ODNOS HRIŠĆANINA PREMA SVOJIM STRASTIMA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

ODNOS HRIŠĆANINA PREMA SVOJIM STRASTIMA

Jedan veliki podviznik je rekao: “Treba trpeti svoje nedostatke isto onako kako trpimo nedostatke drugih, i biti blag prema svojoj dusi u njenim nemocima i nesavrsenostima. No to ne znaci da se treba prepustati nemaru: treba se usrdno brinuti o ispravljanju i usavrsavanju sebe.”[1]

“Ne zbunjuj se, ne upadaj u nedoumicu” – rekao je jedan sveti otac – “kada primetis da u tebi dejstvuje neka strast. Kada se strast pojavi, tada deluj protiv nje, staraj se da je obuzdas i iskorenis smirenjem i molitvom.”[2]

Zbunjenost i nedoumica u nastupu dejstva strasti dokazuju da covek nije poznao samog sebe.[3]

Uz svetlost reci Bozije razmotrimo nas odnos prema nasim strastima i slabostima da bismo stekli pravilno misljenje o sebi i na osnovu toga pravilno upravljali sobom.

Covek se zacinje u bezakonjima, radja se u gresima:[4] dakle, strasti ili gresne bolesti duse i tela svojstvene su nasoj paloj prirodi.

Strasti su protivprirodne nasoj neporocnoj, dakle prvostvorenoj prirodi; strasti su protivprirodne i obnovljenoj prirodi; one su prirodne paloj prirodi. Tako su svakoj telesnoj bolesti prirodna svojstva te bolesti; tako su bolesti i smrt prirodni nasem telu koje je izgubilo besmrtnost i svojstva besmrtnosti. Do pada besmrtnost je bila prirodna nasem telu – bolest i smrt bile su neprirodne.

Drugim recima, strasti su greh, u najsirem smislu te reci. Kada apostol govori o grijehu koji zivi u meni,[5] on pod recju greh razume zlo, koje je kao zaraza zahvatilo celokupnu coveciju prirodu, razume strasti. To stanje naziva takodje tjelesnim[6] i smrcu.[7]

Covek nije mogao da se protivi strastimaucak i da je hteo, sve dotle dok Gospod nije iskupio nas rod: one su ga nasilno zanele, one su imale vlast nad njim protiv njegove volje. Posredstvom svetog krstenja hriscanin zbacuje sa sebe jaram strasti; on dobija snagu i mogucnost da se suprotstavlja strastima, da ih satire.[8] No i iskupljenom coveku, obnovljenom coveku, nastanjenom u duhovnom raju – u Crkvi – data je sloboda: po svojoj slobodnoj volji on moze ili da se protivi strastima i pobedi ih, ili da im se pokorava i potcinjava. Tako je i u culnom raju dato bilo na slobodnu volju prvosazdanom coveku ili da se povinuje zapovesti Bozijoj ili da je prestupi.

Svaki otpor pruzen strasti slabi strast; stalno pruzanje otpora rusi strast. Svaka ljubav prema strasti jaca samu strast, stalna ljubav prema strasti dovodi dotle da ljubitelj strasti postaje rob strasti.

Hriscanin mora da se suprotstavlja strastima do raspinjanja tijela sa strastima i zeljama;[9] izabrani duhovni borci moraju da se suprotstavljaju do prolivanja krvi: daj krv i primi Duh.[10] Samo onaj koji postrada tijelom, prestao je da grijesi.[11] To znaci: samo onaj koji se zlopati telom u voljnim ili nevoljnim podvizima, sposoban je da se suprotstavlja gresnim zeljama tela, da ih ugusi i ugasi u sebi. Ako telo vodi brigu i pazi kako ce sebi da priusti razne naslade i ugadjanja, onda je ono stan strasti.

Za nas stradali i raspeti Bogocovek trazi od svojih ucenika i sledbenika da se ugledaju na Njegova stradanja, da zrtvuju sve prolazno radi vecnog, propadljivo radi nepropadljivog, da budu ucenici i sledbenici Bogocoveka samim zivotom.

Podvig jeste preko potreban hriscaninu, ali podvig ne oslobadja hriscanina od vlasti strasti: oslobadja ga desnica Svevisnjeg, oslobadja ga blagodat Svetog Duha.

Obuzdavanje i umrtvljavanje tela, trudovi poboznosti i pomno drzanje jevandjelskih zapovesti donose hriscaninu istinsko smirenje. Istinsko smirenje sastoji se u potpunom odbacivanju samoga sebe, u potpunoj predanosti Bogu, u neprestanom sluzenju Bogu. Takvo smirenje privlaci Boziju blagodat u dusu. Bozija blagodat osenjuje dusu, predaje joj duhovno osecanje, i tako strasti, ta telesna i gresna osecanja i sklonosti, ostaju prazne.[12]

Za telesnog coveka strasti su izvor zadovoljstva, a za duhovnog coveka one su teske, mucne i izazivaju u njemu najvece gadjenje. Cim se strast pojavi, cim se i najmanje podigne, on bezi od nje kao od grabljive, ljute zveri, kao od ubice, bezi pod okrilje molitve, pod okrilje jevandjelskog ucenja, pod okrilje Bozije.

Dusa neobradjena jevandjelskim zapovestima i telo neobradjeno trudovima poboznosti nisu sposobni da budu hram Bozije blagodati, hram Svetog Duha.

Sustina podviga sastoji se u ispunjenju zapovesti. Ako ne obuzdavas svoje telo trudovima, postom, bdenjem, molitvenim stajanjima, ako, stoga, prepustas telesnom mudrovanju da vlada u njemu, ako u sebi hranis i podrzavas strasti, onda ti ne mozes da postanes izvrsilac zapovesti.

Smrt, jedino smrt potpuno oslobadja od uticaja greha, cak i svetitelje Bozije. Bestidne su strasti: one moguda se pojave i u coveku na samrti. Cak ni na samrti nije nam dopusteno da prekinemo strazenje nad sobom. Poveruj da u tvom telu nema strasti onda kada ga spuste u grob.

Strasti doprinose duhovnom napredovanju hriscanina time sto prebivaju u njemu, sto ga stalno primoravaju da bude na strazi i stalno pozivaju na borbu. Prepodobni Marko Veliki je rekao da zlo, po premudrom uredjenju Bozijeg promisla, zlom namerom doprinosi dobru.[13]

Grubi i teski zrvanj melje psenicna zrna u brasno, i time psenicu cini spremnom da se od nje pecehleb. Teska borba protiv strasti melje covekovo srce, mrvi njegov nadmeni duh, primorava ga da prizna stanje pada tako sto mu opitno otkriva to stanje, primorava ga da prizna neophodnost iskupljenja, unistava nadu u sebe, prenosi svu nadu na Iskupitelja.

Treba verovati da je u prvorodnom grehu sadrzano seme svih strasti, da se radjamo sa sklonoscu prema svim vrstama greha: zato pojava i budjenje bilo koje strasti ne treba da nas cudi kao nesto neobicno i strano.

U zavisnosti od svojstava duse i tela, od uticaja okolnosti, u jednom coveku deluje i razvija se posebno snazno jedna strast, u drugom druga; u jednome je posebno primetna narocita sklonost ka srebroljublju, u drugome ka jelu; jedan se sav predao telesnim zeljama, drugi zarko zeli sujetne pocasti. Ko nije predao sebe nijednoj strasti, taj ne treba da misli da u njemu nema te strasti: samo nije bilo prilike da se ona otkrije.

Uvek moramo biti spremni da se suprotstavimo svim strastima. Narocito treba paziti na one strasti koje preovladjuju, koje se ispoljavaju cesce od drugih strasti i najvise uznemiruju coveka.

Treba znati da postoji veoma velika razlika izmedju strasti svojstvenih paloj prirodi i strasti koje je svaki covek sam i dobrovoljno prihvatio. Druge su neuporedivo jace od prvih. No pokajanje, taj svemocni lek, dobijen od svemoguceg lekara – Boga, isceljuje coveka koji dobrovoljno i zakonito uzima taj lek, isceljuje ga potpuno od svake bolesti tj. greha.

Neke strasti samo su pocetak i uzrok drugih strasti; takve su: prekomerno uzimanje hrane, raznezenost, razveseljavanje, raskos, srebroljublje, slavoljublje, neverovanje. Njihove posledice su: sladostrasce, tuga, gnev, zlopamcenje, zavist, gordost, zaboravljanje Boga, napustanje vrlinskog zivota.

U duhovnom podvigu treba se pre svega naoruzati protiv pocetnih strasti: njihove posledice bice unistavane same po sebi. Ako si se odrekao telesnih naslada, ljudske slave, rasejanog zivota, onda se neces predavati gnevu i tuzi, nece te obuzeti ni gordost, ni zavist; nesmetano ces hoditi putem zapovesti Bozijih ka spasenju, ka velikom bogopoznanju, dostupnom jedino onima cistog srca.

Vodja svih strasti je neverovanje. Ono otvara ulaz u dusu i srebroljublju, i castoljublju, i necistim zeljama, i gnevu, i tuzi, i ispunjenju zala – ocaju.

Vodja i vrata svih istinskih hriscanskih vrlina je vera.

Strasti zive tajno u ljudima koji provode rasejan, neusredsredjen zivot; oni ih najcesce zadovoljavaju, najcesce opravdavaju, cesto smatraju najcistijim, najuzvisenijim vrlinama.

Istinski hriscanin – koji stalno pazi na sebe i poucava se u zakonu Gospodnjem dan i noc, koji se stara da potpuno revnosno ispunjava jevandjelske zapovesti – jedini moze da uvidi svoje strasti. Sto se vise ociscuje i napreduje, tim se vise strasti razotkrivaju pred njim. Posle svega, pred ocima uma, kojeg je Jevandjelje iscelilo, otkriva se strasna provalija covecijeg pada. Hriscanin vidi u sebi pad covecanstva zato sto vidi svoje strasti. Strasti su znak gresne, smrtonosne bolesti koja je pogodila celokupno covecanstvo.

U kakav polozaj dovodi hriscanina vidjenje svojih strasti, svoga pada? Dovodi ga u plac zbog sebe, u gorki, neutesni plac. Nikakva zemaljska radost ne moze da zaustavi, da prekine taj plac. Jedino ga Bozija blagodat zaustavlja povremeno, i pruza ojadjenom i rastrzanom srcu nadu u spasenje, duhovno umirenje i nebesko nasladjivanje, koji izviru iz mira Hristovog.

U kakav polozaj dovodi hriscanina u njemu otkriveno dejstvo strasti? Ono ga pokrece u ostru bitku protiv strasti. Podviznik Hristov udvostrucuje svoje molitve, svoj post, svoja bdenja, svoja klecanja, i, pokazujuci umno svoju nesrecu Bogu, pocinje da moli posredstvom neiskazane skrusenosti i bolesti srca za pomilovanje. A ja – govori bozanstveni David – kada mi oni dosadjivahu, odevah se u vrecu (zalosti) i postom smirivah dusu moju, i molitva moja u nedra moja vratice se. Placuci i setujuci, tako se smirivah.[14]

Cime se otkrivaju strasti? Pomislima, mastanjima i gresnim osecanjima. Pomisli i mastanja ponekad se najednom otkriju umu, a ponekad mu se, kao lopov, prikradaju; slicno ovome nastaju i osecanja u srcu i telu. Gresne pomisli, mastanja i osecanja vuku coveka u cinjenje greha na delu, ili, u najmanju ruku, u nasladjivanje i robovanje gresnim pomislima, mastanjima, osecanjima, u cinjenje greha u mislima i osecanjima.

Podviznik Hristov je duzan da se odrekne cinjenja greha delom, ali i cinjenja greha u mislima i osecanjima. Nasladjivanje u strasti, izvrsavanje nezakonitih zahteva i predloga njenih tajnih dusevnih pobuda jaca samu strast. Strast ispunjena na samom delu, kao i strast ukorenjena u dusu, jer je u njoj dugo nalazila i hranu i blagonaklonost, dobija vlast nad covekom. Potrebno je mnogo vremena, potreban je krvavi podvig, potrebna je posebna milost Bozija, narocita pomoc Bozija da bi se zbacio jaram strasti, dobrovoljno prihvacene strasti, koja je dobila vlast nad covekom ili zbog covekovog pada u smrtni greh, ili zbog nedopustenog, svojevoljnog nasladjivanja u grehu u skrivenom dusevnom stanu posvecenom Hristu.

Nemoguce je da se strasti koje zive u coveku ne ispoljavaju u njegovim pomislima, recima i delanjima. Ta ispoljavanja strasti, pracena bilo kakvim zanosom, nazivamo i smatramo padovima[15] na trkalistu istinskog hriscanskog podviznistva, koje stremi ka savrsenstvu. Oni se isceljuju neodloznim pokajanjem.

Takvi padovi su neodvojivo svojstvo nemoci starog Adama, tj. covekove prirode, pale i zarazene grehom. Narocito podviznik pocetnik ne moze da se ne predaje gresnim pomislima, mastanjima i osecanjima; on ne moze da ne sagresi gresnim mislima, mastanjima i osecanjima; on ne moze da ne sagresi recju i samim delom. Ta sagresenja se isceljuju neodloznim pokajanjem.

Nije ovde rec o padovima u smrtne grehove i o dobrovoljno odabranom gresnom zivotu, koji je sav pad: ovde govorimo o lakim padovima zbog slabosti, o oprostivim padovima, kojih se ni sami pravednici nisu potpuno oslobodili.

Pismo svedoci: Ako i sedam puta padne pravednik, opet ustane[16] kroz pokajanje. Saobrazno ociscenju posredstvom pokajanja smanjuju se i zanosi, no ujedno oni postaju prefinjeniji, neprimetniji, ponekad sablaznjuju i obmanjuju ljude ispunjene Bozijom blagodacu.[17] Ti zanosi cuvaju od preuznosenja, sluze kao uzrok smirenja, zadrzavaju na spasonosnom pasnjaku pokajanja.[18]

Kada promatramo sebe iz takvog poznavanja sebe i otkrijemo da u nama deluje strast, moramo cuvati dusevni mir, ne smemo nikako padati u zbunjenost, ni padati duhom, ni dolaziti u nedoumicu. Ponekad je to delovanje slabo, a ponekad veoma snazno. Hrabro se suprotstavimo strastima.

Nece one prestati da ustaju i napadaju na nas do groba! Pripremimo se da im se suprotstavljamo do kraja zivota, cvrsto uvereni da ne mozemo biti stalni pobednici nad strastima, da zbog prirodne nuznosti moramo prihvatati i nevoljne poraze, da sami ti porazi doprinose napredovanju kada u nama podrzavaju i pojacavaju pokajanje i smirenje kao plod pokajanja.

Ne verujmo nasim pobedama nad strastima, ne ushicujmo se tim pobedama. Strasti su, bas kao i njihova orudja – demoni, lukave: one se pretvaraju da su pobedjene da bismo se pogordili i da bi zbog naseg preuznosenja pobeda nad nama bila laksa i odlucnija.

Pripremimo se da i na nase pobede i na nase poraze jednako gledamo: hrabro, hladnokrvno, nepristrasno.

Predao si se potpuno gresnim mastanjima, nasladio si se gresnim pomislima, izgovorio si praznu, bezumnu recenicu, uzeo si mnogo hrane, ili ucinio sta drugo slicno ovome? Ne padaj u zabunu, ne budi malodusac, nemoj dodavati stetu na stetu.[19] Pokaj se neodlozno pred poznavaocem srca – Bogom, nastoj da se ispravis i usavrsis, uveri se u neophodnost najstrozeg nadzora nad sobom, i, cuvajuci dusevni mir, snazno i nepopustljivo nastavljaj da ides svojim duhovnim putem.

Nase spasenje je nas Bog, a ne nasa dela. Delima vere, to jest ispunjenjem jevandjelskih zapovesti, mi dokazujemo istinu nase vere i nasu vernost Bogu.

Ne obracaj paznju na pomisli laznog smirenja, koje, zbog tvoje zanetosti strastima i tvog pada, izazivaju u tebi osecaj da si zauvek razljutio svoga Boga, da je Bog okrenuo svoje lice od tebe, da te je ostavio, zaboravio. Poznaj izvor tih pomisli po njihovim plodovima. Njihovi plodovi su: uninije, oslabljenost u duhovnom podvigu, a cesto i ostavljanje podviga zauvek ili nadugo.

Ako je ljudima dostupno znanje da svakom podvizniku na dugom i veoma teskom popristu duhovnog podviga neizbezno predstoje i pobede i porazi, da nije moguce da nasa ogranicenost, slabost, gresnost ne dodje do izrazaja, tim vise zna to Sazdatelj nas i ustanovitelj podviga – Bog. Sa miloscu gleda On na spoticanja svoga podviznika, i za velikodusnu postojanost i vernost priprema mu venac pravde, pobede, slave.

Kako je zeljena cistota srca i tela! Njome gleda Bog.[20] Ta cistota se zadobija stalnim i veoma teskim podvigom protiv necistote. Da bi se otpoceo podvig protiv necistote, neophodno je da se ona otkrije pred ocima uma. Ona se otkriva kroz telesne pomisli, mastanja, osecanja. Ako se nikada nisi borio protiv necistote, ako je ne poznajes i smatras da si cist, onda se nalazis u najopasnijoj samoobmani, podesan si da se neocekivano za samog sebe stropostas u provaliju smrtnih grehova: necistota je bitna osobina pale prirode, a cistota je dar blagodati Bozije i zadobija se pravilnim trudom – ciscenjem sebe.

Treba znati da postoji veoma velika razlika izmedju greha koji cinimo namerno, zbog naklonjenosti prema grehu, i greha koji cinimo zbog zanosa i slabosti, uz blagonaklonost da ugadjamo Bogu. Provoditi gresni zivot, provoditi zivot zadovoljavajuci sve svoje zelje, sve svoje strasti nije nimalo isto sto i spoticati se zbog slabosti, ogranicenosti, zbog gresne zaraze, hodeci putem Bozijim.

Opasno je preuranjeno bestrasce! Opasno je preuranjeno dobijanje nasladjivanja blagodacu Bozijom. Natprirodni darovi mogu da upropaste podviznika, nenaucenog, zbog sopstvene nemoci, na padove, neiskusnog u zivotu, nevestog u borbi protiv gresnih pomisli, neupoznatog detaljno sa lukavstvom i zlobom demona, sa prevrtljivoscu covecije prirode. Coveku je data sloboda da odabere dobro ili zlo; makar i bio sasud Bozije blagodati, covek moze da zloupotrebi samu Boziju blagodat. Zbog nje on moze da se preuznosi nad bliznjima; zbog nje moze da pocne da se uzda samo u sebe. Posledica uzdanja samo u sebe obicno je nemarnost, slabljenje u podvigu, ostavljanje podviga. Za nemarom najednom pomahnitalo ustaju telesne zelje u dusi i telu osvecenih, odvlace kao podivljala bujica, bacaju u ambis bludnih posrtanja, cesto u samu dusevnu smrt.

Covekoljubivi Bog, koji hoce da se svi ljudi spasu i da dodju u poznanje istine,[21] dopustio je svojim sluziteljima, dopustio je ljubljenim svojim da se tokom celog svog zemaljskog stranstvovanja bore protiv spoljasnjih i unutrasnjih nevolja. Borba protiv strasti i stradanja koji rastu iz te borbe neuporedivo je teza od svih iskusenja izvana. Mucenje i podvig u koje hriscanina uznosi nevidljiva, unutrasnja borba po svom znacenju uspinju se do podviga mucenika. Daj krv i primi Duha, ponavljamo izreku otaca, koji su se opitno upoznali sa tom borbom. Jaram takvog podviga nose jedino revnosni izvrsioci jevandjelskih zapovesti, jedino istinrsi sluzitelji Hrista. “Kroz ispunjavanje zapovesti covek saznaje svoje slabosti,” rekao je prepodobni Simeon.[22] Na poznanju i saznanju slabosti zasniva se celokupno zdanje spasenja.

“Cudno!” – kaze povrsni pogled. “Kroz ispunjavanje zapovesti covek saznaje svoje slabosti!” – to su reci opita. Jedino revnosno ispunjavanje Hristovih zapovesti omogucava coveku da zapazi mnostvo svojih strasti; jedino revnosno ispunjavanje Hristovih zapovesti omogucava coveku da se uveri da je stari Adam bio potpuno nemocan za delatnost novog, da je opravdano odredjenje izneto u duhovnom zakonu, odredjenje da je milosrdje Hristovo jedino sto moze da ispuni taj zakon.[23]

U svemogucoj desnici promisla sam greh – koji zivi u coveku, i koji je zahvatio celo njegovo bice, sve delove duse i tela – doprinosi njegovom napredovanju, ako taj covek jeste istinski hriscanin.

Siromastvo duhom, saznanje da smo pali, saznanje da imamo preku potrebu za Iskupiteljem, stremljenje celokupnog bica da ispoveda onoga koji nas je iskupio, Sina Bozijeg i Boga, Gospoda naseg Isusa Hrista – to su plodovi borbe protiv strasti. Ti plodovi su zalog vecnog blazenstva.

Siromastvo duhom, pad covecanstva, zivo ispovedanje Iskupitelja – nista od toga ne poznaje sin ovoga veka. On funkcionise kroz strasti, smatra da ima obilje dobrih osobina, vidi vrline – on ili nista ne ocekuje na nebu jer ne pomislja nikada o nebu, ili tamo ocekuje nagrade, kao dut, jer nista ne zna o jedinoj vrlini koja dobija nagradu na nebu. Ta vrlina je hriscanstvo.

Ispunjavajuci jevandjelske zapovesti sluga Boziji sve vise i vise otkriva svoje strasti, i dok blagodat Svetog Duha stvara u njemu blazena duhovna stanja, siromastvo duhom, plac, krotost, milost, celomudrenost, duhovni um, on smatra da je najveci gresnik, da nije ucinio nikakvo dobro, da je krivac za mnoga sagresenja, da je dostojan vecnih muka u paklu ognjenom zbog neprestanog narusavanja Bozijih zapovesti.

Videvsi da duhovni plod u njima raste od borbe sa strastima, sveti oci nisu zeleli da prekinu tu borbu; zeleli su da u njoj trpe hrabro, velikodusno.[24] O blazeni, vi niste trazili drugo savrsenstvo do savrsenstvo u smirenju; niste trazili nadu spasenja u necemu svome – trazili ste je u Hristu. Gde nema smirenja, tamo nema hriscanskih vrlina, a gde je istinsko smirenje, tamo su sve vrline u svoj njihovoj punoci; tamo je Hristos; tamo strasti i neprijatelj, to jest orudje njihovo, djavo, nece uspeti nad sluziteljem Hristovim, i sin bezakonja, greh, nece uspeti da ga zlostavlja.[25]

Sledimo stope otaca, i stici cemo u pristaniste vecnog blazenstva. Amin.


NAPOMENE:

1. Duhovne pouke bl. starca Serafima Sarovskog, gl. 10, O podvizima, 1844.

2. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13, O trpljenju iskusenja.

3. Isto.

4. Ps 50, 7.

5. Rim 7, 14; 17, 20.

6. Rim 7, 14; 8, 8.

7. Rim 7, 24; 8, 2.

8. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O odbacivanju sveta.

9. Gal 5,24.

10. Cetvrta izreka ave Longina, Nezaboravna kazivanja.

11. 1 Pt 4,1.

12. Sv. Isak Sirijski, Slovo 43.

13. Slovo 4, gl. 6.

14. Ps. 34,13, 14.

15. Prepodobni Nil Sorski naziva ih padovima u mislima. Slovo 3.

16. Pric 24, 16.

17. 1 Dn 21,1.

18. Prepodobni Nil Sorski, Slovo 3.

19. Starac Serafim, glava 10.

20. Mt 5, 8.

21. 1 Tim 2,4.

22. Bogoslovske i delatne gpave, gl. 4, Dobrotoljublje.

23. Prepodobni Marko Podviznik, O zakonu duhovnom, gl. 32.

24. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13.

25. Ps 88, 23.

Published in: on Listopad 20, 2008 at 5:03 pm  Komentari isključeni za ODNOS HRIŠĆANINA PREMA SVOJIM STRASTIMA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: