SLOVO O POUČENjU ILI O SEČANjU NA BOGA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O POUČENjU ILI O SEČANjU NA BOGA

Pod poucenjem ili secanjem na Boga sveti oci razumeju neku kratku molitvu, ili cak neku kratku duhovnu misao kojoj su se poucili i trudili se da je umesto svake misli usade u um i secanje.

Moze li jedna duhovna, kratka misao o Bogu da zameni sve ostale misli? Moze. Sveti apostol Pavle govori: Jer rasudih da ne znam medju vama ista sem Isusa Hrista, i to raspetoga.[1] Sujetna, zemaljska misao, koja stalno zauzima coveka, stvara u njemu oskudicu znanja, sprecava zadobijanje korisnih i preko potrebnih znanja: suprotno ovome, misao o Bogu obogacuje duhovnim znanjem hriscanina koji ju je usvojio. Onome koji stice u sebi Hrista neprestanim secanjem na Njega poveravaju se bozanske tajne, nepoznate telesnim i dusevnim ljudima, nepoznate i nepristupne zemaljskim naukama: u Hristu su sakrivena sva blaga i premudrosti znanja.[2] Posednik tih blaga postaje onaj koji stice u sebi Gospoda Isusa Hrista.

Poucenje ili secanje na Boga je Bozija uredba. Zapovedio ga je sam ocoveceni Bog Rec, potvrdio Sveti Duh kroz poslanike Reci (apostole).

Bdite, dakle, u svako vreme moleci se,[3] zavetovao je nekada Gospod svoje ucenike koji su stajali pred Njim. Zavetuje On to i nama koji sada stojimo pred Njim i molimo da nas udostoji da tvorimo Njegovu volju i budemo Njegovi ucenici, hriscani ne samo po imenu nego i po zivotu. Ovde navedene reci Gospod je rekao da bi ukazao na one moralne i materijalne nesrece koje ce okruziti zemaljsko stranstvovanje svakog Njegovog ucenika – na ona stradanja i strasne stvari koje prethode smrti svakog od nas, prate je, nastaju posle nje – na one sablazni i gorcine koje ce zadesiti svet pred dolazak Antihrista i tokom njegove vladavine – napokon na potresanje i preobrazaj vaseljene za vreme drugog slavnog i strasnog Hristovog dolaska. Bdite, dakle, u svako vreme moleci se da se udostojite da izbjegnete sve sto se ima dogoditi, i da stanete pred Sina Covjecijega u radosti spasenja, da stanete u toj radosti i posle pojedinacnog suda, koji ce nastupiti za svakog coveka odmah nakon odvajanja njegove duse od tela, i na opstem sudu, na kome ce izabrani stati sa desne strane Sudije, a odbaceni sa leve.[4] Budite trezveni i bdite,jer suparnik vas, djavo, kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere. Njemu se protivite utvrdjeni vjerom.[5] Ponavljajuci i potvrdjujuci tu svesvetu, spasonosnu zapovest, sveti apostol Pavle govori: Molite se bez prestanka.[6] Ne brinite se ni za sto, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnoscu kazujte Bogu zelje vase.[7] U molitvi budite istrajni; bdite u njoj sa zahvaljivanjem.[8] Hocu, dakle, da se muzevi mole na svakom mjestu, podizuci svete ruke bez gnjeva i dvoumljenja.[9] A ko se sjedini sa Gospodom neprestanom molitvom, jedan je duh s Njime.[10] Onoga koji se sjedinjuje sa Gospodom i prilepljuje za Gospoda neprestanom molitvom On izbavlja od pokoravanja i sluzenja grehu i djavolu: A zar Bog nece – javlja nam Spasitelj – odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noc, i zar ce oklijevati? Kazem vam da ce ih ubrzo odbraniti.[11] Neprestana molitva je znak monaskog savrsenstva. “Ko je ovo dostigao” – govori sveti Isak Sirijski – “dostigao je vrh svih vrlina i postao stan Svetog Duha.”[12] Vezbanje u neprestanoj molitvi, navikavanje na nju preko je potrebno svakom monahu koji zeli da dostigne hriscansko savrsenstvo. Vezbanje u neprestanoj molitvi i navikavanje na nju obaveza je svakog monaha, koju su mu nalozili monaski zaveti i, pre svega, zapovest Bozija.[13]

Nesumnjivo je da su se sveti apostoli, dobivsi zapovest

O neprestanoj molitvi licno od Gospoda, sami zanimali neprestanom molitvom i predali je verujucima. Do primanja Svetog Duha oni su prebivali u istoj kuci i zanimali se molitvom i moljenjem.[14] Pod molitvom ovde se podrazumevaju ona molitvoslovlja koja su oni savrsavali zajedno, a pod moljenjem stalno molitveno udesavanje njihovog duha, neprestana molitva. Kada je Sveti Duh sisao na apostole i ucinioih Bozijim hramovima, On ih je ujedno ucinio i hramovima neprestane molitve, jer Pismo govori: Dom moj zvace se dom molitve.[15] “Kada se Duh nastani u nekom coveku, tada taj covek ne prekida molitvu zato sto se sam Duh neprestano moli.”[16] Apostoli su imali samo dva duhovna podviga: molitvu i propoved reci Bozije – od molitve su prelazili na propovedanje reci Bozije ljudima; od propovedi reci vracali su se molitvi. Oni su se nalazili u neprestanoj duhovnoj besedi: cas su besedili molitvom sa Bogom, cas su besedili u ime Boga sa ljudima. I u jednoj i u drugoj molitvi dejstvovao je jedan te isti Sveti Duh.[17] Cemu nas uci primer svetih apostola? Tome da odmah nakon poslusnosti, delatne poslusnosti reci Bozijoj, moramo da usredsredimo svu svoju delatnost u neprestanu molitvu zato sto neprestana molitva cini hriscanina spremnim za primanje Svetog Duha. Gospod je nalagao razlicita sluzenja na apostole, a kada ih je ucinio spremnim da prime Svetog Duha zapovedio im je da budu u gradu Jerusalimu, u gradu mira i tihovanja, izvan svakog sluzenja: Sjedite u gradu Jerusalimu – rekao im je On – dok se ne obucete u sipu s visine.[18]

Iz dela prepodobnih monaha vidi se da je secanje na Boga, ili poucenje, bilo uobicajeno delanje monaha rane Crkve Hristove. Prepodobni Antonije Veliki zavetuje da se neprestano secamo imena Gospoda naseg Isusa: “Ne prepustaj zaboravu”, govori on, “ime Gospoda naseg Isusa Hrista, vec ga neprestano okreci u svom umu, imaj ga u srcu, proslavljaj jezikom, i govori: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Takodje govori: Gospode Isuse Hriste pomozi mi. Isto tako govori: Slavoslovim Tebe, Gospode moj, Isuse Hriste”.[19]

Neprestanom molitvom zanimali su se i tihovatelji, i otselnici, ali i monasi u opstezicu. Nakon posete aleksandrijskom opstezicu, sveti Jovan Lestvicnik je rekao da monasi tog opstezica “ni za samom trpezom ne prestaju da cine umni podvig, vec uslovnim i u obicaj uvedenim znakom i migom, blazeni, podsecaju jedan drugoga da se mole u dusi. Oni to ne cine samo za trpezom, nego i uvek kad se sretnu, uvek kad se okupe.”[20] Prepodobni Isak, tihovatelj egipatskog Skita, ispricao je prepodobnom Kasijanu Rimljaninu da mu za neprestanu molitvu sluzi drugi stih 69. psalma: Boze, na pomoc moju pazi; Gospode, da mi pomognes pohitaj.[21]

Prepodobni Dorotej, monah opsteziteljnog manastira ave Serida u Palestini, dao je pouku svom uceniku prepodobnom Dositeju – pise u zitiju prepodobnog Dositeja – da se neprestano vezba u “secanju na Boga”, tako sto mu je zapovedio da stalno izgovara: Gospode Isuse Hriste pomiluj me i: Sine Boziji, pomozi mi.[22] Prepodobni Dositej se molio naizmenicno cas prvim, cas drugim recima njemu predate molitve. A molitva mu je bila predata u tom obliku zato da njegov um, pocetnik, ne bi utrnuo od jednolicnosti molitve. Kada se blazeni Dositej tesko razboleo i priblizio se kraju, sveti ucitelj ga je podsecao na neprestanu molitvu: “Dositeju, vodi racuna o molitvi; pazi da je ne izgubis.” Dositejeva bolest je jos vise uzela maha, a sveti Dorotej opet govori: “Sta, Dositeju? Kako molitva? Ostaje li?” Iz ovoga se vidi ono uzviseno misljenje koje su drevni sveti monasi imali o poucenju. Prepodobni Joanikije Veliki je neprestano ponavljao u umu molitvu: Nado moja, Oce, pribeziste moje, Sine, zaklone moj, Sveti Duse, Trojice sveta, slava Tebi.[23] Ucenik Joanikija Velikog, prepodobni Evstratije, kojeg je pisac njegovog zitija nazvao bozanstvenim, sticao je neprestanu molitvu: “On je uvek govorio u sebi: Gospode, pomiluj”, govori pisac njegovog zitija.[24] Jedan otac Raitske pustinje stalno je sedeo u keliji, zanimao se pletenjem uzadi, i pri tome, klimajuci glavom, sa uzdahom govorio: “Sta ce biti?” Izgovorio bi te reci, malo pocutao, i opet ponavljao: “Sta ce biti?” U takvom poucenju proveo je sve dane svog zivota, neprestano zaleci zbog onoga sto ce uslediti kad izadje iz tela.[25] Sveti Isak Sirijski pominje nekog oca koji se cetrdeset godina molio jednom molitvom: “Ja sam, kao covek, sagresio; Ti,kao Bog, oprosti mi.” Drugi oci su culi da se on u tom stihu poucava i zali: plakao je ne prestajuci, i sve molitve zamenjivala mu je ta jedna molitva koju je tvorio danju i nocu.[26]

Vecina monaha uvek je upotrebljavala za poucenje molitvu Isusovu: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog. Ponekad, kad je bilo potrebno, oni su je radi pocetnika delili na dva dela i nekoliko sati govorili: Gospode Isuse Hriste pomiluj me gresnog; zatim su opet nekoliko sati govorili: Sine Boziji pomiluj me gresnog. Uostalom, ne treba cesto menjati reci molitve – ni cesto presadjivano drvece ne moze da pusti korena – napominje sveti Grigorije Sinait.[27] Izbor Isusove molitve za poucenje veoma je opravdan zato sto ime Gospoda Isusa Hrista sadrzi u sebi posebnu Boziju silu, a i zato sto pri vezbanju u Isusovoj molitvi secanje na smrt, na mucenje od duhova koji vladaju u vazduhu, na Bogom izrecena konacna odredjenja, na vecne muke pocinje da dolazi u svoje vreme samo po sebi, i to toliko zivo da dovodi podviznika u obilne neprestane suze, u gorko ridanje nad sobom kao nad mrtvacem koji je vec pogreben i zaudara i ocekuje da ga ozivi svesilna Rec Bozija.[28]

Korist od poucenja ili secanja na Boga je neizracunljiva: ona je iznad reci, iznad razumevanja. Ni oni koji su je osetili ne mogu potpuno da je objasne. Neprestana molitva je Bozija zapovest i Boziji dar: zato ljudski razum i l>udska rec ne mogu da je objasne. Kratka molitva sabira um, a on, ako ne bude privezan za poucenje – rekao je neko od otaca – ne moze da prestane da lebdi i luta kuda stigne.[29] Kratku molitvu podviznik moze da ima na svakom mestu, u svako vreme, u svakom zanimanju, narocito telesnom. Korisno je da se njom zanimamo cak i dok prisustvujemo crkvenom bogosluzenju, i tokom nedovoljno jasnog, ali i tokom razgovetnog citanja. Ona pomaze da pazimo na citanje, narocito kada se ukoreni u dusi, kada postane gotovo prirodna coveku. Poucenje uopste, a Isusova molitva narocito, najbolje je oruzje protiv gresnih pomisli. Mnogi sveti pisci ponavljali su sledecu misao svetog Jovana Lestvicnika: “Isusovom molitvom pobedjuj vojnike neprijatelja: snaznije oruzje neces naci ni na zemlji ni na nebesima.”[30] Od neprestane molitve podviznik dolazi u siromastvo duhom: priucavajuci se da neprestano iste Boziju pomoc on postepeno gubi nadu u sebe; ako u cemu bude imao uspeha, nece videti u tome svoj uspeh nego Boziju milost, radi koje neprestano moli Boga. Neprestana molitva vodi sticanju vere: onaj ko se neprestano moli pocinje postepeno da oseca prisustvo Boga. To osecanje malo-pomalo moze toliko da uzraste i ojaca da ce oko uma videti Boga u Njegovom promislu jasnije nego sto culno oko vidi materijalne predmete sveta; a srce ce osetiti prisustvo Boga. Onaj ko je tako ugledao Boga i osetio Njegovo prisustvo, taj ne moze da ne poveruje u Njega zivom verom, koja se pokazuje na delima. Neprestana molitva unistava lukavstvo uzdanjem u Boga, uvodi u svetu prostotu tako sto oducava um od raznih pomisli, od stvaranja zamisli o sebi i bliznjima, i uvek ga drzi u oskudici i smirenju misli, koji cine njegovo poucenje. Onaj ko se neprestano moli, taj postepeno gubi naviku da masta, da bude rasejan, da se sujetno brine i mnogo stara, gubi tim vise sto sveto i smireno poucenje bude dublje i vise ulazilo u njegovu dusu i pustalo svoje korene u njoj. Napokon, on moze da dodje u Jevandjeljem zapovedjeno stanje u kome se nalaze deca, da postane jurodiv Hrista radi, to jest da izgubi lazno nazvano znanje ovoga sveta i dobije duhovno znanje od Boga. Neprestana molitva unistava radoznalost, bojazljivost, podozrivost. Od toga svi ljudi pocinju da izgledaju dobri, a iz takvog zalaganja srca za ljude radja se ljubav prema njima. Onaj ko se neprestano moli, taj neprestano prebiva u Gospodu, poznaje Gospoda kao Gospoda, stice strah Gospodnji, strahom ulazi u cistotu, cistotom u bozansku ljubav. Bozija ljubav ispunjava svoj hram darovima Duha.

Prepodobni ava Isaija Otselnik govori o poucenju: “Mudri bogatas skriva svoje blago u kuci: izneti blago napolje znaci izloziti ga grabezu lopova i nasrtajima zemaljskih silnika; tako i smirenoumni i vrlinski monah krije svoje vrline kao bogatas blaga, ne ispunjava zelje pale prirode.

On svakog casa prekoreva sebe i vezba se u tajnom poucenju onako kako je kazano u Pismu: Zapali se u meni srce moje, i u razmisljanju mome razgore se oganj.[31] O kakvom ognju ovde govori Pismo? O Bogu: Bog nas je oganj koji spaljuje.[32] Kao sto oganj rastapa vosak i isusuje blato stidnih necistota, tako i tajno poucenje isusuje gadne pomisli i istrebljuje strasti iz duse, prosvetljuje um, razbistrava i izostrava misao, izliva radost u srce. Tajno poucenje ranjava demone, odgoni zle pomisli: ono ozivotvorava unutrasnjeg coveka. Bog ucvrscuje onoga ko se naoruzava tajnim poucenjem, andjeli mu predaju silu, ljudi ga proslavljaju. Tajno poucenje i citanje cine dusu odasvud zatvorenim i zakljucanim domom, nepomicnim stubom, tihim i mirnim pristanistem. Ono spasava dusu tako sto je cuva od kolebanja. Demoni se veoma uznemiruju i zbunjuju kada se monah naoruza tajnim poucenjem sadrzanim u Isusovoj molitvi: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me, kada citanjem u samovanju pospesuje vezbanje u poucenju. Tajno poucenje je ogledalo uma, svetilnik savesti. Tajno poucenje isusuje blud, ukrocuje jarost, odgoni gnev, oduzima tugu, udaljuje drskost, unistava uninije. Tajno poucenje prosvetljuje um, odgoni lenjost. Od tajnog poucenja radja se umiljenje, u tebi se nastanjuje strah Boziji: tajno poucenje donosi suze. Tajno poucenje donosi monahu istinsko smirenoumlje, skruseno bdenje, nepomucenu molitvu. Tajno poucenje je molitveno blago: ono odgoni pomisli, ranjava demone, ociscuje telo. Tajno poucenje uci dugotrpljenju, uzdrzanju; svome pricasniku javlja o paklu. Tajno poucenje drzi um izvan mastanja i donosi mu razmisljanje o smrti. Tajno poucenje je ispunjeno svim dobrim delima, ukraseno svakom vrlinom, daleko od svakog necistog dela, jer u njemu i ne ucestvuje.”[33]

Sveti Isak Sirijski govori: “Onaj cije je poucenje neprestano u Bogu, taj odgoni od sebe demone i iskorenjuje seme njihove zlobe. Srce onoga koji neprestano pazi na svoju dusu veseli se u onome sto otkriva. Onaj koji upucuje oci svog uma u sebe, taj vidi u sebi zoru Duha. Onaj koji se gnusa svake nepribranosti (lutanja, rasejanosti) svojih misli, taj vidi Gospoda u unutrasnjoj kleti svog srca… Nebo ce biti u tebi ako budes cist, i u samom sebi ugledas andjele, i u njima njihovu svetlost, i sa njima njihovog Gospoda… Blago smirenoumnog je u njemu, i ono je Gospod… Neprestano poucenje u Bogu izgoni i iskorenjuje strasti: ono je mac koji ih ubija. Onaj koji zeli da vidi u sebi Gospoda, taj se stara da ocisti svoje srce neprestanim secanjem na Boga: tako ce svetloscu ociju uma svakog trena gledati Gospoda. Sto se desava ribi izvadjenoj iz vode, to se desava i umu cim izadje iz secanja na Boga i pocne da tumara u secanjima na svet… Strasan je demonima, omiljen Bogu i andjelima Njegovim onaj koji dan i noc sa vrelom revnoscu trazi Boga u svom srcu i iskorenjuje iz njega iznikle prirastaje neprijatelja.[34] Bez neprestane molitve ne mozemo se pribliziti Bogu.”[35]

Prepodobni Kasijan Rimljanin govori: “Moljenje ovim kratkim stihom (pomenutim drugim stihom 69. psalma) mora biti neprestano da nas iskusenja ne bi oborila, da bismo u napretku sacuvali sebe od preuznosenja. Poucenje u ovom kratkom stihu, kazem, neka se vrti u tvojim grudima neprestano. Ne prestaj da ga ponavljas, u kakvom god poslu, poslusanju ili putovanju bio. Poucavaj se u njemu i kada polazis na spavanje, i kada jedes, i kada vrsis najnize telesne potrebe. Takvo vezbanje srca postace za tebe spasonosno pravilo i sacuvace te neozledjenim u svakom napadu demona, ali i ocistiti od svih telesnih strasti, uzvesce te ka nevidljivim i nebeskim vidjenjima, uznece te do neiskazanog i malo kome opitno poznatog vrha molitve. Ovaj kratki stih udaljavace od tebe san dok se ovim neobjasnjivim vezbanjem ne razvijes i ne priucis da se bavis njime i u snu. On ce, cim se probudis, prvi dolaziti u tvoje misli; on ce, cim se razbudis, predusretati sve ostale pomisli; on ce te, cim ustanes iz postelje, zanimati dok ne pocnes da preklanjas kolena; on ce te otpremati u svaki trud i delo; on ce uvek ici za tobom. U njemu se poucavaj po zapovesti zakonodavca (tj. Mojsija, izrailjskog zakonodavca) i kada si kod kuce, i kada si na putu, i kada lezes u postelju, i kada ustajes iz sna; napisi ga na pragu i na vratima svojih usta, napisi ga na zidovima svog doma i u unutrasnjim riznicama svojih grudi, da bi, kada lezes, bio za tebe spremljeno psalmopevanje, da bi, kada ustanes i pristupis ispravljanju svega neophodnog za zivot, bio laka, za vrsenje laka, i neprestana molitva.”[36]

Sveti Jovan Zlatousti govori: “Braco! Molim vas, ne dopustite sebi da bilo kada prestanete da cinite pravilo ove molitve ili da ga prezrete… I kada jede, i kada pije, i kada sedi, i kada sluzi, i kada putuje, ili kada sta drugo radi, monah mora neprestano da vapi: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me! da bi ime Gospoda Isusa, silazeci u dubinu srca, smirilo zmiju koja gospodari poljima srca i ozivotvorilo dusu. Neprestano prebivaj u imenu Gospoda Isusa, neka srce upije Gospoda i Gospod srce, i da ovo dvoje budu jedno.”[37]

Jedan brat je upitao prepodobnog Filimona: “Sta znaci, oce, skriveno poucenje?” Starac je odgovorio: “Idi, budi budan u svom srcu, i govori u svom umu trezveno sa strahom i trepetom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me”.[38]

Zasto je neprestana molitva ili neprestano secanje na Boga nazvano poucenjem? Zato sto su podviznici na cije je delanje pala rosa Bozije blagodati nasli u kratkoj, ponavljanoj molitvi duhovni, najdublji, neiscrpni smisao koji stalno privlaci i udvostrucuje njihovu paznju svojom duhovnom novinom. Kratki stih je postao za njih najveca nauka, nauka nad naukama, a bavljenje njime u pravom smislu poucenje.

Takve su pouke svetih otaca, takvo je bilo njihovo delanje. Sva njihova dela, i sve njihove reci, ali i sve njihove pomisli bile su posvecene Bogu. Zato su oni imali u sebi obilje darova Duha. Suprotno njima, mi smo nemarni prema nasim delima, ne postupamo onako kako Bozije zapovesti nalazu, nego kako ispadne, po prvom zanosu osecanja, po prvoj misli koja se pojavi. O recima vodimo jos manje brige nego o delima, a na pomisli ne obracamo nikakvu paznju; one su rasute u nama svuda, sve smo ih prineli na zrtvu sujeti. Nas um, suprotno umu koji je ogradjen poucenjem,[39] slican je zgradi sa cetvoro potpuno otvorenih vrata kraj koje nema nikakve straze, pa u nju moze da ulazi i iz nje da izlazi svako ko zeli, da unosi i iznosi sve sto hoce. Braco, prestanimo da vodimo takav nepazljivi i besplodni zivot. Podrazavajmo ono sto su cinili sveti oci, izmedju ostalog i secanje na Boga, u kome su oni neprestano drzali svoj um. Mladicu! Usrdno seji seme vrlina, priucavaj se strpljivo, cak primoravajuci sebe, svim Bogu milim vezbanjima i podvizima, priucavaj se i secanju na Boga, zakljucavaj svoj um u sveto poucenje. Ako zapazis da on neprestano klizi u tudje i sujetne pomisli, ne padaj u uninije. Nastavljaj ustrajno podvig: “Bori se da privezes svoju misao za reci molitve”, govori sveti Jovan Lestvicnik, “ili, pravilnije, da je zakljucas u njih. I ako se desi da se zbog tvoje detinjske slabosti tvoja misao istrgne (iz zakljucanosti u reci molitve), uvedi je ponovo (u reci molitve). Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu, ali i njega moze da ucini postojanim Onaj koji sve postavlja. Ako postojano ostajes u ovom podvigu, doci ce tebi Onaj koji postavlja granice moru ljudskog uma i reci ce mu u tvojoj molitvi: Dovde ces dolaziti, a dalje neces”.[40] Spolja gledano, poucenje moze da lici na cudno, suvo, dosadno delanje, ali u sustini ono je najplodnije delanje, najdragocenije crkveno predanje, Bozija uredba, duhovno blago, nasledstvo apostola i svetih otaca, koje su oni primili i nama predali po zapovesti Svetog Duha. Ne mozes da zamislis ona bogatstva koja ces naslediti u svoje vreme, kada steknes naviku da se neprestano secas Boga. U um i srce pocetnika ne dodje ono (sto) priiremi Bog onima koji ga ljube[41] ne samo u veku koji dolazi nego i u celom zivotu,[42] u kome oni predokusaju blazenstvo buduceg veka. “Pripremaj se”, rekao je sveti Jovan Lestvicnik, “neprestanom molitvom, koju tvoris tajno u svojoj dusi, za stajanje na molitvi, i ubrzo ces napredovati.”[43] U svoje vreme poucenje obuzima celokupno tvoje postojanje; od njega postajes ushicen, kao da ovom svetu pripadas i u isti mah ne pripadas, stran si mu: pripadas mu telom, a ne pripadas umom i srcem. Kada coveka opije vino, on ne zna za sebe, zaboravlja nesrece, zaboravlja svoje zvanje, svoju plemenitost i dostojanstvo – kada ga opije bozansko poucenje, on postaje hladan, neosetljiv za zemaljske zelje, za zemaljsku slavu, za sve zemaljske koristi i prednosti. Njegova misao je neprestano uz Hrista, a On dejstvuje poucenjem kao svetim miomirisom: Jednima kao miris smrti za smrt, a drugima kao miris zivota za zivot.[44] Poucenje umrtvljava u coveku saosecanje prema svetu i strastima, ozivljava u njemu saosecanje prema Bogu, prema svemu duhovnom i svetom, prema blazenoj vecnosti. “Jer sta mi (to) postoji na nebu? – vapije opijeni poucenjem. Nista. I osim Tebe sta htedoh na zemlji? – jedino da se neprestano prilepljujem uz Tebe tihom molitvom. Neki zarko zele bogatstvo, neki slavu, ali ja zarko zelim prilepljivati se Bogu, polagati na Njega nadu mog bestrasca.”[45]

Reci poucenja u pocetku treba izgovarati jezikom, sasvim tihim glasom, lagano, uza svu mogucu paznju, i pri tome, po gore navedenom savetu svetog Jovana Lestvicnika, zakljucavati um u reci poucenja. Malo-pomalo molitva usta preci ce u molitvu uma, a zatim i u molitvu srca. No za taj prelazak potrebne su godine. Ne treba ga traziti preuranjeno; neka se on desi sam po sebi, ili, pravilnije, neka ga daruje Bog u Njemu poznato vreme, shodno duhovnom uzrastu podviznika i okolnostima u kojima se nalazi. Smireni podviznik je zadovoljan time sto je udostojen da se seca Boga. Vec to on smatra velikim dobrim delom Sazdatelja prema jadnom i slabom bicu zvanom covek. On smatra da nije dostojan blagodati, ne trazi da u sebi otkrije njena dejstva, jer iz ucenja svetih otaca zna da takvo trazenje predstavlja pocetak slavoljublja, od koga nastaju prelest i pad, da to trazenje samo po sebi vec znaci i obmanjivanje, buduci da pri svesrdnom trazenju dobijanje blagodati zavisi jedino od Boga.[46] On cezne da otkrije u sebi svoju gresnost i da stice sposobnost da place radi nje. On prepusta sebe volji sveblagog i premilostivog Boga, koji zna kome je korisno da daruje blagodat, i kome je korisno da zadrzi njen silazak. Mnogi su dobivsi blagodat dosli u nemar, gordoumlje i uzdanje u samog sebe; njima data blagodat bila je, zbog njihove nerazumnosti, jedino na njihovu vecu osudu. Blazen je zalog srca u monahu zbog koga se on, vezbajuci se u bilo kom podvigu, vezba potpuno bezinteresno, zbog koga je gladan i zedan jedino toga da ispuni Boziju volju, a pri tome sa svom verom, prostodusnoscu, i odbacivanjem svojih shvatanja, vlasti, volje predaje sebe rukovodjenju milostivog Gospoda Boga naseg, jer zna da On zeli da se svi ljudi spasu i dodju u poznanje istine. Njemu slava u vekove vekova. Amin.


NAPOMENE:

1. 1 Kop 2. 2.

2. Kol. 2, 3.

3. Lk 21,36.

4. Mt 25, 32.

5. 1 Pt 4, 8 i 5, 8, 9.

6. 1 Col 5,17.

7. Flp 4, 6.

8. Kol 4, 2.

9. 1 Tim 2, 8.

10. 1 Kop 6, 17.

11. Lk 18,7,8.

12. Lk 18,7,8.

13. Trebnik ili posebna knjizica koja u sebi sadrzi cin postrizenja u malu shimu. Dajuci novopostrizenom brojanice, nastojatelj ga zavetuje na neprestanu Isusovu molitvu. Kada primi brojanicu, novopostrizeni daje zavet da ce ispunjavati obecanje dato nastojatelju.

14. Dap 1,14.

15. Ic 56, 7.

16. Sveti Isak Sirijski, Slovo 21.

17. Dap 6,2,4.

18. Lk 24,49.

19. S. Antonii, Magni Opera, Patrologiae Graecae, tom XI, pag. 1080

20. Slovo 4, gl. 17.

21. Collatio X, cap. X.

22. Zitije prepodobnog Dositeja, u knjizi prepodobnog ave Doroteja; takodje vidi: Ceti minej, 19. februar.

23. Kanonik, Molitve pre spavanja. Takodje: Zitije prepodobnog Joanikija Velikog.

24. Cetiminej, 9. januar.

25. Pismeni paterik, koji pripada biblioteci episkopa Ignjatija.

26. Slovo 52.

27. Dobrotoljublje, tom 1, Petnaest glava o bezmolviju, glava 2.

28. Jn 11,39,43,44.

29. Sveti Isak Sirijski, Slovo 72.

30. Lestvica, Pouka 21, gl. 7.

31. Ps 34,4.

32. Jev 12, 29.

33. Skitski azbucni paterik, slovo N.

34. Slovo 8.

35. Slovo 69.

36. Cassiani collatio X, cap. X

37. Dobrotoljublje, tom 2, sveta braca Ksantopul, gl. 21

38. Veoma korisno slovo o avi Filimonu, Dobrotoljublje, tom 4.

39. Vidi u fusnoti 514. pouku prepodobnog Isaije Otselnika: dusu ogradjenu poucenjem on poredi sa kucom koja je sa svih strana zatvorena i zakljucana.

40. Jov 38, 11. Slovo 28, gl. 17. O postojanosti i nepostojanosti uma vidi glave svetog Kalista Katafigiota, Dobrotoljublje, tom 4.

41. 1 Kop 2, 9.

42. Mk 10, 30.

43. Lestvica, Pouka 28, gl. 31.

44. 2 Kop 2,16.

45. Ps 72, 25, 28. Lestvica, Pouka 28, gl. 25.

46. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55

%d bloggers like this: