FARISEJ- PRVI DEO

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

FARISEJ

PRVI DEO

Braco! Pazljivo razmotrimo narav Gospoda Boga, Spasitelja naseg Isusa Hrista. Videcemo da se On nikada ne sablaznjava o gresnike, koliko god bili teski njihovi grehovi. Nema, takodje, primera u celom Jevandjelju da su se sveti apostoli sablaznili o bilo koga. Suprotno ovome, fariseji se neprestano sablaznjuju, sablaznjuju se o samog Svesavrsenog, o ocovecenog Boga; sablaznjuju se dotle da osudjuju Njega kao prestupnika, da ga predaju sramnoj smrti; Spasitelja raspinju na krstu, izmedju dvojice razbojnika! Iz ovoga prirodno sledi zakljucak da sklonost ka sablaznjavanju jeste teska bolest duse, osobina fariseja. Treba brizljivo paziti na srce i umrtvljavati u njemu osecanje sablaznjavanja o bliznjega duhovnim rasudjivanjem crpljenim iz Jevandjelja.

Jevandjelje je svezavetna i svesveta knjiga! Kao sto se sunce odrazava u cistim vodama, tako je u Jevandjelju izobrazen Hristos. Ako zelis da ugledas Hrista, ocisti um i srce pokajanjem! Tada ces ugledati u Jevandjelju Hrista, istinitog Boga, Spasitelja palih ljudi; ugledaces u Jevandjelju koje osobine mora da ima Isusov ucenik, prizvan da se nauci krotosti i smirenju kod samog Gospoda. U tim bogopodrazateljskim vrlinama naci ces blazeni pocinak svojoj dusi.

PRVI DEO

Usao je jednom prilikom Gospod u dom carinika Mateja: pretvarajuci carinika u apostola, seo je ovaploceni Bog za trpezu sa gresnicima. Videvsi to, fariseji su se sablaznili. Zasto, – govorili su oni Isusovim ucenicima – zasto sa carinicima i gresnicima ucitelj vas jede i pije?[1]

Recite, najpre, fariseji, zasto nazivate te ljude gresnicima? Nije li tacnije nazvati ih srecnicima i blazenima, andjelima, heruvimima, zato sto je Bog blagovoleo da sedne u njihovo drustvo? Zar nije bolje da kazete: “I mi smo gresnici! I nas primi, milosrdni Isuse, kraj nogu Tvojih. Onim Gresnicima Ti, Srcevicu i istiniti Sudijo, dao si prednost u odnosu na nas time sto si nas mimoisao i seo sa njiMa. Nasi su grehovi ocito tezi od njihovih. Sa njima sedis: nama dozvoli bar da se priljubimo uz Tvoje noge.”

Nema svetog mirisa smirenja u mracnim pravednicima, bogatim istinom pale covekove prirode, istinom laznog sveta, demonskom istinom. Oni osudjuju svakog gresnika kojeg Gospod prima i ne vide da on tako postaje istinski pravednik, oni drsko osudjuju Gospoda, odbacuju Gospoda, i govore: Ucitelj vas. Daju onima da shvate da oni Njega ne priznaju za svog Ucitelja.

Odgovor Gospodnji je odgovor na svaki uzrok skrivene bolesti fariseja, na celokupno stanje njihove duse. Taj odgovor sadrzi u sebi strasnu osudu i odbacivanje od lika Bozijeg svake ljudske prividne pravednosti, sjedinjene sa osudjivanjem bliznjega. Ne trebaju – rekao je Gospod – zdravi lekara nego bolesni. Nego idite i naucite se sta znaci: Milost hocu, a ne zrtvoprinosenje. Jer nisam dosao da zovem pravednike no gresnike na pokajanje.[2]

Jednom prilikom, u subotu, isao je Gospod sa svetim svojim ucenicima i apostolima kroz polja zasejana usevima. Ucenici su osetili glad i poceli da kidaju klasje; trljali su ih rukama, cistili zrna, i jeli zrnevlje. Fariseji su, videvsi to, rekli Gospodu: Gle, ucenici tvoji cine sto ne valja ciniti u subotu.[3] Gospod im je spomenuo Davida i svestenike i objasnio: David je narusio obredni zakon kada je ogladnio, a drugi narusavaju zakon zato sto im to dozvoljava jedna odredba zakona[4], a onda je opet poceo da ponavlja farisejima strasnu zamerku: Kad biste pak znali sta je to: Milost hocu, a ne zrtvoprinosenje, ne biste osudjivali nevine.[5]

Kako sitnicavo, kako zlonamerno osecanje sablazni! Pretvara se da se do detalja tacno drzi forme zakona, a gazi sustinu zakona. Mracni i slepi fariseju! Pocuj sta ti Gospod govori: Milost hocu. Kada uvidis nedostatak bliznjega, umilostivi se nad bliznjim svojim: to je ud tvoj! Slabost koju danas vidis u njemu sutra moze da postane tvoja slabost. Sablaznjavas se jedino zbog toga sto si gord i slep! Ispunjavas neka spoljasnja pravila zakona, i zato se divis samom sebi; prezires, osudjujes bliznje, u kojima zapazas narusavanje nekih sitnica, a ne primecujes ispunjenje velikih, skrivenih vrlina koje Bog voli, nepoznatih tvom nadmenom, okrutnom srcu. Nisi dovoljno gledao u sebe; nisi video sebe: samo zbog toga ne priznajes da si gresnik. Zbog toga i nije omeksalo tvoje srce, nije se ispunilo pokajanjem i smirenjem, zato nisi shvatio da ti je jednako kao i svim ostalim ljudima potrebna Bozija milost, spasenje. Strasno je ne priznati da si gresnik! Isus se odrice onoga koji ne priznaje da je gresnik: Nisam dosao – govori On – da zovem pravednike no gresnike na pokajanje. Kakvo je blazenstvo priznati da si gresnik! Koji prizna da je gresnik, taj dobija pristup ~Isusu. Kakvo je blazenstvo ugledati svoje grehove! Kakvo je blazenstvo gledati u svoje srce! Ako se zagledas u svoje srce, zaboravices da na zemlji ima gresnika osim tebe samog. Ako nekad i pogledas na bliznje, svi ce ti izgledati neporocni, prekrasni, kao andjeli. Gledajuci u sebe, razgledajuci svoje gresne mrlje, postajes uveren da je milost Bozija jedino sredstvo tvog spasenja, da si nedostojni sluga i zbog narusavanja, ali i zbog nedovoljnog ispunjavanja Bozijih zapovesti, zbog ispunjavanja koje je slicnije iskrivljivanju nego ispunjavanju. Posto je samom tebi potrebna milost, ti nju obilno izlivas na bliznje, imas za njih jedino milost. Kad biste pak znali sta je to: Milost hocu a ne zrtvoprinosenje, ne biste osudjivali nevine. Nisam dosao da zovem pravednike no gresnike na pokajanje.[6]

Milosrdni Spasitelj nas Gospod Isus Hristos nije odbacio pokajane carinike i bludnice, nije prezreo ni fariseje: On je dosao da isceli coveka od svih njegovih bolesti, izmedju ostalih i od farisejstva, a ta bolest je posebno tesko izleciva samo zato sto smatra i proglasava da je upravo ona zdravlje u procvatu, sto odbacuje lekara i lecenje, sto sama hoce Da leci bolesti drugih, i to tako sto jedva primetno zrnce vadi iz neznog oka udarajuci u njega teskim brvnima.

Pozvao je jedan farisej Gospoda da sa njim obeduje. Usavsi u kucu farisejevu, sede za trpezu[7] – pripoveda Jevandjelje

O milostivom Gospodu. Mozda je farisej i imao dobru volju i neku veru prema Gospodu, ali je, primajuci Hrista, i proracunavao koji stepen dobrodoslice da ukaze gostu. Da nije bilo tog proracunavanja, zasnovanog na misljenju o svojoj pravednosti i vrednosti, sta bi sprecilo fariseja da istrci u susret bozanskom posetiocu, da sa strahopostovanjem padne pred Njegove svete noge, da prostre pod Njegove noge dusu, srce. Nije to ucinio – farisej je propustio blazenu priliku da ukaze postovanje Spasitelju kao Spasitelju. Propusteno je zgrabila jedna zena iz tog grada, poznata gresnica: pohitala je u farisejev dom sa sudom miomirisnog mira, usla u kucu, tamo gde je bila trpeza, i pocela da kvasi noge Spasiteljeve suzama, i svojom kosom da ih otire, da noge Spasiteljeve celiva i maze mirisom.

Ne vidi slepi farisej vrlinu koja se desava pred njegovim ocima i izoblicava hladnocu, mrtvilo njegovog srca. Sablazan i osuda narastaju u njegovoj dusi. On pomislja: Daje on prorok, znao bi ko i kakva ga se zena dotice; jer je gresnica.[8] A zasto umanjujes Boga kad ga nazivas prorokom? Zasto nazivas gresnicom onu koja vise od tebe postuje Boga? Zadrhti, umukni: prisustvuje Sazdatelj! Njemu pripada sud nad Njegovim tvarima; Njemu je jednako da oprosti i pet stotina dinara i pedeset dinara greha tj. duga: On je svemoguc i bogat beskrajno. To farisej obicno ispusta iz svog proracuna! Kada vidi da je bliznji duzan pet stotina dinara, on ne obraca paznju na svojih pedeset, cak ih ne smatra dugom – dok odluka Bozijeg suda obznanjuje da ni jedan ni drugi nemaju sta da vrate, da je obojici podjednako potreban oprostaj duga. A kad oni ne imadose da mu vrate, pokloni obojici.[9] Nedostatak smirenja, od koga i nastaje bolest farisejstva, najvise sprecava duhovno napredovanje. Dok oni koji su pali u teske grehove sa zarkom revnoscu i skrusenog duha prinose pokajanje, zaboravljaju ceo svet, vide neprestano svoj greh i oplakuju ga pred Bogom, dotle pogledi fariseja postaju dvostruki. Njegov greh, za njega beznacajan, ne privlaci na sebe svu njegovu paznju. On pamti, zna neka svoja dobra dela, i na njih polaze nadu. On vidi nedostatke bliznjih, no kad ih uporedjuje sa svojim, smatra da su njegovi laki, oprostivi. Sto vise izrasta u njegovim ocima sopstvena pravednost, tim vise se umanjuje blagodatna pravednost, u tim slucajevima uzalud darovana pokajnicima. To slabi, unistava osecanje pokajanja. Umanjivanjem osecanja pokajanja hod prema duhovnom napredovanju postaje tezi; unistavanjem osecanja pokajanja covek skrece sa spasonosnog puta na put uobrazenosti ~i samoobmane. On postaje tudj svetoj ljubavi prema Bogu i bliznjima. Oprastaju joj se grijesi mnogi – rekao je Gospod o blazenoj gresnici – jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprasta malu ljubav ima.[10]

Onaj ko je zarazen bolescu farisejstva lisava se duhovnog napredovanja. Pretvrdo je tlo njive njegovog srca, i nema na njemu zetve: za duhovno donosenje ploda neophodno je srce obradjeno pokajanjem, omeksano, ovlazeno duhom milosti i suzama. Lisiti se napredovanja – to vec znaci naneti sebi najvecu stetu! No steta koju nanosi farisejstvo ne ogranicava se na besplodnost duse: smrtonosna zaraza farisejstvom najcesce ima veoma pogubne posledice. Farisejstvo cini covekova dobra dela neplodnim, i, sto je jos gore, usmerava ih ka tome da upravo ona donesu zlo njegovoj dusi i osudu pred Bogom. Gospod je to izlozio u prici o fariseju i cariniku, koji su se zajedno molili u hramu Bozijem.[11] Procenjujuci sebe, farisej nije nalazio razloga za pokajanje, za osecanje iskrene skrusenosti, vec je, suprotno ovome, nalazio razloga da bude zadovoljan sobom, da se divi sebi. On je video u sebi post, davanje milostinje, ali nije video one poroke koje je video, ili je nameravao da vidi kod drugih, i o koje se sablaznio. Kazem nameravao da vidi, zato sto su kod sablazni oci velike; on vidi u bliznjem i takve grehove kojih u tom bliznjem uopste nema, koje je pronasla farisejska masta, vodjena lukavstvom. U svojoj samoobmani farisej prinosi za svoje dusevno stanje hvalu Bogu. On skriva svoje preuznosenje, i ono se skriva od njega, pod maskom blagodarenja Bogu. Pri povrsnom pogledu na Zakon, njemu se ucinilo da je on Bogu ugodni izvrsilac Zakona. On je zaboravio da je zapovest Gospodnja, po recima psalmiste, veoma siroka[12] da pred Bogom ni nebesa nisu cista,[13] da Bogu nisu po volji zrtve, cak ni svespaljenice, ako ih ne prati skrusenost i unizenost duha,[14] da Zakon Boziji treba usaditi u samo srce radi dostizanja istinske, blazene, duhovne pravednosti. Ta pravednost pocinje da se pojavljuje u coveku sa osecanjem siromastva duhom[15]. Slavoljubivi farisej misli da blagodari, da proslavlja Boga: Boze, hvala ti – govori on – sto nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici.[16] On nabraja neskrivena sagresenja, koja mogu da vide svi; ali o dusevnim strastima, o gordosti, lukavstvu, mrznji, zavisti, licemerju, ne govori ni reci. A upravo one cine fariseja! Upravo one pomracuju, umrtvljuju dusu, cine je nesposobnom za pokajanje! Upravo one unistavaju ljubav prema bliznjem, i radjaju sablazan, punu hladnoce, gordosti i mrznje! Slavoljubivi farisej misli da blagodari Bogu za svoja dobra dela, no Bog se okrece od njega, Bog iznosi protiv njega strasnu osudu: Svaki koji sebe uzvisuje ponizice se.[17]

Kada se farisejstvo poveca, kada sazri i ovlada dusom, tada su njegovi plodovi uzasni. Nema bezakonja pred kojim bi ono zadrhtalo, na koje se ne bi odlucilo. Fariseji su se usudili da hule na Svetog Duha. Fariseji su se usudili da nazovu Sina Bozijeg demonom. Fariseji su dozvolili sebi da tvrde da je ocoveceni Bog, Spasitelj, koji je dosao na zemlju, opasan po drustveno blagostanje, po gradjanski zivot Judejaca. I cemu sluze sve te zapetljane izmisljotine? Da pod izgovorom spoljasnje pravednosti, pod maskom zastite naroda, zakona, religije zasite svoju nezasitu zlobu krvlju, da prinesu krv na zrtvu zavisti i slavoljublju, da izvrse bogoubistvo. Farisejstvo je strasan otrov; farisejstvo je uzasna dusevna bolest.

Potrudicemo se da nacrtamo lik fariseja tako sto cemo uzimati slikovite opise iz Jevandjelja, da bi svaki koji pazljivo pogleda u taj strasni, cudovisni lik mogao brizno da se, po zapovesti Gospoda, cuva od kvasca farisejskog:[18] od nacina misljenja, od pravila, od nastrojenosti fariseja.

Farisej se zadovoljava ispunjavanjem spoljasnjih religijskih obreda i izvrsavanjem nekih vidljivih, dobrih, cak i neznaboscima bliskih dela, i zato ulizicki sluzi strastima, i pri tome stalno nastoji da ih prikriva, mada mnoge od njih i ne vidi u sebi i ne razume da bas one stvaraju u njemu potpuno slepilo prema Bogu i celokupnom bozanskom ucenju. Do poznanja, pa stoga i vidjenja da u nama deluju dusevne strasti moze nas dovesti pokajanje, no farisej je nedostupan za osecanje pokajanja. Kako moze da omeksa, da se ispuni duhom milosti, kako da se unizi srce koje je zadovoljno sobom? Nesposoban za pokajanje, on nije sposoban da gleda svetlost Bozijih zapovesti, koje prosvetljuju oci uma. Mada i cita Pismo, mada vidi u njemu te zapovesti, on se u svojoj pomracenosti ne zaustavlja na njima: one nekako neprimetno nestaju iz njegovog vidokruga, i on ih nadomesta svojim besmislenim, nakaznim umovanjima. Moze li sta, zaista, biti cudnije, nesuvislije od farisejskih umovanja pomenutih u Jevandjelju! Ako se ko kune hramom – tvrdili su fariseji – to nije nista; a ako se kune zlatom hramovnim, kriv je.[19] Farisej ostavlja ispunjavanje Bozijih zapovesti, dakle samu sustinu Zakona, i tezi prefinjenom ispunjavanju spoljasnjih sitnica, cak i po cenu ociglednog narusavanja zapovesti. Svete Bozije zapovesti, u kojima je vecni zivot, farisej ostavlja bez ikakve paznje, potpuno ih zaboravlja! Dajete desetak – govorio im je Gospod – od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste sto je preteznije u Zakonu: pravdu i milost i vjeru… Vodji slijepi, koji ocijedjujete komarca a kamilu prozdirete.[20]

Od svih dusevnih strasti slavoljublje je najskrivenija strast. Ta strast se vise od svih drugih maskira pred ljudskim srcem, pruza mu zadovoljstvo koje se cesto uzima kao tesenje savesti, kao bozanska uteha. Upravo je slavoljublje kvasac koji je stavljen u fariseja. On sve cini da bi ga ljudi pohvalili, on voli da i njegova milostinja, i njegov post, i njegova molitva imaju svedoke. On ne moze da bude ucenik Gospoda Isusa, koji zapoveda svojim sledbenicima da preziru ljudsku slavu, da idu putem unizenja, lisavanja, stradanja. Krst Isusov za fariseja je sablazan. Njemu je potreban Mesija slican Aleksandru Makedonskom ili Napoleonu I, sa gromoglasnom slavom osvajaca, sa trofejima, sa plenom! Misao o nebeskoj, duhovnoj slavi, o slavi Bozijoj, vecnoj, o samoj vecnosti nedostupna je za njegovu dusu koja puze po zemlji, u zemaljskom prahu i trulezi. Farisej je srebroljubiv. Njegovo srce je tamo gde je njegovo blago. Tamo je njegova vera, tamo su njegova osecanja, tamo je nada, tamo je ljubav! Samo usnama, krajem jezika on ispoveda Boga, a srcem ga odbacuje. Nikad on ne oseca Bozije prisustvo, ne vidi promisao Boziji, ne zna iskustveno sta znaci strah Boziji. Za njegovo srce nema Boga, nema ni bliznjih. On je sav zemaljski, sav telesni, sav u vlasti dusevnih strasti; one ga pokrecu, one ga vode, vuku u svako bezakonje; on zivi i radi jedino radi samoljublja. U toj dusi podignut je idol ;a. Idol se neprestano kadi tamjanom, neprestano se kolju zrtve. Kako mogu u toj dusi da se sjedine sluzenje svesvetom Bogu i sluzenje mrskom kumiru? Ta dusa je u strasnoj zapustenosti, u strasnom mraku, u strasnom mrtvilu. To je mracna pecina, u kojoj zive jedino ljute zveri, ili, jos bolje, ljuti razbojnici. To je grob, ukrasen spolja za covecije culne oci, tako lako obmanljive, a iznutra ispunjen mrtvim kostima, smradom, crvima, svime necistim, Bogu mrskim.

Farisej, dalek od Boga, ima potrebu da se pokaze pred ljudima koji sluze Bogu; ispunjen svakim bezakonjem, on ima potrebu da pred ljudima stvori utisak da je pun vrlina; nastojeci da ugodi svojim strastima, on ima potrebu da svojim postupcima da privid cestitosti. Fariseju je preko potrebna maska. Farisej uopste ne zeli da bude istinski pobozan i vrlinski: sve sto zeli je da ljudi misle da on zaista jeste takav, i zato se oblaci u licemerje. Sve je u njemu izmisljotina, ,^v1e je tvorevina maste! Dela, reci, sav zivot njegov – sve je to neprestana laz. Njegovo srce, kao mracni pakao, prepuno je svih strasti, svih poroka, neprestanog mucenja. I upravo to pakleno srce odaje prema bliznjem neljudsko, ubistveno osecanje sablazni i osude. Farisej – uvek pun brige o tome da izgleda pravedan pred ljudima, a u dusi cedo satane – hvata iz Bozijeg zakona neke crte, ukrasava se njima, ali sve zato da neiskusno oko ne bi u njemu prepoznalo Bozijeg neprijatelja, da bi mu, kao prijatelju Bozijem, poverovalo i tako postalo njegova zrtva. Farisej ne osudjuje u bliznjem zlo, ni porok, ni narusavanje Zakona. Ne! Kako on moze da osudjuje zlo kad je upravo on njegov prijatelj i naprsnik? Njegove strele upucene su u vrlinu. No da bi udarci bili precizniji, on klevece vrlinu, pripisuje joj zlo, sablaznjuje se o to zlo, i, ostavljajuci utisak da pogadja to zlo, on u stvari ubija njemu mrskog slugu Hristovog. Fariseju! Ti vodis na pogubljenje neduznog, i to za zlocin koji si ti sam za njega izmislio. Tebi pripada pogubljenje, bas kao i zlocin. Zar te cini radosnim to sto ucenik Hristov, podrazavajuci Hrista, bez reci ispija casu stradanja koju si mu ti pripremio? Nesrecnice! Uplasi se samog cutanja, velikodusnog i tajanstvenog. Kao sto sada, Isusa radi, cuti sledbenik Isusov, tako ce na strasnom, sveopstem sudu progovoriti za njega Isus, izoblicice bezakonika kojeg ljudi nisu prepoznali i poslace ga u vecnu muku. Fariseji su izmislili zlocine za samog Bogocoveka, oni su priredili za Njega mucenje, oni su kupili Njegovu krv, oni su se licemerno pravili da Njega nisu razumeli.

Najveci zlocin na zemlji pocinili su fariseji. Uvek su oni bili odani, i do sada su odani svom paklenom pozivu. Oni su glavni neprijatelji i gonitelji istinske, hriscanske vrline i poboznosti, oni se ne zaustavljaju ni pred kakvim sredstvom, ni pred kakvim zlocinom. Protiv njih grmi odredjenje Gospodnje: Zmije, porodi aspidini, kako cete pobjeci od osude za pakao? Zato, evo,ja cu vam poslati proroke i mudrace i knjizevnike; i vi cete jedne pobiti i raspeti, a druge sibati po sinagogama svojim, i goniti od grada do grada; da dodje na vas sva krv pravedna sto je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije, sina Varahijina, kojega ubiste izmedju hrama i zrtvenika. Zaista vam kazem da ce sve ovo doci narod ovaj.[21] Ispunile su se reci Gospodnje, i do sada se ispunjavaju: zarazeni farisejskim kvascem u nepomirljivom neprijateljstvu sa istinskim Isusovim ucenicima, oni ih gone, cas javno, cas prikrivajuci se iza klevete i sablazni; zedno, neutoljivo traze njihovu krv.

“Gospode Isuse Hriste, pomozi slugama svojim! Daruj im da Te razumeju, i da slede Tebe, Tebe koji kao jagnje na zaklanje vodjen bi i kao ovca nijema pred onim koji je strize ne otvori usta svojih.[22] Daruj im da cistim okom uma gledaju Tebe, i da se, stradajuci u blazenom cutanju, kao da su pred Tvojim ocima, obogacuju blagodatnim darovima, da osecaju u sebi mirotvorno strujanje Svetog Duha, koji javlja slugi Tvome da moze biti Tvoj jedino ako se pricescuje casom stradanja koju si Ti izabrao da bude sudbina prebivanja na zemlji i Tvoja i Tebi bliskih.”


NAPOMENE:

1. Mt 9,11.

2. Mt 9,12,13.

3. Mt 12,2.

4. Ponz 23, 5.

5. Mt 12, 7

6. Mt12, 7, 9, 13.

7. Lk 7, 36.

8. Lk 7, 39.

9. Lk 7, 42.

10. Lk 7, 47.

11. Lk 18.

12. Ps 118,96.

13. Jov 15,15.

14. Ps 50.

15. Ps 39, 9 i Mt 5, 3.

16. Lk 18,11.

17. Lk 18,14.

18. Mt 16, 6.

19. Mt 23,16.

20. Mt 23,23 i 24.

21. Mt 23, 33-36.

22. Ic 53, 7.

Published in: on Listopad 21, 2008 at 5:31 pm  Komentari isključeni za FARISEJ- PRVI DEO  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: