PLAČ MOJ

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

PLAČ MOJ

Koju rec da stavim na pocetak price mog placa? Koju misao od zalosnih mojih misli prvu da iskazem recima? Svaka ta misao je podjednako teska: svaka, kada stane pred um, izgleda najteza, svaka izgleda najbolnija za srce, kada se zabada u njega, kada ga probada. Uzdasi su se nagomilali u mojim grudima, tiskaju se u njima, hoce da se iscupaju iz njih, ali se, predusrecuci jedni druge, vracaju u grudi, izazivaju u njima cudno kolebanje. Ako obratim oci uma na moje prohujale dane – vidim niz zavaravanja, niz grehova, niz padova! Ako pogledam onaj deo zivota koji me jos ceka na popristu zemaljskogstranstvovanja – obuzima me jeza: nju izaziva moja nemoc, kojusu mi dokazali nebrojeni opiti. Ako pogledam na svoju dusu – niceg utesnog nema u njoj! Sva je ona u ranama greha; nemagreha u kome ona nema udela, nema prestupa kojim ona sebenije obelezila! Telo moje, jadno telo! Osecam smrad tvojetruleznosti! Raspadljivost ne nasledjuje neraspadljivost.[1] Tvoj udes je da nakon smrti budes u tamnici groba^a nakonvaskrsenja u tamnici pakla! Kakva sudbina ocekuje moju dusu nakon njenog odvajanja od tela? Dobro bi bilo da mirni isvetli andjeo izadje pred nju, da se vine s njom u blazena obitalista Edema. No zasto da izadje? Koju vrlinu, koji podvigdostojan zitelja neba ce naci u njoj? Ne! Pre ce je opkolitigomile mracnih demona, palih andjela, naci ce u njoj srodnostsa sobom, svoj pad, svoja gresna svojstva, svoju bogoprotivnuvolju – odvesce je, odvuci ce je u svoje stanove, u stanove vecne, ljute nevolje, stanove vecnog mraka i ujedno ognja neugasivoga, stanove neprekidnih, beskrajnih muka i uzdaha.

Takvim vidim sebe, i jecam. Cas tiho sitne kapi suza, slicne kapljicama rose, samo orosavaju zenice mojih ociju, cas se kisa krupnih suza sliva niz obraze na odecu ili postelju, cas suze presahnjuju – sam bolesni plac obuzima dusu.

Placem umom, placem srcem, placem telom, placem celim svojim bicem; osecam plac i u svojim grudima, i u svim delovima svoga tela. Oni neobicno i neiskazano ucestvuju u placu, boluju od njega.

Duso moja! Pre no sto nastupi odlucno, neumitno vreme prelaska u buducnost, pobrini se o sebi. Pristupi, prilepi se uz Gospoda iskrenim, stalnim pokajanjem – poboznim zivotom po Njegovim svesvetim zapovestima. Gospod je mnogomilostiv, beskrajno milostiv: On prihvata sve koji pribegavaju Njemu, ociscuje grehove gresnika, isceljuje zastarele, smrdljive, smrtne rane, daruje blazenstvo svima koji veruju u Njega i pokoravaju se Njemu. Razmotri svoje zemaljsko stranstvovanje od samog njegovog pocetka, razmotri velika dobra dela koja je Bog izlio na tebe, Njemu poveri svoju sudbinu, isti da usadis u sebe Njegovu svetu volju, pokori se Njegovim sveblagim i premudrim odlukama. Apostol opominje: Da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osudjeni.[2]

Niko, bas niko pre mog stvaranja nije se zauzimao pred mojim Tvorcem da me On svemogucom naredbom prizove u postojanje iz nistavila; jedini moj zastupnik pred Bogom bila je Njegova blagost, savecna Njemu. Rodio sam se ne znajuci da postojim – poceo sam da postojim kao nepostojeci. Avaj! Rodio sam se kao vec pali, poceo sam da zivim kao vec umrli: U bezakonjima se zaceh i u gresnoj smrti rodi me mati moja.[3] Zivot i smrt bili su zajedno pocetak mog postojanja. Nisam znao, uopste nisam shvatao da zivim, da imam zivot, a da sam mrtav, da postojim, a da sam poginuo.

Kakva je to tajna: radjanje coveka u grehu? Kako to: nije ziveo, a vec je mrtav, nije isao, a vec je pao, nista nije cinio, a vec je sagresio? Kako su deca u utrobi praoca, odvojena od njega hiljadama godina, ucesnici njegovog greha? Pobozno gleda moj um na sudove Bozije, ne razume ih, ne usudjuje se da ih ispituje, ali ih vidi, divi im se – i slavoslovi nepostiznog, nesaznajnog Boga.

Moje rodjenje u grehu bilo je nesreca gora od samog nepostojanja! Kako da ne bude nesreca roditi se radi nevolja brzoprolaznog zemaljskog zivota, a onda vecno postojati u tami imukama pakla! Nema za mene zastupnika; sam nemam snage da seistrgnem iz bezdana pogibeljnog. Izbavice me otuda desnica Boga moga. Rodivsi me kroz roditelje moje radi postojanja,On me radja radi spasenja: umiva me od necistote greha, obnavlja me Duhom u vodi krstenja, prima obecanja moje vernostiiz usta mog kuma na krstenju, daje mi svoje Ime, pecati mesvojim pecatom, cini me pricasnikom svog Bozanstva, naslednikom svog Carstva. Desavaju se nada mnom cuda, izlivaju sena mene neizreciva dobrocinstva dok ja nista ne osecam,nista ne razumem, ne shvatam cak ni da postojim. Pogledao si Ti na mene, Gospode moj, kada sam bio nemo odojce! Povijenu pelene, bez znanja, bez sposobnosti delovanja, sta sam Ti doneo? Kako si prihvatio moja obecanja? Kako si, prihvativsi ih, izlio darove svoje? Gledam nesaznajnu blagost Tvoju i dolazim u nedoumicu! Ni sada ne mogu da cinim nista vise od onoga kako sam i koliko sam cinio dok sam bio odojce od nekoliko dana: u cutanju jezika i uma, bez ijedne misli, prinosim Ti deciji plac i suze.

Sta sam vratio za tolika dobra dela izlivena na mene tada kada ih nisam shvatao? Nastavio sam da ih ne shvatam, da ne znam za njih. Moje oci su se okrenule svetu; zadovoljstva i prolazna sluzenja u svetu izgledali su mi kao vrednost, kao covekovo pozvanje. Smrt za mene nije postojala! Cinilo mi se da je zemaljski zivot vecan: tako je misao o smrti bila daleka mome umu. Vecnost!… u njenu nedoglednu daljinu nisu se upucivali moji pogledi! Znao sam dogmate i ucenje svete Istocne crkve, verovao sam u njih, no moje znanje i moja vera bili su mrtvi. U cemu se sastojao covekov pad, u cemu se sastoji njegovo spasenje, koji su njihovi znaci, koji dokazi? Nisam imao o tome nikakvog opitnog, zivog znanja. Smatrao sam da su deset starozavetnih zapovesti jedine Bozije zapovesti, mislio sam da su zapovesti Spasitelja moga, svesvete reci Njegove, jedino moralno ucenje, da je korisno i hvale dostojno da se ono sledi, ali ne i neizbezni dug.

Tako je na krstenju dati, neiskazivi dar blagodati bio zavijen, kao jevandjelski talant, uubrus neznanja, zakopan, duboko sakriven u zemlju, u brige o sticanju nepostojanih znanja nepostojanog sveta; zasipale su ga, kao prah, pomisli o zemaljskom napredovanju i prolaznim nasladama, o sluzenju sujeti i mracnom sjaju sujetnog veka.

Moje detinjstvo je bilo prepuno nevolja. Ovde vidim Tvoju ruku, Boze moj! Nisam imao kome da otvorim svoje srce: poceo sam da ga izlivam pred mojim Bogom, poceo sam da citam Jevandjelje i zitija Tvojih svetih. Zavesa, tek ponegde prozirna, lezala je za mene na Jevandjelju; no Pimeni Tvoji, Tvoji Sisoji i Makariji ostavljali su na mene cudesan utisak. Misao koja je cesto lebdela prema Bogu molitvom i citanjem pocela je malopomalo da donosi mir i spokojstvo u moju dusu. Kada sam bio petnaestogodisnji mladic, neiskaziva tisina zaleprsala je u mom umu i srcu. No ja je nisam shvatao – mislio sam da je to obicno stanje svih ljudi.

Takav sam stupio u vojnu i ujedno naucnu sluzbu, ne po svojoj zelji i izboru. Tada nisam smeo, nisam umeo da sta zelim jer jos nisam bio nasao istinu, jos je nisam jasno video da bih je pozeleo! Ljudske nauke, izumi palog ljudskog uma postali su predmet moje paznje: prema njima sam ustremio sve snage svoje duse; nejasna religiozna zanimanja i osecanja ostajala su po strani.

Prosle su skoro dve godine u zemaljskim zanimanjima: rodila se i vec odrasla u mojoj dusi neka strasna praznina, pojavila se glad, pojavila se neizdrziva ceznja za Bogom. Poceo sam da oplakujem moj nemar, da oplakujem taj zaborav kojem sam predao veru, da oplakujem sladosnu tisinu koju sam izgubio, da oplakujem tu prazninu koju sam nasao, koja me je mucila, uzasavala jer me je ispunjavala osecanjem da sam siroce, da sam lisen zivota! I zaista – bilo je to mucenje duse koja se udaljila od Boga, od svog istinskog zivota. Secam se: idem ulicama Peterburga u mundiru pitomca vojne akademije, i suze, kao grad, liju iz ociju!… Zasto sada ne placem tako! Sada su mi potrebne suze! Stigao sam do polovine svog zivota: brze su potekli dani, meseci, godine – jure ka grobu, iz koga nema povratka, nakon koga nema pokajanja i ispravljanja.

Moja razmisljanja su vec bila zrela; trazio sam pouzdanost u religiji. Instinktivna religiozna osecanja nisu me zadovoljavala; hteo sam da vidim ono nesumnjivo, jasno, Istinu. Tada su raznovrsne religiozne ideje zanimale i uzburkavale severnu prestonicu, bile predmet rasprava, borile se medjusobno. Ni jedna ni druga strana nije se dopadala mom srcu, ono im se nije poveravalo, plasilo ih se. Dosegavsi ozbiljna razmisljanja, skinuo sam mundir pitomca vojne akademije i obukao oficirski mundir. Zalio sam za mundirom pitomca: u njemu si mogao da u hramu Bozijem stojis u gomili vojnika, u masi obicnih ljudi, da se molis i places koliko ti srce zeli. Nije do veselja, nije do zabave stalo mladicu! Svet me nije nicim primamljivao: prema njemu sam bio tako hladan kao da u svetu sablazni uopste nisu postojale! I zaista – za mene one nisu postojale: moj um je bio sav zadubljen u nauke, i ujedno je goreo od zelje da sazna gde se skriva istinska vera, gde se krije istinsko ucenje o njoj, daleko i od dogmatskih i od moralnih zabluda.

Shvatio sam, ipak, da su ljudska znanja ogranicena i u najvisim, modernim naukama. Kada sam dosao na te granice, pitao sam nauke: “Sta vi dajete u vlasnistvo coveku? Covek je vecan, i njegovo vlasnistvo mora biti vecno. Pokazite mi to vecno vlasnistvo, to sigurno bogatstvo koje bih mogao da ponesem s onu stranu groba! Do sada vidim samo znanja koja se daju, takoreci, samo za podrsku, znanja koja se zavrsavaju na zemlji i ne mogu da postoje nakon odvajanja duse od tela. Cemu sluzi proucavanje matematike? Njen predmet je materija. Ona otkriva odredjenu vrstu zakona materije, uci da je brojimo i merimo, da primenjujemo racunanja i merenja za potrebe zemaljskog zivota. Ona ukazuje na postojanje beskonacne velicine, kao na ideju, s one strane materije. Tacno saznanje i odredjenje te ideje logicki nije moguce ni za jedno razumno ali ograniceno bice. Matematika ukazuje na brojeve i velicine od kojih su neke toliko velike, a druge toliko male da izmicu svakom ljudski smislenom racunanju, ukazuje da postoje saznanja prema kojima covek ima urodjenu teznju, ali nauka nema nacina da ga uzdigne do njih. Matematika samo nagovestava da postoje predmeti van domasaja nasih osecanja. Fizika i hemija otkrivaju drugu vrstu zakona materije. Do pojave nauke covek cak nije znao da postoje ti zakoni. Otkriveni zakoni su pokazali da postoje drugi bezbrojni, jos neotkriveni zakoni. Neki od njih nisu objasnjeni i pored covekovih napora da ih objasni, drugi i ne mogu biti objasnjeni zato sto su covekove snage i sposobnosti ogranicene. ‘Izgleda’ – govorio je reciti i umni profesor Solovjov,[4] na predavanju o uvodu u hemiju – ‘da mi proucavamo tu nauku upravo zato da bismo saznali da nista ne znamo, i da ne mozemo nista znati: tako neobuhvatno polje saznanja otkriva ona pred ocima uma, tako su nistavna znanja koja smo stekli na tom polju!’ Ona stvarno jasno dokazuje i uverava da materiju – mada ona, kao materija, mora imati svoje granice . covek ne moze da pojmi i odredi, kako zbog njene opseznosti, tako i zbog mnogo cega drutog. Hemija prati i postepeno ulazi u tananu strukturu materije, dopire do tananosti jedva dostupnih ljudskim culima; u tom tananom stanju materije jos zapaza da je materija slozena i sposobna da se razlaze na sastavne delove, jos tananije, iako samo razlaganje vise nije moguce. Covek ne vidi kraja tananosti materije, bas kao ni uvecanju brojeva i velicina. On shvata da beskonacno mora biti i nematerijalno; suprotno ovome, sve konacno nuzno mora biti materijalno. No ta ideja nije odredjena; odredjeno je njeno postojanje. Zato se fizika i hemija vrte oko same materije, sire saznanja o njenoj upotrebi za prolazne, zemaljske potrebe coveka i ljudskog drustva. Manje pozitivna od pomenute nauke je filosofija, kojom se posebno ponosi pali covek. Prirodne nauke se neprestano oslanjaju na materijalni ogled, njime dokazuju tacnost svojih teorija, koje bez tog dokaza nemaju mesta u nauci. Filosofija je lisena najvaznijeg sredstva za cvrstu uverenost do koje dolazimo ogledom.

Mnostvo razlicitih, medjusobno nesuglasnih, cak protivrecnih sistema vec dokazuju da ljudska ljubav prema mudrosti nema pozitivno saznanje istine. Kakav je samo prostor u filosofiji dat proizvoljnosti, sanjarenju, izmisljotinama, vrlo recitom buncanju, svemu sto egzaktna, stroga nauka ne podnosi! Pri svemu tome filosofija je obicno veoma zadovoljna sobom. Sa njenom obmanljivom svetloscu ulazi u dusu preizobilna uobrazenost, visokoumlje, preuznosenje, slavoljublje, preziranje bliznjih. Zaslepljeni svet obasipa je, kao svoju, pohvalama i pocastima. Biti zadovoljan saznanjima dobijenim od filosofije znaci ne dobijati pravilno misljenje o Bogu, o samom sebi, o duhovnom miru, vec, naprotiv, dobijati zarazu zvanu neispravno misljenje, koja kvari um i cini ga nesposobnim za opstenje sa Istinom jer ga je, kako rekosmo, laz zarazila i ozledila.[5] Upremudrosti Bozijoj svijet mudroscu ne pozna Boga![6] – govori apostol. Tjelesno mudrovanje je smrt; tjelesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, posto se ne pokorava zakonu Bozijem, niti pakmoze,[7] jer mu to nije svojstveno. Braco, pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prevarom, po predanju njudskom, po nauci sveta, a ne po Hristu, u kome su sakrivena sva bpaha premudrosti i znanja.[8] Filosofija, kao cedo ljudskog pada, izvrce taj pad, maskira ga, cuva i hrani. Ona se boji ucenja Istine, kao smrtne osude za sebe.[9] Stanje u koje filosofija dovodi nas duh jeste stanje samoobmanjivanja, pogibije duse, sto jasno proizilazi iz gorenavedenih reci apostola – svima koji zele da zadobiju istinsko poznanje od Boga, da odbace znanje kao plod ljubavi prema mudrosti palog covecanstva on zapoveda: Niko neka se ne vara: ako neko medju vama misli da je mudar u ovome vijeku, neka bude lud da bi bio mudar.[10] Istinska filosofija (ljubav prema mudrosti) sadrzana je jedino u Hristovom ucenju. Hristos je Bozija premudrost.[11] Ko trazi premudrost izvan Hrista, taj se odrice Hrista, odbacuje premudrost, nalazi i usvaja lazno znanje, nasledje odbacenih duhova. Geografiju, geodeziju, naukuo jeziku, knjizevnost, ostale nauke, sve umetnosti necemo ni pominjati: sve su one zemaljska dela; potreba za njima u coveku zavrsava se prestankom zemaljskog zivota – a vecinom mnogo ranije. Ako tokom celog zemaljskog zivota za sticanje imanja koristim znanja koja prestaju kad i zemaljski zivot, sta cu poneti sa sobom s onu stranu grube materije?… Nauke! Dajte mi, ako mozete da date, bilo sta vecno, odredjeno, dajte neuskrativo i pouzdano, dostojno da se nazove ‘covekovim vlasnistvom’!” Nauke su cutale.

Za zadovoljavajuci odgovor, za nasusno potrebni, zivotni odgovor obracam se veri. No gde se skrivas, vero istinska i sveta? Nisam mogao da te prepoznam u fanatizmu: jevandjelska krotost nije ono sto ga je obelezilo; sav je odisao silnim uzbudjenjem i preuznosenjem! Nisam mogao da te prepoznam u svojevoljnom, od Crkve odvojenom ucenju, koje sklapa svoj novi sistem, i sujetno i oholo proglasava da je naslo novu, istinsku hriscansku veru, osamnaest stoleca posle ovaplocenja Boga Logosa.[12] Ah, u kakvoj teskoj nedoumici je plivala moja dusa, kako se uzasno mucila, kakvi su se na nju podizali talasi sumnje, izazivani nepoverenjem u sebe, nepoverenjem u sve sto je dizalo graju, vikalo oko mene zato sto ne zna, ne vidi istinu.

I poceo sam cesto, sa suzama, da molim Boga da me ne preda na zrtvu zabludi, da mi pokaze pravi put kojim bih mogao da upravim prema Njemu nevidljivi hod umom i srcem. Neocekivano se javila misao… srce je krenulo ka njoj, kao u zagrljaj prijatelja. Ta misao me je nagovarala da upoznam veru u izvorima – u delima svetih otaca. “Njihova svetost” – govorila mi je ona – “garantuje njihovu istinitost: njih izaberi za svoje vodje.” Poslusao sam je. Nasao sam nacin da dobijam dela svetih ugodnika Bozijih; zeljno sam poceo da ih citam, da duboko istrazujem. Cim procitam jedno, odmah se prihvatam drugog, citam, ponovo citam, izucavam. Sta me je pre svega zapanjilo u delima otaca Pravoslavne Crkve? Njihova jednodusnost, cudesna, velicanstvena jednodusnost. Osamnaest vekova u njihovim ustima jednoglasno svedoce isto ucenje, bozansko ucenje! Kadaujesenjoj, vedroj noci posmatram cisto nebo, zasejano bezbrojnim zvezdama toliko razlicite velicine, i vidim da sve one isijavaju istu svetlost, tada govorim sebi: “Takva su dela otacka.” Kada u letnjem danu posmatram prostrano more, pokriveno knostvom raznih brodova, i njihova jedra, rasirena poput bedih labudovih krila, brodove koji se brzo krecu po istom ve^gru, prema istom cilju, prema istom pristanistu, tada govorim sebi: “Takva su dela otacka.” Kada cujem skladni, brojni hor, u kome razni glasovi u drazesnoj harmoniji pevaju istu bozansku pesmu, tada govorim sebi: “Takva su dela otacka.” Kakvo ucenje, izmedju ostalih, nalazim u njima? Nalazim ucenje koje ponavljaju svi oci, ucenje da jedini put ka spasenju jeste nepokolebivo sledjenje pouka svetih otaca. “Ako si video” – govore oni – “nekoga koga je prelastilo lazno ucenje, koji je poginuo zbog nepravilno izabranog podviga, onda znaj da je on sledio sebe, svoj razum, svoje misljenje, a ne ucenje otaca,”[13] od koga je sacinjeno dogmatsko i moralno predanje Crkve. Time, tim bescenim imanjem, prehranjuje ona svoja ceda.

Ta misao – poslata od Boga, od koga je svaki dar dobro, od koga je i misao dobra – i jeste pocetak svakog dobra. Tako tvrde oci, tako jasno proizilazi iz same sustine stvari.[14] Ta misao bila je za mene prvo pristaniste u zemlji istine. U njoj je moja dusa nasla predah od talasa i vetrova. Kakva blaga, kakva spasonosna misao! Misao – besceni dar sveblagog Boga, koji hoce da se svi ljudi spasu i dodju u poznanje istine! Ta misao je postala kamen temeljac za duhovnu izgradnju moje duse! Ta misao je postala moja zvezda vodilja! Ona je pocela neprestano da osvetljava za mene mnogo teski i mnogostradalni, tesni, nevidljivi put uma i srca prema Bogu. Pogledao sam religiozni svet iz te misli i video: uzrok svih zabluda sadrzan je u neznanju, u zaboravu i odsustvu te misli.

Takva su dobra dela kojima je Bog moj bio milostiv prema meni! Takvo je nepropadljivo blago koje vodi u blazenu vecnost, poslano meni odozgo od nebeskog prestola bozanske milosti i premudrosti. Cime da zahvalim Dobrocinitelju? Zar samo time sto cu sav moj zemaljski zivot posvetiti istrazivanju i trazenju Boga, sluzenju Njemu! Da li cu time vratiti blagodarnost? Samo cu uciniti sebi novo, najvece dobro delo. Bog, sam Bog vec me je blagom mislju odvojio od sujetnog sveta. Ziveo sam u svetu, ali nisam bio na uobicajenom, sirokom, utabanom putu: blaga misao me je povela posebnom stazom prema zivim, prohladnim izvorima voda, po zemljama plodonosnim, po predelu zivopisnom, no cesto divljem, opasnom, ispresecanom provalijama, krajnje osamljenom. Retko putnik stranstvuje po njemu.

Citanje otaca ubedilo me je potpuno jasno da je u nedrima Ruske Crkve spasenje nesumnjivo, da su tog spasenja lisene religije Zapadne Evrope jer nisu sacuvale u celosti ni dogmatsko ni moralno ucenje prvobitne Crkve Hristove. Ono mi je otkrilo sta je Hristos ucinio za ljudski rod, u cemu se sastoji covekov pad, zasto je Iskupitelj neophodan, u cemu se sastoji spasenje koje je Iskupitelj pruzio i koje pruza. Ono mi je ponavljalo: spasenje se mora razviti, osetiti, videti u sebi: bez njega vera u Hrista je mrtva, a hriscanstvo – rec i naziv bez svog ostvarenja! Ono me je naucilo da gledam na vecnost kao na vecnost pred kojom je i hiljadugodisnji zemaljski zivot nistavan, a kamoli nas, koji traje nekih pedesetak godina. Ono me je naucilo da se zemaljski zivot mora provoditi u pripremanju za vecnost, kao sto se u predvorju pripremaju za ulazak u velelepne carske odaje. Ono mi je pokazalo da su sva zemaljska zanimanja, nasladjivanja, pocasti, nadmocnosti samo tricave igracke kojima se odrasla deca igraju i na kojima gube blazenstvo vecnosti. Sta znaci pred Hristom sve zemaljsko? Pred Hristom, svemogucim Bogom, koji daje sebe u posed, na vecni dar i u vlasnistvo truncici – coveku?… Nije vredan vidljivi svet da mu sluzimo, da se njime bavimo! Cime on nagradjuje svoje sluge? Najpre igrackama, zatim grobom, propadljivoscu, mracnom neizvesnoscu buducnosti, plakanjem bliznjih i uskoro njihovim zaboravom. Druge nagrade dobijaju sluge Hristove: one provode ovdasnji zivot tako sto izucavaju istinu, obrazuju sebe njom. Presazdani njome, pecate se Svetim Duhom, stupaju u vecnost, vec ukratko upoznati sa vecnoscu, pripremivsi sebi blazenstvo u njoj, obavesteni o spasenju. Duh Boziji – govori apostol – sve ispituje, i dubine Bozije:[15] njihovo znanje On prenosi svojim pricasnicima. To potpuno jasno izlazu sveti oci u svojim svetim i divnim delima.

Ohladilo se srce prema svetu, prema sluzenju njemu, prema njegovom velikom, njegovom sladosnom! Odlucio sam da napustim svet, da zemaljski zivot posvetim poznanju Hrista, usvajanju Hrista. Sa tom namerom poceo sam da razmatram monastvo i svetovno svestenstvo. I ovde me je docekala teskoca; jos vecom cinila ju je moja mladost i neiskustvo. No video sam sve dobro, i po stupanju u manastir nisam nasao nista novo, neocekivano. Koliko je samo bilo prepreka za to stupanje! Necu navoditi sve; samo telo vikalo mi je: “Kuda me vodis? Ionako sam slabo i bolesno. Video si manastire, nakratko si se upoznao sa njima: zivot u njima za tebe je nepodnosljiv i zbog moje nemoci, i zbog tvoga vaspitanja, i zbog svih ostalih razloga.” Razum je potvrdjivao dokaze tela. No postojao je glas, glas u srcu, mislim, glas savesti, ili, mozda, andjela cuvara, koji mi je dosaptavao volju Boziju, zato sto je glas bio odlucan i zapovednicki. Govorio mi je: “To da uradis – to je tvoj dug, bezuslovni dug!” Glas je bio tako snazan da su shvatanja razuma, zalosna, opravdana, reklo bi se, ubedjenja tela pred njim izgledala nistavna.

Bez ushicenja, bez revnosti, kao nevoljnik, predat neodredjenom osecanju srca, nekom nepojmljivom i neiskazivom pozivu, stupio sam u manastir.

Stupio sam u manastir onako kako se prenerazeni covek, zatvorivsi oci i odlozivsi razmisljanje, baca u oganj ili u bezdan, kako vojnik, ponet srcem, jurne u krvavu bitku, u sigurnu smrt. Zvezda moja vodilja, misao blaga, dosla je da mi svetli u osami, u tisini, ili, pravilnije, u mraku, u burama manastirskim. Po ucenju otaca, monaski zivot, jedini koji prilici nasem vremenu, jeste zivot pod rukovodstvom otackih dela i uz savet uznapredovale brace savremenika; taj savet opet treba proveravati po delima otackim. Oci prvih vekova Crkve posebno savetuju monaha da trazi bogonadahnutog vodju, da se njemu preda u potpuno, bezuslovno poslusanje; taj put oni nazivaju onakvim kakav on i jeste: najkracim, najtvrdjim, Bogu najomiljenijim. Oci hiljadu godina odvojeni od vremena Hristovog, ponavljajuci savet svojih prethodnika, vec se zale na retkost bogonadahnutih ucitelja, na pojavljivanje mnogih laznih ucitelja, i predlazu za vodju Sveto pismo i dela otacka. Oci bliski nasem dobu nazivaju bogonadahnute vodje nasledjem drevnosti, i vec bez izuzetka zavetuju za vodju sveto i nepovredivo Pismo i savet brace savremenika iz istog manastira, proveravan po tom Pismu, i prihvatan sa najvecom obazrivoscu i razboritoscu. Zeleo sam da budem pod rukovodstvom ucitelja, no nije mi bilo sudjeno da nadjem ucitelja kojim bih bio potpuno zadovoljan, koji bi bio zivo ucenje otaca. Cuo sam ja, uostalom, mnogo korisnog, mnogo sustinski nuznog, sto je preslo u osnovna nacela napredovanja moje duse. Gospod neka upokoji u mestu svetlom, u mestu cvetnom, u mestu odmora usnule dobrotvore duse moje! Neka daruje veliko duhovno napredovanje, bezbolan i miran kraj zivota onima koji jos trce na trkalistu zemaljskog stranstvovanja i podvizavanja!

Iznecu ovde moje ubogo slovo o ruskim manastirima, slovo koje je plod dugogodisnjeg promatranja. Mozda ce, napisano na papiru, dobro doci nekome!

Oslabio je zivot monaski, kao i uopste hriscanski; oslabio je monaski zivot jer je neraskidivo povezan sa hriscanskim svetom, a taj svet odvaja u monastvo slabe hriscane i zato ne moze da zahteva od manastira velike monahe, slicne drevnim, kada je i hriscanstvo ziveci u svetu preizobilovalo vrlinama i duhovnom silom. No jos manastiri, kao ustanova Svetog Duha, isijavaju zrake svetlosti na hriscanstvo; jos u njima ima hrane za blagocestive; jos se u njima drze jevandjelske zapovesti; jos je u njima cisto i dogmatsko i moralno pravoslavlje; u njima se, mada retko, krajnje retko, nalaze zive tablice Svetog Duha. Znacajno je da su svi duhovni cvetovi i plodovi uzrasli u onim dusama koje su, daleko od poznanstva izvan i unutar manastira, obradile sebe citanjem Pisma i svetih otaca, uz veru i molitvu nadahnutu smirenim ali mocnim pokajanjem. Gde nije bilo tog obradjivanja, tamo je neplodnost.

U cemu se sastoji vezbanje monaha, za kojeg i jeste samo monastvo? Ono se sastoji u izucavanju svih zapovesti, svih reci Iskupiteljevih, u usvajanju tih reci u umu i srcu. Monah vidi dve covekove prirode: ozledjenu, gresnu prirodu vidi u sebi, a obnovljenu, svetu vidi u Jevandjelju. Dekalog Starog zaveta je odsekao grube grehove; Jevandjelje isceljuje samu prirodu koja boluje od greha i padom stice gresna svojstva. Monah mora pri svetlosti Jevandjelja da stupi u borbu sa samim sobom, sa svojim mislima, sa osecanjima srca, sa osecanjima i zeljama tela, sa svetom, neprijateljskim Jevandjelju, sa gospodarima sveta, koji se trude da drze coveka u ropstvu i tako zadrze svoju vlast nad covekom. Svesilna Istina oslobadja coveka;[16] oslobodjenog od robovanja gresnim strastima sveblagi Duh Sveti obelezava, obnavlja, uvodi u potomstvo Novog Adama. Hriscansko savrsenstvo dostize se u monastvu: monasi sluze kao svetlost za svoju bracu koja zive u svetu, pa, zauzeta, okupirana brigama i sluzenjima sveta, ne mogu ni duboko da proniknu u Jevandjelje, ni da ga ozive u sebi u dolicnom razvoju i punoci. Lakomislen i prezriv stav o hriscanstvu moze da ima jedino onaj koji se samo zove hriscaninom, a o hriscanstvu ima veoma povrsno, mrtvo misljenje.

Da bi jevandjelska svojstva u monahu ocvrsla i dozrela, neizostavno su nuzne nevolje i iskusenja. Njegova krotost mora biti ispitana; njegovo smirenje mora biti ispitano; trpljenje i vera ispitani. Treba da bude ispitano da li su njemu Jevandjelje, reci i zapovesti Hristove, u kojima je zivot vecni, dragocenije od prednosti, udobnosti i obicaja sveta, da li su mu draze od samog zivota? Teskim isprva izgleda stupanje u iskusenja, no ne moze se bez njih niko nauciti da prasta sve uvrede, da ljubi neprijatelje, da u svemu vidi promisao Boziji, da drzi te najvise, zavrsne jevandjelske zapovesti. Ako unutrasnji covek ne bude prosvecen svim zapovestima, on ne moze postati stan Svetog Duha. Privukoh Duha – govori sveti David – jer zapovesti Tvoje zazeleh.[17] Bez silaska Duha nema hriscanskog savrsenstva. Sveto pismo i oci smatraju nevolje i iskusenja najvecim darom Bozijim, pripremnom obukom za tihovanje, u kome monah dostize najdublje ociscenje, a stoga i najobilnije prosvecenje. Nevolje monaha koje prethode stupanju u tihovanje oci uporedjuju sa pretkrsnim stradanjima Hristovim, a tihovanje sa raspecem na krstu i pogrebenjem, nakon kojeg sledi vaskrsenje.

Saznao sam ovo blagovremeno iz dela otackih. Zadivio me je sveti poredak, sveti sistem kojeg je bozanski promisao odredio za sluzitelje Bozije. Privlacio sam se pomocu ljubavi srca sozercanju cudesnog sistema. Narocito mi se dopadalo ucenje o tome Varsanufija Velikog. Cinilo mi se da je ono izneto meni: samo po sebi usvajalo se ono u mojoj dusi.

“Pazeci na reci apostolove: Na svemu zahvaljujte,[18] pripremi se da ‘na svemu zahvaljujes'” – pisao je Veliki jednom svom uceniku, kojeg je pripremao u iskusenju opstezica za zivot u zatvoru – “i ako budes u zalosti, ili nevoljama, ili ugnjetavanjima, ili u bolestima i telesnim trudovima, za sve sto te snalazi blagodari Bogu. Nadam se da ces i ti stici u pocinak Njegov[19]: jer kroz mnoge nevolje valja uci u Carstvo Bozije.[20] Ne sumnjaj, dakle, u dusi svojoj, i ne iscrpljuj srce svoje ni zbog cega, nego se secaj apostolskih reci: Ako se nas spoljasnji covek i raspada, ipak se unutrasnji obnavlja iz dana u dan.[21] Ako ne pretrpis stradanja, neces se moci uspeti na krst. A kada podneses najpre stradanja, uci ces i u pristaniste pocinka, i tihovaces bez ikakvih briga, jer ces imati dusu utvrdjenu u Gospodu i uvek prilepljenu uz Njega.”[22]

Drugi brat izrazio je pred Velikim svoju zelju da tihuje. Veliki mu je odgovorio: “Brate, covek koji ima dug ostaje duznik dok ne vrati dug, ma gde bio, kuda god posao, gde god se nastanio, u gradu ili selu. Nigde on ne moze da zivi spokojno. A kada ga, zbog dugova, ljudi pocnu^izlazu uvredama, i kada, postidjen, nekako dodje do novca i vrati dug, tada on, slobodan, smelo i sa mnogom hrabroscu moze ili da ostane u ljudskom drustvu, ili da zivi u osami. Tako i monah: kada pohita da, shodno svojoj snazi, ponese nevolje, prekore, gubitke, tada se uci smirenju i duhovnom podvigu. Zbog smirenja i podviga oprastaju mu se gresi njegovi, kako svedoci Pismo: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehe moje.[23] Pomisli koliko uvreda i sramocenja je podneo Gospod nas Isus Hristos pre krsta: pretrpevsi ih, On se uspeo na krst. Slicno ovome, niko ne moze dostici istinsko i plodonosno savrsenstvo ako pre toga ne postrada sa Hristom i ne pretrpi sva stradanja Njegova, opominjuci sebe poukom apostolskom: Posto s Njim stradamo, da se s Njim i proslavimo.[24] Ne prelasti se: drugog puta ka spasenju osim ovoga nema. Neka ti Gospod, po volji Svojoj, pomogne, neka postavi cvrst temelj tvojoj zgradi na cvrstoj steni, kako je zapovedao u Jevandjelju: A stijena bjese Hristos.”[25]

Ubrzo po mom stupanju u manastir pocele su da pljuste po meni nevolje, kao voda ociscujuca. To su bile i unutrasnje bitke, i najezde bolesti, i pritisak potreba, i potresi zbog sopstvenog neznanja, neopitnosti, nerazboritosti; nevolje od ljudi bile su umerene. Da bi ih iskusio, bilo je potrebno posebno popriste. Nesaznajni sudovi promisla smestili su me u manastir, nadomak severne prestonice, koji dok sam ziveo u prestonici nisam hteo cak ni da vidim, jer sam smatrao da on ni po cemu ne odgovara mojim duhovnim ciljevima. Godine 1833. pozvali su me u Sergijevu pustinju, i postao sam njen nastojatelj. Negostoljubivo me je primio manastir – Sergijeva pustinja. Prve godine po dolasku u manastir pogodila me je teska bolest, druge druga, trece treca: one su odnele ostatke mog krhkog zdravlja i neznatnih snaga, napravile od mene coveka iznurenog od stalnih patnji. Ovde su se podigle, zasiktale zavist, ogovaranje, kleveta; ovde sam bio izlozen teskim, dugim, ponizavajucim kaznama, bez suda, bez trunke ispitivanja, kao beslovesno marvince, kao kip bezdusni; ovde sam video neprijatelje pune nepomirljive zlobe i zelje za mojom pogibijom; ovde me je milosrdni Gospod udostojio da poznam recima neiskazivu radost i mir u dusi; ovde me je udostojio da okusim duhovnu ljubav i sladost bas tada kada sam sretao mog neprijatelja koji je trazio moju glavu – i postalo je lice tog neprijatelja u mojim ocima kao lice svetlog andjela. Opitno sam upoznao tajanstveno znacenje Hristovog cutanja pred Pilatom i arhijerejima judejskim. Kakva je sreca biti zrtva kao Isus! Ili ne! Kakva je sreca biti raspet blizu Spasitelja, kako je nekada bio raspet blazeni razbojnik, i zajedno sa tim razbojnikom, od ubedjenja duse, ispovedati: Primam po djelima mojim, sjeti me se Gospode u Carstvu svome.[26]

Cetrdesetogodisnjak, utucen bolestima, potresen mnogim nevoljama, oslabljen, zbog same iscrpljenosti telesnih snaga nesposoban za delatni zivot – sta da kazem o sojoj sudbini? Ne vidim pred sobom coveka ciju bih sudbinu zeleo i zavideo joj. Jesam ja gresnik, dostojan kazni, i privremenih i vecnih, ali ne zavidim sudbini nijednog coveka. Kada pogledam na svoje grehe, oni izazivaju u meni uzas, ali i za uzasne gresnike postoji Iskupitelj. Vladike zemaljske, pastiri Crkve, oci i braco! Vec sam nesposoban da vam sluzim. Za kakvo sluzenje je sposoban covek okovan bolestima, prikovan za postelju, drzan u keliji bez prava da izadje? Izbacite me, izbacite, kao roba nepotrebnog, kao nepotrebno opterecenje! Necu vas uznemiriti nikakvim molbama, nikakvom brigom o meni. Nije mi potreban vrt sa raskosnom hladovinom i miomirisnim cvetovima; nisu mi potrebne mnoge sluge; posluzice mi radi imena Hristovog monah smireni, poslace mi hranu i odecu hristoljubac; ne trebaju mi sobe gospodske, ne treba mi nikakvo uveseljavanje, kikakva zemaljska zabava. Otpustite me, otpustite bolesnog, potpuno nesposobnog! Naci cu sebi od prestonicke buke udaljeno, od gradova i ugleda udaljeno, malo poznato skloniste, osamljeno i tiho: tamo cu u samoci dovlaciti do groba svoje dane. Zbog moje bolesti tisina osame postaje moja preka potreba. Hocete da znate: zar se u mojoj dusi ne krije nikakva zelja? Mogu da zadovoljim vasu radoznalost. Gresnik sam: zedan sam pokajanja.

Ostavljam ljude: oni su slepa orudja u svemogucoj desnici promisla; dovode do ispunjenja ono sto On zapoveda ili dopusta. Obracanjem ljudima hteo sam da vratim dug ljubavi i uvazavanja prema bliznjem, dug najprijatniji, jer nasladjuje srce onoga koji ga je vratio. Svet, zauzet svojom sujetom, svojim brigama, zabavom i napredovanjem, nece ni obratiti paznju na moje reci: za njega je nerazumljiv i cudan glas duse koja je osetila potrebu za pokajanjem i tihovanjem.

Nesaznajni, svesilni, sveblagi, premudri Boze, Gospode moj, Sazdatelju i Spasitelju! U suzama i prahu, pred Tobom nistavnu trunku – mene, Ti si prizvao da zivim, da osecam, dopustio si mi da razmisljam, zelim! Ti vidis moje srce; Ti vidis da li se upravo u njegovoj skrivenoj dubini cuva rec koju nameravam da izgovorim umom i ustima! Ti znas pre moje molitve sta zelim da molim; u sudovima Tvojim vec je odluceno hoce li moja molitva biti uslisena ili odbacena. No Ti si mi darovao da vladam sobom, i ja se usudjujem da prinesem pred Tebe, da izgovorim pred Tobom zelju mog okajanog, mog izmucenog, mog izranjavljenog srca! Ne slusaj moje srce, ne slusaj reci molitve moje, ne ucini po mojoj volji – ucini ono sto je Tebi ugodno, sto izabira i odredjuje za mene svesveta, premudra volja Tvoja. A reci cu, ipak, zelje mog srca; izrazicu recima teznje mog vladanja sobom! Dveri pokajanja otvori mi, Covekoljupce, bludno sam proziveo zivot svoj, doziveo sam jedanaesti sat; sve moje snage su iscrpljene, ne mogu da ispunjavam zapovesti i sluzenja mojim oslabelim telom: daruj mi da Ti prinesem makar pokajanje da ne bih morao da odlazim iz gostoprimnice sveta dalek od svake nade. Ti vidis moju slabost, slabost duse i tela! Nisam mogao da stojim naspram lica strasti i sablazni! Izvedi me u osamu i tihovanje da bih tamo mogao da se pogruzim ceo, i umom i srcem, i telom, u pokajanje… Pokajanja sam zedan!… Milosrdni Gospode, utoli moju neugasivu zedj, ne daj joj da me muci, daruj mi pokajanje! Ti koji si izlio na mene tolika, nebrojena dobra dela, ispuni ih i preispuni darom pokajanja! Gospode svesveti! Ne lisi me dara zbog koga sam, dok ga ne dobijem, u bezumlju svome, toliko vremena Te molim, a u isti mah ne znam sta molim, ne znam jesam li sposoban da primim dar, ne znam da li cu ga sacuvati ako ga dobijem. Jedan sluzitelj Tvoj, osvecen i prosvecen Duhom Svetim, rekao je “Izvan tihovanja nema istinskog pokajanja.”[27] Pogodile su ove reci moju gresnu dusu, utvrdile se u pamcenju, probadaju me, kao mac, svaki put kad se obnove u secanju. Ne vidim u sebi pokajanje i zato upadam u nedoumicu; primoravam sebe na pokajanje, no susrecem se nevoljno sa brigama, zabavom – one od mene otimaju pokajanje. Ne mogu da ga zadrzim usred meteza i zabuna: odlazi, isklizava, ostavlja me sa prazninom i beznadjem. Mnogomilostivi Gospode! Daruj mi pokajanje, taj plod tihovanja, pokajanje nepokolebivo, pokajanje koje moze da ocisti necistote duse i tela, pokajanje darovano svima koje si izabrao i prizvao sebi, cija su imena oznacena za unos u knjigu zivota, kojima si odredio da vecno gledaju slavu Tvoju i vecno slavoslove milost Tvoju. Dar pokajanja meni je dragoceniji i zeljeniji od blaga vascelog sveta. Ociscen pokajanjem, ugledacu volju Tvoju neporocnu, put prema Tebi nepogresivi, i obavesticu o njima bracu moju!

Vi, iskreni prijatelji moji, povezani sa mnom nitima prijateljstva u Gospodu, ne pozalite se na mene, ne zalostite se zbog mog odlaska. Odlazim telom, da bih se priblizio duhom, reklo bi se da me gubite, u sustini vi me zadobijate. Predajte me pokajanju: ono ce vam vratiti mene ociscenog, prosvecenog, i objavicu vam rec spasenja, rec Boziju.

Dveri pokajanja otvori mi, covekoljubivi Gospode, daruj mi spasenje vecno sa svim prijateljima mojim, koji su zbog Tebe zavoleli mene, da svi u vecnom blazenstvu, u radosti i nasladjivanju neiskazanom, slavoslobimo Oca i Sina i Svetog Duha, Boga, jednog i triipostasnog, koji je pokazao rodu ljudskom ljubav i milost, neiskazanu, nesaznajnu! Amin.

7. januar 1847. godine.

Tada je arhimandrit Ignjatije, zbog potpuno narusenog zdravlja, molio da ga razrese duznosti nastojatelja Sergijeve pustinje i premeste u Nikolajevsko-babajevski manastir na pocinak; no bio je poslat na dopust, i proveo deset meseci u pomenutom manastiru.


NAPOMENE:

1. 1 Kop 15, 50.

2. 1Kop 11,31.

3. Ps 50, 7.

4. Profesor Sankt-peterburskog univerziteta, Mihail Teodorovic Solovjov, predavao je fiziku na nizoj, a hemiju na visoj oficirskoj klasi glavnog Inzenjerskog ucilista, danas Nikolajevske akademije.

5. 2 Tim 3, 8.

6. 1 Kop 1, 21.

7. Pim 8, 6, 7.

8. Kol 2, 8, 3.

9. 1 Kop 3,18.

10. 1 Kop 3,18.

11. 1 Kor 24, 30. “Bez Hrista nema istine, nema osvecenja, nema izbavljenja; svakapremudrost bez Hrista nije nista drugo do ludost. Svaki mudrac bez Hrista bezuman je, svaki pravednik gresan je, svaki cisti necist je… Sta je nase vlastito? slabost, truleznost, tama, zloba, gresi.” Sveti Tihon Voronjeski,tom XV, Pismo 11.

12. Ovde se ukazuje na neke religiozne grupe koje su 1823. i 1824. godine skrenule na sebe paznju severne prestonice.

13. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 5.

14. Sveti Jovan Zlatousti, Sedma molitva pre spavanja, deo drugi, prozba cetvrta.

15. 1 Kop 2, 10.

16. Jn 8. 32.

17. Ps 118, 131.

18. 1 Sol 5, 18.

19. Jev 4, 3.

20. Dap 14, 22.

21. 2 Kop 4,16.

22. Odgovor 2.

23. Ps 24,18.

24. Rim 8,17.

25. 1 Kop 10, 4; Odgovor 342.

26. Lk 23, 41,42.

27. Sveti Isak Sirijski, Slovo 41.

%d bloggers like this: