosti u jelu, nego uzdrzavanje od svih gresnih poduhvata. Onaj koji je prodro u svoje stanje, i u stanje celokupnog ljudskog roda, zarazenog grehom, potcinjenog duhovima tame, taj moze da razume onaj tajanstveni odgovor: iz djetinjstva,[27] koji je otac decaka obuzetog necistim duhom dao Spasitelju na pitanje koliko ima vremena otkako je bolest napala njegovog sina.

Pokusaj preuranjenog tihovanja ima neizbezno pogubne posledice. Drski podviznik, uzdajuci se u samog sebe, pomracen i sputan neznanjem, nece naci hranu za svoju dusu u tihovanju, i zato ce neizostavno pasti u uninije, koje u tihovateljima dejstvuje narocito snazno i stetno time sto ih predaje da ih zanesu razne lukave pomisli i mastanja. Hrana za tihovatelja je blagodatna prosvetljujuca uteha u otkrivenju tajne krsta Hristovog. Ona je dar odozgo, a ne znanje koje je svojstveno upravo ljudskoj prirodi. Dusevno nikad ne moze zameniti duhovno. A ako se neko i bude upinjao da zameni, taj ce prihvatiti laz umesto istine, i to u licemernoj formi istine. Plod lazi je rastrojstvo, isto kao i plod uninija. No rastrojstvo od lazi razlikuje se od rastrojstva izazvanog uninijem. Prvo se otkriva u samoobmani, u gordoumlju, u samohvalisanju svojim toboznjim vrlinama i darovima, u preziranju i osudjivanju bliznjih, a zavrsava se gordoscu, prelescu, bolesnom ekstazom uma, ponekad padom u telesne strasti, a nekad i samoubistvom, najcesce gubljenjem vlasti nad sobom i poremecajem uma, sto se obicno zove ludilom. Drugo se otkriva u neradu, lenjosti, u napustanju svoje kelije, u sklonosti ka zabavljanju u razgovorima, cestim izlascima, skitanju po kucama, okretanju ka zemaljskoj mudrosti i ucenosti. Ozivljavanjem dusevnog znanja po svojstvu starog Adama odbacuje se vera, skriva se Boziji promisao od ociju uma; covek se, kao da je vecan na zemlji, sav ustremljuje jedino prema zemaljskom i postepeno se srozava u stanje nedostojno njegove prirode, u strasno, telesno stanje, koje u odnosu na istinski zivot – Hrista nije nista drugo do smrt duse.[28]

Covek koji je pao i u jedno i u drugo rastrojstvo, narocito u prvo, najcesce postaje potpuno nesposoban za podviznicki zivot. Ipak, smirenje leci i one bolesti koje su same po sebi neizlecive, rekao je Jovan Lestvicnik.[29]

Covek koji zeli da cisto ispunjava Hristove zapovesti mora da se u najvecoj meri cuva pristrasnosti.[30] Kada pristrasnost zarazi srce, onda ono ne moze da ispuni cistu i svetu volju Hristovu sa potrebnom svetoscu i cistotom. Dok ispunjavamo svoju, a ne Hristovu volju, i uporno dokazujemo da tvorimo Hristovu volju, mi upadamo u licemerje. Cesto se desava da pokazujemo da tvorimo volju Hristovu, a mozda i mislimo tako, a pri tome u stvari ispunjavamo volju samog djavola.

Ljudi koji nastoje da poznaju Hristovu nauku, ali ne radi nje same, nego radi nekog drugog, zemaljskog cilja, radi dobiti ili casti, nikada nece moci da dobiju istinsko duhovno znanje zato sto je ono dar Boziji, i sto ga smirenje daruje po meri njihove vere, ociscenosti od strasti i odbacivanja samog sebe.[31]

Ako vidis da neki nazivaju sebe uciteljima i uobrazavaju da poznaju Hrista, a predaju se svadjama, zavisti, huljenjima, lukavim podozrenjima, mrznji i ostalim strastima, znaj da takvi imaju samo mrtvo znanje, zasnovano samo na recima, a da su njihov um i njihovo srce u mraku i bolesti jer nisu isceljeni ni ocisceni cinjenjem jevandjelskih zapovesti.[32] Protiv njih grmi Gospod recima: Ne poznajem vas![33] To govori o sebi Istina – Hristos onima koji misle da Njega mogu da poznaju samo recima, bez dela vere.

Ako si poznao da se ljudski rod nalazi u palom stanju, da je zemlja mesto naseg izgnanstva, nasa tamnica, i da iz nje nakon kratkog boravka izlazimo da bismo dobili ili vecno blazenstvo ili vecnu kaznu, onda si, naravno, poznao i to da je jedino covekovo blago na zemlji Hristos, Spasitelj onih koji su izgubili zivot. Prema tome, covekov jedini besceni dobitak na zemlji je poznanje Hrista i usvajanje Hrista. Pa zar ce prolazne dobitke i naslade pozeleti iko ko zeli da stice to blago? Nece, vec ce ih izbegavati i cuvati se da ne odvuku njegovu paznju. Bice zadovoljan neophodnim, cak i neznatnim. A zadovoljni je bogatiji od bogatih![34]

Braco, goli smo dosli u ovaj svet, a kad budemo izlazili iz njega, ostavicemo u njemu i nasa tela. Pa zasto onda da trazimo propadljive dobitke? Zasto da trazimo ono sto neizostavno moramo ostaviti? Ne gubimo dragoceno vreme na propadljivo da ne bismo izgubili jedino nase blago – Hrista. Njemu ustremimo i um i srce; a kad imamo hranu i odecu, budimo ovim zadovoljni; ne dozvolimo sebi viskove i hirove, da oni, malo-pomalo, ne bi privukli nasu ljubav i lisili nas Hrista.[35]

Svi koji zele da se obogate upadaju u iskusenja i mreze koje im priprema samo njihovo nastojanje da se obogate. Prvi plod tog nastojanja je mnostvo staranja i briga koje odvode um i srce od Boga. Dusa koja je malo, hladno, nemarno zauzeta Bogom postaje gruba i upada u neosetljivost; u njoj se brise strah Boziji; od nje odstupa secanje na smrt; um se pomracuje i prestaje da vidi promisao Boziji, a od toga se gubi vera; umesto da se utvrdjuje u Bogu, nada se okrece idolu, i tako baca pod noge i njega i ljubav. Tada covek postaje mrtav za vrline, predaje se lazi, lukavstvu, kamenosrdnosti – recju, svim porocima, i upada u potpunu propast, jer je postao orudje djavola. Korijen sviju zala je srebroljublje[36] jer sadrzi u sebi uzrok i povod svih grehova.

Mnoge nesrece doziveli su i oni koje srebroljublje nije potpuno ubilo zato sto mu se nisu potpuno predali, vec su samo trazili da se umereno obogate. Oni su se upetljali u velike brige, upali u razne muke, cesto su bili prinudjeni da gaze svoju savest, pretrpeli su veliki gubitak u duhovnom napredovanju, i videli u sebi znacajno udaljavanje od vere i duhovnog znanja. Hriscanin vise zeli jevandjelsko siromastvo nego sva blaga sveta zato sto ga ono vodi prema veri i njenim plodovima. Sto je Hristov podviznik slobodniji od sveta, to je i sigurniji, a koliko se svezao sa svetom, toliko je vec porazen.

Lazno nazvano znanje[37] je obelezje misljenja i sudjenja koje je um usvojio nakon covekovog pada. Ono je posledica pada, i zato ima karakter samoobmane, a kao posledica lazi i obmane, ono ne prima Istinu – Hrista; ono visoko ceni sve zemaljsko – a zemlja je mesto izgnanstva palih – ono je protivno veri i onome sto ona radja, duhovnom znanju, koje na sve zemaljsko gleda okom stranca. Predmet lazno nazvanog znanja je ono sto jednokratno i propadljivo. Kada njegov predmet postaje ono sto je vecno i duhovno, onda su njegovi sudovi potpuno neosnovani i pogresni. Ono je liseno nebeske svetlosti, koja objasnjava duhovne predmete; njegovim sopstvenim snagama, bez otkrivenja, ti predmeti ostaju nedostupni; uzgredna svetlost u njemu nije nista drugo do svetlost mracnih duhova lazi. Sve podatke ono dobija od telesnih cula, koja su ozledjena padom. Kada ono sto ono ne vidi culnim ocima njemu postane vidljivo nekim sredstvom, recimo magnetizmom, onda ono time samo umnozava svoje zablude, ucvrscuje svoju pomracenost i samoobmanu zato sto obitava u lazi i stice jedino varljiva znanja. Njegovi sledbenici nalaze se u neprestanom medjusobnom nesaglasju, protivurece jedni drugima i sami sebi. Ono ne zahteva od coveka pravednost, vec, naprotiv, daje slobodu da se gresi. Ono misli da je gospodar sveta, i zato odbacuje Boziji promisao, mozda ne uvek recima, ali uvek samim delima. Ono sadrzi u sebi pocetak bezboznistva, koje i jeste sva sustina svake zablude, i otvara se u njemu vise ili manje. Napokon, ono je negativno bogatstvo palih duhova i onih ljudi koji opste sa palim duhovima.

Ostavimo mudrost ovoga sveta, ostavimo nadanje u nju, i pristupimo sa verom i smirenjem Bozijoj mudrosti i sili, svetoj istini – Hristu, koji je dosao u svet da se svijet spase kroz njega.[38] On je svetlost koju tama ne obuze i ne prima.[39] Tu svetlost sposoban je da primi jedino onaj koji je zavoleo istinu. Jer svaki koji cini zlo mrzi svjetlost. A koji ne vjeruje vec je osudjen. A ovo je sud sto je svjetlost dosla na svijet, a ljudi vise zavoljese tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla.[40] Amin.


NAPOMENE:

1. 1 Tim 1, 5.

2. 1 Tim 1, 5.

3. 1 Tim 1, 6, 7.

4. 1 Tim 1,19.

5. 1 Tim 2, 5.

6. 1 Jn 2, 23 i Jn 3, 36.

7. 1 Tim 2, 8.

8. 1 Tim 2, 11, 12.

9. 1 Tim 3, 6, 7.

10. 1 Tim 3,16.

11. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 4, gl. 9.

12. 1Tim4,1.

13. 1 Tim 4, 8.

14. 1 Tim 4,9.

15. 1 Tim 4,10.

16. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 8, gl. 6.

17. Mt 10, 38, 39.

18. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 37, gl. 2,4.

19. Iskustveni dokaz recenog je sveti mucenik Arijan. On je, kao idolopoklonik i oblasni upravitelj, okrvavio svoje ruke krvlju mnogih svetih mucenika, zatim je poverovao u Hrista, i veru obelezio uzvisenim ispovedanjem i svojom krvlju. Ceti minej, Stradanje svetog mucenika Filimona, 14. decembar, i Stradanje svetih mucenika Timoteja i Mavre, 3. maj.

20. 1 Tim 4,12.

21. 1 Tim 4,14,15,16.

22. 1 Tim 5,5.

23. 1 Tim 5,6.

24. 1 Tim 5, 9.

25. 1 Tim 5,10.

26. 1 Tim5, 11.

27. Mk. 9,21

28. 1 Tim 5, 12, 13.

29. Pouka 25.

30. 1 Tim 5,21.

31. 1 Tim 6,4, 5.

32. 1 Tim 6,4.

33. Mt 25, 12 i 7, 23.

34. 1 Tim 6,6.

35. 1 Tim 6, 7. 8.

36. 1 Tim 6,9,10.

37. 1 Tim 6,20.

38. Jn 3, 17.

39. Jn 1, 5.

40. Jn 3, 20, 18, 19 i 1 Tim 6, 11, 16.

Published in: on Listopad 19, 2008 at 11:47 am  Komentari isključeni za RAZMIŠLjANjE, PRVENSTVENO O MONAŠKOM ŽIVOTU, UZETO IZ PRVE POSLANICE APOSTOLA PAVLA TIMOTEJU  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: