BLAŽEN ČOVJEK

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

BLAŽEN ČOVJEK[1]

Peva nadahnuti bozanstveni pevac, udara u zvucne strune.

Dok me je zaglusivala buka sveta, tog pevaca nisam mogao da cujem. Sada, u tisini samovanja, pocinjem da osluskujem tajanstvenog pevaca. I njegovi zvuci i njegova pesma postaju mi jasniji. U meni se otkriva nova sposobnost da ga cujem i razumem. Razabiram u njegovim zvucima novo osecanje, u recima novi smisao, divan, predivan, kao premudrost Bozija.

“Saule! Prestani da ludujes: neka odstupi od tebe duh lukavi…” – peva sveti David, prebira prstima po skladnim guslama.

Saulom nazivam svoj um, kojeg uznemiruju, uzbunjuju pomisli gospodara ovoga sveta. Tebe je, ume moj, Bog odredio da budes car, gospodar duse i tela; odredio je to kada je uspostavljao Izrailjsko carstvo, kada je stvarao, a zatim iskupljivao coveka; a ti nisi slusao Boga, narusavao si Bozije zapovesti, narusavao si jedinstvo sa Bogom, i zato si ostao bez dostojanstva i blagodati. Dusevne i telesne sile nece da ti se pokore; sam si pod uticajem lukavog duha.

Peva sveti David, objavljuje reci neba. Zvuci njegovog psaltira doista su nebeski zvuci! Peva David o covekovom blazenstvu.

Poslusajmo, braco, bozansku nauku izlozenu u bozanskom pesmopojanju. Poslusajmo reci, poslusajmo zvukove kojima nam nebo gromoglasno govori.

O vi koji trazite srecu, jurite zadovoljstva i zarko zelite naslade! Pridjite: poslusajte svetu pesmu, poslusajte spasonosnu nauku. Dokle cete lutati, tumarati po brdima i dolovima, po neprohodnim sumama i beskrajnim pustinjama? Dokle cete muciti sebe neprestanim i zaludnim trudom koji ne donosi ploda niti ista pouzdano i trajno? Priklonite pokorno uho: poslusajte sta govori Sveti Duh kroz Davidova usta o covekovom blazenstvu, ka kome streme, koga su gladni svi ljudi.

Neka zacuti sve oko mene! I u meni neka zacute same moje pomisli! Neka umukne srce! Neka zivi, dejstvuje sama pobozna paznja! Kroz nju neka ulaze u dusu sveti utisci i misli!

David je bio car, pa nije rekao da je carski presto ujedno i presto covekovog blazenstva.

David je bio i vojskovodja, i junak; od mladih dana do starosti borio se protiv inoplemenika u krvavim okrsajima; koliko bitaka je vodio, toliko pobeda je odneo; od obala Jordana do obala Eufrata prosirio je granice svog carstva, pa nije rekao da je slava pobednika i osvajaca covekovo blazenstvo.

David je sabrao nemerljivo bogatstvo, sabrao ga je svojim macem. Njegove ostave bile su prepune zlata i srebra. No David nije rekao da je covekovo blazenstvo u bogatstvu.

David je imao sve zemaljske utehe; ni u jednoj od njih nije prepoznao covekovo blazenstvo.

Kada je David bio mladic, kada je napasao ovce svoga oca Jeseja, neocekivano je, po zapovesti Bozijoj, dosao prorok Samuilo, svetim uljem pomazao ubogo cobance za cara izrailjskog naroda. Cas svog pomazanja za cara David nije nazvao casom blazenstva.

Svoje detinjstvo David je provodio u divljoj pustinji. Tamo je poceo da oseca u sebi snagu gorostasa: bez oruzja, golim rukama se bacao na lava i medveda, davio lava i medveda. Tamo je njegovu dusu pocelo da pokrece, da ispunjava nebesko nadahnuce. Ruke koje su smrvile lava i medveda stvorile su Psaltir, doticale strune, zategnute i skladno podesene dejstvom Duha, i proizvele harmonicne, milozvucne, duhovne, razlozne zvuke. Daleko, daleko kroz vremena, kroz stoleca i milenijume razlegli su se ti zvuci, ponovili su ih i ponavljaju ih bezbrojni glasovi, i proslavljaju Davidovo ime po svim krajevima zemlje, u svim vekovima njene hriscanske svakidasnjice. Usamljenicki zivot, pun cudesnih podviga, cudesnog nadahnuca, David nije nazvao covekovim blazenstvom.

Blazen covek – velica on pesmom, u kakvom god mestu, u kakvom god zvanju, u kakvom god stanju i cinu bio taj covek koji ne ide na vece bezboznika, i na put gresnika ne stade, i na sedaliste pogubnika ne sede.[2]

Blazen covek koji cuva sebe od greha i odbija od sebe greh, u kakav god oblik, u sta god bio zaodeven greh: u bezakonit postupak, u pomisao zeljnu bezakonja, ili u osecanje koje donosi nasladu i ocaranost grehom.

Ako slabasna zena tako cvrsto i neustrasivo odbija od sebe greh, onda je i ona blazen covek kojeg David opevava. Ucesnici tog blazenstva, tog u Hristu zrelog uzrasta, jesu i ona deca i oni mladici koji su cvrsto suprotstavljeni grehu. Pravedni Bog ne gleda ko je ko.

Blazen covek cija je sva volja u zakonu Gospodnjem.[3] Blazeno srce koje je sazrelo u poznanju Bozije volje, koje je videlo da je dobar Gospod,[4] koje je zadobilo to vidjenje time sto je probalo zapovesti Gospodnje, srce koje je sjedinilo svoju volju sa voljom Gospoda. Takvo srce je covek. Blazeno srce koje je Bozija revnost raznezila! Blazeno srce koje izgara u nezasitoj zelji za Bozijom voljom! Blazeno srce koje sladosno i jako pati zbog ljubavi prema Bogu. Takvo srce je mesto, naselje, stan, presto blazenstva!…

Od ranog jutra stoji orao na vrhu visoke litice; njegove iskricave oci zeljno traze plen; zatim polece u plavo nebo, krstari, rasirenih sirokih krila, ogromnim prostranstvima; trazi plen. Cim ugleda plen, obrusava se na njega kao strela, kao munja, a onda se opet strelovito podize sa njim i iscezava. Nahranio je svoje ptice, i opet je na svojoj strazi: na steni ili na nebu. Takvo je srce koje neizlecivo boluje od ljubavi prema Bozijim zapovestima! I upravo u toj ljubavi je blazenstvo. U zapovestima nije samo delanje: u njima je skriveno, i posredstvom njih se otkriva duhovno znanje: od zapovesti Tvojih razumedoh – govori prorok. Svim srcem svojim trazih Te… Putem zapovesti Tvojih trcah, kada si rasirio srce moje!… I poucavah se u zapovestima Tvojim, koje zavoleh veoma!… Dobar mi je zakonusta Tvojih, vecma od hiljada zlata i srebra!… Radi toha zavoleh zapovesti Tvoje vecma odzlata i topaza (dragog kamena)!… Usrcu svome skrihreci Tvoje, da ne bih stresio Tebi!… Obradovacu serecima Tvojim, kao koji nalazi dobit mnogu!… Vodi z stazom zapovesti Tvojih, jer ovu voljom zavoleh.[5]

Sunce izlazi: ljudi zure na posao. Svako ima svoj cilj, svoju nameru. Sto je dusa u telu, to su cilj i namera u svakom covekovom poslu. Jedan se trudi, nastoji da stekne propadljiva blaga; drugi da pruzi sebi mnoge naslade; neki nastoje da zadobiju zemaljsku, sujetnu slavu; napokon, neko govori, misli da je drzavna i drustvena korist cilj onoga sto on radi. Miljenik Bozijeg zakona u svim svojim zanimanjima, u svim svojim delima ima za cilj da ugodi Bogu. Svet za njega postaje knjiga Bozijih zapovesti. Tu knjigu on cita delima, ponasanjem, zivotom. Sto vise cita tu knjigu delima, tim vise se njegovo srce prosvetljuje duhovnim znanjem, tim vise se zagreva za hod putem poboznosti i vrline. Ono nalazi ognjena krila vere, pocinje da satire svaki neprijateljski strah, prelece preko svake provalije, usudjuje se na svaki dobri poduhvat. Blazeno takvo srce! Blazen covek takvog srca.

Dolazi noc, donosi senke i bledu svetlost nocnih nebeskih svetila, sakuplja ljude u njihove satore, u njihova sklonista. U tim sklonistima vlada dosada, praznina duse. Ljudi nastoje da svoje mucenje zagluse u bezumnim zabavama. Praznina i iskvarenost zivota prepustaju coveka bucnim veseljima. Sasude Bozijeg hrama – um, srce, telo – Valtasar koristi i prestupnicki upotrebljava. Sluga zemlje, sluga prolaznih zivotnih briga, tek istrgnut iz briga kojima se sav predavao u toku dana, priprema u nocnoj tisini nove brige za sledeci dan: njegovi dani i njegove noci, celokupni njegov zivot je zrtva sujete i propadljivosti. Tiho gori smireno kandilo pred svetim ikonama, razliva slabasnu svetlost u sobi pravednika. I on je sa svojom brigom: ona ne prestaje, ona ga izjeda. On donosi u sobu secanje na ono sto je cinio tokom dana, uporedjuje to sa Pismom, tim tablicama na kojima je ispisana ona Bozija volja koja je otkrivena coveku; nedostatke u svojim postupcima, u pomislima, u ceznjama srca on isceljuje pokajanjem, spira suzama; moli nebo da mu da nove sile, novu svetlost za obnavljanje i pojacavanje podviga. Blagodatna svetlost, natprirodna sila, silazi od Boga u takvu dusu jer ona prinosi molitve sa bolnim osecanjem da je covek nistavan, slab, da lako pada. Tako dan danu govori rec, i noc noci objavljuje znanje.[6] Takav zivot je neprestani uspeh, neprekidno dobijanje, vecno dobijanje. Blazen covek koji tako zivi.

Takav covek ce biti kao drvo zasadjeno kraj izvora voda[7]. Takvo drvo ne strepi od vrelih suncevih zraka, ne boji se suse: njegovo korenje je uvek puno vlage; ono ne ceka kisu, nikad ne trpi nedostatak hrane, nedostatak zbog koga drvece u planinskim i suvim mestima cesto boluje, cesto vene, umire. Drvetu izraslom na visini, izlozenom uticajima vetra i sunca, zednom nebeske kise, zeljnom da ga osvezava nebeska rosa slican je covek koji je naklonjen poboznosti, ali koji vodi nepazljiv, rasejan zivot, malo i povrsno izucava Boziji zakon. I njega ponekad osvezi rosa umiljenja, ponekad i na njegovu sasusenu dusu pada zivotvorna kisa suza pokajanja; ponekad i njegov um i srce ponese zelja da krenu prema Bogu; ali to stanje nije, a i ne moze biti postojano, cak ni dugotrajno. Religiozne misli i osecanja koji nisu prosveceni jasnim i potpunim poznanjem Bozije volje nemaju nikakvu odredjenost, nikakvo utemeljenje, i zato nemaju sile ni zivota. Ako se poucavas u Bozijem zakonu dan i noc, onda si kao Drvo zasadjeno kraj izvora voda. Kraj samog njegovog korena neprestano biju prohladne, sveze vode; neprestano su um i srce – taj covekov koren – pogruzeni u Boziji zakon, napajaju se svetim Bozijim zakonom; za njega neprestano izbijaju cisti, snage puni mlazevi vecnog zivota. Te vode, ta sila, taj zivot – to je Sveti Duh, koji obitava u nepovredivom Svetom pismu, u jevandjelskim zapovestima. Ko se stalno udubljuje u Pismo, ko ga izucava smirenog duha i ne prestaje da moli Boga da mu da znanje, ko sva svoja dela, sve skrivene kretnje duse upravlja po jevandjelskim zapovestima, taj neizostavno postaje zajednicar Svetog Duha, koji zivi u njima. Zajednicar sam – objavio je o sebi Sveti Duh – svih koji Te se boje, i koji cuvaju zapovesti Tvoje.[8]

Izucavanje Bozijeg zakona zahteva trpljenje. To izucavanje je zadobijanje svoje duse: Trpljenjem svojim – zapoveda Gospod – spasavajte duse svoje.[9] To je nauka nad naukama! To je nebeska nauka! To je nauka koju je Bog objavio coveku! Njene staze su potpuno odvojene od onih uobicajenih staza kojima idu zemaljske nauke, covecanske nauke, nauke koje je nas pali razum iznedrio iz svoje sopstvene svetlosti za nase palo stan>e. Ljudske nauke cine um nadmenim, gordim; one ispunjavaju, odgajaju ljudsko ja! Bozanska nauka se otkriva onoj dusi koja je odbacila samu sebe i time postala pripremljena, skrusena, uravnana, toliko smirena da je gotovo lisena samobitnosti. Bozanska nauka se otkriva onoj dusi koja je postala ogledalo koje ne odrazava nikakav licni lik, pa zato moze da prima i odrazava bozanske likove. Bozanska nauka je premudrost Bozija, rec Bozija. O njoj sin Sirahov govori: Premudrost uzdize sinove svoje i podrzava one koji je traze. Koji voli nju, taj voli zivot; koji nju traze od ranog jutra, te ispunjava radost; koji poseduje nju, taj nasledjuje slavu, i kuda god posao Gospod ga blagosilja; koji sluzi njoj, taj sluzi Svetome, koji nju vole, te voli Gospod; poslusni njoj sudice narodima, i koji slusa nju, zivece pouzdano.[10] Takva je bozanska nauka! Takva je Bozija premudrost! Ona je otkrivenje Bozije! U njoj je Bog! Njoj se prilazi smirenjem! Njoj se prilazi odbacivanjem svog razuma! Ona je nedostupna covecijem razumu!

Ona ga je odbacila; smatra ga bezumljem! A on, njen drski, gordi neprijatelj, bogohulno smatra da je ona sumanuta, sablaznjuje se na nju zbog toga sto se javila ljudima na krstu, i sto ih ozaruje sa krsta. Njoj se prilazi samoodbacivanjem! Njoj se prilazi raspecem! Njoj se prilazi verom! Nastavlja sin Sirahov: Koji veruje njoj, taj ce je naslediti.[11]

Istinska, Bogu ugodna vera, u kojoj nema nikakve lazi i obmane, sadrzana je y ispunjavanju jevandjelskih zapovesti, u trudoljubivom i neprestanom zasadjivanju zapovesti u svoju dusu, u borbi protiv razuma, protiv Bogu protivnih osecanja, kretnji srca i tela. I razum i srce i telo palog coveka neprijateljski su nastrojeni prema Bozijem zakonu. Pali razum ne prihvata ono cemu ga uci Boziji um; palo srce se protivi Bozijoj volji; samo telo se pokorilo propadanju, i tako je sticalo svoju zasebnu volju: nju je telu dao grehopad, koji je nestedimice predao coveku smrtonosno poznanje dobra i zla. Uzak je i zalostan nas put prema premudrosti Bozijoj! Prema njoj nas vodi sveta vera tako sto rusi, razbija protivljenje i palog razuma, i palog srca, i palog tela. Ovde je potrebno trpljenje! Ovde je potrebna cvrstina, postojanost, dugotrpeljivost! Trpljenjem svojim spasavajte duse svoje. Ako hoces da doneses duhovni plod, onda sa trpljenjem dovrsi dugotrajni, raznim prevratima i nesrecama preispunjeni rat protiv greha! Plod Duha na drvetu svoje duse moze da utleda jedino onaj koji brizno odgaji taj sveti, nezni plod mnogim i hrabrim trpljenjem! Poslusajmo, poslusajmo jos premudroga! Premudrost ce – objavljuje on – najpre poci s njime – s ucenikom svojim – putevima krivim, strah i bojazan navesce na njega. Imucice ga svojim vodjstvom dok se ne uveri u dusu njegovu i ispita ga svojim zakonima; no zatim he izaci pred njega na putu pravom i obradovace ga, u otkrice mu tajne svoje.[12]

Prolaze dani, meseci, godine, dolazi svoje vreme, Bogu poznato vreme, koje Otac zadrza u svojoj vlasti,[13] i drvo zasadjeno kraj izvora voda donosi svoj plod. Taj plod je ocigledno ucesce Svetog Duha, sto je Sin Boziji i obecao svima koji istinski veruju u Njega. Krasan je, predivan plod Duha! On menja celog coveka! Sveto pismo se prenosi iz knjige u dusu; nevidljivi prst ispisuje na njene tablice – na um i srce – Boziju rec i Boziju volju, rec i Duh. Nad takvim covekom zbiva se obecanje Sina Bozijega: Iz utrobe njegove poteci ce rijeke vode zive. A ovo rece o Duhu koga trebase da prime oni koji veruju u ime njegovo[14] – objasnjava Spasiteljeve reci ljubljeni Njegov ucenik, naprsnik Premudrosti i bogoslovlja koje Premudrost predaje. List takvog drveta nece otpasti.[15] List, po ucenju otaca, predstavlja telesne podvige: i oni dobijaju svoju vrednost, netruleznost i zivot nakon obnovljenja, preporodjenja duse Svetim Duhom. Volja takvog coveka sliva se u jedno sa Bozijom voljom: on zeli samo ono sto je Bogu ugodno, izvrsava jedino samu Boziju volju. Upravo stoga on ima Boga za saradnika u svim svojim poduhvatima i sve sto radi preuspece.[16]

Ovo poredjenje ne vazi za bezboznike! He poredi nadahnuti David bezboznike sa drvecem, niti sa cim drugim sto ima osobinu, obelezja zivota! Za njih vazi drugo, sasvim drugo poredjenje! Nisu takvi bezboznici, nisu takvi – peva carski prorok – nego su kao prah koji vetar razmece sa lica zemlje.[17] Bezboznici! Vi ste bezivotna prasina, koju olujni vetar – bucna sujeta sveta – podize sa zemlje i kovitla u vazduhu. Vi ste ona prasina koju nosi gusti oblak i zaklanja sunce i svu prirodu.

Ne gledaj u taj oblak! He veruj obmani svojih ociju! Besadrzajna, nistavna prasina lazno se predstavlja kao oblak. Zatvori na tren oci i proletece oblak prasine, nosen silovitim, munjevitim duvanjem vihora, i nece ozlediti tvoj vid. Trenutak kasnije otvoris oci, pogledas – gde je veliki oblak? Potrazis njegov trag – i nema oblaka, nema nikakvog njegovog traga, nema nikakvog znaka da je postojao.

Groznom pesmom, groznim zvucima nastavlja David da izrice groznu odluku o bezboznicima. Zato neceustati bezboznici na sudu, niti gresnici u saboru pravednih.[18] Bezboznici nece moci da ucestvuju u prvom vaskrsenju[19] – opisanom u Apokalipsi svetog Jovana – dakle, u duhovnom vaskrsenju, koje se zbiva za vreme zemaljskog zivota, kada svedelatni Duh dotakne dusu i obnovi je za novi zivot. Dusa vaskrsava, ozivljava za zivot u Bogu! Njen um i srce se prosvetljuju, postaju zajednicari duhovnog znanja. Duhovno znanje je osecanje besmrtnog zivota[20] – kazu oci duhonosci. Samo to znanje je znak vaskrsenja. Suprotno ovome, telesno mudrovanje je nevidljiva smrt duse.[21] Duhovno znanje je dejstvo Svetog Duha. Ono vidi greh, vidi strasti u sebi i u drugima, vidi svoju dusu i duse drugih, vidi mreze gospodara ovoga sveta, obara svaku pomisao koja se podize protiv Hristovog znanja, odbija od sebe greh, u kakvom god obliku se on priblizio, zato sto je duhovno znanje carstvo, svetlost Svetog Duha u umu i srcu. Nece ustati bezboznici za duhovno rasudjivanje! To rasudjivanje je sabor samih pravednih, njihovo nasledstvo. Ono je nedostupno, nedokucivo bezboznima i gresnima. Ono je vidjenje Boga, i jedino ce cisti srcem Boga vidjeti.[22]

Put bezboznika je mrzak Bogu, toliko tudj i odvratan Bogu da Pismo prikazuje Boga upravo kroz tu Njegovu oznaku: On se odvratio od takvog puta, On ne zna takav put. Suprotno ovome, put istine je toliko prijatan Bogu da Pismo govori: Zna Gospod put pravednih.[23] I zaista, On jedini zna taj put! Blazeni putu! Ti vodis Bogu! Ti si skriven u beskonacnom Bogu! Tvoj pocetak je Bog, i kraj tvoj je Bog! Beskonacan si, kao sto je beskonacan Bog.

Put bezboznika ima granicu, ima zalosni kraj! Ta granica je na kraju dubokog, mracnog bezdana, vecne tamnice vecne smrti. I propasce put bezboznika zauvek u tom strasnom bezdanu, propasce kada dovede do ivice bezdana i pogubi u bezdanu sve koji su hodili tim putem.

Zna Gospod put pravednih, i put bezboznika propasce.[24] Blazen covek koji ne ide na vece bezboznika, ne zanosi se njihovim nacinom misljenja, njihovim moralnim pravilima, njihovim ponasanjem, nego je y zakonu Gospodnjem sva volja njegova.

Tako peva nebeski, cudesni pevac: pustinozitelj je osluskivao tu njegovu svetu, nadahnutu pesmu.

Nikolajevsko-babajevski manastir, 1847. godine.



NAPOMENE:

1. Ps. 1

2. Ps 1,1.

3. Ps 1, 2.

4. Ps 33, 8.

5. Ps 118, 104, 10,32,47,72, 127,11,162,35.

6. Ps 18, 3.

7. Ps 1, 3.

8. Ps 118, 63. Tako objasnjava ovaj stih prepodobni Pimen Veliki; vidi: Skitski paterik.

9. Lk 21,19

10. Cip 4,12-16.

11. Cip 4,17.

12. Cip 4,18-21.

13. Dap 1,7.

14. Jn 7, 38-39.

15. Ps 1,3.

16. Ps 1, 3.

17. Ps 1, 4.

18.Ps 1,5.

19. Otk 20.

20. Sveti Isak Sirijski, Slovo 38

21. Rim 8, 6.

22.Mt 5,8.

23. Ps 1, 6.

24. Ps. 1,6.

%d bloggers like this: