O ISTINSKOM I LAŽNOM SMIRENOUMLjU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O ISTINSKOM I LAŽNOM SMIRENOUMLjU

Niko da vas ne obmanjuje toboznjom poniznoscu,[1] rekao je sveti apostol Pavle.

Istinsko smirenoumlje sastoji se u poslusanju Hristu i u drzanju iste misli koja je i u Hristu.[2]

Istinsko smirenoumlje je duhovno znanje. Ono je dar Boziji; ono je dejstvo Bozije blagodati u covekovom umu i srcu.

Smirenoumlje moze biti i svojevoljno: njega gradi za sebe slavoljubiva dusa, dusa sablaznjena i obmanuta laznim ucenjem, dusa koja zavarava samu sebe, koja iste lazni svet, dusa koja se potpuno ustremila prema zemaljskom napredovanju i zemaljskim nasladama, dusa koja je zaboravila na vecnost, na Boga.

Svojevoljno smirenoumlje, smirenoumlje vlastite izrade, sastoji se od bezbrojnih raznovrsnih lukavstina kojima ljudska gordost nastoji da ulovi slavu smirenoumlja od zaj:lepljenog sveta, od sveta koji voli svoje, od sveta koji velica porok kada je porok zaodeven u masku vrline, od sveta koji mrzi vrlinu kada vrlina izlazi pred njegove oci u svojoj svetoj jednostavnosti, u svetoj i nepokolebivoj pokornosti Jevandjelju.

Nista tako nije neprijateljsko Hristovom smirenju kao svojevoljno smirenoumlje, koje je odbacilo poslusanje Hristu i pod velom licemernog sluzenja Bogu svetogrdno sluzi satani.

Ako budemo neprestano promatrali svoj greh, ako se budemo starali da ga detaljno osmotrimo, necemo naci u sebi nikakve vrline, necemo naci smirenoumlje.

Istinskim smirenjem prikriva se istinska, sveta vrlina: tako celomudrena devojka pokriva velom svoju lepotu, tako se svetinja Nad svetinjama pokriva zavesom od ociju naroda.

Istinsko smirenoumlje je jevandjelski karakter, jevandjelsko raspolozenje srca, jevandjelski nacin misljenja.

Istinsko smirenje je bozanska tajna: ona je nedostupna ljudskom saznanju. Ta najveca premudrost telesnom razumu izgleda kao ludost.

Bozansku tajnu smirenja otkriva Gospod Isus svom vernom uceniku, koji je uvek tu kraj Njegovih nogu i pazljivo slusa Njegove zivotvorne reci. I otkrivena ona ostaje skrivena: ona je neiskaziva recju i jezikom zemaljskim. Ona je za telesni razum nesaznajna; nesaznajno se saznaje duhovnim umom, i, saznato, ostaje nesaznajno.

Smirenje je nebeski zivot na zemlji.

Blagodatno, divno vidjenje velicine Bozije i neizbrojivih dobrih dela Bozijih ucinjenih coveku, blagodatno poznanje Iskupitelja, drzanje iste misli koja je i u Hristu praceno samoodricanjem, vidjenje pogibeljnog bezdana u koji je pao rod ljudski – to su nevidljivi znaci smirenja, to su prednje odaje one duhovne palate koju je Bogocovek sazdao.

Smirenje ne vidi sebe smirenim. Suprotno ovome, ono vidi u sebi mnostvo gordosti. Ono se brine o tome da pronadje sve njene ogranke; trazeci ih, uvidja da jos mnogo mora da trazi.

Prepodobni Makarije Egipatski, kojeg je Crkva, zbog nadmocnosti njegovih vrlina, posebno zbog dubokog smirenja, nazvala velikim, otac znamenonosni i duhonosni, rekao je u svojim uzvisenim, svetim, tajanstvenim besedama da i najcistiji i najsavrseniji covek ima u sebi nesto gordo.[3]

Taj ugodnik Boziji dostigao je najvisi stepen hriscanskog savrsenstva, ziveo u vremenu koje je obilovalo svetima, video najveceg jeromonaha, Antonija Velikog – i rekao da nije video nijednog coveka koji bi se potpuno i u doslovnom smislu reci mogao nazvati savrsenim.[4]

Lazno smirenje vidi sebe smirenim: smesno i zalosno tesi se tim varljivim, dusepogubnim prizorom.

Satana se pretvara da je svetli andjeo; njegovi apostoli se pretvaraju da su apostoli Hristovi;[5] njegovo ucenje uzima izgled Hristovog ucenja; stanja koja on stvara tako sto sablaznjuje dobijaju izgled duhovnih, blagodatnih stanja; njegova gordost i slavoljublje, pomocu kojih ta stanja stvaraju samoobmanu i prelest, uzimaju izgled smirenja Hristovog.

Ah, kuda se skrivaju od nesrecnih sanjara, od sanjara bedno zadovoljnih sobom, svojim stanjima samoobmanjivanja, od sanjara koji uobrazavaju da se nasladjuju i da su srecni, kuda se skrivaju od njih reci Spasiteljeve: Blazeni koji placete sada, blazeni koji ste gladni sada i: Tesko vama koji ste siti sada, tesko vama koji se smijete sada[6].

Pogledaj pazljivije, pogledaj nepristrasno dusu svoju, najljubljeniji brate! Ne prilici li joj pokajanje vise od nasladjivanja! Ne prilici li joj da place na zemlji, u ovoj dolini suza, odredjenoj upravo za plac, vise od izmisljanja za sebe prevremene, sablaznjive, besmislene, pogubne naslade!

Pokajanje i plac zbog grehova pruzaju vecno blazenstvo: to je izvesno; to je pouzdano; to je Gospod objavio. A sta tebe sprecava da se pogruzis u ta sveta stanja, da ostajes u njima; zasto izmisljas sebi naslade, castis sebe njima, zadovoljavas se njima, njima ubijas u sebi blazenu glad i zedj za pravdom Bozijom, blazeno i spasonosno zaljenje zbog svojih grehova i zbog gresnosti?

Glad i zedj za pravdom Bozijom svedoci su siromastva duhom: plac je izraz smirenja, glas smirenja. Odsustvo placa, nasicivanje samim sobom i nasladjivanje svojim prividno duhovnim stanjem izoblicava gordost srca.

Uplasi se da zbog praznog, sablaznjivog nasladjivanja ne nasledis vecnu tugu, jer nju je Bog obecao onima koji su svojevoljno i protivno volji Bozijoj siti sada.

Slavoljublje .i ceda njegova, ta lazna duhovna nasladjivanja, delatna u dusi koju pokajanje nije prozelo, stvaraju privid smirenja. Taj privid dusa prihvata kao istinsko smirenje. Privid istine zauzima hram duse, zagradjuje samoj Istini sve ulaze u duhovni hram.

Avaj, duso moja, od Boga sazdani hramu istine, cim primis u sebe privid istine, cim se poklonis lazi, a ne Istini, ti postajes bogomolja neznabozacka!

U neznabozackoj bogomolji utvrdjen je idol: privid smirenja. Privid smirenjaje najstrasniji vid gordosti. Gordost se tesko izgoni i kada covek priznaje da ona jeste gordost; no kako da je izgoni kada misli da upravo ona jeste njegovo smirenje?

Kakav zalosni uzas opustosenja vlada u toj neznabozackoj bogomolji! U toj neznabozackoj bogomolji siri se miris sluzenja idolima, pevaju se pesme koje uveseljavaju ad. Tamo dusevne pomisli i osecanja jedu zabranjeno jelo idolskih zrtava, opijaju se vinom pomesanim sa smrtonosnim otrovom.

Neznabozacka bogomolja, taj stan idola i svega necistog, nije dostupna ni za Boziju blagodat, za duhovne darove, ni za kakvu istinsku vrlinu, ni za jednu jevandjelsku zapovest.

Lazno smirenje toliko zaslepljuje coveka da ga primorava da misli da je smiren, da to nagovestava drugima, cak i da to otvoreno govori i glasno propoveda.[7]

Zestoko nam se podsmehuje laz kada, obmanuti njom, priznajemo nju za istinu.

Blagodatno smirenje nije vidljivo, kao sto nije vidljiv ni njegov davalac – Bog. Smirenje zaklanjajucutanje, jednostavnost, iskrenost, neusiljenost, sloboda.

Lazno smirenje uvek ima laznu spoljasnjost: njome se ono predstavlja. Lazno smirenje voli scene: njima ono obmanjuje i druge i sebe.

Smirenje Hristovo zaodeveno je u hiton i rizu,[8] u odezdu najmanje vestacku; pokriveno tom odezdom, ono je za ljude neprepoznatljivo i neprimetno. Smirenje je zalog u srcu, sveto, bezimeno svojstvo srca, bozanska navika koja se neprimetno radja od ispunjenja jevandjelskih zapovesti.[9]

Dejstvo smirenja mozemo uporediti sa dejstvom strasti srebroljublja. Covek zarazen bolescu vere i ljubavi prema propadljivom blagu ne ume da se zaustavi u skupljanju blaga: sto ga vise skuplja, to vise ga zeli, cak postaje nezasit. Sto je bogatiji, to je pred samim sobom siromasniji. Tako i onaj kojeg vodi smirenje: sto se vise bogati vrlinama i duhovnim darovima, to pred sopstvenim ocima postaje oskudniji, nistavniji.

To je prirodno. Kada covek nije okusio najvise dobro, tada njegovo sopstveno, grehom opoganjeno dobro za njega ima vrednost. A kada postane pricasnik Bozijeg, duhovnog dobra, t.ada njegovo sopstveno, sa zlom sjedinjeno ili pomesano dobro pred njim nema vrednost.

Dragocena je za siromaha kesica gotovo bezvrednih bakarnih novcica koje je skupio dugim i iscrpljujucim trudom. Bogatas neocekivano saspe u njegova nedra ogroman brojcistih zlatnika, i siromah sa prezirom baca kesicu onihbezvrednih bakarnih novcica, kao breme koje mu je samo nateretu.

Pravedni, mnogostradalni Jov je pretrpeo teska iskusenja, i zato je udostojen bogovidjenja. Tada je on u bogonadahnutoj molitvi rekao Bogu: Usima slusah o tebi, a sada te oko moje vidi. Kakav se plod razvio u dusi pravednika od bogovidjenja? Zato poricem, i kajem se u prahu i pepelu.[10]

Hoces li da zadobijas smirenje? Ispunjavaj jevandjelske zapovesti: ujedno sa njima useljavace se u tvoje srce – ili: srce ce usvajati – sveto smirenje, tj. svojstva Gospoda naseg Isusa Hrista.

Pocetak smirenja je siromastvo duhom; sredina napredovanja u njemu je mir Hristov, koji je iznad svakog uma i poimanja; kraj i savrsenstvo je ljubav Hristova.

Smirenje se nikada ne gnevi, ne ugadja coveku, ne predaje se tuzi, ne boji se nicega.

Mozes li da se predas tuzi ako si blagovremeno priznao da si dostojan svake nevolje?

Mogu li nevolje da te uplase ako si blagovremeno osudio sebe na nevolje, ako gledas na njih kao na sredstvo svoga spasenja?

Zavoleli su ugodnici Boziji reci razboritog razbojnika, raspetog kraj Gospoda. Navikli su da u svojim nevoljama govore: Primamo po svojim djelima kao sto smo zasluzili; sjeti me se, Gospode, kada dodjes u Carstvu svome.[11] Svaku nevolju oni prihvataju sa priznanjem da su nje dostojni.[12]

Sveti mir ulazi u njihova srca za recima smirenja! On donosi casu duhovne utehe i bolesniku na postelji, i suznju u tamnici, i onome kojeg ljudi gone, i onome kojeg demoni gone.

Casu utehe prinosi ruka smirenja i raspetom na krstu; mir moze da mu donese jedino ocat pomijesan sa zuci.[13]

Smireni je nesposoban da ima zlobu i mrznju: on nema neprijatelja. Ako mu neki covek nanosi uvrede, on vidi u tom coveku orudje pravednosti ili promisla Bozijeg.

Smireni predaje sebe celog volji Bozijoj.

Smireni zivi Bogom, a ne svojim zivotom.

Smireni se kloni uzdanja u samog sebe, i zato neprestano iste pomoc Boziju, neprestano prebiva u molitvi.

Grana koja nosi rod savija se ka zemlji, pritisnuta mnostvom i tezinom svojih plodova. Neplodna grana raste uvis i umnozava svoje neplodne izdanke.

Dusa bogata jevandjelskim vrlinama pogruzava se sve dublje u smirenje, i u dubinama tog mora nalazi dragocene bisere: darove Duha.

Gordost je pouzdan znak da je covek prazan, da je rob strasti, znak duse prema kojoj Hristovo ucenje nije naslo nikakvog pristupa.

Ne sudi o coveku po njegovoj spoljasnjosti; po spoljasnjosti ne zakljucuj da je gord ili smiren. Ne sudite po izgledu, nego po plodovima njihovim poznacete ih.[14] Gospod je zapovedio da poznajemo ljude po onome sto oni rade, po njihovom ponasanju, po posledicama onoga sto rade.

Znam ja obijest tvoju i zlocu srca tvoga,[15] govorio je Davidu brat njegov; no Bog je posvedocio o Davidu: Nadjoh Davida slugu Svoga, uljem svetim mojim pomazah ga.[16] Jer ne gledam na sto covjek gleda: covjek gleda sto je na ocima, a Gospod gleda na srce.[17]

Slepe sudije cesto smatraju smirenim licemera i podlog covekougodnika: on je bezdan slavoljublja.

Suprotno ovome, te neuke sudije misle da je gord onaj koji ne trazi pohvale i nagrade od ljudi, pa stoga i ne puzi pred ljudima, a bas taj jeste istinski sluga Boziji; on je osetio slavu Boziju, koju otkriva jedino smirenje, osetio je smrad slave covecije, i okrenuo od nje i oci i culo mirisa svoje duse.

“Sta znaci verovati?” – upitali su jednog velikog ugodnika Bozijeg. On je odgovorio: “Verovati znaci prebivati u smirenju i milosti.”[18]

Smirenje se uzda u Boga, ne u sebe i ne u ljude, i zato je ono u svom ponasanju jednostavno, otvoreno, nepokolebivo, velicanstveno. Zaslepljeni sinovi sveta nazivajuto gordoscu.

Smirenje ne daje nikakvu vrednost zemaljskom blagu, u njegovim ocima veliki je Bog, veliko je Jevandjelje. Ono stremi njima i ne udostojava propadljivost i sujetu ni paznje ni pogleda. Svetu hladnocu prema propadljivosti i sujetnosti sinovi propadljivosti, sluzitelji sujetnosti, nazivaju gordoscu.

Postoji sveti poklon od smirenja, od uvazavanja bliznjeg, od uvazavanja lika Bozijeg, od uvazavanja Hrista u bliznjem. I postoji poklon porocni, poklon koristoljubivi, poklon covekougodni i ujedno covekomrski, poklon bogoprotivni i bogomrski: njega je trazio satana od Bogocoveka i nudio mu za njega sva carstva sveta i slavu njihovu.[19]

Koliko i danas ima onih sto cine poklone da bi dobili zemaljske povlastice! Ljudi kojima se takvi poklanjaju hvale njihovo smirenje.

Covek ti se poklanja – a ti budi pazljiv i nadgledaj: da li ti se poklanja iz uvazavanja coveka, iz ljubavi i smirenja, ili pak njegov poklon samo razveseljava tvoju gordost, izmamljuje od tebe neku privremenu korist?

O, veliki zemni! pazljivo razmotri: pred tobom puze slavoljublje, laz, podlost! Cim dostignu svoj cilj, one ce ti se narugati, izneverice te prvom prilikom. Milost svoju nikada ne izlivaj na slavoljubivog: koliko je slavoljubivi nizak pred visim od sebe, toliko je bezocan, drzak, necovecan prema nizem od sebe.[20] Poznaces slavoljubivoga po njegovoj posebnoj spremnosti na obmanu, na ljubaznost, na laz, na sve podlo i nisko.

Pilata je uvredilo Hristovo cutanje, koje se njemu ucinilo gordim. Zar meni – upitao je on – ne odgovaras? Ne znas li da imam vlast da te raspnem i vlast imam da te pustim?[21] Gospod je objasnio svoje cutanje otkrivanjem volje Bozije: Pilat je bio samo njeno slepo orudje, iako je mislio da deluje samostalno. Zbog sopstvene gordosti Pilat nije mogao da shvati da je pred njim stajalo svesavrseno smirenje: ocoveceni Bog.

Visoka dusa, dusa sa nadom nebeskom, sa prezirom prema propadljivom blagu sveta, nije sposobna za sitno ugadjanje coveku, za niske poklone. Pogresno nazivas tu dusu gordom, jer ona ne zadovoljava zahteve tvojih strasti. Amane! Postuj blagoslovenu, bogougodnu gordost Mardohejevu! Ta gordost, u tvojim ocima gordost – jeste sveto smirenje.[22]

Smirenje je jevandjelsko ucenje, jevandjelska vrlina, tajanstvena odezda Hristova, tajanstvena sila Hristova. Bog obucen u smirenje javio se ljudima; covek koji se obuce u smirenje postaje slican Bogu.[23]

Ako hoce ko za mnom ici, – objavljuje sveto Smirenje – neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.[24] Ne moze se drukcije biti ucenik i sledbenik Onoga koji se smirio do smrti, do krsne smrti. On je seo sa desne strane Oca. On je Novi Adam, Rodonacelnik svetog naroda izabranih. Vera u Njega ukljucuje u izabrane, izbor prihvata sveto smirenje, pecati sveta ljubav. Amin.


NAPOMENE:

1. Kol 2,18.

2. Flp 2. 5-8.

3. Beseda 7, gl. 4.

4. Beseda 8, gl. 5.

5. 2 Kop 11, 13-15.

6. Lk 6, 21, 25.

7. Podrazavanje, knjiga III, gl. 2.

8. Jn 19, 24.

9. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2.

10. Jov 42, 5, 6.

11. Lk 23, 41, 42.

12. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2.

13. Mt 27, 34.

14. Jn 7, 24 i Mt 7, 16.

15. 1 Cam 17, 28.

16. Ps 88, 21.

17. 1 Car 16, 7.

18. Azbucni paterik, O avi Pimenu Velikom.

19. Lk 4, 7.

20. Lestvica, Pouka 22, gl. 22.

21. Jn 19,10.

22. Knjiga o Jestiri, gl. 47. Aman, Makedonac, bio je miljenik i prvi velmoza persijskog cara Artakserksa. Marhodej je bio Judejac, dvoranin, i, kao duboko pobozan, nije dozvoljavao sebi covekougadjanje, nije puzao pred vladarevim miljenikom. Takvo Marhodejevo ponasanje dovelo je Amana do mahnitosti; pripremio je visoka vesala da bi na njima pogubio njemu mrski izuzetak izopsteg niskopoklonstva. Prevrtljive zemaljske okolnosti su se promenile, iAman je obesen na vesalima koja je bio pripremio za Marhodeja.

23. Sveti Isak Sirijski, Slovo 33.

24. Mt 16, 24

Published in: on Listopad 20, 2008 at 4:31 pm  Komentari isključeni za O ISTINSKOM I LAŽNOM SMIRENOUMLjU  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: