FARISEJ – DRUGI DEO

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

FARISEJ

DRUGI DEO

Gospod je izgovorio u svetom Jevandjelju mnogo zapovesti, i sve one uvode u coveka misli i osecanja potpuno suprotna dusepogubnom, covekomrskom farisejstvu. Te zapovesti unistavaju sama nacela na kojima se farisejstvo temelji i zasniva. Pazite se i cuvajte se – govori Gospod – kvasca farisejskog.[1] Jevandjelist Matej objasnjava da je recima kvasac farisejski Gospod nazvao farisejsku nauku,[2] a jevandjelist Luka razume pod tom recju njihovo licemerje.[3] To je jedno te isto: iz licemernog ponasanja nastaje farisejski nacin misljenja i farisejsko ucenje i obrnuto: farisejsko ucenje i farisejski nacin misljenja odgajaju licemera, a za njega nikakav greh nije strasan, nikakva vrlina nije dostojna uvazavanja; on se nada da svaki greh moze da se prikrije, oprosti, opravda, da licemerje moze da zameni svaku vrlinu.

Gospod je predao svojim ucenicima pravo, iskreno ponasanje, utvrdjeno na svetoj mudrosti, a ne na lukavstvu – ponasanje iz koga svetli cista vrlina i koje svojom nebeskom lepotom privlaci ljudske poglede i srca. Tako da se svijetli svjetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra djela i proslave Oca vasega koji je na nebesima.[4] Fariseji su, suprotno ovome, zeleli da samo izgledaju pravedni, brinuli su iskljucivo o tome da pred ljudima, pred masom, obicno malo razboritom, predstave i predstavljaju da su upravo oni sluge Bozije. I danas se moze videti da fariseji pribegavaju svim mogucim smicalicama da bi njihova samo naizgled dobra dela blistala sto jace pred ljudima, a zlodela bila opravdana politickom nuznoscu, maskom pravednosti i mudre dalekovidosti, zeljom da se dopustanjem manjeg zla spreci vece, i ostalim opravdanjima koja tako obilno izviru iz srca ispunjenog lukavstvom. Gospod zabranjuje takvo ponasanje veoma snaznim izrazima. Vi ste – govori On – oni koji se pravite pravedni pred ljudima, ali Bogzna srca vasa;jer sto je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom.[5] Fariseji su nastojali da zakonima prikrivaju svoje dusevne strasti, dejstva, njihove plodove. Dusevne strasti u senci i hladu zakona obicno pustaju duboko korenje u dusu, postaju debelo drvo jer obuhvataju granama svu covekovu delatnost, to jest prodiru u sve njegove misli, u sva osecanja, u svako delovanje. Sveti Pimen Veliki je rekao: “Ako covekovoj gresnoj volji pomognu zakoni, on se predaje razvratu i propada.”[6]

Ako covek ne traga, i to bezinteresno, za vrlinom pred Bogom, nego, naprotiv, trazi slavu vrline pred ljudima, u njihovom bezvrednom, nepostojanom, promenljivom misljenju, onda on nije sposoban da pozna hriscansku veru, da primi Hristovo ucenje, jer je za to ucenje potrebno srce koje priznaje da je gresno, i ispoveda svoj greh. Kako vi mozete vjerovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne trazite?[7] Gospod oduzima u svojim ucenicima svaku hranu za slavoljublje. On hoce da srce zrtvenik bude ocisceno od necistog idola, od svega sto pripada idolopoklonstvu. Gospod zapoveda da cinimo sva dobra dela u tajnosti. I milostinja, po Njegovoj zapovesti, neka bude u tajnosti, i post neka bude u tajnosti, i molitva – u zatvorenoj kleti! Nasa dobra dela moraju biti sakrivena od ljudi, ali i od nas samih, da ljudi ne bi kvarili nasu dusu pohvalama i da nas samo nase srce ne bi varalo i vrsilo preljubu, i time narusavalo sveti savez sa svetim smirenjem. Da ne zna ljevica tvoja sta cini desnica tvoja.[8] To nije dovoljno! Gospod je zapovedio da se odreknemo sebe u kratkotrajnom zemaljskom zivotu, da narusimo sve zakone, svaku pravdu radi jevandjelske pravde. A u cemu se sastoji jevandjelska pravda? U stradanjima, u krstu! Ka njima priziva Spasitelj svoga ucenika i tu vrsi odabir medju zvanima, tu odvaja kukolj od psenice, tu obelezava svojim pecatom izabrane! I koji ne uzme krst svoj i ne podje za mnom, nije mene dostojan. Koji cuva zivot svoj, izgubice ga, a koji izgubi zivot svoj mene radi, naci ce ga.[9]

Braco! U podnozju Hristovog krsta slozimo i sahranimo sva misljenja sveta o casti, o uvredama, o ponizenjima, o gubicima, o nepravdi, o ljudskim zakonima i o ljudskoj pravednosti. Postanimo jurodivi Hrista radi! Postavimo svoje obraze da nas po njima pljuju, udaraju! Nasa stara, zemaljska cast neka se prospe u prah unizenja! Ne gledajmo sa zaljenjem i brigom na nase propadljivo imanje: neka ga razgrabe i raznesu vihori, kada budu dopusteni! Ne pozalimo nase telo u voljnim podvizima i u nevoljnim stradanjima! Naucimo se od Gospoda Isusa Hrista Njegovom tajanstvenom cutanju, tom najuzvisenijem bogoslovlju i govornistvu, koje zadivljuje i andjele! Svet nije priznao da On, Bog ovaploceni, jeste pravedan: zar od sveta da trazimo pravednost? Odrecimo se nje u podnozju Hristovog krsta! Ne budimo zveri koje lovci i druge zveri napadaju, ranjavaju i ujedaju, no postanimo slicni Jagnjetu Bozijem ovde na zemlji, za vreme naseg kratkotrajnog zemaljskog stranstvovanja – i On ce nas uciniti slicnima Sebi u vecnosti, u kojoj nasem blazenstvu nece biti kraja i mere. I ovde, u zemaljskom izgnanstvu, vernom Isusovom uceniku prilazi Duh Sveti, Utesitelj, nanosi na njegovu dusu neiskazano blazenstvo buduceg zivota, a ono oduzima od njega osecaj stradanja i uvodi ga u nevidljivo, sveto nasladjivanje, nezavisno od coveka i okolnosti. Pred tim nasladjivanjem nistavne su sve zemaljske naslade, cak i one zakonite.

Glavna karakteristicna osobina licemera, prva strela koju on pusta na bliznjeg, jeste sablazan i iz sablazni proizasla osuda bliznjeg. U naumima zlotvora sablazan je cesto pritvorna, izmisljena, kao toboze opravdan izgovor za zlodelo, koji blagovremeno priprema i zlodelo i opravdanje zlodela; sablazan u onima koji su jos zarazeni starim Adamom, makar oni bili dobronamerni i tezili ka spasenju, jeste osobina starog coveka i veoma ozbiljna i uporna bolest. Ta bolest sprecava pokajanje, od koga dolazi ociscenje. Sablazan je bolesni pogled na slabosti bliznjeg, pri kome te slabosti narastaju do nesagledive, nakazne velicine. Sablazan je cedo samoljublja, i useljava se u onu dusu koja se kloni ljubavi prema bliznjem i pravilne ljubavi prema sebi. Gospod je tu bolest uporedio sa brvnom, prema kome svako javno sagresenje bliznjeg predstavlja tek trun. Ne sudite – rekao je Gospod – da vam se ne sudi. Jer kakvim sudom sudite, onakvim ce vam se suditi; i kakvom mjerom mjerite, onakvom ce vam se mjeriti… Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svoga, pa ces, onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga.[10] Moramo na silu odvlaciti sebe od osudjivanja bliznjih tako sto cemo strahom Bozijim i smirenjem ogradjivati sebe od tog osudjivanja. Da bismo oslabili i, sa Bozijom pomoci, potpuno iskorenili iz svog srca sablaznjavanje o bliznjeg, moramo se uz svetlost Jevandjelja udubljivati u sebe, paziti na svoje slabosti, ispitivati svoje gresne teznje, pobude i stanja. Kada nas greh privuce na sebe nase poglede, necemo imati kada da nadgledamo nedostatke bliznjeg, da ih primecujemo. Tada ce nam svi bliznji izgledati prekrasni, sveti; tada ce svaki od nas smatrati da je najveci gresnik u svetu, jedini gresnik u svetu, tada ce nam se siroko otvoriti vrata, narucje istinskog, stvarnog pokajanja.

Veliki Pimen je govorio: “Mi i nasa braca smo kao dve slike. Ako covek, gledajuci sebe, nalazi u sebi nedostatke, onda on u svom bratu vidi savrsenstvo. A ako sam sebi izgleda savrsen, onda, poredeci sa sobom brata, nalazi da je brat los.”[11] Najveci Boziji ugodnici narocito su brinuli o tome da vide da su gresnici, toliki gresnici da su sagresenja bliznjih, javna i velika, njima izgledala beznacajna, oprostiva. Prepodobni Sisoje je rekao avi Oru: “Daj mi pouku.” “Imas li ti poverenja u mene?” – upita ga ava Or. “Imam” – odgovori Sisoje. “Idi” – rece mu ava Or – “i cini ono sto ja cinim.” “A sta je to sto ti cinis, oce?” – upita ga ava Sisoje. Starac rece: “Ja vidim da sam gori od svih ljudi.”[12]

“Ako covek dostigne to stanje” – govorio je Pimen Veliki – “o kome je apostol rekao: Cistima je sve cisto,[13] onda ce videti da je gori od svake tvari.” Brat je upitao starca: “Kako mogu da mislim da sam gori od ubice?” Pimen je odgovorio: “Ako covek dodje do stanja na koje je apostol ukazao, i vidi coveka koji je pocinio ubistvo, reci ce: ‘On je jednom ucinio taj greh, a ja ubijam sebe svakog dana.'” Brat je prepricao Pimenove reci drugom starcu. Starac je odgovorio: “Ako covek dodje do stanja takve cistote, i uvidi grehove brata, onda ce njegova pravednost progutati taj greh.” Brat je upitao: “Kakva je njegova pravednost?” Starac je odgovorio: “Svakodnevno okrivljivanje sebe.”[14]

Eto istinskih slusalaca i tvoraca jevandjelskog Zakona! Izgnavsi iz svojih srca osudjivanje i sablazan, oni su ispunili sebe svetom ljubavlju prema bliznjem tako sto izlivaju na sve milost, i miloscu lece gresnike. Sveti oci su rekli za velikog Makarija Egipatskog da je bio kao zemaljski bog – sa tako silnim milosrdjem podnosio je nedostatke bliznjih. Ava Amon je, udubljujuci se neprestano u sebe i izoblicavajuci nedostatke svoje duse, dosao u duboko smirenje i svetu prostodusnost. Od mnostva ljubavi prema bliznjem on nije video u bliznjem zla, zaboravio je da zlo postoji. Jednom prilikom dovedose kod njega – posto je bio episkop – devojku koja je zacela i rekose mu: “Taj i taj je ucinio ovo, nalozi na njih epitimiju.” Amon oseni krstom njen stomak, zatim naredi da joj daju sest pari belog platna, i rece: “Kada dodje vreme da rodi, ako umre ona sama, ili njeno dete, da se ima za sahranu.” A oni sto su optuzivali devojku rekose: “Sta cinis? Nalozi na njih epitimiju!” On odgovori: “Braco! Ona je blizu smrti! Sta jos da se radi s njom?” – i otpusti je.

Dosao je jednom prilikom ava Amon u jedno boraviste monaha da bi sa njima obedovao. Jedan brat iz tog mesta se ponasao veoma zbunjeno: zena mu je dosla u posetu. Saznala su to ostala braca; zbunili su se, a kad su se okupili na dogovor, odlucili su da isteraju brata iz kolibice. No kad su saznali da se tu nalazi episkop Amon, dosli su kod njega i molili ga da i on podje sa njima da pregledaju keliju tog brata. Doznao je to i brat: sakrio je zenu pod veliki drveni sud, i okrenuo dno suda prema gore. Ava Amon je to shvatio, i, radi Boga, pokrio sagresenje toga brata. Kada je sa mnostvom brace dosao u keliju, seo je na taj drveni sud i naredio da pretraze keliju. Keliju su pretrazili: zenu nisu nasli. “Sta ovo znaci?” rece ava Amon braci: “Neka vam Bog oprosti vase sagresenje.” Zatim se pomoli, i naredi svima da izadju. Za bracom izadje i on sam. Izlazeci, milostivo uze za ruku okrivljenog brata, i rece mu sa ljubavlju: “Brate! Pazi na sebe!” Tako se sveti Amon udaljavao od osudjivanja bilo koga, i lecio je gresnike time sto je omeksavao njihova srca i privodio ih miloscu ka pokajanju.

Koliko nas Gospod odvodi od ponora sablazni i osudjivanja, koliko se istinske sluge Gospodnje udaljavaju od tog strasnog, pogubnog ponora, toliko nas, suprotno tome, djavo vuce u taj ponor, prikrivajuci ga raznim opravdanjima. Jedno od satanskih opravdanja je nerazumna revnost, koju mnogi drze za poboznu, svetu revnost.

Covek kojeg vodi nerazumna revnost” – govori sveti Isak Sirijski – “nikada nece moci da dostigne mir misli. Dalek je on od tog mira, od radosti. Ako mir misli jeste potpuno zdravlje, ako revnost jeste suprotna miru, onda lukava revnost nije nista drugo do teska bolest. O covece! Ubedjen si da opravdanu revnost protiv tudjih nedostataka dovodis do najveceg stepena, a u stvari odgonis zdravlje svoje duse. Postaraj se, postaraj se o zdravlju svoje duse! A ako zelis da lecis bolesne, shvati da je bolesnicima vise potrebna paznja nego bezdusnost. Pri tome, dok ne pomazes drugima, dovodis sebe u stanje teske bolesti. Takva revnost u coveku nije znak mudrosti nego bolesti duse, znak nedostatka duhovnog znanja, znak velikog neznanja. Pocetak premudrosti Bozije, tihost i krotost, ta svojstva velike i snazne duse, plod su razumnog nacina misljenja, i upravo ona nose ljudske bolesti.”[15]

Greh sablazni i osudjivanja je tako podesan za ubijanje ljudi i zato tako omiljen djavolu da njemu nije dovoljno to sto je izazvao u nasem srcu lukavu i od jevandjelskog razuma daleku revnost, sto je izazvao gorde pomisli, uvek povezane sa ponizavanjem i preziranjem bliznjega: ne, on sprema i ocita lukavstva da bi ulovio nepazljive u sablazan i osudjivanje. Ava Pimen je govorio: “U Pismu je receno: Sto videse oci tvoje, govori.[16] No ja vam savetujem da ne govorite cak ni o onome sto ste opipali svojim rukama. Jedan brat je tako bio obmanut: ucinilo mu se da njegov brat gresi sa zenom. Dugo se on borio sa samim sobom; napokon je prisao, gurnuo ih nogom, misleci da su to bas oni, i rekao: ‘Prestanite, hocete li jos dugo?’ Ispostavilo se da su to bili snopovi psenice. Zato sam vam i rekao: ‘Ne izlazite ruglu, cak i kad opipate svojim rukama’.”[17]

Greh osudjivanja je toliko protivan Bogu da se On gnevi i odvraca od samih svojih ugodnika kada oni sebi dozvoljavaju da osudjuju bliznjeg: On oduzima od njih svoju blagodat, a to se vidi iz mnogobrojnih primera koje su crkveni pisci sacuvali radi koristi i poucavanja hriscanskih pokolenja. Nikakva pravednost ne daje pravo da osudjujemo brata koji gresi: Gospod moze veoma ugodno da mu daruje istinsku pravednost, neuporedivo vecu od one koju mi mislimo da nalazimo u sebi. Mozemo mi biti pravedni gotovo koliko i sam Bog; no cim osudjujemo bliznjeg, mi odbacujemo Boziju pravdu, umesto nje uvodimo svoju pravdu, ili pravilnije, bolest farisejstva. Ako osudjujes bliznjeg, ti krades vlast Boga, vlast jedinog kome pripada sud nad Bozijim tvarima – krades vlast Hristovu, koji ce suditi zivima i mrtvima u poslednjem danu.[18]

Cudesni Jovan Savait pripovedao je o sebi: “Jednom prilikom, dok sam ziveo u pustinji nedaleko od manastira, dosao je brat iz manastira da me poseti. Upitah ga: ‘Kako zive oci i braca?’ ‘Dobro, zbog tvojih molitava’ – odgovori on. Zatim ga upitah za jednog brata koga je bio los glas. On mi odgovori: Veruj, oce, taj brat nastavlja da zivi kao i pre.’ Na to rekoh: ‘Oh!’, i odmah dodjoh u zanos. Vidim: stojim pred Golgotom, u Jerusalimu. Gospod nas Isus Hristos stoji na Golgoti, izmedju dvojice razbojnika. Pohitam da se Njemu poklonim. Tada – vidim – Gospod se okrenuo prema andjelima koji stoje pred Njim, i govori im: ‘Oterajte ga – on je prema meni antihrist: predusrecuci moj sud, osudio je svog brata.’ Dok su me izgonili, i dok sam izlazio, na vratima se zapetlja moja mantija, zape za njih. Tamo sam je i ostavio. Istog trena dodjoh sebi, i rekoh bratu, ovom sto je dosao da me poseti: Tezak je za mene ovaj dan.’ On me upita: ‘Zasto tako, oce?’

Svoje vidjenje, koje sam mu otkrio, dopunio sam recima da je skinuta mantija znak da je od mene oduzet pokrov Boziji i pomoc Bozija. Od toga dana udubio sam se u pustinju, lutao u njoj sedam godina, ne uzimajuci hleb, ne ulazeci pod krov, i ne besedeci ni sa jednim covekom. Nakon tog vremena opet sam video Gospoda: On mi je vratio moju mantiju.”[19]

Braco, pazimo na sebe! Postarajmo se da ocistimo sebe od telesnih, a onda i od dusevnih strasti, od slavoljublja, neverovanja, lukavstva, zavisti, mrznje, srebroljublja, i ostalih slicnih bolesti koje se razvijaju i dejstvuju, po svoj prilici, u samoj dusi, bez ucesca tela, zbog cega se i nazivaju dusevnim. Rekoh “po svoj prilici”: one uticu i na telo, ali se taj uticaj ne da izmeriti, i zato je za mnoge neprimetan i nesaznajan. Dok budemo pazili na sebe i cistili sebe od tih strasti, zasejace se postepeno u nama ljubav prema bliznjem, a od nje ce oslabiti i unistice se osecanje sablazni o bliznjeg i pomisao da ga osudjujemo. Nikad ne smecimo s uma da pravde ugodne Bogu nema izvan siromastva duhom. Opravdavajmo bliznje, i osudjujmo sebe, da bi nam Bog darovao svoju blagodat i milost, dakle ono sto On daruje jedino unizenima i milostivima. Amin.


NAPOMENE:

1. Mt 16, 6.

2. Mt 16, 12.

3. Lk 12, 1.

4. Mt 5,16.

5. Lk 16, 15.

6. Azbucni paterik.

7. Jn 5,44.

8. Mt 6, 3.

9. Mt 10, 38, 39.

10. Mt 7, 15.

11. Azbucni paterik.

12. Azbucni paterik.

13. Tim 1, 15.

14. Azbucni paterik.

15. Slovo 89.

16. U izvorniku: Pric 25, 8.

17. Azbucni paterik.

18. Zitije prep. Vasilija Novog, mitarstvo osudjivanja, Cetiminej, 26. mart.

19. Azbucni paterik.

%d bloggers like this: