SAVJETOVANjE DUŠE SA UMOM

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SAVJETOVANjE DUŠE SA UMOM

Dusa: – Zalostim se neizdrzivo, nigde ne nalazim radosti. Ne nalazim ni radosti ni utehe ni izvan sebe ni u sebi. Ne mogu da gledam svet, ispunjen neprestanim sablaznima, obmanama, zlocinima. Nepazljivo sagledavanje sveta, retki i nepazljivi pogledi na njegove sablazni, neznanje da su njegovi utisci otrovni, decije, neiskusno poverenje u svet privukli su njegove strele u mene, zadali mi smrtne rane. Zasto da gledam svet? Zasto da se interesujem za njega, da ga detaljno izucavam, da se vezujem za njega, kada sam samo kratkotrajna putnica na svetu? Sigurno cu ga napustiti, ali ne znam kada cu ga napustiti. Svakoga dana, svakoga trena moram biti spremna za poziv u vecnost. Koliko god dugo trajalo moje skitanje pustinjom sveta, ono je nista pred neizmernom vecnoscu, pred kojom su jednaki i sati, i dani, i godine, i stoleca. I sam svet prolazi, i sve ogromno sto je covek stvorio na njemu prolazi: i zemlja i djela sto su na njoj izgorjece.[1]

Izgorece ta dela – plodovi covekovog pada i odbacivanja. Svet mi je zadao rane, i zato mi je postao odvratan, ali rane me nisu zastitile od novih rana. Ne zelim da budem u svetu! Ne zelim da mu se pokorim! Necu uopste da mu sluzim! Necu cak ni da ga vidim! No on svuda ide za mnom: na silu upada, u zanosnoj lepoti izlazi pred oci, slabi me, ranjava, napada, ubija. Sama sam, i stalno nosim i sadrzim u sebi nacelo samoobmanjivanja i zavaravanja, koje je greh ubacio u mene, nastavljam da se zavaravam svetom: mrzeci ga, nehotice tezim njemu, i zeljno pijem njegov otrov, duboko zabadam u sebe strele koje on pusta na mene. Okrecem potisteni i radoznali pogled od sveta prema samoj sebi. U sebi ne nalazim niceg utesnog. U meni kljucaju nebrojene gresne strasti! Neprestano me pogane razna sagresenja: cas me muce gnev i zlopamcenje, cas osecanje da gorim plamenom bluda. Neko tudje, neprijateljsko dejstvo uzrujava krv, raspaljuje mastu – i vidim sablaznjive slike, koje vuku u gresno mastanje, u nasladjivanje pogubnom sablazni. Nemam snage da bezim od sablaznjivih slika: nevoljno, nasilno prikivaju se uz njih moje bolesne oci. I nemam gde da pobegnem! Bezala sam u pustinju: u pustinju su dosle sa mnom slike greha, ili su me predusrele u njoj – ne znam; u pustinji su se pokazale narocito ubistveno zivo. Te slike ne postoje: i slike, i njihovo postojanje, i lepota nisu nista drugo do prevara i obmana; no u isti mah one su zive – i nista, ni samo vreme, ni nemocna starost ne moze da ih umrtvi. Ispira ih iz mastanja suza pokajanja: a suze pokajanja nemam. Brise ih iz mastanja smirena molitva, sjedinjena sa placem srca: no takve molitve nemam. Moje srce je liseno umiljenja, liseno je spasonosnog placa: ono je u meni nepomicno, kao odlomljeno parce bezosecajnog kamena. Uprkos svojoj uzasnoj gresnosti, ja retko vidim svoj greh. Uprkos tome sto je dobro u meni pomesano sa zlom, sto je cak postalo zlo, kao sto prelepa hrana postaje otrov kada se pomesa sa otrovom, ja zaboravljam jadni polozaj dobra, koje mi je dato pri stvaranju, a koje je ozledjeno i izopaceno prilikom pada. Pocinjem da vidim da je moje dobro netaknuto, neporocno, pocinjem da mu se divim, a moje slavoljublje odnosi me sa plodnog i bujnog pasnjaka pokajanja u daleku zemlju, u kamenitu i besplodnu zemlju, u zemlju trnja i korova, u zemlju lazi, samoobmane, propasti. Ostavljam ispunjavanje Hristovih zapovesti i pocinjem da ispunjavam nagovore svog srca, da sledim njegova osecanja, njegovu volju; osecanja pale prirode drsko nazivam dobrim, njena dela vrlinom, a to dobro i tu vrlinu dostojnim nagrada zemaljskih i nebeskih, ljudskih i Bozijih. Dok sam se starala da ispunjavam Hristove zapovesti, ne slusajuci volju srca i silujuci ga, smatrala sam da sam duznica pred Bogom i ljudima, da sam neverni i nepotrebni sluga. Odmah nakon samoobmane, u meni se pojavila tuga, uninije i neki strasni mrak. Tuga mi oduzima moralno delovanje, uninije mi oduzima silu da se borim protiv greha, a mrak – ta posledica tuge i greha – gusti mrak skriva od mene Boga, Njegov nepristrani i grozni sud, obecane nagrade za hriscansku vrlinu, obecane kazne za odbacivanje hriscanstva i njegovih svesvetih zakona. Pocinjem da gresim bez straha, a savest cuti, kao da je ubijena, ili kao da tada spava. Retko, veoma retko naidje trenutak umiljenja, svetlosti i nade. Tada osecam da sam drukcija. No svetli trenutak kratko traje. Moje nebo je retko vedro. Kao crni oblaci opet na mene nalecu strasti, i opet me bacaju u mrak, u smutnju, u nedoumicu, u propast. Ume moj! Ti si vodja duse. Pouci me! Uvedi u mene blazeni mir! Nauci me kako da zatvorim u sebi ulaz utiscima sveta, kako da obuzdam i ugusim strasti koje nastaju u meni samoj. Svet i strasti su me izmucili, iskidali.

Um: – Moj odgovor nece biti utesan. I mene je, kao i tebe, duso, pogodio greh. Potpuno mi je poznato to o cemu si govorila. Kako cu ti pomoci kada su meni samom zadati ubistveni udarci, kada sam lisen sile da delujem samovlasno? U mojoj neprestanoj delatnosti, koju mi je Tvorac darovao kao moje svojstvo,[2] neprestano sam izlozen tudjem uticaju. Taj uticaj je uticaj greha, koji me je ozledio i rastrojio. Taj uticaj me stalno odvlaci od Boga, od vecnosti, vuce me u obmanu sujetnim i prolaznim svetom, u obmanu sobom, u obmanu tobom, duso, u obmanu grehom, u obmanu palim andjelima. Moj sustinski nedostatak je rasejanost, koja neprestano vrsi nasilje nada mnom. Rasejanost me pobedi, i ja lebdim, skitam vaseljenom bez potrebe i koristi, kao i ostali odbaceni duhovi. Zeleo bih da se zaustavim, ali ne mogu: rasejanost me otima, odnosi me. A kada me rasejanost otme, ne mogu da pogledam kako treba ni na tebe, duso, ni na samog sebe. Od rasejanosti ne mogu da slusam kako treba rec Boziju: spolja bi se reklo da sam pazljiv, no dok se naprezem da slusam, nevoljno skrecem na sve strane, odjurim veoma daleko, prema potpuno sporednim predmetima, i razmisljam o njima, iako mi je to nepotrebno, cak i veoma stetno. Od ubistvene rasejanosti ne mogu da prinesem Bogu snaznu, istinsku molitvu, ne moze da me obelezi strah Boziji, koji bi unistio moju rasejanost i moje pomisli ucinio poslusnim meni, da ti one, duso, prenesu skrusenost i umiljenje srca. Zbog moje rasejanosti ti ostajes okorela; a kad si ti okorela i bezosecajna, ja padam u jos vecu rasejanost. Rasejanost je uzrok moje slabosti u borbi protiv gresnih pomisli. Zbog rasejanosti osecam pomracenost i teret: kada prestane gresna pomisao, ne mogu da je odmah i brzo prepoznam ako je prikrivena opravdanjem. Ako je i otkrivena, onda, ustajuci protiv nje, ne pokazujem prema njoj potpunu i nepomirljivu mrznju, pocinjem razgovor sa svojim ubicom, nasladjujem se smrtonosnim otrovom koji on lukavo stavlja u mene. Retko budem pobednik, cesto sam pobedjeni. Zbog moje rasejanosti obuzima me zaboravnost: zaboravljam Boga, zaboravljam vecnost, zaboravljam prevrtljivost i varljivost sveta, tezim njemu, povlacim, duso, tebe sa sobom. Zaboravljam svoje grehe. Zaboravljam svoj pad, zaboravljam svoj jadni polozaj: u svojoj pomracenosti i samoobmani pocinjem da nalazim dostojanstvo u sebi i u tebi. Pocinjem da trazim, da zahtevam da lazni svet prizna ta dostojanstva, a svet je spreman da se za trenutak slozi, da bi se kasnije podlo nasmejao. U nama nema dostojanstva: greh je potpuno oskrnavio covekovo dostojanstvo, i on ce ispravno misliti o sebi ako, po savetu jednog velikog podviznika, misli da je mrzost.[3] Kako da ne bude mrzost nemocno, sicusno stvorenje koje je svesilni Tvorac svega vidljivog i nevidljivog prizvao u postojanje iz nistavila, a ono se podiglo protiv svog Tvorca? Kako da ne bude mrzost stvorenje koje nema niceg svoga, koje je sve dobilo od Boga, a onda ustalo protiv Boga? Kako da ne bude mrzost stvorenje koje se nije zastidelo raja, koje je usred rajskog blazenstva dozvolilo sebi da sa zadovoljstvom saslusa strasnu klevetu i hulu na Boga i istog trena dokazalo da je saglasno sa klevetom i hulom tako sto je na delu pogazilo Bozije zapovesti? Kako da ne bude mrzost um kada je stan i neprestani roditelj necistih i zlobnih pomisli, stalno neprijateljskih Bogu? Kako da ne bude mrzost dusa u kojoj se neprestano druze bujne i cudovisne strasti, kao zmije otrovnice, vasilisci i skorpije u dubokoj jami? Kako da ne bude mrzost telo zaceto u bezakonju, rodjeno u grehu, orudje greha tokom kratkog zemaljskog zivota, izvor smrtonosnog smrada po zavrsetku zemaljskog zivota? Mi, duso, cinimo jedno duhovno bice: ja mislim, a ti osecas. No greh nas nije samo ozledio: on nas je rasekao na dva zasebna bica, koja skoro uvek postupaju suprotno jedno drugome. Greh nas je razjedinio, suprotstavio jedno drugome, odvojio od Boga, i suprotstavio samom svesvetom i svesavrsenom Bogu!

Dusa: – Zalostan je tvoj odgovor, ali i istinit. Donekle nam moze biti uteha to sto je nase jadno stanje medjusobno povezano, pa nasu zalost mozemo da podelimo, mozemo da pomazemo jedno drugome. Pa daj savet kako da izadjemo iz naseg zajednickog rastrojstva. Primetila sam da se moja osecanja podudaraju sa tvojim mislima. Srce ne moze duto da se bori protiv misli: ono se uvek pokorava njoj, a kada se i protivi, protivi joj se samo nakratko. Ume moj, budi putovodja prema nasem zajednickom spasenju.

Um: – Slazem se sa tim da se srce kratko protivi mislima. Ali ono, pokazavsi pokornost za trenutak, ponovo ustaje protiv najpravilnije, protiv Bogu najugodnije misli, ustaje tako silno i zestoko da me skoro uvek obori i ocara. A cim me obori, ono pocne da stvara u meni potpuno besmislene pomisli, koje sluze samo zato da izraze i pokazu skrivene strasti. Sta da kazem o mojim mislima? Moje misli su veoma nepostojane zato sto ih je greh rastrojio i ozledio. Ujutru, na primer, rodi se u meni izvesna misao o nasem duhovnom zivotu, o nevidljivom vrlo teskom podvigu, o nasim zemaljskim prilikama, odnosima, okolnostima, o nasoj sudbini u vecnosti; izgledalo je da su te misli opravdane. Najednom, u podne, ili ranije, one iscezavaju same po sebi zbog nekog neocekivanog susreta, zamenjuju ih druge, takodje dostojne paznje. Uvece se pojave nove pomisli sa novim opravdanjima. Nocu mi ne daju mira druge pomisli: tokom dana one su negde skrivene, kao u zasedi, a onda, najednom, usred nocne tisine, izadju pred mene da me uzbune ocaravajucim i ubistvenim slikama greha. Zaludu, poucen recju Bozijom, smatram da su pravilne samo one pomisli na koje ti, duso, odgovaras stanjem dubokog mira, smirenja, ljubavi prema bliznjem, zaludu sam ubedjen da su sve pomisli – i one koje u tebi izazivaju mucenje i pometnju, a i one koje izazivaju u tebi i najmanju smutnju, najmanje ogorcenje – daleke od istine, potpuno lazne, sablaznjive, pogubne, kakvom god maskom pravednosti bile prikrivene. Zaludno je to znanje! Zaludan je taj pouzdani znak koji jasno razdvaja u svetu duhova dobro od zla! Zbog nepojmljive, u meni zive slabosti, shvatljive jedino opitom, ne mogu da se otrgnem od ubistvenih pomisli koje greh stvara u meni. Ne mogu ni da ih zgnjecim ni da ih izbacim kada pocnu da vrve u meni kao crvi; ne mogu ni da ih odagnam ni da ih odgurnem od sebe kada me napadnu izvana, kao razbojnici, kao ljute, krvozedne zveri. Drze me u ropstvu, u teskom radu, iscrpljuju me, muce, svakog trena spremne da me rastrgnu, bace u vecnu smrt. To mucenje nevoljno prenosim tebi, duso, prenosim ga samom nasem telu, koje je bolesno i nemocno zato sto su ga probole strele i macevi greha i svega ga izranjavili.

Zatrovana otrovom vecne smrti, zalostis se neizdrzivo, duso – trazis radost i nigde je ne nalazis. Zaludu mislis da ces tu radost naci u meni: i ja sam ubijen kada i ti, i ja sam zajedno sa tobom sahranjen u tesni i mracni grob nevidjenja i nepoznanja Boga. Odnosimo se prema zivom Bogu kao prema necem nepostojecem i mrtvom: to je pouzdan dokaz nase sopstvene umrtvljenosti.

Dusa: – Vodjo moj! Oko moje! Najvisa duhovna silo moja! Ume moj! Dovodis me u beznadje. Ako ti, kao moja svetlost, nazivas sebe mrakom, sta onda da ocekujem od drugih mojih sila, istih kao i kod beslovesnih zivotinja? Sta da ocekujem od moje volje ili zelje, od jarosti ili od prirodnog gneva, koji nece dejstvovati onako kako dejstvuju u marvi, zverima i demonima jedino onda kada se nalaze pod tvojim vodjstvom? Rekao si mi da, i pored sve tvoje pomracenosti, i pored sveg tvog mrtvila, rec Bozija jos dejstvuje na tebe, i da ti je dala bar svojstvo da razlikujes dobro od zla, sto i jeste najteze. I ja sam postala pricasnica tog znanja! Vec i ja, cim pocnem da osecam zbunjenost i pometnju, ujedno sa tim osecam nepravilnost svog stanja, osecam i nepoverenje i mrznju prema takvom stanju, nastojim da zbacim sa sebe to meni neprirodno i neprijateljsko stanje. I kakvu samo utehu osecam cim se ti, suprotno ovome, makar i nakratko, kao u zagrljaju najmilijih, zadrzis u pomislima uzetim iz reci Bozije! Kakvo slavoslovlje Bogu pocinjem da saljem iz moje dubine, iz samih riznica srca! Kakvo strahopostovanje me obuzima pred velicinom Boga, koji mi se tada otkriva! Kako sama sebi licim na nistavno zrnce prasine usred neizmernog i raznolikog sveta! Kakva blagodatna tisina, nosena dahom rajskog vetra, pocinje da veje u meni i da me hladi, izmucenu zegom i susom! Kakva slatka i lekovita, u srcu zaceta suza ulazi u glavu i izliva se na vreli obraz iz smirenog i krotkog oka, koje tako mirno, tako srdacno gleda na sve i svakoga! Tada osecam isceljenje moje prirode! Tada prestaje unutrasnja borba! Tada se i moje grehom rasecene i razdrobljene sile stapaju u jedno. A cim postanem jedno sa tobom i sa ostalim svojim silama, cim tom jedinstvu privucem i samo telo, ja osecam milost Sazdatelja prema Njegovoj paloj prirodi, delatno saznajem znacaj i silu Iskupitelja, koji me je iscelio svojom svesilnom i zivotvornom zapovescu. Ispovedam Boga! Vidim dejstvo Svesvetog Duha, kome se poklanjamo, koji ishodi od Oca, i kojega je Sin poslao! Vidim dejstvo Boga Duha, kojega uvodi Bog Rec, i koji svoje Bozanstvo pokazuje svojom stvaralackom silom, a posredstvom nje razbijeni sasud postaje celovit i lep kao prvobitno, kao da nikada nije razbijen. Ume moj! Obrati se reci Bozijoj, iz koje smo vec pozajmili nebrojena blaga, ali smo ih izgubili zato sto smo nemarni, zato sto smo hladni prema Bozijim darovima. Bescene duhovne darove zamenili smo za varljivi privid darova, a pod tim prividnim darovima greh i svet su nam nudili svoj otrov. Ume moj! Obrati se Reci Bozijoj! Potrazi tamo radost za mene: u ovim trenucima moja zalost je neizdrziva i bojim se da cu pasti u potpunu propast, koja se zove ocaj.

Um: – Rec Bozija, duso, resava nasu nedoumicu potpuno zadovoljavajucim odredjenjem. No cim su culi rec Duha, cim su je objasnili sebi svojim telesnim razumom, mnogi ljudi su o zivotvornoj reci Bozijoj rekli: Ovo je tvrda besjeda. Koje moze slusati?[4] Cuj, duso, sta je Gospod rekao: Koji cuva zivot svoj, izgubice ga, a koji izgubi zivot svoj mene radi,naci ce ga.[5] Koji voli zivot svoj izgubice Ga, a ko mrzi zivot svoj na ovome svijetu, sacuvace ga za zivot vjecni.[6]

Dusa: – Spremna sam da umrem, ako zapoveda Bog. Ali kako da umrem kada sam besmrtna? Ne poznajem to oruzje koje bi moglo da me lisi zivota.

Um: – Ne misli, duso, da Hristos zapoveda da umres sama, da sam ja izuzet iz presude. Ne! Casu smrti moram da podelim sa tobom, i da je prvi ispijem, jer sam ja glavni krivac naseg zajednickog pada, odbacenosti, nesrece, privremene i vecne smrti. Smrt i unistenje koje od nas zahteva Bog ne sastoje se u unistenju naseg postojanja: one se sastoje u unistenju samoljublja, koje je postalo nas zivot. Samoljublje je izopacena ljubav palog coveka prema samom sebi. Samoljublje obogotvorava svoj pali, lazno nazvani razum – nastoji da svime i stalno zadovoljava svoju palu, pogresno usmerenu volju. Samoljublje se pokazuje prema bliznjima ili posredstvom mrznje ili posredstvom covekougadjanja, to jest ugadjanja covecijim strastima, a prema predmetima sveta, koje ono uvek zloupotrebljava, posredstvom pristrasnosti. Ljubav je sveza savrsenstva,[7] punoca svih vrlina, a samoljublje je gresna strast, punoca svih ostalih raznovrsnih gresnih strasti. Da bih unistio u sebi samoljublje, moram da odbacim sva svoja shvatanja, makar bio veoma bogat shvatanjima koja mi pruzaju nauka sveta i stihije sveta.[8] Moram da se pogruzim u siromastvo duhom, da me to siromastvo razotkrije, da me suze umiju, krotost, cistota i milost izravnaju i smeksaju, pa tek takav da dobijem znanje koje blagovoli da odredi na meni desnica mog Iskupitelja. Ta desnica je Jevandjelje. A ti, duso, moras da se odreknes svoje volje, koliko god to bilo tesko srcu, koliko god ti se cinilo da je ono cemu tvoje srce tezi i ono sto ono oseca najpravednije i najdivnije. Umesto svoje volje ti moras da ispunjavas volju Hrista Boga i Spasitelja naseg, koliko god to bilo protivno i surovo tvom samoljubivom srcu. Tu mislimo na smrt: nju Bog trazi od nas da bismo dobrovoljnom smrcu unistili smrt, nasilno prisutnu u nama, i dobili na dar vaskrsenje i zivot, koji izviru iz Gospoda Isusa.

Dusa: – Odlucila sam da se odreknem same sebe: od samih tvojih reci o odbacivanju samog sebe vec sam pocela da osecam radost i nadu. Ostavimo zivot koji radja beznadje i prihvatimo smrt, taj zalog spasenja. Vodi me, ume moj, tragom Bozijih zapovesti, a sam nepokolebivo obitavaj u toj Reci koja je javila o sebi: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi meni plod, jer bez mene ne mozete ciniti nista.[9] Amin.


NAPOMENE:

1. 2 Pt 3, 10.

2. Kalist Katafigiot, glava 3, Dobrotoljublje, tom 4.

3. Brat je molio prepodobnog Sisoja Velikog da mu da koristan savet. Starac mu je odgovorio da monah mora biti manji od idola. Na bratovljevo pitanje sta znaci biti manji od idola, starac je rekao: “Pismo govori da idoli imaju usta, a ne govore, oci imaju a ne vide, usi imaju a ne cuju: takav mora biti i monah. I kao sto su idoli mrzost, tako i monah neka pomislja o sebi da je mrzost.” Skitski paterik, slovo S.

4. Jn 6, 60.

5. Mt 10, 39.

6. Jn 12, 25.

7. Kol 3, 14.

8. Kol 2, 8.

9. Jn 15,5.

%d bloggers like this: