SLOVO O KELIJNOM MOLITVENOM PRAVILU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O KELIJNOM MOLITVENOM PRAVILU

Udji u klijet svoju, i zatvorivsi vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratice tebi javno.[1] Eto Bozije uredbe o samotnoj molitvi u keliji.

Gospod je zapovedio da se molimo u samovanju, a i sam je, kaze Jevandjelje, tokom svog stranstvovanja na zemlji cesto prebivao u molitvi. On nije imao gde glavu da prikloni – zato su tihi vrhovi gora i senoviti vrtovi zamenjivali tihu, spokojnu keliju.

Pred svoj dolazak na stradanje, kojim je moralo biti kupljeno spasenje ljudskog roda, Gospod se molio u usamljenom Getsimanskom vrtu, nedaleko od Jerusalima. Tokom molitve Bogocovek je preklanjao kolena; od siline molitvenog podviga Njegov obilni znoj je, kao kaplje krvi, kapao niz Njegovo lice na zemlju. U Getsimanskom vrtu su rasla stabla maslina, stara nekoliko stotina godina. U njemu su i danju, pri svetloscu suncevih zraka, lezale guste senke, a tada je na vrt bila pala tamna palestinska noc. Niko nije delio sa Gospodom Njegovu molitvu: nedaleko od Njega spavali su Njegovi ucenici; oko Njega je spavala priroda. U vrt je dosao izdajnik sa svetiljkama i naoruzanom cetom: izdajnik je znao omiljeno Isusovo mesto i vreme za molitve.

Nocna tama zaklanja predmete od radoznalih pogleda, tisina tihovanja ne odvlaci paznju uha. U tihovanju se i nocu moze moliti pazljivije. Gospod je birao za svoju molitvu prvenstveno usamljeno mesto i noc, a birao je da bismo se povinovali Njegovoj zapovesti o molitvi, ali i da bismo se utledali na Njegov primer. Zar je Gospodu, Njemu samom, bila potrebna molitva kada je prebivajuci kao covek sa nama na zemlji ujedno kao Bog nerazdeljivo bio sa Ocem i Duhom i imao sa Njima jednu bozansku volju i bozansku vlast?

Udji u klijet svoju, i zatvorivsi vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratice tebi javno. Neka za tvoju molitvu ne zna ni tvoja levica, ni tvoj prijatelj, ni rodjak, ni samo slavoljublje, koje zivi zajedno sa tvojim srcem i podstrekava ga da nekome isprica o tvom molitvenom podvigu, da nesto bar nagovesti o njemu.

Zatvori vrata svoje kelije da ne udju ljudi koji dolaze da praznoslove, da ti otmu molitvu; zatvori vrata svog uma da ne udju tudje pomisli koje ce izaci pred tebe da bi te odvukle od molitve; zatvori vrata srca da ne udju gresna osecanja koja ce posegnuti da te zbune i opogane, i pomoli se.

Ne usudi se da prinosis Bogu mnogoglasne i krasnorecive molitve koje si sam sacinio, koliko god ti one izgledale snazne i dirljive: one su proizvod palog razuma, i, kao opoganjena zrtva, ne mogu biti primljene na duhovni zrtvenik Boziji. Ako se divis drazesnim izrazima molitava koje si sam sacinio, i ako prepredeno dejstvo slavoljublja i sladostrasca budes smatrao utehom savesti, cak blagodacu, odvuci ces samog sebe daleko od molitve. Odvuci ces samog sebe daleko od molitve bas onda kada ti se bude cinilo da se molis obilno i da si vec dosegao odredjeni stepen ugadjanja Bogu.

Kada dusa krene Bozijim putem, ona je pogruzena u duboko nepoznavanje svega bozanskog i duhovnog, makar posedovala i svu mudrost ovoga sveta. Zbog tog neznanja ona ne zna kako i koliko mora da se moli. Da bi pomogla duhovno nezreloj dusi, sveta Crkva je ustanovila molitvena pravila. Molitveno pravilo je skup nekoliko molitava koje su sacinili bogonadahnuti sveti oci, skup prilagodjen odredjenim okolnostima i vremenu.

Cilj pravila je da dostave dusi one misli i osecanja koja joj nedostaju, i to pravilne, svete, pouzdano bogougodne misli i osecanja. Takvim mislima i osecanjima ispunjene su blagodatne molitve svetih otaca.

Za jutarnje molitveno vezbanje postoji posebni skup molitava pod nazivom jutarnje molitve, ili jutarnje pravilo; za nocno moljenje pre odlaska na spavanje postoji drugi skup molitava pod nazivom molitve pre spavanja, ili vecernje pravilo. Posebni skup molitava cita se onima koji se spremaju da se priceste svetim Hristovim tajnama, i naziva se pravilo za sveto pricesce. Oni koji su veliki deo svog vremena posvetili vezbanjima u poboznosti citaju oko 3 sata posle podne poseban skup molitava pod nazivom svakodnevno ili monasko pravilo. Drugi citaju svakog dana po nekoliko katizmi, po nekoliko glava iz Novog zaveta, cine nekoliko poklona: sve to naziva se pravilom.

Pravilo! Kakav tacan naziv, uzet iz samog dejstva koje na coveka vrse molitve, nazvane pravilom! Molitveno pravilo upravlja pravilno i svetu dusu, uci je da se poklanja Bogu u duhu i istini,[2] zato sto dusa prepustena sama sebi ne bi mogla da ide pravilno putem molitve. Posto ju je greh ozledio i pomracio, dusa bi kao takva stalno skretala u stranu, cesto i u provalije: cas u rasejanost, cas u mastanje, cas u razna prazna i sablaznjiva prividjenja uzvisenih molitvenih stanja sjedinjenih sa slavoljubljem i samoljubljem.

Onoga ko se moli molitvena pravila zadrzavaju u spasonosnom raspolozenju smirenja i pokajanja i tako ga uce neprestanom samoosudjivanju, hrane ga umiljenjem, ucvrscuju uzdanjem u sveblagog i svemilostivog Boga, uveseljavaju Hristovim mirom, ljubavlju prema Bogu i bliznjima.

Kako su uzvisene i duboke molitve pred Sveto Pricesce! Kakvu divnu pripremu pruzaju onome ko pristupa svetim Hristovim tajnama! One pospremaju i ukrasavaju dom duse divnim pomislima i osecanjima, toliko blagougodnim Gospodu. Velicanstveno je u tim molitvama izrazena i objasnjena najveca hriscanska tajna; suprotno toj visini, zivo i verno su nabrojani svi covekovi nedostaci, pokazane su njegova nemoc i nedostojnost. Iz tih molitava sija, kao sunce s neba, nedostizna Bozija dobrota, zbog koje je On blagovoleo da se i pored covekove nistavnosti cvrsto sjedini sa covekom.

Jutarnje molitve tako odisu jutarnjom vedrinom, svezinom da onaj koji je video svetlost materijalnog sunca i svetlost zemaljskog dana stice zelju da gleda najvisu, duhovnu, nezalaznu svetlost i dan kome nema kraja, plodove Sunca istine – Hrista.

Kratko umirenje u nocnom snu je slika dugog sna u grobnom mraku. Molitve pre spavanja nas opominju da cemo se preseliti u vecnost, pregledaju sve sto smo radili tog dana, uce nas da prinosimo Bogu ispovedanje ucinjenih grehova i pokajanje zbog njih.

Molitveno citanje akatista Isusu Najsladjem osim svoje sopstvene vrednosti ima i ulogu izvanredne pripreme za vezbanje u Isusovoj molitvi, koja se izgovara ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog. Ova molitva je gotovo jedino vezbanje podviznika koji su toliko uznapredovali da su stigli u prostotu i cistotu, a za ovo dvoje svako mnogo misljenje i mnogo govorenje nije nista drugo do zamorno odvlacenje u nevazno i nepotrebno. Akatist pokazuje kakve misli mogu da idu uz Isusovu molitvu, koja pocetnicima izgleda krajnje suvoparna. Celokupni akatist iskazuje jedino molbu gresnika da ga Gospod Isus Hristos pomiluje, ali toj molbi su date razlicite forme, saobrazno duhovnom uzrastu pocetnika. Tako se maloj deci daje prethodno razmeksana hrana.

U akatistu Presvetoj Bogorodici opevani su ocovecenje Boga Reci i velicina Majke Bozije, koju proslavljaju svi narassaji[3] zato sto je rodila ocovecenog Boga. Kao na velikoj slici, bezbrojnim divnim linijama, bojama, prelivima prikazana je u akatistu velika tajna ocovecenja Boga Reci. Dobro pogodjena svetlost daje jos vecu zivost svakoj slici – i neobicna svetlost blagodati ozaruje akatist Presvetoj Bogorodici. Ta svetlost deluje dvostruko: ona prosvetljuje um, ona ispunjava srce radoscu i uverenjem. Nedostizno se prihvata kao da je potpuno dostignuto zbog izvanrednog utiska kojeg ostavlja na um i srce.

Mnogi pobozni hriscani, posebno monasi, vrse veoma dugo vecernje pravilo tako sto koriste tisinu i mrak noci. Molitvama pre spavanja oni prilazu citanje katizmi, citanje Jevandjelja, Apostola, citanje akatista i poklone sa Isusovom molitvom. Dok se zaslepljeni svet predaje burnim i bucnim veseljima, dotle Hristove sluge placu u tisini svojih kelija i izlivaju usrdne molitve pred Gospodom. Dok sinovi sveta provode noc u bezumnoj budnosti, pa dan koji nastupa docekuju u pomracenju i uniniju duha, dotle sluge Bozije docekuju taj dan u veselju i vedrini duha, u saznanju i osecanju neobicne sposobnosti za razmisljanje o Bogu i za sva dobra dela zato sto su prethodnu noc proveli u molitvenom podvigu.

Gospod je padao na kolena tokom svoje molitve: ni ti ne treba da prenebregavas preklanjanje kolena, ako imas dovoljno snage za to. Sveti oci objasnjavaju da poklanjanje do zemlje izobrazava nas pad, a ustajanje sa zemlje nase iskupljenje.[4] Pred pocetak vecernjeg pravila narocito je korisno da ucinimo onoliko poklona koliko je to srazmerno nasoj snazi: od njih se telo malo zamori i zagreje, srcu se prenese osecanje poboznog zaljenja, a i jednim i drugim pripremi se usrdno i pazljivo citanje pravila.

Pri vrsenju pravila i poklona nikako ne treba zuriti; i pravila i poklone treba vrsiti polako i pazljivo. Bolje je procitati manje molitava i uciniti manje poklona sa paznjom, nego mnogo bez paznje.

Izaberi sebi pravilo koje je srazmerno tvojim snagama. Reci Gospodnje da je subota postala radi coveka, a ne covek radi subote[5] mogu i moraju da se odnose i na sve pobozne podvige, pa i na molitveno pravilo. Molitveno pravilo je postalo radi coveka, a ne covek radi pravila: ono treba da pomaze coveku u dostizanju duhovnog napredovanja, a ne da bude tesko breme koje unistava telesne snage i zbunjuje dusu. Tim vise ono ne sme da bude povod za gordu i pogubnu uobrazenost, za pogubno osudjivanje i ponizavanje bliznjih.

Razborito izabrano molitveno pravilo, saobrazno snagama i nacinu zivota, predstavlja veliku pomoc onome ko se bori za svoje spasenje. Vrsenje pravila u odredjeno vreme prelazi u naviku, u neophodnu prirodnu potrebu. Cim se onaj koji je stekao tu blazenu naviku priblizava mestu na kome obicno vrsi pravilo, njegovudusu vec ispunjava molitveno raspolozenje: pre nego sto uspe da izgovori ijednu rec molitve, iz njegovog srca se vec preliva umiljenje i um se vec sav udubio u unutrasnju klet.

“Vise volim pravilo koje se kratko ali stalno izvrsava, no pravilo koje se vrsi dugo ali se brzo ostavlja.” rekao je jedan veliki otac.[6] A takvu sudbinu uvek imaju ona molitvena pravila koja nisu srazmerna snagama: podviznik ih izvrsava neko vreme, dok ga nosi pocetni polet revnosti, i pri tome, naravno, vise obraca paznju na njihovu duzinu, a manje na njihovu sadrzinu, a zatim ga iznemoglost, ta neizbezna posledica podviga koji prevazilazi njegove snage, postepeno primorava da skracuje i skracuje pravila.

Podviznici koji su nerazumno postavili sebi tesko pravilo cesto prelaze sa mnogo teskog pravila direktno na ostavljanje svakog pravila. A podviznika koji ostavi pravilo, ili ga, cak, samo skrati, neizostavno napada zbunjenost. Od zbunjenosti on pocinje da oseca dusevno rastrojstvo. Posledica rastrojstva je uninije. Povecano uninije izaziva slabost i ekstazu, a pod njihovim dejstvom nerazumni podviznik se prepusta praznom, rasejanom zivotu, ravnodusno pada u najteza sagresenja.

Kada izaberes za sebe molitveno pravilo koje je srazmerno tvojim snagama i potrebama tvoje duse, nastoj da ga revnosno i redovno izvrsavas, i znaj da je to neophodno da bi odrzao moralne snage svoje duse, kao sto je neophodno da svakog dana u odredjeno vreme uzimas dovoljnu kolicinu zdrave hrane da bi odrzao telesne snage.

“Bog nas nece osuditi zbog ostavljanja psalama” – govori sveti Isak Sirijski – “ni zbog ostavljanja molitve, vec zbog onoga sto sledi nakon tog ostavljanja: zbog ulaska demona u nas. Kada demoni nadju mesto, kada udju i zatvore vrata nasih ociju, tada oni pomocu nas, svojih orudja, nasilno i necisto, sa najzescom osvetom izvrsavaju sve sto je Bog zabranio. I zbog ostavljanja malog (pravila) – udostojenog da ga Hristos zastupa – mi padamo u vlast (demona), kako je napisao jedan premudri: ‘Ako svoju volju ne potcinjavas Bogu, potcinices je svome neprijatelju.’ Ta (pravila), tebi se cini mala, postace zidine protiv onih koji nastoje da nas porobe. Izvrsavanje tih (pravila) u keliji ustanovili su tvorci crkvenog tipika – ustanovili su ih premudro, po otkrivenju odozgo, da bi sacuvali nase zivote.”[7]

Veliki oci su od obilnog dejstva Bozije blagodati obitavali u neprestanoj molitvi, pa opet nisu ostavljali svoja pravila koja su navikli da izvrsavaju u odredjenom casu dana ili noci. Mnoge dokaze za to vidimo iz njihovih zitija: Antonije Veliki je izvrsavajuci pravilo u devetom casu – dakle u tri sata posle podne – bio udostojen Bozijeg otkrivenja; prepodobnom Sergiju Radonjeskom se javila Presveta Djeva, u pratnji apostola Petra i Jovana, onda kada je molitveno citao akatist Presvetoj Bogorodici.

Najljubljeniji brate! Pokori svoju slobodu pravilu: ono ce te lisiti pogubne slobode i vezace te samo za ono sto ce ti doneti duhovnu slobodu, slobodu u Hristu. I znaj da ce lanci koji te vezuju u pocetku biti teski; ali ce ti kasnije postati dragoceni. Svi sveti ljudi Boziji primili su na sebe blagi jaram molitvenog pravila i nosili su ga: ugledaj se na njih i sledi u ovom slucaju Gospoda naseg Isusa Hrista, koji je, postavsi covek, i pokazujuci nam sobom primer ponasanja, cinio ono sto cini Njegov Otac,[8] govorio ono sto je Njemu zapovedao Otac,[9] i imao cilj da u svemu ispuni volju Oca.[10] Volja Oca i Sina i Svetog Duha je jedna. Kad je rec o nama, volja Bozija se sastoji u spasenju ljudi. Svesveta Trojice, Boze nas, slava Tebi! Amin.


NAPOMENE:

1. Mt 6,6.

2. Jn 4, 23.

3. Lk 1,48.

4. Slovo svetog Teolipta, Dobrotoljublje, tom II.

5. Mk 2, 27.

6. Prepodobni Matoj, Skitski azbucni paterik, slovo M.

7. Sveti Isak Sirijski, Slovo 17

8. Jn 5,19.

9. Jn 12, 49.

10. Jn 5, 30.

%d bloggers like this: