SLOVO O CRKVENOJ MOLITVI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O CRKVENOJ MOLITVI

Zdanje na zemlji dostojno najviseg postovanja nesumnjivo je hram, ili dom Boziji, ili crkva[1] (ove tri reci su sinonimi). Iako je Bog prisutan svuda, u crkvi se Njegovo prisustvo projavljuje na poseban, za coveka najznacajniji i najkorisniji nacin. Javljanje Boga korisnije je i znacajnije od pomenutog nacina jedino onda kada covek sam postaje hram Boziji, kada postaje stan Svetog Duha, kao sto su to postali apostoli i drugi najveci svetitelji. No takvo stanje dostize veoma mali broj hriscana. Zato cemo razgovor o tom ljudskom rukom nestvorenom, Bogom sazdanom, razumnom hramu Bozijem, coveku, i o bogosluzenju koje treba da se vrsi u njemu ostaviti za drugu priliku: sada cemo porazgovarati o materijalnom Bozijem hramu, stvorenom ljudskim rukama, o molitvama koje se vrse u njemu, o obavezi hriscana da revnosno posecuju hram Boziji, o koristi zbog takvog posecivanja.

Boziji hram je zemaljsko nebo: “Stojeci u hramu slave Tvoje, Gospode, imamo osecanje da stojimo na nebesima”, peva sveta Crkva.[2] Hram je mesto u kome Bog opsti sa ljudima: u njemu se vrse sve hriscanske tajne. Bozanska liturgija i hirotonija mogu da se vrse jedino u hramu. I ostale tajne takodje moraju da se vrse u hramu: u krajnjoj nuzdi dozvoljeno je da se one vrse u kuci, u prvom redu ispovest i osvecenje jeleja. Boziji hram se oglasava dan i noc slavoslovljem Boga; za reci ovoga sveta u njemu nema mesta. Sve je u Bozijem hramu sveto: i sami zidovi, i patos, i vazduh. Neprestano ga cuva andjeo Boziji; andjeli Boziji i sveti ljudi pobednicke Crkve silaze u njega. Prisustvo u takvom svetom zdanju najveca je sreca za stranca na zemlji. Sveti prorok David je bio car, imao je velike i velelepne palate, raspolagao je svim sredstvima zemaljskog nasladjivanja i veselja, pa opet je, kad je sve razmotrio i ocenio kako valja, rekao: Jedino molih od Gospoda, i to trazah: da zivim u domu Gospodnjem sve dane zivota moga, da gledam krasotu Gospodnju i posecujem hram sveti Njegov.[3] Ovo je Sveti Duh izgovorio Davidovim ustima. Ako tokom svog zemaljskog zivota posecujes Boziji hram cesto, kao da zivis u njemu, ti ces, kada se razdvojis od tela, a sve radi vecnog praznovanja, veoma lako preci u nebeski, ljudskom rukom nestvoreni hram, ciji je tvorac Bog. U hramu se i molimo, i poucavamo, i ociscujemo od grehova, i zajednicarimo sa Bogom.

Primer posecivanja Bozijeg hrama pokazao nam je Spasitelj,[4] pokazali su i sveti apostoli.[5] Hriscani svih vremena smatrali su revnosno posecivanje Bozijeg hrama svojom neodloznom obavezom. Posecivanje hrama za vreme svih molitava koje se vrse u njemu sveti Dimitrije Rostovski poredi sa carskim porezom; svaki dan se racuna, i svaki covek mora da plati.[6] Ako sveti pastir smatra da je prisustvo svakom bogosluzenju u crkvi neizostavna obaveza svakog poboznog hriscanina, tim vise je takvo prisustvo sveta obaveza monaha.

Kao sto se od poreza oslobadjaju siromasni, tako se i od stalnog odlazenja u crkvu oslobadjaju bolesni, oni koje je bolest zadrzala u njihovoj keliji. Kao sto su davanja poreza oslobodjeni carski dostojanstvenici, tako su i od stalnog dolazenja u crkvu slobodni oni monasi koji su napredovali, oni koji se vezbaju u umnim podvizima i zanju obilni rod svojih podviga, i taj rod skrivaju od ljudi. Kao sto su davanja poreza oslobodjeni vojnici i svi carski i drzavni sluzbenici, tako su i od stalnog dolazenja u crkvu oslobodjeni oni monasi koji su za vreme bogosluzenja zauzeti poslusanjima. Pazi da pod izgovorom poslusanja ili bavljenja umnim podvigom u keliji, ili cak pod izgovorom toboznje bolesti ne pocne da deluje, tajno i sa opravdanjem, lukavstvo djavola, jer on zna da molitva jeste majka vrlina i mac koji porazava lukave duhove, pa upravo zato mrzi molitvu i koristi sve snage i sva sredstva, i cini sve da tim sredstvima prida privid pristojnosti, da bi time odvukao coveka od molitve, da bi ga razoruzao i razoruzanog unistio ili ranio.[7]

Crkvenih molitava ima sedam, no one se grupisu u tri grupe: 1. vecernje, 2. povecerje, 3. polunocnica, 4. jutrenje sa prvim casom, 5. treci cas, 6. sesti cas, i 7. deveti cas. Vecernje, kojim pocinje sluzba svakog dana, vrsi se zajedno sa povecerjem i devetim casom; deveti cas se cita pred vecernje. Jutrenje se vrsi sa prvim casom i polunocnicom; polunocnica se cita pred jutrenje, prvi cas posle jutrenja. Treci i sesti cas citaju se zajedno sa izobraziteljnim antifonima, koji se citaju posle casova. Kada se jutrenje spaja sa vecernjem ili velikim povecerjem, tada se molitva naziva svenocnim bdenijem. Ono se vrsi pred velike praznike, u cast praznika. Dejstvo svenocnog bdenija na podviznika sastoji se u tome sto onaj koji je proveo u molitvi znatan deo noci sa potrebnom poboznoscu i paznjom oseca sledeceg dana narocitu lakocu, svezinu, cistotu uma, sposobnost za razmisljanje o Bogu. Upravo zato je sveti Isak Sirijski rekao: “Sladost darivana podviznicima tokom dana izliva se iz svetlosti nocnih molitava (nocnog delanja) na cisti um.”[8] Bozanska liturgija ne ubraja se u sedam molitava; ona je izvan njih; ona je zasebna, najsvetija molitva, kojom je ustanovljeno beskrvno bozanstveno prinosenje zrtve.[9]

Spasonosni primer posecivanja hrama Bozijeg iznet je u Jevandjelju, u prici o cariniku koji je posetio hram.[10] Carinik je stajao u hramu, ali pozadi, nije smatrao da mu je dozvoljeno da uzdigne oci nebu, vec se udarao u prsa i govorio: Boze, mipostiv budi meni gresnome! Carinik je izasao iz crkve kada je privukao sebi blagost Boziju. Kada dodjes u crkvu, ako nemas kakvog poslusanja u njoj, i ti stani pozadi, u skromni ugao, ili iza stuba, da sta ne bi odvlacilo tvoju paznju, i da tvoju dobru volju drugi ne bi izlozili javnoj sramoti; upravi oko uma prema srcu, a telesno oko prema zemlji, i pomoli se Bogu skrusenog duha, i pri tome ne misli da imas bilo kakav polozaj, bilo kakvu vrlinu, vec uvidi da si kriv zbog nebrojenog mnostva sagresenja, tebi znanih i neznanih. Mi veoma mnogo gresimo i u neznanju, i zbog nase ogranicenosti, i zbog toga sto je greh ozledio nasu prirodu. Sveto pismo govori: Srce skruseno i unizeno Bog nece odbaciti.[11] Ako se i ti pomolis svestan svoje gresnosti i nistavnosti, Bog ce uslisiti od hrama Svoga svetoga glas tvoj, i molitveni vapaj tvoj pred Njim doci ce u usi Njegove:[12] On ce izliti ne tebe svoju bogatu milost. Ako imas bilo kakvu obavezu u hramu, ispunjavaj je sa najvecom poboznoscu i oprezom, jer sluzis Bogu, a ne ljudima.

Jevandjelje pripoveda da je zajedno sa carinikom i farisej usao u crkvu da se pomoli. Farisej je bio znacajna licnost, i zato je stao na vidno mesto. Verovatno je mislio – kao obicno i svi fariseji – da ce njegovo imucno stanje i molitva posluziti kao pouka prisutnom narodu. Racunao je da slavoljublje nije opasno za njega zato sto je napredovao u vrlini, a da je odredjeno licemerstvo opravdano radi opste koristi. Pa u cemu se sastojala farisejeva molitva? On je najpre proslavio Boga. Pocetak je dobar. No onda je poceo da nabraja svoje zasluge i plemenitost, a ne dobra dela Bozija, tako da je zbog takvog nabrajanja i pocetak morao biti drugaciji. Farisej bi pravilnije poceo da je bez okolisanja poceo da proslavlja sebe, a ne Boga. Boga je on proslavio forme radi, da bi donekle prikrio gordost. Gordost je ispoljio time sto je osudio i ponizio bliznjeg, iako nije poznavao savest bliznjeg, a upravo je bliznji priznanjem svoga greha privukao Boziju milost. Farisej je, licemerno proslavivsi Boga, govorio: Nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega sto steknem. Farisej, ocigledno, nece da zna za svoje grehove, a zna da istakne svoju vrednost: iz to dvoje proizasla je gordost, koju je on pokazao time sto je osudio i ponizio bliznjeg. Gospod nije primio farisejevu molitvu, vec je u zakljucku ove alegorijske price rekao: svaki koji sebe uzvisuje ponizice se, a koji sebe ponizuje uzvisice se. Iz ovoga se vidi sledece: ako covek zeli da Bog primi njegovu molitvu, onda on mora da je prinosi iz priznanja svoje gresnosti i krajnje nepotpunosti svoje vrline; mora da je prinosi tako sto pre toga odbaci sve svoje vrednosti, potpuno nistavne pred neobuhvatnom vrednoscu Boga; mora da je prinosi iz srca koje se smirilo pred svima bliznjima, iz srca koje je zavolelo sve bliznje, iz srca koje je oprostilo bliznjima sva ponizenja i uvrede. A ja – govori molitveno prorok Bogu – po mnostvu milosti Tvoje uci cu u dom Tvoj, poklonicu se hramu svetome Tvome u strahu Tvome.[13]

Zajednicke molitve u svetim Bozijim hramovima predstavljaju veliku Boziju milost prema coveku. Te molitve su ustanovili apostoli, njihovi sveti ucenici i sveti oci prvih vekova hriscanstva nakon otkrivenja odozgo.[14] U tim molitvama moze da ucestvuje svaki hriscanin: i neuki moze da usvaja znanja, krasnorecivost, poeziju duhovnih, svetih hriscanskih govornika i pisaca. Svako ko zeli moze u tim molitvama lako da se obuci molitvi uma: duzina molitve dovodi do njene dobre sadrzine, rekli su oci, i zato duge manastirske molitve znatno pomazu podvizniku da predje sa molitve recima na molitvu uma i molitvu srca. Crkvene molitve sadrze u sebi siroko hriscansko dogmatsko i moralno bogoslovlje: onaj koji redovno posecuje crkvu i revnosno pazi na njeno citanje i pesmopojanje, taj moze tacno da upozna sve sto je pravoslavnom hriscaninu potrebno na popristu vere.

Blazen je monah koji uvek zivi blizu Bozijeg hrama! On zivi blizu neba, blizu raja, blizu spasenja. Ne odbacimo spasenje koje nam je Bozija milost predala, takoreci u ruke. Narocito monah pocetnik mora redovno da posecuje crkvu. Kada stignu godine starosti i iznemoglosti, kada i godine i bolest zakljucavaju monaha skoro bezizlazno u keliju, on ce se hraniti onim duhovnim zalihama koje je u svojoj mladosti i snazi skupio tako sto ih je sabirao u domu Bozijem. Duhovnim zalihama nazivam molitvu uma i srca. Neka nas milostivi Gospod udostoji da nase monastvo upotrebimo kako dolikuje, i da se pre odlaska iz zemaljskog zivota preselimo umom i srcem na nebo. Tamo nas moze uzneti molitva kada je oseni Bozija blagodat i kada molitva u coveku postane molitva svetog Duha, koji posreduje za coveka uzdisajima neizrecivim.[15] Amin.


NAPOMENE:

1. Nova tablica, glava 1.

2. Posledovanje jutrenja, tropar po slavoslovlju.

3. Ps 26,4.

4. Jn 7,14.

5. Dap Z, 1.

6. Dela svetitelja, deo I, Unutrasnji covek.

7. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 1, glava 3, i Beseda 3, gl. 2 i 3.

8. Slovo 40.

9. O sedam sluzbi vidi Nove tablice, deo 1, gl. XIII.

10. Lk 18,10.

11. Ps 50, 19.

12. Ps 17,7.

13. Ps 5,8.

14. Vidi: Zitije svetog Ignjatija Bogonosca, 20 decembar. Sveti Isak Sirijski,Slovo 71.

15. Rim 8,26.

%d bloggers like this: