JOSIF POBOŽNOŠĆU ISPUNjENA PRIPOVIJEST, UZETA IZ POST 32-50

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

JOSIF[1]

POBOŽNOŠĆU ISPUNjENA PRIPOVIJEST, UZETA IZ POST 32-50

Cudesno dolazi pravednicima usred njihovih nevolja misao blagodarenja Bogu[2]. Ona istrze njihova srca iz tuge i mraka, uznosi ih Bogu, u oblast svetlosti i utehe. Bog uvek spasava one koji mu pribegavaju prostodusno i sa verom.

Vracao se sveti patrijarh Jakov, vracao iz Mesopotamije u hanansku zemlju, u zemlju svoga rodjenja, u svoje od Boga predodredjeno nasledstvo.[3] Neocekivano je dobio vest da gnevni Isav, njegov brat, ide njemu u susret, da uz sebe ima cetiri stotine naoruzanih momaka. Jos u mladosti je Isav, uzrujan zaviscu, pokusao da ubije Jakova. Da bi izbegao prevremenu, nasilnu smrt, Jakov se udaljio u Mesopotamiju. Tamo je proveo dvadeset godina. Vreme je moglo da isceli Isavovo zlobom ranjeno srce… ali nije – evo ga, ide u susret bratu i vodi naoruzanu druzinu. Brojna masa naoruzanih momaka bila je jasan znak njegovog zlog predumisljaja. Vreme nije iscelilo mrznju u Isavu: on je ojacao, ojacala je u njemu i mrznja prema bratu.

Jakov se uplasio: nije znao sta da cini. Odlucio je da razdeli svoje sluge i sluskinje i brojna stada na dve cete. “Ako razjareni Isav”, razmisljao je on, “udari na jednu cetu i razbije je, mozda ce njegov gnev oslabiti, pa nece udariti drugu cetu.” Iza ceta isle su Jakovljeve zene i deca; a iza svih isla je njegova druga supruga, Rahilja, sa svojim sinom jedincem Josifom, najmladjim Jakovljevim sinom. Rahilja i Josif su bili na kraju cele te povorke zato sto su bili najmladji, no to najbezbednije mesto dala im je i posebna, brizna ljubav supruga i oca. Dovitljivo je oko ljubavi; dovitljivo je oko revnosti. Cim je napravio takav raspored, pravednik je pohitao u uobicajeno pristaniste pravednika, pohitao je da stane pred Boga u poboznoj molitvi. “Nisam vredan”, ispoveda se on Bogu, “tolike milosti i tolike vere sto si ucinio sluzi svojemu; jer samo sa stapom svojim predjoh preko Jordana, a sada sam gospodar od dve cete.”[4] Odasvud okruzen nevoljom, pravednik izliva svoje srce pred Bogom, svodi svoje racune sa sudbinom, nalazi da je potpuno zadovoljan, nalazi da je Bog – koji mu je zapovedio da ode u Mesopotamiju i vrati se iz nje – ucinio sve kako je i obecao. “Nisam vredan tolike milosti i tolike vere sto si ucinio sluzi svojemu.” Kakvo duboko, istinsko smirenje! Jedino je ono dostojno da stoji pred Bogom; jedino je ono dostojno da besedi sa Bogom: njega nikada ne ostavlja Bog. Njega milostivo i pazljivo slusa Bog i izliva obilnu milost na onoga koji se moli sa smirenjem. Izmenilo se, na mig Boziji, Isavovo srce: do sada je u njemu plamtelo neprijateljstvo, a sada je najednom u njemu buknula ljubav prema bratu. Isav je bacio mac, bacio se u zagrljaj bratu, i gle: dva brata placu u zagrljaju.[5]

I evo, Jakov je vec odavno u zemlji hananskoj. Umrla je vec njegova voljena supruga Rahilja: umrla je dok je radjala Venijamina. Mnogo je vec nevolja iskusio Jakov od razuzdanih sinova, koji su se ponasali u obecanoj zemlji kao da se nalaze u nekoj tudjoj, osvojenoj zemlji.[6] Oni su napasali svoja mnogobrojna stada nedaleko od njegovog satora, razapetog blizu Hevrona, a ponekad su odlazili i prilicno daleko, na druge, bujnije pasnjake. Jakov je stalno ostajao kod kuce: zadrzavale su ga godine, a i duhovno napredovanje. Ono je privuklo starcev um i starcevo srce prema Bogu, i zato je zavoleo samovanje u satoru. Takav covek niti ima kad da se daje u zivotne brige, niti mu je to svojstveno. Nerazdvojno je bio uz njega voljeni sin – njegova uteha – Josif, prekrasan dusom i telom. Briga o starom ocu i pazenje na duboko, sveto ucenje oca bogovica cinili su sve zanimanje, svu nasladu mladicevu. U njegovu dusu padala je rec poboznosti onako kako seme pada na plodnu zemlju i ubrzo je donela rod: u Josifovoj dusi je zasijala sveta cistota. U cistoti srca pocinje da se odrazava Bog, kao sto se u ogledalu mirnih, prozracnih voda odrazava sunce. Josifova vrlina je podstakla u braci zavist, a ne nadmetanje u vrlinama: to je, nazalost, sve cesci slucaj u ljudskoj zajednici. Braca su izmislila i iznela zlu klevetu na Josifa, a kakvu tacno – Pismo ne kaze. No nije dao ostroumni i blagodatni Jakov da ga obmane lukavo zapletena izmisljotina: on nije prestajao da voli – da voli Josifa, i u znak narocite ljubavi poklonio je sinu sarenu haljinu. Jarke i raznovrsne boje posebno su uvazavali i sada uvazavaju na nomadskom istoku. Nije li ta haljina bila simbol onoga potpuno suprotnim okolnostima ispresecanog zivota koji je cekao mladica? Nadahnuce je dosapnulo prozorljivom starcu da izobrazi prorostvo sarenom haljinom kao simbolom, a ne recju. Od tada pocinje sve ono neobicno sto se dogadjalo Josifu.

On je praslika, daleka biblijska senka Gospoda nasega Isusa Hrista, a zbog delatnog zivota on je primer poboznog i vrlinskog coveka koji se podvrgava raznim, neobicnim nevoljama, tokom kojih uspeva da ocuva poboznost i vrline; njega Bog nikada i nigde ne ostavlja, svuda ga cuva, i na kraju divno proslavlja. Poslusajmo, poslusajmo neobicno zanimljivo kazivanje o cudesnim i poucnim dogadjajima proroka obucenog u sarenu haljinu.

Josifova braca[7] su videla da njihov otac voli Josifa vise nego sve ostale svoje sinove i omrznula su brata: pri svakoj reci sa njim, pri svakom pogledu na njega u njima bi uzavreo mracni nemir. A on nije shvatao bolest koja ih je zahvatila: njegova cista dusa videla ih je sve kao ciste, dobronamerne. Otkrivao je svoje srce pred njima ni u sta ne sumnjajuci. To nezlobivo srce Bog je vec izabrao za sasud tajanstvenih otkrivenja. Blagodat Svetoga Duha, saobrazno Josifovim mladalackim godinama, pocela je da otkriva svoje prisustvo i dejstvo u snovima narocitog znacenja. Zivo je crtala tajanstvena ruka cudne snove u devstvenoj masti. Josif je imao sedamnaest godina kada je usnio prvi prorocanski san. Otvoreno, i ne naslucujuci nikakvo zlo, on prica san svojoj braci: san je, ocito, ostavio neuobicajen utisak u mladicevoj dusi. Taj utisak je trazio objasnjenje. Josif je hteo da izazove, da cuje to objasnjenje od starije brace. “Usnio sam”, govorio je on njima, “da vezujemo snoplje u polju; moj snop najednom usta i ispravi se, a vasi snopovi idu unaokolo i klanjaju se mome snopu.” Braca su odgovarala: “Da neces jos biti car nad nama i zapovedati nam?” I udvojise braca mrznju prema njemu zbog blagodatnog sna, zbog njegove svete iskrenosti, koja ih je ranila, pa su je izvrnuli, izopacili. Kasnije Josif usni drugi san. Sa decijom nevinoscu, kao da opravdava prvi san, kao da dokazuje da mu snovi tako posebnog znacenja dolaze mimo njegove volje, nezavisno od njega, on prica san ocu i braci: “Videh”, govori on, “kako se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjaju meni.” Cim je cuo sta sin govori, otac je odmah prekinuo mladica: “Kakav je to san sto si snio? Zar cemo doci ja i mati tvoja i braca tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?” Iskusni i duhovni otac je prekinuo sina, ali ne zato sto je smatrao da je njegov san sujetno mastanje, sopstvena tvorevina duse, bolesno gordoumlje, vec da bi zastitio mladu dusu od upadanja u gordoumlje, i ujedno strogom primedbom koliko-toliko ugasio zavist i mrznju u braci.

Tako hriscanski asketski ucitelji zapovedaju da ne obracamo narocitu paznju na sve pojave koje se ukazuju pred dusevnim i telesnim culima: zapovedaju da pred svim pojavama sacuvamo razboritu dusevnu hladnocu, spasonosni oprez.[8] Ima snova od Boga: primer i dokaz za to su Josifovi snovi, ali opasno je i veoma blisko samoobmani stanje onog coveka koji vidi snove i ima vidjenja. Vidjenje nasih nedostataka je bezopasno vidjenje! Vidjenje naseg pada i iskupljenja je najpotrebnije vidjenje! Duh skrusen i smiren[9] – to stanje je sustinski korisno, daleko od samoobmane, stanje koje je po volji Boga! Rasudjivanje spremno da shvata, procenjuje i objasnjava vidjenja svojstveno je jedino onima koji su napredovali u duhovnom podvigu: ono se stice nakon dugog vremena, ono je dar Boziji. Taj dar Boziji imao je sveti Jakov: on je prekinuo sina koji mu je pricao prorocanski san, a sam je – svedoci Pismo – cuvao u secanju njegove reci, koje su nosile na sebi pomazanje Duha.

Ovaj drugi san je potpuno drugacije uticao na Josifovu bracu: on je u njima samo umnozio mrznju i zavist prema Josifu. Jednom prilikom, kada su braca oterala stada na pasnjake kraj Sihema, Jakov je rekao Josifu: “Braca tvoja napasaju stada kod Sihema; hocu da te posaljem k njima.” Josif odgovori: “Spreman sam.” “Idi”, nastavi Jakov, “i vidi kako su braca tvoja, kako je stoka, pa dodji da mi javis.”

Ljudi se ponekad lako rastaju; rastaju se, ali se u stvari ne rastaju; oprastaju se, ali se u stvari ne oprastaju. A ovakvo oprastanje cesto bude oprastanje zauvek; cesto posle njega sledi dugotrajni, gorcinom ispunjeni rastanak. Nije znao starac, dok je otpustao Josifa, da dugo, veoma dugo nece videti voljenog sina! Je li mogao da misli da Josifa salje ubicama saljuci ga braci? Znao je on da oni mrze mladica, no je li mu mogla pasti na pamet pomisao da je ta mrznja narasla do plana, do tajnog sporazuma, do odlucnosti da se izvrsi bratoubistvo? Starceva bezazlenost bila je iskustvena bezazlenost, ne ona decija bezazlenost koja je ispunjavala Josifa: Josif ide pravo na noz, kao jagnje. Mudri Jakov, i pored sveg svog duhovnog napredovanja, i pored celokupnog iskustva, nakupljenog tokom dugogodisnjeg stradalnickog zivota, nije mogao da zamisli da su njegovi obesni sinovi bili spremni na uzasni zlocin bratoubistva. Svetinji je svojstveno da ne misli zlo o bliznjem; njoj je svojstveno da smatra da ni najnesumnjiviji, najocigledniji zlotvori nisu onoliko zli koliko zapravo jesu. Zaista vidimo da mnogi sveti ljudi nisu dozvolili da ih ocigledni greh obmane: njih je obmanula njihova velika ljubav, njihovo poverenje u bliznje. O starce! Zadugo se rastajes sa svojim voljenim sinom Josifom! Imas dar i prorostva, i prozorljivosti, ali Bog je, nepojmljivo uredjujuci covekovu sudbinu, za to vreme zaklonio od tebe buducnost neprozirnom zavesom. Otpustio si Josifa na nekoliko dana, a videces ga posle mnogih tuznih godina. A on ce videti hanansku zemlju, to mesto na kome je podignut tvoj sator, kada dodju dani tvog pogrebenja, i to samo na nekoliko dana tog pogrebenja! Ovamo ce doci njegove kosti; ovamo ce se sa njima vratiti njegovo brojno potomstvo, i s oruzjem u ruci ovladace nasledstvom svoga praoca, sada mladica Josifa.

Josif je posao iz doma ocevog, iz Hevrona, i stigao u Sihem. Tamo vec nije bilo njegove brace. Nije znao gde da ih nadje, pa je poceo da ih trazi i da se raspituje o njima. Sreo ga je neocekivano nepoznati covek i upitao ga koga trazi. Josif je odgovorio: “Trazim bracu svoju; kazi mi, molim te, znas li gde su sa stadima svojim?” Neznanac je odgovorio: “Otisli su odavde, cuo sam da su rekli: ‘Hajdemo u Dotaim.'” Vodjen recima tog coveka, kojeg je sudbina narocito poslala da sretne Josifa i uputi ga ka onome sto mu je predodredjeno, mladic je opet poceo da trazi bracu – zrtva svoje zrece – i nasao ih je u Dotaimu. Oni su ga prepoznali izdaleka, i poceli da se dogovaraju da ga ubiju. Medju bracom su se cule uzasne reci o bratu: “Eno onoga sto sne sanja. Hajde da ga ubijemo, pa cemo kazati: ‘Ljuta ga je zverka izjela.’ Onda cemo videti sta ce biti od njegovih snova!” Odmah za uzasnim recima podigle su se i zlocinacke ruke. No Ruvim, najstariji sin Jakovljev, izbavio ga je od njih. “Nemojte da ga ubijemo sopstvenim rukama” rekao im je on, “bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dizite ruke na njega!” Pomisljao je omeksali Ruvim da odvede starom ocu voljenog sina. Braca su svukla sa Josifa sarenu haljinu i bacili ga u duboki, suvi bunar – zivog u uzasni grob. Josif je u jami, u celjustima smrti!… Sveti mladicu, kakvim teskim iskustvom pocinje tvoje duhovno iskustvo! Cudesna je cvrstina tvoje duse, koja je podnela takve ljute jade! Cvrstinu u nesrecama daje neporocna, besprekorna savest. Nauci nas da nadjemo i tvoju cistotu i cvrstinu – mocne oslonce srca u zivotnim preokretima.

Josif je u jami. Sta rade braca? Seli su da jedu… O, sazrela mrznjo!… Cim neka strast sazri u dusi, dusa vise ne oseca svoju smrtnu bolest. Strasnije je biti srce u toj dubini zlobe nego telo sa andjelskom dusom u dubokoj jami. Jakovljevi sinovi su pocinili zlodelo tako kao da su ispunili dug: toliko se sa njima srodila mrznja prema bratu. Poslije sjedose da jedu,[10] govori Pismo.

Nikakvo dobro, razume se, nije doneo taj zajednicki obed. Obedovali su razuzdano, obesno. Kako bi drugacije mogle da obeduju ubice? Gromki kikot prekidao je strasno cutanje: bio je to kikot duse koja je zbacila sa sebe odelo stida pa se nasladjuje zlobom koju je svarila, kojom se nasitila. Izletale su povremeno paklene reci – kao iz mracnog bezdana – iz srca koja su se odlucila na bratoubistvo. Mracna, zverska bila su lica tih sto su obedovali. Njihove oci i sluh mrko i divlje tumarali su svuda. Razboritost ovde nije vise upravljala. Koja razboritost! Kada strasti ovladaju covekom, tada um, lisen svoje vlasti, sluzi kao udvaracki, dosetljivi sluga strastima i zadovoljava njihove lukave, hirovite, zlocinacke zahteve.

Piruju Jakovljevi sinovi na grobu zivog mrtvaca… Njihove uzrujano uskolutale oci neocekivano ugledase putnike. Bili su to Ismailcani, trgovci. Idu od Galada, putem za Egipat. Njihove kamile natovarene su mirisavim korenjem, tamjanom i smirnom: te tovare prenose da bi ih prodali u Egiptu. Za obesnom pomamnom trpezom zacuo se glas: “Kakva ce biti korist ako ubijemo brata svojega i zatajimo krv njegovu? Hajde da ga prodamo ovim Ismailcanima, da ne dizemo ruke svoje na njega: brat nam je, nase je telo!” Bio je to Judin glas, glas cetvrtog Jakovljevog sina; Juda je predlozio da prodaju brata pravednika. Mnogo stoleca kasnije javice se drugi Juda; on ce reci o drugom pravedniku, o samom Bogocoveku: “Sta cete mi dati i ja cu vam ga izdati?”[11]

Zvecnuli su zlatnici… Josifa su vec izvadili iz bunara i zurno prodali Arabljanima. Nijednu spornu rec ni o ceni ni o zarobljeniku nije izgovorila ni jedna ni druga strana. Ne bi Pismo precutalo rec dostojnu pamcenja da je ona bila izgovorena. Pismo prenosi u ovoj pripovesti i one reci koje su koliko-toliko vredne da budu zapazene. Zveckaju zlatnici… bilo ih je dvadeset. Kako je slican taj zveket zveketu trideset srebrnika!… Blazeni mladicu, sto si prodat za dvadeset zlatnika! Udostojio si se da budes praslika Onoga koji je prodat za trideset srebrnika!

Ruvim nije bio za trpezom. On nije bio ucesnik ni zlog predumisljaja ni zlocinackog dogovora; nije bio ni na piru na kome je proslavljano uspesno izvrseno zlodelo. Evo ga, tajno prilazi jami i zove pogrebenog. Nema odgovora. Opet zove… nema odgovora! Ocajan, razdire svoje haljine, vraca se braci, i kaze im: “Nema mladica u jami! A ja kuda cu?…” Zveket zlatnika bio je odgovor. Bilo ih je dvadeset. Devetorica brace koja su bila prisutna u prodaji dokazala su da nisu zaboravila onoga koji je tada bio odsutan, desetog.

Jakovljevi sinovi su u medjuvremenu smisljali kako da prikriju od staroga oca to sto su ucinili sa Josifom. Zaklali su jare, zamocili sarenu haljinu u krv, i poslali je ocu sa surovim pitanjem: “Nadjosmo ovu haljinu, vidi je li ovo haljina sina tvojega ili nije?” Otac ju je poznao i rekao: “Ovo je haljina sina mojega; ljuta zverka izjela je Josifa!” Josif je razderao svoje haljine, vezao kostret oko sebe i dugo oplakivao sina. Oko njega su se okupili sinovi i kceri da tese starca. A neutesni starac govorase: “Sa tugom cu u grob leci za sinom mojim.” Dugo je ponavljao te reci i dugo plakao.

Ismailcani su doveli Josifa u Egipat[12], i tamo su ga preprodali Petefriju, faraonovom dvoraninu – faraonima su nazivani egipatski vladari – zapovedniku faraonove straze. I Gospod je bio sa Josifom, tajanstveno je bio nad njim, pomagao mu. Gospodar je ubrzo zapazio blagoslov neba nad svojim slugom i silno ga zavoleo. Zbog te narocite ljubavi Petefrije je predao Josifu upravu nad celim svojim domom i nad svime sto je imao. Gospod je radi Josifa blagoslovio nasledstvo tog Egipcanina: Bozija blagodat se izlila na celokupno njegovo imanje, na njegov dom i na njegova polja. Petefrije je pocinuo: predao se toj svojoj blagonaklonosti bez ikakve brige i sa punim poverenjem – sam nista nije nadgledao, ni na sta nije obracao paznju. Josif je bio lepog stasa i lepog lica. Njegova lepota privukla je paznju Petefrijeve zene. Obuzela ju je strast: svoju strast rekla je mladicu otvoreno, direktno. Mladic nije pristao na bezakonje. Savetovao je zenu koja je gorela od bezumne i nemoralne zelje, govorio joj: “Gospodar moj ima toliko poverenja u mene i tako se odmorio otkad je brige prepustio meni da ne zna ni za sta sto je u njegovoj kuci. Celokupno svoje dobro dao je, sa punim poverenjem, meni u ruke, u svojoj kuci ni sam nije visi od mene, sve je u mojoj nadleznosti osim tebe, njegove supruge. Pa kako da ucinim to sto trazis? Kako da zgresim pred Bogom?” Ne cuje nemoralna zena mudre reci Jakovljevog sina: drugo njoj govori strast koja je njom ovladala. Ona cuje jedino glas strasti: Josifove reci proletele su mimo nje, kao prazni zvuci, bez smisla i znacenja. Svaki dan ponavlja zena ponudu, uvek jednako otvoreno, plameno bezobzirno. Jednog dana Josif je radio svoj posao, a niko od domacih, osim gospodarice, nije bio u kuci. Ona ga hvata za haljinu, moli, trazi da njena zelja istog trena bude ispunjena. Josif se otrgao iz njenih ruku i pobegao; njegova gornja haljina ostala je u rukama Egipcanke. Nezadovoljena nemoralna ljubav najednom se pretvara u besnu mrznju: ona koja je pre nekoliko trenutaka trazila da se nasladi prelestima predivnog tela sada pomahnitalo zeli da se napije krvi. Vice razbesnela Egipcanka, gromkim vriskom i krikom saziva domace: Oni dolaze. “Gledajte” – govori im Egipcanka – “ovaj mladi Jevrejin doveden je u nas dom da nas sramoti!… Dodje meni… i rece mi… a ja povikah iz sveg glasa… a kad cu moju viku, pobeze od mene… evo njegove gornje haljine u mojim rukama!” Ostavila je tu haljinu kod sebe, i cekala da se Petefrije vrati kuci. Drugi put je odeca nemi, saslusani lazni svedok protiv Josifa. Kada se gospodar vratio kuci, zena mu je ispricala sta se dogodilo. Govorila je kroz plac i tiho: “Mladi Jevrejin, kojega si nam doveo da nas osramoti, dolazio je k meni i trazio da me obescasti. Kada sam povikala iz sveg glasa, on je pobegao, i ostavio svoju haljinu kod mene.” Kada je cuo tu naizgled istinitu pricu, u kojoj je jednostavnoscu i hladnocom kazivanja vesto prikrivana strasna dusevna bura i paklena kleveta, i kada je video u zeninim rukama dokaz za to sto se desilo – Josifovu haljinu, naizgled nepobitni dokaz, Petefrije se vrlo razgnevio. Ispitivanje i sud smatrao je suvisnim, nepotrebnim – tako je slugin prestup u njegovim ocima bio jasan, ziv, ocigledan. Naredio je da Josifa bace iza resetaka, gde su lezali carski suznji – u tamnicu: tako Pismo naziva taj zatvor.

Gospod je izabrao Josifa od njegovog detinjstva, Gospod mu je pomogao u zarobljenistvu i u Petefrijevom domu, Gospod ga nije ostavio ni u tamnici. Tamnicarevo srce je postalo blagonaklono prema Josifu: poverio je mladom suznju celu tamnicu, sve suznje u tamnici, i, kao i Petefrije, pocinuo od briga, koje je sa punim poverenjem preneo na Josifa.

Posle toga egipatskom caru su skrivila dva njegova dvoranina: staresina nad peharnicima i staresina nad hlebarima.[13] Faraon se razgnevio na tu dvojicu dvoranina, i bacio ih u tamnicu u kojoj je Josif bio suzanj. Strazarski zapovednik ih je poverio Josifu. Nakon nekoliko dana provedenih u tamnici, obojica su usnila san u istoj noci. Ujutru im je dosao Josif, i video da su obojica vrlo neveseli. Upitao je faraonove dvoranine: “Sto ste danas lica nevesela?” Oni su odgovorili: “San usnismo obojica, no nema ko da nam kaze sta znace.” Josif im rece: “Ne daje li Bog dar za tumacenje onih snova koje On salje? Ispricajte mi svoje snove.” Iz Josifovih reci vidi se njegovo duhovno napredovanje, plod iskusenja. Kada je u detinjstvu usnio snove, osecao je jedino da oni nesto znace, i pricao ih je ocu i braci, kao da trazi objasnjenje, ali nije smeo da prilaze nikakvo tumacenje. A ovde, cim je cuo da su staresine usnile san, vec se nada da ce naci razresenje zagonetnih snova u Bogu, kome se priblizio, koga je primio nevoljama, verom, cistotom, molitvom. Snovi su ga uveli u vatru nevolja; snovi ce ga izvesti iz te vatre, u koju promisao obicno ubacuje ljude koje je predodredio za velika dela. Staresina nad peharnicima je poceo da prica svoj san: “Snih da je preda mnom vinograd; u vinogradu vidim tri loze, socne, pustile grane, i na njima zrelo grozdje. U ruci mi je bila casa faraonova. Uzeo sam grozd, iscedio sok u casu i dodao faraonu.” Josif odgovori: “Taj san ovo znaci: tri loze su tri dana. Proci ce jos tri dana, i faraon ce se setiti tebe i vratice te na predjasnju sluzbu staresine nad peharnicima, i opet ces dodavati casu faraonu kao i pre. Tada, u dobru svom, seti se mene. Ucini mi milost: pomeni za mene faraonu, i izvedi me iz ovih mracnih zidova. Mene su ukrali iz zemlje jevrejske, i ovde nisam ucinio nista lose, a bacili su me u ovu uzasnu tamnicu.” I staresina nad hlebarima, cim cu to prijatno tumacenje sna, isprica svoj san Josifu: “I ja snih: na glavi drzim tri kotarice hleba. U najgornjoj kotarici bili su svakojaki kolaci za faraona.

Neocekivano naletese ptice, i pocese da jedu kolace.” Josif odgovori: “San ovo znaci: tri kotarice su tri dana. Proci dje jos tri dana, i skinuce faraon sa tebe glavu tvoju, a trup tvoj obesice na drvetu; ptice nebeske jesce tvoje meso.” I kad dodje treci dan, a to bese dan u koji se rodio faraon, priredi faraon gozbu svim svojim slugama. U besedi sa njima seti se car dvojice zatocenih staresina: staresinu nad peharnicima vrati na predjasnju sluzbu, i taj opet stade da dodaje casu faraonu, a za staresinu nad hlebarima, po Josifovom predskazanju, zapovedi da ga kazne. I zaboravi staresina nad peharnicima na Josifa. Jos je bilo potrebno pravedniku mucenje u tamnici! Jos su mu bili potrebni samoca i mrak tamnice da bi se njegova dusa dublje pogruzila u molitvu, da bi se njome vise priblizila Bogu, da bi je duhovno znanje jos svetlije ozarilo.

Posle dve godine usni faraon san:[14] stoji on kraj reke, i gle, izlazi iz reke sedam krava, debelih, lepih, i stadose da pasu po obali. Iza njih izadjose iz reke sedam drugih krava, mrsavih i ruznih, i stadose pored onih krava na obali. Najednom mrsave krave pojedose onih sedam debelih krava i ne primeti se da su se najele: izgledale su iscrpljene kao i pre. Utom se faraon probudi, pa opet zaspa i usni drugi san, i vidi: iz jednog stabla izraslo je sedam klasova, jedrih i zrelih; iza njih izrastose sedam drugih klasova, sturih, kao da ih je isusila vrelina i vetar. Ovi sturi klasovi pojedose onih sedam velikih i jedrih. Utom se faraon probudi; zabrinu se u duhu, a kad bi jutro, naredi da sazovu sve egipatske gatare i mudrace, i isprica im svoj san. Ali oni nisu mogli da kazu sta znaci san koji je cara zabrinuo i zbunio. Tada staresina nad peharnicima rece faraonu: “Sada se opomenuh greha mojega! Kada si se ti, care, razgnevio na sluge svoje, na mene i na staresinu nad hlebarima, i zapovedio da nas bace u tamnicu, u kuci zapovednika strazarskoga, tada obojica usnismo u istoj noci san. Tamo je s nama bio mladi Jevrejin, sluga zapovednika strazarskoga; ispricali smo mu snove i on nam je kazao sta ciji san znaci. Meni je predskazao da cu biti vracen u sluzbu, a drugu da ce biti obesen. To nam se obojici i desilo.”

Tada faraon posla po Josifa da ga dovedu iz tamnice. Izveli su Josifa iz tamnice: izvela ga je ruka Bozija. Po obicaju, obrijase ga, osisase i preobukose: on stade pred faraona. Egipatski car isprica svoje snove Josifu i pozali se na mudrace da nisu umeli da kazu sta znace ta vidjenja. “Cuo sam” – rece faraon Josifu – “da umes da objasnis snove.” Josif odgovori. “Bez Boga ne moze faraon dobiti dobrog odgovora.” Nevoljno Josif otkriva svoje duhovno stanje! On ispoveda nesumnjivo, cudesno, stvarno Bozije dejstvo, dejstvo Svetog Duha, nezavisno od coveka, stanje koje posecuje coveka po nebeskoj volji i otkriva mu tajne. To nevidljivo opstenje sa Bogom, to blagodatno dejstvo Josif je osecao u svojoj dusi: do takve visine duhovnog napredovanja uzneli su ga postojanost u vrlini, nevolje, stradanja, ili, pravilnije, blagodat Svetog Duha, koja osenjuje nepokolebivo vrle ljude, narocito nevine stradalnike. “Oba sna tvoja” – rece on faraonu – “imaju isto znacenje; sni tvoji jedan su san. Sedam debelih krava predskazuje sedam rodnih godina; sedam jedrih klasova predskazuje to isto. Sedam mrsavih krava i sedam sitnih i sturih klasova oznacavaju sedam gladnih godina. Bog pokazuje faraonu sta je namerio da ucini. Nastupice prvih sedam godina: tada ce u Egiptu biti zetve obilne. Doci ce drugih sedam godina, i zbog njihove nerodnosti zaboravice se obilje prvih sedam godina. Glad ce unistiti, satrti zemlju. Same tragove prethodnog obilja izbrisace siromastvo koje ce zatim uslediti, jer ce glad biti vrlo velika. Dva sna je faraon snio jedan za drugim: to je potvrda da je Bog zaista tako naumio, i znak da ce Bog uskoro to uciniti. No, care, nadji sada u svom carstvu coveka mudra i postavi ga nad zemljom egipatskom. Neka se tokom sedam rodnih godina ostavlja po petina celog roda; sakupljena zita neka se stave pod faraonovu upravu i cuvaju u svim gradovima. Tako ce se stvoriti zalihe zita za sedam nerodnih godina, i zemlja nece propasti od gladi.” Ove Josifove reci su se dopale faraonu i onima oko njega. Faraon im rece: “Gde da nadjemo coveka koji bi, kao ovaj, imao u sebi Duh Boziji?” Zatim se obrati Josifu i rece mu: “Bog tebi otkriva tajne, i zato nema coveka tako mudrog i razumnog kao sto si ti. Budi glava u mom domu; neka ti se povinuju svi ljudi moji! Samo cu ovim prestolom biti veci od tebe. Postavljam te nad svom zemljom egipatskom.”

Faraon je potom skinuo prsten sa svoje ruke i metnuo ga Josifu na ruku, i obukao ga u tamnocrvene haljine, i obesio mu zlatnu ogrlicu oko vrata, i naredio da ga stave na kola koja behu odmah iza faraonovih: u njima su vozili novog dostojanstvenika po gradu; pred kolima je isao glasnik i obznanjivao narodu Josifovu sluzbu i vlast. Josif je tada imao trideset godina. Faraon je promenio Josifu ime i nazvao ga Psontomfanih, i ozenio svoga miljenika Asenetom, kcerkom iliopoljskog svestenika. Sta znaci to njegovo novo ime? Ono znaci Spasitelj sveta[15]. Josif ]e praslika Hristovog silaska na zemlju, koja je namenjena palom i zabludelom ljudskom rodu. I njega je otac poslao braci, koja su napasala stada daleko od ocevog satora. Josif je praobrazavao Hrista kada su ga braca prodala inoplemenicima. Praobrazio je Njegovo pogrebenje svojim zatocenjem u tamnici; neocekivanim uznosenjem i svojom slavom praobrazio je slavu Hristovog vaskrsenja. Kcerka iliopoljskog svestenika koja je stupila u brak sa Josifom predizobrazavala je Hristovu Crkvu, sastavljenu od neznabozaca. Spasenjem naroda od smrti predskazano je spasenje covecanstva od vecne smrti. Davalac materijalnog hleba bio je praslika onoga koji je Hleb sto je sisao sa nebesa, i Davalac tog nebeskog hleba.[16] Medju tajanstvenim starozavetnim praobrazima prvi put se zaculo utesno ime: Spasitelj sveta! Divno je promisao Boziji predobjavio veliko Bozije delo, iskupljenje covecanstva, biblijskim praobraznim senkama. U kakvoj su se samo vremenskoj daljini pocele da javljaju te senke! Kako su zivo ocrtavale istinu! Kakvom su tajanstvenoscu bile pokrivene za savremenike!

Kako su postale jasne, kako su se u svemu pokazale kada je Bog otkrio ljudima razumevanje Njime nadahnutih knjiga.

Josif je pristupio ispunjavanju obaveza na koje ga je pozvao sam Bog, i koje mu je, po Bozijem uredjenju, poverio vladar Egipta. Obisao je ceo Egipat, sagledao stanje u zemlji, i izdao potrebne naredbe. Zemlja je sedam godina davala obilan rod. Tokom tih sedam godina Josif je skupljao zalihe zita, cuvao ih u gradovima, u velikim spremistima, pod sigurnim nadzorom i strazom. Sakupio je nemerljive kolicine svakog zita: zalihe zita na spremistima bile su velike kao brda peska. Za tih sedam plodnih godina Aseneta je rodila dva sina. Sinu prvencu Josif je dao ime Manasija. To ime nosi u sebi duboku misao: Bog me je tako udesio da sam zaboravio svoja stradanja. Drugom sinu dao je ime Jefrem, i tako povezao sa tim imenom drugu duboku i poboznu misao: Bog me je podigao u zemlji mog smirenja. Takve misli sadrze u sebi ta imena po svom znacenju na jevrejskom jeziku.[17]

Proslo je sedam rodnih godina, kao sto prolazi sve sto je potcinjeno vremenu: nastupile su gladne godine. Po Josifovom predskazanju, glad je pocela da hara po celoj zemlji. Egipatski narod je pozivao faraona, trazio da im da hleba. Faraon je odgovarao podanicima: “Idite Josifu, i cinite ono sto vam on kaze.” Josif je otvorio zitnice, i poceo da prodaje zito Egipcanima. Glad je harala i u drugim zemljama. Zitelji susednih zemalja su culi da se u Egiptu prodaje zito. Pritisnuti gladju, poceli su da dolaze u Egipat da bi kupili psenicu. Mudri, dalekovidi upravljac stvorio je tolike zalihe zita da je njima mogao nahraniti i svoj narod i privuci novac drugih naroda u egipatsku drzavu.

Glad je mucila i hanansku zemlju. I porodica svetog patrijarha je trpela nedostatak hrane. Glas da se u Egiptu prodaje zito stigao je do starca.[18] On je rekao svojim sinovima: “Cujem da u Egiptu ima zita. Sta gledate jedan na drugoga? Idite tamo, kupite koliko-toliko zita, da ne pomremo od gladi.”

Josifova braca su poslusala oca; njih desetorica krenuli su u Egipat da kupe zito. Jakov je ostavio Venijamina sa sobom da ga usput, kako je rekao, “ne bi zadesilo nesto zlo.”

Cim su stigli u Egipat, Jakovljevi sinovi su, kao i ostali kupci, dosli na mesto na kome se prodavalo zito. Josif je prodavao zito. Cim su braca stala pred njega, Josif ih je istog trena poznao, no oni nisu ni naslucivali da stoje pred bratom kojeg su prodali kao roba za dvadeset zlatnika. A i kako bi ga prepoznali? Kada su se rastajali s njime, imao je tek punih sedamnaest godina, a sada je bio skoro cetrdesetogodisnjak. Promenile su ga godine, ali jos vise promenila ga je velicina i sjaj polozaja, prvog u egipatskom carstvu, naprednijem od skoro svih drugih zemalja po obrazovanju, moci, unutrasnjem uredjenju. Braca su stala pred Josifa i poklonila se do zemlje. Josif se setio svojih snova… Mudri, vrlinski Josif je odlozio trenutak u kome ce im reci da im je brat. Koliko je ta velika dusa imala vlasti nad sobom! Zar njegovo srce nije mucila zelja da istog trena prenese o se6i najradosniju vest starom, svetom roditelju, koji vise od dvadeset godina nista ne zna o svom sinu, misli da je njegov sin zauvek nestao i neutesno tuguje za njim. On ne ispunjava teznju milostivog, velikodusnog srca, i postupa onako kako je najkorisnije za njega samog i za njegovu bracu. Josif je znao grube i neobuzdane naravi tih ljudi: bili su to poludivlji pastiri, koji su odrasli u nomadskim seobama i ceo zivot proveli uz stada, na sirokom prostoru neobuzdane slobode, pod otvorenim nebom, u bezljudnim pustinjama. Oni nisu znali ni za kakvu vlast nad sobom, nisu znali ni za kakve uzde: prema ocu su bili neposlusni, cesto su ga vredjali, ispunjavali su svaku svoju zelju, koliko god nemoralna ona bila; njihove ruke su cesto bile okrvavljene krvlju nevinih. Takvi su, pise u Pismu, Jakovljevi sinovi. Trebala im je pouka. Radi njihovog sopstvenog dobra trebalo je da upoznaju sta je pokornost, sta je pravednost. Surove duse, svikle Da gaze savest i strah Boziji, ne bi moglo da potrese, da dovede u osecanje i samopoznanje nista drugo do mucenje koje zadaje coveciji strah. Dok je predvidjao dugogodisnju glad, Josif je predvideo i neophodnost preseljenja Jakovljeve porodice iz Palestine u Egipat. Nije li zato svoju bracu, cim su prvi put stigli u Egipat, nazvao uhodama?… Da su braca unela sa sobom u svoju novu domovinu svoju neobuzdanost, svoju razuzdanost, svoju ludost, ubrzo bi navukli na sebe negodovanje Egipcana, ubrzo bi se srusilo svako dobro Jakovljeve porodice, svaki napredak samog Josifa; ta porodica i on sam bili bi izlozeni najvecim nesrecama. Ono sto je steceno dugogodisnjim stradanjima moralo se ograditi, sacuvati mudrim ponasanjem.

Josif je postupio prema braci vazno, ostro, kao strogi vlastelin. “Odakle ste dosli?” upita ih on. “Iz hananske zemlje, da kupimo zita.” A on im odvrati: “Vi ste uhode, dosli ste da vidite gde je nasa zemlja slaba!” Oni mu rekose: “Nismo gospodaru! Nego sluge tvoje dodjose da kupe zita. Mi smo braca, sinovi jednoga starca. Mi smo posteni ljudi. Sluge tvoje nisu uhode.” On im rece: “Nije istina: dosli ste da vidite gde je zemlja slaba!” A oni rekose: “Nas je bilo dvanaestorica brace, slugu tvojih, iz zemlje hananske. Najmladji od nas ostao je kod oca, a jedan… je nestao.” Josif odvrati: “U vasim recima je laz! Pravo ja kazem da ste vi uhode. Kunem vam se u faraonovu neprikosnovenost: necete izaci odavde dokle ne dodje pred mene vas najmladji brat. Time morate da se opravdate. Posaljite jednoga od vas: neka dovede brata. A vi ostanite ovde, u tamnici, dok se ne vidi je li istina to sto govorite ili nije. Ako se pokaze da nije istina to sto govorite… Kunem se u faraonovu neprikosnovenost da ste uhode!” I zatvori ih u tamnicu.

Prosla su tri dana. Treceg dana Josif ih je pozvao i rekao im: “Ja se Boga bojim. Ovo ucinite: ako ste posteni ljudi, idite i oterajte zito koje ste kupili, a jedan od vas ostace ovde u tamnici. Pa onda dovedite meni brata svojega: time cete dokazati da je istina sto govorite. Ne dovedete li mi najmladjeg brata, izginucete!” Josif je razgovarao sa svojom bracom posredstvom prevodioca. Jos ih nije bio potpuno otpustio. A cim se zauzeo oko drugih kupaca, Jakovljevi sinovi su poceli tiho da govore jedan drugome na jevrejskom jeziku.

Jesu li mogli da pretpostavljaju da ih grozni egipatski velikas razume? A on napregao sluh i pazljivo prati svaku njihovu rec; svaku njihovu rec shvata njegova dusa, jer je puna svete ljubavi, i cini ono sto joj nalaze sveta i spasonosna mudrost. “Doista”, govorahu jedan drugome Jakovljevi sinovi, “dodje na nas greh, jer se ogresismo o brata nasega! Oglusili smo se o veliku muku njegovu, nismo ga poslusali kada nas je molio: zato dodje na nas ova muka!” A Ruvim rece ostalima: “Nisam li vam govorio: ne gresite se o mladica? Niste me poslusali, i zato se evo trazi od nas krv njegova.” Ove njihove reci kao strela pogodise Josifovo osetljivo srce. On se na kratko udalji malo od njih da da oduska svom srcu pritisnutom tugom i zaplaka. Zatim se opet vrati njima, odabra od njih Simeuna, i naredi da ga vezu tu pred njima. Svaki ovaj postupak mudrog Josifa ima svoj razlog. Pismo ne kaze koji je to razlog zbog koga je upravo divljeg i svirepog Simeuna, a ne nekog drugog brata, zapalo da bude vezan, no iz Pisma se vidi da je upravo njemu bila potrebna stroza pouka. Svaki brat od te desetorice dozvoljavao je sebi teske prestupe, no Simeun je uprljao sebe uzasnim ubistvom Sihemljana i time je cela porodica svetog patrijarha bila izlozena strasnoj opasnosti, iz koje je bila izbavljena narocitim zastupanjem samog Promisla. Nije li on podizao svoje ruke da pocini i drugo ubistvo, jos uzasnije i nedopustenije?… Josif je tajvo zapovedio da braci napune vrece zita, da svakome u vrecu stave onaj novac kojim je ko platio zito, i da im, povrh toga, daju brasnjenice za put. Svaki je, ocito, posebno platio zito koje je uzeo: ta osobina je jedna od onih koja nam odslikava daleke obicaje biblijske drevnosti.

Jakovljevi sinovi natovarise svoje zito na magarce i krenuse kuci. A kod prve gostionice, jedan od njih, u nameri da nahrani magarca, skinu vrecu koja se nekako odvezala, vide zavezljaj svog novca gore na zitu i povika braci: “Ja dobih natrag novce svoje! Evo ih… u vreci mojoj.” I zadrhta njihovo srce, uplasise se, i stadose da govore jedan drugome: “Sto nam to ucini Bog?” Kada su dosli u zemlju hanansku, ocu, pricali su sve sto im se desilo: Covek koji zapoveda u onoj zemlji postupio je sa nama veoma ostro, cak nas je bacio u tamnicu, kao uhode. Rekli smo mu: ‘Ne, gospodaru, nismo mi uhode, mi smo posteni ljudi. Bilo nas je dvanaest brace, sinova oca nasega, jednoga… vec nema, a najmladji je sa ocem, u zemlji hananskoj.’ I odgovori nam taj covek koji zapoveda u onoj zemlji: ‘Evo sta ce za mene biti dokaz da niste uhode nego posteni ljudi: jednoga od vas ostavite ovde kod mene, a vi uzmite zito koje ste kupili, i idite, ali najmladjega brata vasega dovedite meni. Tako cu se uveriti da niste uhode nego ljudi posteni, i tada cu vam vratiti brata vasega koji je sada ostao kod mene kao zatocenik, i moci cete slobodno da trgujete u egipatskoj zemlji.'” A kada su izrucivali zito iz svojih vreca, kod svakoga sa zitom ispade i zavezljaj sa onim novcima koje je dao za zito. Kada videse zavezljaje sa svojim novcima, oni se uplasise. I otac se uplasi kad vide te zavezljaje. “Pa vi”, rece im on, “uciniste da ostah bez dece! Josifa nema, Simeuna nema, pa hocete i Venijamina da uzmete? Zbog vas su se srucile na mene sve ove nesrece.” Ruvim mu rece: “Dva sina moja ubij ako ti Venijamina ne dovedem natrag.” Starac odgovori: “Nece ici sin moj s vama! Brat njegov je umro, i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kakvo zlo na putu, svalili biste me stara s tugom u grob.”

Glad je sve vise uzimala maha, izmucila je zemlju.1 Kada u Jakovljevom domu nesta zita koje su doterali iz Egipta, otac rece sinovima: “Idite opet u Egipat i kupite nam malo zita.” Juda mu odgovori: “Covek koji je velikas u onoj zemlji rece nam i tvrdo se zarece da necemo videti lica njegovoga ako ne dodje s nama najmladji brat nas.” A Jakov rece: “Zasto to zlo uciniste, zasto rekoste coveku da imate jos jednoga brata?” Oni odgovorise: “Covek nas je ostro i potanko ispitivao. Raspitivao se: “Je li vam ziv jos otac? Imate li jos brace?[19] A mi mu odgovorismo to sto nas pitase. Zar smo mogli da znamo da ce reci: ‘Dovedite brata svojega?'” Tada Juda poce da ubedjuje svog oca: “Pusti mladica sa mnom, pa cemo se podici i otici, nabaviti zita da prehranimo tebe i sebe, da ne pomremo od gladi. Ja cu uzeti Venijamina na moju odgovornost: iz moje ruke ga trazi. Ako ga ne vratim i ne stavim pred tebe, neka sav tvoj gnev bude na meni do kraja mog zivota. Da nismo ovoliko oklevali, do sada bismo dva puta uspeli da budemo u Egiptu.” Na to otac rece: “Kad je tako, onda ucinite ovo: uzmite sto najlepse ima u ovoj zemlji, i ponesite tome coveku na dar. Ponesite tamjana, meda, mirisnog korenja i badema. I uzmite dvaput vise novaca, da biste mogli vratiti novac koji ste nasli u vrecama svojim – mozda se on greskom nasao u njima. I brata svoga povedite. Spremajte se za put, i idite kod tog coveka. A Bog moj neka podari milost onome coveku da otpusti brata vasega Venijamina. Ako ostanem bez dece, neka ostanem bez dece!”

Jakovljevi sinovi su krenuli u Egipat. Poneli su darove i dvaput vise novca. Kada su stigli tamo, stali su pred Josifa. Cim je Josif video Venijamina, svog brata po majci, njegova dusa je zadrhtala. Pozvao je kucepazitelja, i rekao mu: “Uvedi ove ljude u moju kucu, i spremi dobar rucak, jer ce u podne jesti sa mnom.” Kucepazitelj je ucinio ono sto mu je Josif zapovedio: poveo je Josifovu bracu u njegovu kucu. Kada su videli da ih vodi u Josifovu kucu, oni rekose jedan drugome: “Vode nas ovamo zbog novca nadjenog u vrecama nasim, da nas okrive, optuze, zarobe i uzmu nase magarce.” Zato na kucnim vratima pridjose kucepazitelju i rekose mu: “Molimo te, saslusaj nas. Kada dolazismo prvi put da kupimo zito, i sa nasim nasutim vrecama krenusmo natrag, kod prve gostionice razvezasmo nase vrece i neocekivano videsmo svoj novac, svaki u svojoj vreci, i evo smo ih doneli natrag. A za kupovinu novog zita doneli smo drugi novac. Ne znamo ko nam metnu novce nase u vrece.” “Budite mirni”, rece kucepazitelj, “ne bojte se nicega. Bog vas i Bog otaca vasih metnuo je blago u vrece vase. A novac koji ste uplatili upisan je kod mene u prihod i racuna se da je dobijen.” Zatim je izveo Simeuna, doneo im vode da operu noge i nahranio njihove magarce. Braca su u kuci izvadila i pripremila darove. Cekali su Josifa. Receno im je da ce doci u podne.

Kada je Josif dosao kuci, braca iznese darove i poklonise se do zemlje. On ih upita: “Kako ste?” i dodade: “Kako je otac vas stari, o kome ste mi pricali? Je li jos ziv?” Oni odgovorise: “Jos je ziv i zdrav sluga tvoj, otac nas.” “Blagosloven covek taj pred Bogom”, rece Josif. Oni se opet poklonise do zemlje. Josif pogleda i vide medju njima Venijamina, pa zapita: “Je li vam to najmladji brat vas, koga ste obecali da cete dovesti”? i na njihov potvrdan odgovor prozbori: “Bog da ti bude milostiv, sinko!” Josif zadrhta u dusi, srce mu se uzlupa u grudima, briznu u plac, te brze ode u svoju spavacu sobu i tamo se isplaka; zatim se umi, izadje, pa, ustezuci se, rece: “Dajte da jedemo.” Za njega je bilo spremljeno napose, za Jakovljeve sinove napose, a i za Egipcane, koji su obedovali kod njega, napose. Pismo kazuje da Egipcani nisu mogli da jedu za istim stolom s Jevrejima: zbog svog praznoverja, oni su osecali odvratnost prema svakom pastiru. Jakovljevi sinovi su seli tacno naspram Josifa, po starini, redom. Veoma ih je zacudilo to sto su ih za trpezom razmestili tacno po staresinstvu. Iznosili su im jela, svakome napose njegov deo. Te delove stavljao je sam Josif, a Venijaminu je stavljao vise nego drugoj braci. Postavili su i vino. Jakovljevi sinovi su osetili olaksanje u srcu za bogatom i prijatnom trpezom. Nenaviknuti na samoogranicavanje, a naviknuti na pustinju, pastiri su se najeli i napili. Ta trpeza praobrazava duhovnu trpezu Hrista Spasitelja, koja se predlaze hriscanima na svetoj liturgiji. Gospod je blagovoleo da postane nas brat, zadobio je vlast nad svetom – tajanstvenim Egiptom – a svojoj braci, koja stradaju pod bremenom greha, pripremio je trpezu i casu napajajucu najjacu,[20] svoje presveto telo i svoju presvetu krv. Hriscani, koji se pricescuju tom svetom hranom, pricescuju se zivotom vecnim, oslobadjaju se grehova, i, ushiceni duhovnom nasladom, zaboravljaju nevolje koje ih pritiskaju dok stranstvuju u Egiptu – u tudjoj zemlji, u zemlji izgnanstva: a ta zemlja, puna nevolja i nesreca, vidljivih i nevidljivih, nije nista drugo do zemaljski zivot.

Josif je tajno zapovedio svojim potcinjenima:[21] “Napunite vrece ovih ljudi zitom, naspite ih pune, koliko god mogu poneti. Svakom u vrecu stavite odozgo novce njegove. U vrecu najmladjeg stavite, pored novca, i casu moju srebrnu.” Potcinjeni su sve ucinili kako je Josif zapovedio. A ujutru, u svanuce, Jakovljevi sinovi su krenuli na put sa tovarima zita. Cim su izasli iz grada, Josif rece svom kucepazitelju: “Idi brze za onim ljudima, i kad ih stignes, reci im: ‘Zasto vracate zlo za dobro? Zasto ste ukrali srebrnu casu? Nije li to casa iz koje pije gospodar moj? Pa u nju on cak i gleda.'” Kucepazitelj ih stize nedaleko od grada i ponovi od reci do reci ono sto mu je Josif zapovedio. A oni odgovorise: “Bez osnova gospodar tako govori! Ne, sluge njegove to nisu ucinile. Ako smo novce, koje smo nasli u svojim vrecama, vratili opet iz zemlje hananske, zasto bismo onda krali srebro i zlato iz kuce gospodara tvoga? Kod koga nadjes casu, taj neka bude kaznjen, a mi cemo biti robovi gospodaru nasemu.” Kucepazitelj odgovori: “Neka bude kako rekoste, ali onaj u koga se nadje casa, taj neka bude rob gospodaru mojemu.” I brze poskidase vrece sa magaraca, i svaki razveza svoju vrecu. Kucepazitelj poce da trazi, najpre kod najstarijega, i kad dodje do najmladjega, nadje casu u Venijaminovoj vreci. U ocaju oni razdrijese svoje haljine, natovarise vrece na magarce, i vratise se u grad. Josif je jos bio u svojoj kuci kada dodjose i padose pred njim na zemlju. “Sta ste ucinili”, rece im on, “zar niste znali da nema na zemlji coveka koji po gatanju moze da zna kao ja?” Juda odgovori: “Nemamo sta da ti odgovorimo, gospodaru, nemamo sta da ti kazemo, nemamo cime da se pravdamo! Bog kara tajno sagresenje slugu tvojih. Evo, bicemo robovi tvoji, mi, i ovaj kod koga je casa nadjena.” “A zasto bih ja”, rece Josif, “bio nepravedan? U koga je nadjena casa, taj neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svojemu.” Tada mu pristupi Juda i rece: “Gospodaru, molim te, dozvoli mi da kazem pred tobom nekoliko reci i ne ljuti se na slugu tvojega: znam da si prvi do faraona. Pitao si, gospodaru, sluge svoje: ‘Imate li oca ili brata?’ I mi rekosmo, gospodaru: ‘Imamo starog oca i brata najmladjega, koji se rodio kad je otac vec bio u poodmaklim godinama. Imala ih je majka dvojicu: stariji… je umro, pa ovaj osta sam, i otac ga silno zavole.’ Rekao si slugama svojim: ‘Dovedite ga meni, hocu da ga vidim.’ A mi rekosmo gospodaru: ‘Nece moci mladic da ostavi oca svojega – napusti li ga, otac ce umreti.’ A ti rece slugama svojim: ‘Ne dodje li brat vas najmladji, necete vise videti lica mojega.’ Kad se vratismo slugi tvojemu, ocu nasemu, kazasmo mu reci gospodara nasega. Otac nam rece: ‘Idite opet, kupite zita.’ Mi odgovorismo: ‘Ne mozemo ici! Ako najmladji brat nas podje s nama, onda cemo ici, jer bez njega necemo videti lice coveka onoga.’ A tvoj sluga, otac nas, rece nam: ‘Znate da mi je zena rodila dva sina. Jedan od njih otide od mene k vama: vi rekoste da ga je zver raskinula, i do sada ga ne videh. Ako i ovoga odvedete, i zadesi ga kakvo zlo, svalicete me stara u grob s tugom.’ Pa sad, ako odem slugi tvojemu, ocu nasemu, a mladic ne bude sa mnom – jer je dusa onoga vezana za dusu… ovoga! – i vidi otac moj da nema sa mnom mladica, on ce umreti, te ce sluge tvoje svaliti starog slugu tvoga, oca nasega, s tugom u grob. Ja, sluga tvoj, uzeh mladica od oca, i rekoh mu: Ako ti ga ne dovedem natrag, i ne stavim pred tebe, neka padne gnev tvoj na mene do kraja zivota moga.’ Pa neka ja budem sluga tvoj umesto mladica… Da! Sluga, gospodaru… A mladic neka ide sa bracom svojom. Kako da idem ocu bez mladica? Ne bih mogao da podnesem jade koji bi mi oca zadesili.” Josif nije mogao vise da se uzdrzava i skriva.[22] Zapovedio je svima da izadju napolje; cak niko od poverljivih i domacih nije bio kada se pokazao braci. Kada su se svi udaljili, Josif je briznuo u plac i povikao braci: “Ja sam Josif!… Je li mi otac jos u zivotu?” Braca se potpuno zbunise. Nisu mogli da mu odgovore. A Josif im rece: “Pridjite mi blize.” I pridjose mu. “Ja sam Josif”, ponovi on, “ja sam brat vas kojeg ste prodali u Egipat. Nemojte zaliti sto ste me prodali ovamo… da vas to ne bi uznemiravalo i mucilo! Bog me je poslao ovamo radi vaseg spasenja. Vec je dve godine glad na zemlji, a jos ce pet godina biti glad, i uzalud ce ljudi do tada orati zemlju, i zetve do tada nece biti. Bog me je poslao pred vama da vam pripremim skloniste na zemlji i prehranim vasu brojnu porodicu. Niste me vi prodali ovamo: ovamo me je poslao Bog, ucinio da postanem kao otac faraonu, gospodar nad celim njegovim domom i staresina nad svom egipatskom zemljom. Vratite se brze ocu mojemu i recite mu: ‘Evo sta ti govori sin tvoj Josif: ‘Bog me je postavio za gospodara Egipta, dodji kod mene, ne oklevaj. Sedeces u zemlji gesemskoj, bices blizu mene, ti, i sinovi tvoji, i ovce tvoje, i goveda tvoja, i sva stada tvoja. I ja cu ti slati hranu onde, jer ce jos pet godina biti glad.’ A eto svojim ocima vidite, i Venijamin, brat moj, svojim ocima vidi da vam ja iz usta ovo govorim. Kazite ocu mojemu o svoj slavi i vlasti koji su mi dati u Egiptu, koje ste svojim ocima videli. Pohitajte i dovedite oca mojega ovamo.” Tada pade oko vrata Venijaminu, zagrli ga i plaka, i Venijamin zagrli brata, i plaka. Zatim izljubi svu bracu svoju i isplaka se na njima. Tek tada se otvorise njihova usta, dotad zapecacena strahom i nevericom, i otpocese razgovor sa Josifom.

U faraonovu kucu je stigao glas da su dosla Josifova braca. Faraon se obradovao; obradovali su se i svi njegovi dvorani. Faraon rece Josifu: “Kazi braci svojoj: ‘Ovo ucinite – napunite vrece svoje zitom, pa idite u zemlju hanansku, uzmite oca svojega i sve sto imate i preselite se ovamo, kod mene. Bogatstva Egipta otvorena su za vas.'” Josif je poklonio svakom bratu po dve haljine, a Venijaminu je dao petoro haljina i trista zlatnika. Svom ocu poslao je mnoge darove na deset magaraca, i deset magaraca natovarenih zitom ocu za put. Tako je darivao svoju bracu, i otpravio ih na put: Na rastanku im je rekao: “Nemojte se svadjati usput.” Ovakav savet je bio preko bio potreban raspustenim vaspitanicima pustinje. Naravno, oni su mu sada dali odredjeni znacaj, pamtili su ga i drzali se njega.

Jakovljevi sinovi su se vratili u hanansku zemlju, svome ocu. Rekli su mu: “Sin tvoj Josif je ziv; upravo on upravlja svom zemljom egipatskom.” Ove reci su zaprepastile Jakova. Nije im poverovao. Uveravali su ga, kazivali doslovno sve Josifove reci. No kada je starac video bogate darove i kola koja je Josif poslao po oca, tada je oziveo njegov duh. Tada im je Jakov rekao: “Najvaznije je da je Josif ziv! Idem da ga vidim pre nego sto me smrt ugrabi.”

Patrijarh je krenuo sa svim ukucanima, sa svim sto je imao. Kada je dosao do takozvanog izvora zakletve, prineo je tu zrtvu Bogu.[23] Bog je rekao starcu u nocnom vidjenju: “Jakove! Jakove! Ja sam Bog otaca tvojih. Ne boj se preseljenja u Egipat, jer cu onde uciniti od tebe narod velik. Ja cu ici s tobom u Egipat, i ja cu te izvesti otuda, i Josif ce svojim rukama sklopiti oci tvoje.”

Pri preseljenju u Egipat Jakovljeva porodica, racunajuci i Josifa i njegove sinove, imala je sedamdeset pet dusa muskog pola. Kada su dosli u gesemsku zemlju, Jakov je poslao Judu da javi Josifu da je stigao. Josif je zapovedio da upregnu zapregu u kola. Zatim je krenuo u susret starom ocu u Gesem. Kada ga je video, pao mu je oko vrata i dugo plakao na njegovom vratu. Jakov rece Josifu: “Sada mi nije zao da umrem, jer sam te video – ti si jos ziv!” Kada je cela porodica stigla u Egipat, Josif je rekao braci: “Idem da javim faraonu da ste stigli, ali cu reci: ‘Braca moja i sav dom oca mojega iz zemlje hananske dodjose k meni. Oni su pastiri: time se mi bavimo od davnina. Doterali su ovamo i stada svoja.’ A kad vas faraon pozove i upita cime se bavite, recite mu: ‘Mi smo sluge tvoje, od detinjstva i sada gajimo stoku; to su radili i ocevi nasi’, da bi vam rekao: ‘Nastanite se u Gesemu arabijskom.'” Taj najbolji deo plodne zemlje, veoma pogodan za stocarstvo, nikada pre nije bio naseljen. Pismo govori da je patrijarhova porodica naseljena u zasebnu i nenaseljenu zemlju zbog nekog praznoverja Egipcana da su stocari necisti. Josif je izvestio faraona: “Moj otac i braca sa svojim stadima stigli su iz hananske zemlje, i evo ih u zemlji gesemskoj.”[24]

Zatim je odabrao petoricu brace i izveo ih pred faraona. Faraon upita bracu Josifovu: Cime se bavite?” Oni odgovorise: “Mi, sluge tvoje, gajimo ovce, time se bavimo od detinjstva, time su se bavili i ocevi i praocevi nasi. Danas smo dosli da boravimo u zemlji tvojoj, jer u zemlji hananskoj hara glad i tamo nema pase za stada nasa. Dozvoli slugama tvojim da se nasele u zemlji gesemskoj.” Faraon odgovori, obracajuci se Josifu: “Otac tvoj i braca tvoja dodjose tebi. Ti upravljas celom zemljom egipatskom; naseli ih na najboljem mestu. Neka se nasele u zemlju gesemsku. Ako medju njima ima sposobnih ljudi, postavi ih za staresine nad stadima mojim.” Josif je kasnije doveo i Jakova pred faraona. Starac je blagoslovio egipatskog cara. Faraon je upitao Josifa koliko starac ima godina. “Imam sto trideset godina” – odgovori starac – “nemam mnogo godina, no zivot je moj bio pun nesreca, i necu ziveti onoliko koliko su ziveli ocevi moji.” Starac opet blagoslovi cara, i ode od njega. Josif je ucinio sve kako mu je faraon zapovedio i naselio je svog oca u gesemsku zemlju. Cesto je voljeni sin posecivao svog starog oca i donosio mu sve sto mu je bilo potrebno za izdrzavanje.

Veoma zanimljive pojedinosti o drustvenom uredjenju Egipta za vreme Josifa sacuvane su u Knjizi postanja. U tim pojedinostima vidi se kako su nastale prvobitne drzave, kako su ljudi prelazili iz stanja divlje slobode u polozaj podanistva, kako je to podanistvo u pocetku bilo nepotpuno, i vise je licilo na patrijarhalnu potcinjenost, kako je kasnije preslo u potpuno podanistvo; tu se, najzad, vidi da je mudri, sveti Josif bio osnivac samodrzacke ili monarhisticke vlasti u Egiptu. Tadasnji faraonov dvor, koliko god predstavljao neku velicinu i raskos, nije jos uspeo da izbegne patrijarhalnu jednostavnost: njegov najvisi dvoranin licno prodaje zito, drugi dvoranin nosi korpe zita na svojoj glavi, treci sopstvenim rukama cedi sok iz grozdja u carsku casu, i to svakog dana, a ne samo kad je svecani pir. Egipat je tada imao mali broj stanovnika, i zato je cela plodna oblast Gesem bila nenaseljena, a stanovnici gradova su imali mogucnost da se bave zemljoradnjom i stocarstvom.

Knjiga postanja odise mladoscu politickog sveta. Pripovedanje bogonadahnutog pisca te knjige, Mojsija, svojom prirodnoscu prenosi pazljivog citaoca u daleku, svetu drevnost, ka onim ljudima koji su ziveli u cudesnoj jednostavnosti, ka tek zapocetom zivotu, dalekom od svake slozenosti. A kako su taj zivot i ta jednostavnost puni sile! Ko se cesto pogruzava u sagledavanje biblijskih prica, taj ce svakako osetiti u svojoj dusi narocit, neobican utisak: miris neke svezine, mladosti, slican dahu prelepog letnjeg jutra. Dusa se pomladjuje od pazljivih pogleda na mladost sveta, od razgovora sa mladim svetom; njene sile postaju svezije, jace, kao sto duh starog coveka postaje zivlji u drustvu sa decom. Prijatno je nasladiti se svezinom mladog sveta, odmoriti se u njoj od utisaka savremenog, starackog, raspadajuceg.

Strasna glad je i dalje trajala. Narocito je pogadjala Egipat i Palestinu. Niko u tim zemljama nije imao zita. Jedini je Josif ranije stvorio zalihe. Nije ostalo ni zlata ni srebra u tim dvema zemljama – sav novac je presao u Josifove ruke, a on ga je stavio u faraonovu drzavnu kasu. Ta kasa je, moramo to istaci, bila u samoj kuci egipatskog faraona. Egipcani nisu imali novac, a zito im je bilo potrebno – zato su prodali faraonu najpre svoju stoku, zatim zemlje, a na kraju i same sebe. To je pocetak potpunog ropstva u Egiptu. Jedino su svestenici uspeli da sacuvaju svoju zemlju zato sto su dobijali zito od faraona besplatno, kao milostinju. Kada su godine gladi prosle, i kada su Egipcani potpuno predali faraonu i svoju zemlju i sebe, Josif im je dao za setvu seme, s tim da petinu roda obavezno daju u drzavnu kasu. Tu prvi put uvedenu meru vracanja duga, kao i sam zaokret vlasti, narod novonastale samodrzacke drzave prihvatio je sa zadovoljstvom i blagodarno. “Ti si nam zivot sacuvao”, govorili su Egipcani Josifu, “ti si dobrotvor nas, bicemo robovi faraonu.” Pisac Knjige postanja istice da je ta obaveza davanja petine ostala nepromenjena i u njegovo vreme, to jest cetiri veka kasnije. Iz dela mnogo kasnijih pisaca, Herodota i Diodora, ocito je da se taj nacin ubiranja poreza nije prekidao do njihovog vremena, ocito je da je zemlja u Egiptu bila vlasnistvo egipatskih careva. Prihodi egipatskih careva od zemlje, govori Diodor, bili su u toj meri dovoljni da faraon nije imao potrebe da uvodi narodu bilo kakvu drugu obavezu davanja.[25] U toj odluci vidi se josifov duboki, svetli um, njegova neuobicajena sposobnost za upravljanje, sposobnost koja se otkrila u njemu jos od mladosti, i koju su tako brzo i pravedno primetili i strazarski zapovednik i tamnicar. On je uveo veliku obavezu davanja, ali ta obaveza je izuzetno podesna za davan>e zbog samih prirodnih osobina tog dela Egipta. A koja 6i obaveza davanja bila primerenija plodnom delu Egipta od obaveze davanja u zitu? Nije bilo tesko podnositi tu obavezu tamo gde je uobicajeni prinos veoma veliki, Tako skupljene kolicine zita sa polja smestenih kraj plovne reke, a takva su sva egipatska polja uz obalu Nila, nije bilo tesko dopremati u gradove, u kojima su i sama skladista za zita takodje kraj same reke; neizvrsene obaveze davanja, moguce u nerodnim godinama, nije bilo tesko nadoknadjivati u godinama veoma velikih prinosa. Ako neke prinose u svetu mozemo nazvati veoma velikim, onda su to pre svega prinosi sa egipatskih njiva. Luke na samoj reci pruzale su izuzetno povoljne uslove za promet zita. Kasnije, kada su osnovane luke i na Sredozemnom moru, na cijim je obalama ziveo sav prosveceni i trgovacki svet tog vremena, Egipat je postao zitnica tog dela sveta, i bio je njegova zitnica sve dotle dok je Sredozemno more bilo njegovo srediste; a ono je bilo srediste obrazovanog i aktivnog sveta skoro do najnovijih vremena, skoro kroz celokupni zivot sveta. Josifovauredba imala je izuzetnu opravdanost i pored sve svoje skromnosti: zato je i bila dugovecna. Samo vreme uvazava mudru drzavnu odluku, i kroz mnoga stoleca cuva je u neprikosnovenoj, za drzave toliko blagotvornoj nepromenjivosti. Kroz to javno drzavno dobro delo josif je ojacao i uredio faraonovu vlast, obezbedio novu drzavu kapitalom i stalnim, obilnim prihodima.

Sedamnaest godina proveo je Jakov u Egiptu. U sto cetrdeset sedmoj godini osetio je da se priblizava vreme da umre. Nekoliko dana pred smrt dozvao je svog ljubljenog sina Josifa i rekao mu: “Ucini mi milost i istinu, nemoj da me sahranis u Egiptu. Zelim da lezim kod svojih otaca! Iznesi me iz Egipta i sahrani me u njihov grob.” Nosen verom, a ne nekom sitnom, zemaljskom zeljom, nadahnuti starac zavetuje da njegovo telo prenesu u Palestinu i da ga sahrane u hevronskoj oblasti. Tako objasnjava to zavetovanje sveti apostol Pavle, i kaze da je te duboko tajanstvene reci starac izgovorio po nagovoru neba.[26] Sveti sin obecava da ce sveto ispuniti volju svetog oca. Jakov je zamolio sina da obecanje potvrdi zakletvom. Josif je dao zakletvu. Tada se Jakov poklonio preko uzglavlja svoje postelje na vrh Josifovog zezla. Zezlo je bilo u rukama velikasa ili po tadasnjem obicaju, ili kao znak visokog polozaja.

Nedugo posle ovoga, Josifu su javili da mu je otac veoma bolestan.[27] Sa dvojicom svojih sinova, Manasijom i Jefremom, krenuo je ocu, koji je vec bio na samrti. Potpuno onemocalom, iscrpljenom starcu su rekli: “Evo sin tvoj Josif ide k tebi.” Starac je pribrao sve svoje preostale snage i seo na postelju. Je li ga okrepila ljubav prema sinu, ili ga je u tom trenutku osenila blagodat? Umirao je, i u isti cas oziveo zivotom bozanskog nadahnuca. Cesto se u Bozijim izabranicima covekovom prirodnom dejstvu prikljucuje natprirodno dejstvo Svetog Duha. To mocno dejstvo izvodi coveka iz njegovog uobicajenog stanja i cini ga Bozijim orudjem. Takvi su bili Josifovi predsmrtni trenuci. Kada je Josif usao kod oca, otac je rekao sinu: “Bog svemoguci javi se meni u Luzu, u zemlji hananskoj, i blagoslovi me, i rece mi: ‘Ucinicu da narastes i namnozis se; i ucinicu od tebe mnostvo naroda i dacu zemlju ovu semenu tvojemu nakon tebe da je njihova doveka.’ Sada, dakle, dva sina tvoja, sto ti se rodise pre mog dolaska u Egipat, neka budu moji. Jefrem i Manasija, kao Ruvim i Simeun, neka budu moji. A sinovi koje rodis posle njih neka budu tvoji, i neka se po imenu brace svoje zovu u nasledstvu svojemu. Mati tvoja Rahilja je umrla u zemlji hananskoj kada sam isao iz Mesopotamije i priblizavao se Eufratu, a to je Vitlejem. I sahranih je na putu prema Eufratu.” Kada je video Josifove sinove, Jakov zapita: “Ko su ovi?” Josif odgovori: “Ovo su sinovi moji, koje mi Bog dade ovde.” A Jakov rece: “Dovedi ih meni da ih blagoslovim.” Patrijarhove oci su bile oslabile zbog starosti, te nije mogao dobro da vidi. Kada mu je Josif priveo svoje sinove, on ih je zagrlio i celivao. Zatim je rekao Josifu: “Nisam se nadao da cu videti lice tvoje, a gle, Bog mi dade da vidim i decu tvoju.” Josif ih odmace od starcevih kolena, i oni mu se poklonise do zemlje. Josif ih uze obojicu, Jefrema sa svoje desne strane, a sa Izrailjeve leve; Manasiju pak sa svoje leve strane, a sa Jakovljeve desne, i tako ih ponovo primace starcu. Nadahnuti starac pruzi ruke da ih blagoslovi i namesti ruke u obliku krsta tako sto svoju desnu ruku stavi na glavu Jefremu, a levu na glavu Manasiji. Ovo je prvi put da se pri blagoslovu pojavljuje krsni znak, uobicajeni znak blagoslova u novozavetnoj Crkvi. Sveti patrijarh poce da govori: “Bog, kojemu su svagda ugadjali oci moji Avram i Isak, Bog koji me je stitio i pomagao mi otkako sam postao do danasnjega dana, koji me je izbavljao iz svakog zla, da blagoslovi decu ovu i da se po mojemu imenu i po imenu otaca mojih Avrama i Isaka prozovu, i da se namnoze na zemlji!” Josifu nije bilo pravo sto je starac stavio desnu ruku na Jefrema, pa je uzeo ocevu ruku da je prebaci sa Jefremove glave na Manasijinu glavu, i onda rekao: “Ne tako, oce, ovo je prvenac – stavi desnu ruku njemu na glavu.” Ali otac ne htede da to ucini. “Znam” rece on, “znam, sine moj, i od njega ce postati narod, i on ce biti velik, ali ce mladji brat biti veci od njega: potomstvo njegovo bice veliko mnostvo naroda.” On ih opet blagoslovi i rece: “Tobom ce Izrailj blagosiljati, govoreci: ‘Bog neka ucini sa tobom ono sto je ucinio sa Jefremom i Manasijom.'” A Josifu rece: “Evo, ja cu skoro umreti, ali ce Bog biti sa vama i vratice vas iz ove zemlje u zemlju otaca vasih. U toj zemlji dajem ti jedan deo vise nego braci tvojoj, deo koji sam uzeo od Amorejaca macem i lukom mojim.” Rec duhonosnih ljudi, primecuje jedan veliki ucitelj asketizma,[28] slicna je reci starog Jakova: oni svojom recju predaju slusaocima duhovnu silu koja zivi u njima i koju su zadobili u borbi protiv greha, u pobedama nad nevidljivim Amorejcima – porocnim pomislima i osecanjima.

Cas smrti svetog patrijarha se priblizavao. U tom predsmrtnom casu izlio se na njega obilno Sveti Duh, i potpuno ovladao njime. U tim poslednjim trenucima zemaljskog zivota, u kojima je dusa bila spremna da izadje iz oronulog tela, sisao je Duh Boziji, zaustavio odvajanje i izlio blagodatni zivot u dusu koja odlazi, u telo koje ostaje. Patrijarh je umirao, ali i oziveo zivotom buduceg veka. Starac je zatrazio da svi njegovi sinovi bez odlaganja dodju kod njega. Istog trena oni su se sabrali oko njega.[29] On je jos sedeo na postelji. Kada su se sinovi skupili, Jakov im je saopstio nadahnuto, prorocko zavestanje. To zavestanje odise mladalackom snagom i poezijom, vecnom mladoscu stanovnika neba i njihovom svetom poezijom. Tu nema coveka! Tu je coveciji jezik bio samo orudje. Upravo tako se cuje Bog koji govori. Upravo tako se cuje Bog koji je izrekao svoju volju i ima vlast da upravlja buducim sudbinama ljudi i njihovog dalekog potomstva! Patrijarhovo zavestanje je nebeska pesma koju Sveti Duh peva da je vasceli svet cuje. Ta pesma navestava svetu Iskupitelja, a narodima, potopljenim u idolosluzenje, da ce ih ozariti svetlost hriscanstva. “Skupite se”, rece umiruci starac svojim sinovima, rece gotovo vec iz onoga veka, “skupite se da vam kazem sta ce biti do kraja.” Skupite se, sinovi Jakovljevi, poslusajte me, poslusajte Izrailja, poslusajte oca svoga. Ruvim je izgubio prava prvenca zato sto je ugadjao culima; nisu ih dobili Simeun i Levije. Njihovu sklonost ka prolivanju krvi pogodilo je prokletstvo, njihovo potomstvo osudjeno je da se raseje po plemenima ostale brace. Nad Judom se siroko otvorilo sve obilje blagoslova: obecana mu je drustvena moc, znamenitost, prvenstvo medju bracom, narocito je njemu predodredjeno da bude praotac Spasitelja, koji je – javlja prorok starac – “nada naroda.” Nadahnuti starac je blagoslovio sinove, svakoga ponaosob, po staresinstvu. Kada je stigao do Josifovog imena, on je ponovo prizvao na njega i na njegovo potomstvo blagoslov neba i zemlje. Predano i silno izrazen je taj blagoslov u onom napretku koji je kasnije pratio Josifovo mnogobrojno potomstvo.

Cim se prorocko zavestanje zavrsilo, Jakovljeva rec postaje drukcija: vise ne odusevljava njeno ushicenje, zanos, nebeska velicina. Ona lici na telo bez duse. Bog je do malocas govorio kroz usta starca, i sad je prekinuo svoje tajanstveno ucenje: zamuknuo je nadahnuti prorok, pocinje iznemoglo da govori umiruci starac: “Sahranite me”, bile su poslednje Jakovljeve reci, “u pecini koja je na njivi Efrona Hetejina. Onde su sahranjeni Avram i Sara, onde su sahranjeni Isak i Reveka, onde sahranih Liju.” Jakov izgovori ovo, podize noge na postelju, i ispusti dusu. “I pribran bi k rodu svojemu”, govori Pismo, k onim svetim pravednicima koje je zemlja proizvela i vaspitala za nebo, koje je ona vec predala u vecnost.

Kada je video da je Jakov umro, Josif je pao na lice svog oca, celivao lice, usta, zapecacena smrcu, i kvasio to lice mnogim suzama.[30] Zapovedio je svojim slugama lekarima da po egipatskim obicajima spreme telo za sahranu. Lekari su cetrdeset dana spremali telo na nacin koji sprecava njegovo truljenje. Ceo Egipat ucestvovao je u Josifovoj zalosti: sedamdeset dana oplakivali su Egipcani smrt svetog starca, rodonacelnika izrailjskoga. Cim su prosli dani zalosti, Josif je izmolio faraona da mu dozvoli da ispuni ocev zavet i svoje obecanje na koje mu se zakleo: da ce dragoceno telo pravednika sahraniti u hananskoj zemlji. Faraon je izrazio zelju da odlazak njegovog miljenika u hanansku zemlju ima sva obelezja putovanja prvog egipatskog velikasa. Ceo dvor egipatskog cara, svi velikasi pratili su Josifa; uz njih je islo mnostvo kola i konjanika. Isli su svi Jakovljevi sinovi, svi njegovi unuci koji su bili sposobni da putuju. Kada su stigli do mesta sahrane, odali su pocast svetom telu time sto su sedam dana bili u velikoj zalosti. Tako kaze Pismo. Zato su polju na kome se brojni skup zaustavio i bio u velikoj zalosti stanovnici te zemlje dali naziv zalost egipatska.

Josif je ispunio svoje obecanje i vratio se u Egipat. A njegovu bracu nije napustao nespokoj zbog onog zla koje su mu ucinili. Pomisljali su da je brat velikas zlopamtiv i da ce im se osvetiti, a ta cista, sveta dusa bila je spremna jedino za milost! Misleci da Josif nije hteo da im se osveti da ne bi pomutio mir starog oca i da odlaze osvetu do pogodnog trenutka, oni su mu prisli i rekli: “Otac tvoj pred smrt zapovedi: ‘Ovako kazite Josifu: ‘Oprosti braci svojoj bezakonje i greh, sto ti napakostise; oprosti im bezakonje radi Boga otaca tvojih.”1 Dok su to govorili, Josif je plakao. Zatim su pali pred njega i rekli mu: “Evo, sluge smo tvoje!” Velikodusni Josif, dostojan blagoslova zemlje i neba, dostojan blagoslova vascelog hriscanskog roda, blagoslova svih koji citaju pripovest o njegovim poucnim delima, odgovorio je braci: “Ne bojte se, zar sam ja umesto Boga? Vi ste mislili zlo po mene, ali je Bog mislio dobro. I ispunila se odluka Njegova: mnostvu ljudi pruzena je hrana, sacuvan im je zivot. Ne bojte se: ja cu hraniti i vas i vase porodice.” Ziva vera u Boga i gledanje cistim duhovnim okom Bozijeg promisla uznose coveka iznad svih nesreca, iznad strasne dusevne nesrece: zlopamcenja i osvete.

Knjiga postanja ne govori o daljim okolnostima Josifovog zivota: verovatno je njegov zivot protekao u tisini i nenarusivoj sreci. Pismo samo kaze da je preostale dane svog zivota Josif proveo u Egiptu, da je video Jefremove unuke, Mahirove sinove (Mahir je najstariji Manasijin sin), i da je umro u sto desetoj godini. Odlazeci u vecnost, zavetovao je svoje: “Ja cu skoro umreti, ali ce vas Bog zacelo pohoditi, i izvesce vas iz ove zemlje u zemlju za koju je obecao da ce vam je darovati. Tada ponesite i moje kosti odavde u zemlju obecanu.” Rece ovaj zavet i pocinu. Njegovo telo, zasticeno od truljenja, polozili su u sanduk, pripremljeno da bude preneto onako kako je on zavetovao. Tri veka cekalo je Josifovo telo na prenos, za koji je zavet bio dat i primljen sa tolikom verom.

Neka umrem i budem sahranjen u Egiptu, zemlji mog priselnistva. Ne ostavljam ovaj zavet mojoj deci, ja – bez dece – ostavljam ovaj zavet rodu mome, da se preseli u zemlju obecanu i prenese onamo sa sobom i moje telo. Decom i rodom nazivam pomisli koje se radjaju u mom umu i osecanja koja se radjaju u mom srcu. Deco moja! Rode moj! Ostavite gesemsku zemlju, njene bujne pasnjake, podesne jedino za uzgoj stoke. Preselite se iz Egipta, iz ovog zemaljskog sveta, u kome vladaju telo i greh, preselite se na nebo! Moje telo neka na vreme sidje u zemlju, od koje je i uzeto. A kada, podignuto trubom vaskrsenja, ustane iz smrtnog sna, vi, pomisli i osecanja moja, okriljeni Duhom, uznesite vaskrslo telo na nebo! Bog je obecao nebo celom coveku. i njegovoj dusi i njegovom telu! Da! Doci ce vreme, posetice Bog coveka, sabrace njegovo telo rasuto u prah, pomesano sa zemljom, ozivece On to telo. I ako su covekove pomisli i osecanja dostojni neba, ako su pomazani, zapecaceni Duhom, onda ce se i telo izmeniti, proslaviti, dobiti krila, i zajedno sa dusom uzleteti u nebo.


NAPOMENA:

1. Prepodobni Jefrem Sirin, crkveni pisac iz IV veka, sastavio je kazivanje o prekrasnom Josifu u knjizevnoj formi tog vremena. Ova pripovest cita se po uredbi crkvenog tipika na jutrenju u utorak Strasne sedmice.

2. Blagodarenje Bogu cini deo umnog monaskog delanja i sastoji se u blagodarenju i slavoslovljenju Boga za sve sto se desava, i prijatno i zalosno. To umno delanje zapovedili su apostoli u ime Gospodnje: Na svemu zahvaljujte – rekao je apostol – jer je ovo volja Bozija za vas u Hristu Isusu (1 Sol 5, 18). Umno delanje blagodarenja objasnjeno je izuzetno dobro u odgovorima prepodobnog Varsanufija Velikog.

3. Post 32.

4. Post 32,10.

5. Post 33.

6. Post 34, 35.

7. Post 37.

8. Vidi: Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, glava 10, Dobrotoljublje,tom 1. Ovog misljenja drze se i svi ostali sveti oci.

9. U izvorniku: Ps 1, 19! Vidi: Ps 33, 18.

10. Post 37.25.

11. Mt 26,15.

12. Post 39

13. Post 40.

14. Post 41.

15. Porro ab Aegiptiis didicimus, quod in lingua eorum resonet: Salvator mundi, S. Hieronimi. Liber de nominibus hebraicis

16. Jn 6.

17. Beleske moskovskog mitropolita Filareta na Postanje

18. Post 42.

19. Post 43.

20. Ps 22, 5.

21. Post 44.

22. Post 45.

23. Post 46.

24. Post 47.

25. Beleske moskovskog mitropolita Filareta na Postanje.

26. Jevr. 11, 12

27. Post. 48

28. Sveti Isak Sirijski, Slovo 1.

29. Post 49.

30. Post 50.

%d bloggers like this: