O JEVANĐELSKIM ZAPOVIJESTIMA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O JEVANĐELSKIM ZAPOVIJESTIMA

Spasitelj sveta, Gospod nas Isus Hristos, pristupajuci izlaganju svojih svesvetih zapovesti, rekao je: Ne mislite da sam dosao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam dosao da ukinem nego da ispunim.[1]

Kako je Gospod ispunio Zakon i Proroke? Tako sto je zapecatio zrtve praslike prinosenjem sebe na zrtvu za covecanstvo; tako sto je umesto senke i zagonetke Starog zaveta doneo blagodat i istinu Novog zaveta; tako sto je prorocka predskazanja ispunio; tako sto je moralni zakon dopunio toliko uzvisenim pravilima da se taj zakon, ostajuci nepromenjiv, ujedno i izmenio zbog visine novih pravila. Tako se menja dete: i kad dostigne zreli uzrast, ono ostaje jedan i isti covek.

Odnos Starog zaveta prema coveku mozemo da uporedimo sa duhovnim zavestanjem o nasledstvu, uz koje se obicno prilaze detaljan opis sa navodima sta sve spada u nasledstvo, koliko je ono, koliko vredi, zatim plan staranja, crtezi gradjevina; odnos Novog zaveta mozemo da uporedimo sa uvodjenjem uupravljanje nasledstvom. Tamo je sve izneto i prikazano na papiru: ovde je sve dato sustinski, na delu.

Cime se jevandjelske zapovesti razlikuju od zapovesti Mojsijevog dekaloga? Poslednje nisu dopustale palom coveku da upadne u potpuno protivprirodno stanje, ali nisu mogle da uznesu ka onom stanju neporocnosti u kojem je covek bio stvoren. Zapovesti dekaloga su sacuvale covekovu sposobnost da primi zapovesti Jevandjelja.[2] Jevandjelske zapovesti uznose u neporocnost visu od one u kojoj smo rodjeni: one utradjuju hriscanina u hram Boziji;[3] kada ga ucine hramom Bozijim, one ga drze u tom blagodatnom, natprirodnom stanju.[4]

Sveti apostoli Petar i Pavle bili su pravi izvrsitelji Mojsijevog zakona zbog narocite ljubavi prema Bogu.[5] Cistota usmerenja i neporocnost zivota ucinili su ih sposobnim da poveruju u Iskupitelja i budu Njegovi apostoli. Cesto se ispostavljalo da su za veru sposobni i nesumnjivi gresnici, koji su svojim grehovima toliko pali da su se izjednacili sa stokom i zverima, ali su priznali svoje grehove i odlucili da ih prinesu na pokajanje. Najmanje sposobnima pokazali su se oni gresnici koji su zbog svoje sujete i gordosti postali slicni demonima: oni, kao i demoni, nisu hteli ni da priznaju da su gresni ni da se pokaju.[6]

Sve svoje ucenje, svu rec svoju i sve reci svoje Gospod je nazvao zapovijestima.[7] Rijeci – rekao je On – koje vam ja govorim duh su i zivot su.[8] On telesnog coveka pretvara u duhovnog, mrtvog vaskrsava, potomka starog Adama cini potomkom Novog Adama, sina covecijeg po prirodi cini sinom Bozijim po blagodati.

Zapovest Novog zaveta, koja obuhvata sve ostale pojedinacne zapovesti, jeste Jevandjelje. Ispunilo se vrijeme i priblizilo se Carstvo Bozije; pokajte se i vjerujte u jevandjelje[9]

Gospod je nazvao svoje pojedinacne zapovesti najmanjima zbog jednostavnosti i kratkoce izlaganja – zato su one lako dostupne svakom coveku. A kad ih je nazvao najmanjima, Gospod je, ipak, objavio: koji ukine jednu od takvih zapovesti nazvace se najmanji u Carstvu nebeskome[10] tj. lisice se toga Carstva.[11]

Uplasimo se odluke Gospodnje! Razmotrimo Jevandjelje; zapazimo u njemu sve zapovesti Gospoda nasega, usadimo ih u pamcenje da bismo ih brizno i bez propustanja ispunjavali; poverujmo zivom verom u Jevandjelje.

Prva zapovest koju je ocoveceni Bog dao ljudskom rodu jeste zapovest o pokajanju. Sveti oci tvrde da pokajanje mora da bude pocetak poboznog zivota i dusa poboznog zivota tokom celog njegovog trajanja.[12] Bez pokajanja nije moguce ni priznati Iskupitelja ni ostajati u ispovedanju Iskupitelja. Pokajanje je priznanje svog pada: zbog tog pada covekova priroda je postala nepotrebna, oskrnavljena; zbog njega joj je stalno potreban Iskupitelj. Svesavrseni i svesveti Iskupitelj zamenjuje palog coveka koji ispoveda Iskupitelja.

Tako da se svijetli svjetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra djela i proslave Oca vasega koji je na nebesima,[13] rekao je Gospod svojim ucenicima kada im je ujedno zapovedio da sve vrline cine u tajnosti, i predskazao da ce ih ljudi omrznuti i vredjati.[14]

A kako da ispunimo tu zapovest Gospodnju a da svoja dobra dela cinimo u tajnosti?

Mi nalazimo mogucnost da je ispunimo upravo tada kada se odreknemo trazenja sopstvene slave, kada se odreknemo prividno dobrih delatnosti iz svoje pale prirode, iz sebe, a kada delujemo radi slave Bozije, iz Jevandjelja.[15] Svaki kao sto je primio blagodatni dar – govori sveti apostol Petar – njime sluzite jedni drugima, kao dobri upravitelji raznovrsne blagodati Bozije. Ako neko govori, neka govori kao rijeci Bozije; ako neko sluzi, neka sluzi kao po moci koju Bog daje; da se u svemu slavi Bog kroz Isusa Hrista, kome je slava i sila u vijekove vijekova.[16]

Bog proslavlja one koji, zaboravivsi svoju slavu, jedino traze da se proslavi Bog, i da ljudi Njega poznaju. One cu postovati koji mene postuju;[17] ko meni sluzi tome ce dati pocast Otac moj,[18] rekao je Gospod. Onaj koji c^si svoja dela u tajnosti, iskljucivo s ciljem da ugodi Bogu, bice proslavljen radi poucavanja bliznjih po uredjenju Bozijeg promisla o njemu.

Ako ne bude pravda vasa veca nego pravda knjizevnika i fariseja, necete uci u Carstvo nebesko.[19] Pravda knjizevnika i fariseja zadovoljavala se izucavanjem zakona Bozijeg po slovu, a posto nakon tog izucavanja nije sledilo izucavanje zakona zivotom, onda je nakon toga, suprotno izucavanju zivotom, sledio zivot protivan zakonu Bozijem. Koji ostaju kod samog izucavanja Bozijeg zakona po slovu, takvi, zbog takvog povrsnog znanja, upadaju u gordost i sujetu – napominje prepodobni Marko Podviznik,[20] sto se i desilo knjizevnicima i farisejima. Bozije zapovesti sustinski razumevamo tek kada ih ispunjavamo:[21] zato su one ostale skrivene farisejima. Ispunjavanje zapovesti prosvetljuje dusevne oci: zato su farisejske oci ostale neprosvetljene. Postupajuci protivno Zakonu Bozijem fariseji su sticali izopaceno misljenje o Zakonu Bozijem, a onda su se, zbog Zakona Bozijeg, koji je morao da ih priblizi Bogu i navikne na Njega, udaljili od Boga, postali neprijatelji Boga. Svaka Bozija zapovest je sveta tajna: nju otkrivamo tako sto je ispunjavamo, i onolikokoliko je ispunjavamo.

Stari zavet je zabranjivao grube posledice gneva: Gospod je zabranio i samo dejstvo strasti.[22] Zabranu je izgovorio Gospod, i zato ona ima izuzetnu silu. Od samog zapamcivanja kratkih i jednostavnih reci zapovesti strast gubi snagu. Takvo dejstvo zapaza se u svim jevandjelskim zapovestima. Gospod je prve svoje reci usmerio protiv gneva, kao glavne duhovne rane, glavne strasti, suprotne dvema osnovnim vrlinama: ljubavi prema bliznjem i smirenju. Na tim dvema vrlinama utemeljeno je celokupno zdanje hriscanske delatnosti. Cim strast gneva dotice coveka, ona mu oduzima celokupnu mogucnost duhovnog napredovanja.

Gospod je zapovedio da svim snagama cuvamo mir sa bliznjima,[23] kako je apostol rekao: Ako je moguce, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima.[24] Ne trudi se da raspravis ko je prav, a ko kriv: ti, ili bliznji tvoj – potrudi se da okrivis sebe i sacuvas mir sa bliznjim posredstvom smirenja.

Mojsijev zakon je zabranjivao preljubu: Gospod je zabranio telesnu zelju.[25] Kako snazno deluje ova zabrana na palu prirodu! Hoces li da se uzdrzis od necistih pogleda, pomisli i mastanja? Seti se, cim one pocnu da deluju, reci Gospodnjih: Svaki koji pogleda na zenu, telesnim ocima, ili umom, na njen lik u masti, vecje ucinio preljubu sa njom u srcu svome.

Izmedju tela dvaju polova postoji prirodna teznja jednog prema drugome. Ta teznja nije prema svima ista. Prema nekim telima drugog pola covek skoro uopste ne oseca teznju, prema nekim oseca slabu teznju, a prema nekima veoma snaznu. Gospod je zapovedio da se ne zblizavamo sa osobama prema kojima osecamo posebnu prirodnu teznju, koliko god te osobe bile dostojne naseg prijateljstva po svojim hvale vrednim dusevnim osobinama, koliko god nam te osobe bile potrebne. Takvo znacenje ima zapovest da iskopamo i bacimo od sebe desno oko, ako nas sablaznjava, da odsecemo i bacimo od sebe desnu ruku, ako nas ona sablaznjava.[26]

Gospod je zabranio razvod, koji je Mojsijev zakon dopustao, osim u slucaju kada je brak vec nezakonito raskinut preljubom bilo kojeg bracnog druga.[27] Raskidanje braka je bilo dozvoljeno paloj ljudskoj prirodi; nakon obnove covecanstva posredstvom Bogocoveka, ponovo je uspostavljen zakon neporocne prirode.[28]

Gospod je vaspostavio devstvenost, prepustivsi je na cuvanje onima koji mogu i hoce.[29]

Gospod je rekao: “Ne kunite se nikako.” Sa pravom opominju oci da najmanje treba verovati onome koji se cesto kune; i suprotno: najvise treba verovati onome koji stalno govori istinu, cak i ako se nikako ne kune. Govori istinu, i neces imati potrebe da se kunes Bogom, jer zaklinjanje Bogom narusava strahopostovanje prema Bogu i spada u satanska dela.[30]

Mojsijev zakon je ustanovio osvetu: zlo se vracalo istim zlom; Gospod je zabranio osvetu. Oruzje koje je Gospod dao protiv zla zove se smirenje. A ja vam kazem da se ne protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi. I koji hoce da se sudi s tobom i kosulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.[31]

Gospod nam je ostavio zavestanje da ljubimo neprijatelje svoje, i za nalazenje te ljubavi zapovedio da blagoslovimo one koji nas kunu, da cinimo dobro onima koji nas mrze, i da se molimo za one koji nas vredjaju i gone.[32] Ljubav prema neprijateljima donosi srcu punocu ljubavi. U takvom srcu uopste nema mesta za zlo, i ono svojom blagoscu postaje slicno sveblagom Bogu. U to divno moralno stanje apostol poziva hriscane kada govori: Obucite se, dakpe, kao izabranici Boziji, sveti i ljubnjeni, u milosrdje, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost. Podnoseci jedan drugoga, i oprastajuci jedan drugome ako ko ima tuzbu na koga; kao sto Hristos oprosti vama, tako i vi.[33] Kroz savrsenu ljubav prema bliznjem postajemo sinovi Boziji,[34] to jest blagodat Svetog Duha privlaci se u srce, i u njega se izliva svesveta ljubav prema Bogu.

Srce zarazeno zlobom i nesposobno za ljubav prema neprijatelju, ljubav zapovedjenu u Jevandjelju, treba da lecimo onim sredstvima na koja je Gospod ukazao: da se obavezno molimo za neprijatelje, da ih ni na koji nacin ne vredjamo, ne kudimo, da govorimo o njima dobro, da im, po mogucnosti, cinimo dobro. Takva dela gase mrznju razbuktalu u srcu, obuzdavaju je i znatno oslabljuju. Ali zlobu potpuno iskorenjuje dejstvo Bozije blagodati.

Ako dajemo milostinju, Gospod je zapovedio da je dajemo u tajnosti; ako se predajemo molitvi, zapovedio je da se molimo u osami zatvorene kleti; ako postimo, zapovedio je da skrivamo svoj post.[35] Jedini cilj zbog kojeg cinimo te vrline mora da bude utadjanje Bogu, korist bliznjeg i sopstvene duse. Nase duhovno blago mora da bude sakriveno i od ljudskih ociju, ali i od nase vlastite ljevice.[36]

Pohvala koju nam upucuju drugi krade nase vrline kada ih izvrsavamo javno, kada ih ne skrivamo – tako se neprimetno povlacimo prema covekougadjanju, lukavstvu, licemerju. Uzrok toga je ozleda koju nam je naneo greh, dakle bolesno stanje nase duse. Kao sto zdravo telo treba cuvati od vetra, hladnoce, raznih jela i pica, tako i zdravu dusu treba cuvati od mnogo cega. Dok stitimo nase vrline od ozleda, ciji su uzrok ljudske pohvale, moramo da cuvamo vrline i od zla u nama, te nase levice, ne smemo da se predamo slavoljubivim mislima i mastanjima, slavoljubivoj radosti i slavoljubivim nasladama, koje se javljaju u nama cim izvrsimo vrlinu, i njen plod otimaju od nas.

Gospod nam je zapovedio da nasim bliznjima oprastamo njihova sagresenja: Jer ako oprostite ljudima ssresenja njihova, oprostice i vama Otac vas nebeski. Ako li ne oprostite ljudima stresenja njihova, ni Otac vas nece oprostiti vama sagresenja vasa[37]. Iz ovih reci Gospodnjih sam po sebi sledi zakljucak: pouzdan znak da su nam oprosteni gresi je kada osetimo u svom srcu da smo stvarno oprostili bliznjima sva njihova sagresenja protiv nas. U takvo stanje nas dovodi, i moze da nas dovede, jedino blagodat Bozija. Ono je dar Boziji. Dok se ne udostojimo tog dara, mi cemo, po zavestanju samog Gospoda, pre svake nase molitve preispitivati svoju savest, i, ako nadjemo u njoj zlopamcenje, iskorenjivacemo ga gorepomenutim sredstvima: molicemo se za neprijatelje i blagosloviti ih.[38] Kad god se setimo naseg neprijatelja, ne dopustimo sebi nikakvu pomisao o njemu osim molitve i blagoslova.

Svojim najblizim ucenicima i sledbenicima Gospod je zapovedio da ne budu gramzivi. Ne sabirajte sebi blaha na zemlji.[39] Prodajte sto imate i dajte milostinju; nacinite sebi kese koje nece ovestati, riznicu na nebesima koja se nece isprazniti, gdje se lopov ne priblizava, niti moljac kvari. Jer gdje je blago vase ondje ce biti i srce vase.[40] Da bismo sticali ljubav prema duhovnom i nebeskom, moramo odbaciti ljubav prema zemaljskom; da bismo zavoleli otadzbinu, moramo odbaciti bolesnu ljubav prema zemlji izgnanstva.

Gospod je zapovedio da cuvamo um, no o toj zapovesti ljudi obicno ne vode racuna, cak ne znaju da ona postoji, da je neophodna i posebno vazna.[41] No Gospod je nazvao um okom duse, i onda objavio: Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, i sve tijelo tvoje bice svijetlo; ako li oko tvoje bude kvarno, i tijelo ce tvoje biti tamno.[42] Telom je ovde nazvan zivot. Osnovno svojstvo zivota zavisi od nacina misljenja koji krmani zivotom. Mi zadobijamo pravilan nacin misljenja samo ako je nas um zdrav, celovit ili jednostavan, ako potpuno sledi Istinu i ne dopusta sebi da primi nikakvu primesu lazi. Drugim recima: zdravim mozemo da nazovemo jedino onaj um koji uz pomoc i dejstvo Svetog Duha potpuno i nepokolebivo sledi Hristovo ucenje. Vece ili manje odstupanje od Hristovog ucenja otkriva vecu ili manju bolest uma, koji je izgubio jednostavnost i dopustio sebi komplikovanost. Potpuno odstupanje uma od Hristovog ucenja ujedno je i smrt uma. Tada smatramo da se ta svetlost ugasila, da je prestala da bude svetlost, da je postala tama. Covekova delatnost potpuno zavisi od stanja u kome se nalazi njegov um: delatnost koja proizilazi iz zdravog uma potpuno je utodna Bogu; delatnost proistekla iz uma koji je dopustio sebi primese delom je bogougodna, a delom protivna Bogu; delatnost uma koji je odbacio Hristovo ucenje i postao pomracen ucenjem lazi potpuno je nepotrebna i gadna. Akoje, dakle, svjetlost koja jeutebi tama, kolikaje tek tama.[43]

Gospod je zapovedio da ne brinemo o nevaznom, da nas to ne bi rasejavalo i slabilo sustinski vazno staranje o zadobijanju Carstva nebeskog.[44] Briga o nevaznom nije nista drugo do bolest duse, izraz njenog neverovanja. Upravo zato Gospod je rekao: Malovjerni! Ne brinite se dusom svojom, sta cete jesti, ili sta cete piti; niti tijelom svojim u sta cete se odjenuti.[45] Zamrzi Bogu mrsku lenjost, zavoli Bogu omiljeni rad, ali svoju dusu ne slabi praznom brigom, uvek beskorisnom i nepotrebnom. Da bi ti bio cvrst dusom i revnostan u delu Bozijem, u delu svog spasenja, Gospod je obecao da ce ti svojom svemogucom desnicom, to jest svojim bozanskim promislom, dodati sve sto ti je potrebno za prolazni zivot.[46]

Gospod je zabranio i da osudjujemo bliznje, i da im sudimo,[47] ako nema preke potrebe za donosenjem pravilnog suda radi svoje i drustvene koristi. Pravilan sud je preteznije u Zakonu,[48] kaze Gospod; bez takvog suda dobro ne moze biti razdvojeno od zla, nasa delatnost ne moze biti pravilna i ugodna Bogu. Takav sud se retko srece medju ljudima; no sudom i sudjenjem, koje je Gospod zabranio, oni se bave neprestano. Zasto? Zato sto uopste ne paze na sebe, zato sto su zaboravili svoj greh, zato sto su potpuno zanemarili pokajanje, zato sto su uobrazeni i gordi. Gospod je dosao na zedovu da spase gresnike, i zato se od svih ljudi neizostavno trazi da priznaju da su gresni; suditi bliznjima i osudjivati bliznje znaci odbacivati to priznanje i svojevoljno pripisivati sebi nesvojstvenu pravednost; upravo iz nje nastaje sudjenje i osudjivanje: zato je licemer najprikladnije ime za svakog koji sudi i osudjuje bliznje.[49]

Gospod je zapovedio da se u svako doba, to jest veoma cesto, neprestano molimo. Nije On rekao da se jednokratno pomolimo, pa da onda prestanemo da se molimo: Gospod je zapovedio da se molimo uporno, neumorno, a uz zapovest da se molimo dao je i obecanje da ce uslisiti i ispuniti molitvu.[50] Istite, idace vam se; trazite, i naci cete; kucajte, i otvorice vam se. Jer svaki koji iste, prima; i koji trazi, nalazi; i koji kuca, otvorice mu se.[51] Iskacemo strpljivo i uporno, odricuci se svoje volje i svog razuma, prepustajuci svesvetoj volji Bozijoj i vreme, i nacin ispunjenja, i samo ispunjenje toga za sta smo molili. I necemo se postideti: A zar Bog nece odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noc, i zar ce oklijevati?[52] – zar neko misli da ce zakasniti da ispuni njihove molitve? Danonocni vapaj izabranih Gospodu izobrazava njihovu stalnu, neumornu, upornu molitvu.

Po posledicama molitve, koje kao njen uspesan zavrsetak dolaze od Boga, moze se i mora zakljucivati o njenim predmetima. Jevandjelist Luka govori da ce Bog odbraniti izabranike svoje, to jest oslobodice ih iz robovanja u kome nas drze nase strasti i demoni. Jevandjelist Marko govori da ce Otac vas nebeski dati dobra onima koji mu istu[53] To dobro oko ne vidje, i uho ne cu, i u srce covjeku ne dodje.[54] Opet jevandjelist Luka govori da ce Otac vas nebeski dati Duha Svetoga onima koji istu od njega.[55] Predmeti nase molitve moraju biti duhovni i vecni, a ne prolazni i materijalni. Osnovna i prva molitva mora da se sastoji iz trazenja oprostaja grehova.[56]

Podizuci nas ka ispunjenju dobrote, izgoneci iz nas zlo, Gospod, koji je zapovedio da ne sudimo bliznjima i da ne osudjujemo bliznje, da oprostimo bliznjima sva njihova sagresenja, unosi u Zakon i ovo: Sve, dakle, sto hocete da cine vama njudi, tako cinite i vi njima.[57] Mi volimo da su nasi bliznji popustljivi prema nasim slabostima i nedostacima, da velikodusno podnose od nas uvrede i ponizenja, da nam cine sve moguce usluge i pomoci – budimo zato i mi takvi prema bliznjima. Tada cemo dostici potpunu dobrotu, a saobrazno njoj posebnu silu dobice i nasa molitva; njena sila uvek je upravo onolika kolika je i nasa dobrota. Oprastajte i oprostice vam se; dajite i dace vam se; mjeru dobru i nabijenu i stresenu i prepunu dace vam u narucje vase. Jer kakvom mjerom mjerite onakvom ce vam mjeriti[58] milostivi i u milosti svojoj pravedni Bog.

Udjite na uska vrata; jer su siroka vrata i sirok put sto vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu.[59] Siroka vrata i sirok put – to je delatnost po volji i razumu nase pale prirode. Uska vrata – to je delatnost po jevandjelskim zapovestima. Jednako gledajuci na sadasnjost i buducnost, Gospod je video da ce malo ljudi slediti Njegovu svetu volju, otkrivenu u jevandjelskim zapovestima, da ce vise voleti da ugadjaju sebi nego toj volji, i zato je rekao da uska vrata i tijesan put vode u zivot, i malo ih je koji ih nalaze.[60] Bodreci i teseci svoje sledbenike, On dopunjuje: Ne boj se, malo stado,jer bi vonja Oca vasega da vam dade Carstvo.[61]

Gospod je zapovedio da provodimo trezven zivot, da neprestano strazimo nad sobom i pazimo na sebe zato sto, s jedne strane, ne znamo cas Hristovog dolaska, a ni cas nase smrti, cas u kome cemo biti pozvani na sud BoziM, ne znamo kakvo iskusenje i kakva nevolja mogu neocekivano da iskrsnu i sruce se na nas; sa druge strane, ne znamo kakva gresna strast moze da se pojavi u nasoj paloj prirodi, kakvu zasedu i kakvu mrezu mogu da nam postave demoni, uvek budni neprijatelji naseg spasenja. Neka budu bedra vasa opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slicni ljudima koji cekaju gospodara svojega, kada ce se vratiti sa svadbe da mu, cim dodje i kucne, odmah otvore.[62] A sto vama govorim, svima govorim: Strazite![63]

Cuvajte se – zavestava Gospod – laznih proroka, koji vam dolaze u odijelu ovcijem, a iznutra su vuci grabljivci. Po plodovima njihovim poznacete ih.[64] Lazni proroci su uvek lukavi, i zato Gospod zapoveda da se njih posebno cuvamo, da prema njima budemo narocito oprezni.[65] Lazni proroci se poznaju po svojim plodovima: po svom zivotu, po svojim delima, po posledicama njihove delatnosti. Neka te ne zanese krasnorecivost i slatkorecivost licemera, njihov tihi glas, naizgled izraz krotosti, smirenja i ljubavi; neka te ne zanese onaj slatki osmeh koji igra na njihovim usnama i licu, ona ljubaznost i predusretljivost koja sija iz ociju: neka te ne sablazni ona prica koju oni vesto pustaju o sebi medju ljudima – ona odobravanja, pohvale, zvucna imena kojima ih svet velica: pazljivo pogledaj u njihove plodove.

O onima koji paze na ucenje Jevandjelja i nastoje da ispunjavajujevandjelske zapovesti Gospod je rekao: To su oni koji, cuvsi rijec, u dobrome i cistom srcu drzeje, i rod donose u trpljenju.[66] On je predskazao svojim ucenicima mrznju, gonjenja i nevolje od sveta, obecao da ce sam neumorno bdeti nad njima i stititi ih, zabranio bojazljivost i malodusnost, i zapovedio: Trpnjenjem svojim spasavajte duse svoje.[67] U stalnom uzdanju u Boga treba velikodusno trpeti nevolje od strasti, koje se javljaju u paloj prirodi, od brace – ljudi, od neprijatelja – demona, jer: Ko pretrpi do kraja, taj ce se spasti.[68]

Vas koji ste u teskom ropstvu greha, pod vlascu surovog, kamenosrdnog faraona, pod neprestanim i mucnim udarcima ljutih cuvara, u pometnji koju zapodeva gordost sveta, vas priziva Spasitelj na duhovnu slobodu. Hodite k meni – govori On – svi koji ste umorni i natovareni i ja cu vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naucite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim. Jer jaram je moj blag, i breme je moje lako.[69] Jaram i breme Hristovo – to su jevandjelske zapovesti. One traze samopozrtvovanje, i zato su nazvane jarmom, ali oslobadjaju i ozivljavaju dusu, ispunjavajuje neiskazivim mirom i nasladjivanjem, i zato su nazvane jarmom blagim i lakim. Svaka od njih miomirise krotoscu i smirenjem, prenosi te vrline izvrsiocu zapovesti. Navika ispunjavanja jevandjelskih zapovesti cini da krotost i smirenje postaju svojstva duse. Tada Bozija blagodat uvodi u dusu duhovnu krotost i duhovno smirenje dejstvom nadumnog mira Hristovog.

Sve svoje zapovesti Gospod je spojio u dve najvece: u zapovest ljubavi prema Bogu i u zapovest ljubavi prema bliznjem. Te zapovesti Gospod je izrazio ovako: Cuj Izrailju, Gospod Bog nas je Gospod jedini; i ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dusom svojom, i svim umom svojim, i svom sntom svojom. Ovo je prva zapovijest. I druga je kao i ova: Ljubi bliznjega svojega kao samoga sebe.[70] O ovim dvjema zapovijestima visi sav Zakon i Proroci[71] Kroz ispunjavanje ljubavi prema bliznjemu covek postaje sposoban za ljubav Boziju, a u stanje stremljenja celim bicem prema Bogu uznosi molitva.

Kruna ispunjenja jevandjelskih zapovesti je sjedinjenje coveka sa Bogom. Kada se Hristov ucenik isceli od zlobe prema bliznjem, i dejstvom molitve uma i srca upravi sve sile duse i tela prema Bogu, tada on ljubi Boga. A koji mene ljubi govori Spasitelj – toga ce ljubiti Otac moj; ija cu Ga ljubiti i javicu mu se sam. Otac moj ljubice njega; i njemu cemo doci i u njemu cemo se nastaniti.[72]

Uslov da ostanemo u ljubavi Bozijoj i u jedinstvu sa Bogom je da drzimo jevandjelske zapovesti. Narusimo li njih, ponistili smo uslov: narusitelj se izbacuje iz zagrljaja ljubavi i od lica Bozijeg u tamu najkrajnju – u oblast strasti i demona. Ako zapovijesti moje odrzite – rekao je Gospod ostacete u ljubavi mojoj. Ostanite u meni, i ja cu u vama. Ko u meni ne ostane, izbacice se napolje.[73]

Braco, izucimo svemoguce i zivotvorne zapovesti velikog Boga nasega, Sazdatelja i Iskupitelja; izucimo ih dvostruko: u knjizi i zivotom. U svetom Jevandjelju ih citamo, ali ih razumevamo onoliko koliko ih izvrsavamo na delu.

Povedimo bitku protiv nase pale prirode kada se ona usprotivi i pomahnita, posto ne zeli da se pokori Jevandjelju. Ne uplasimo se ako ta bitka bude teska i uporna. Time cemo se jos vise potruditi da odnesemo pobedu. Pobeda mora da usledi neizbezno: Gospod je bitku zapovedio, Gospod je obecao pobedu. Carstvo nebesko – rekao je On – s naporom se osvaja, i podviznici ga zadobijaju.[74] Amin.


NAPOMENE:

1. Mt 5, 17.

2. Jn 3, 21.

3. Jn 14, 23.

4. Jn 15, 10.

5. Dap 10, 14 i ostalo; Flp 3, 5, 6.

6. Mt 21, 31-32.

7. Jn 14, 21,23

8. Jn 6, 63.

9. Mk 1, 15

10. Mt 5, 19.

11. Blagovesnik.

12. Prepodobni Marko Podviznik, Slovo 1, O pokajanju

13. Mt 5, 16.

14. Mt 6, 119; Lk 21, 17.

15. Blagovesnik.

16. 1 Pt 4, 10, 11.

17. 1 Cam 2, 30.

18. Jn 12, 26.

19. Mt 5, 20.

20. Slovo 4.

21. Prepodobni Marko Podviznik, O zakonu duhovnom, gl. 32, Dobrotoljublje,tom 1.

22. Mt 5, 21, 22.

23. Mt 5,23.

24. Pim 12, 18.

25. Mt 5,27, 28.

26. Mt 5, 29, 30. Blagovesnik.

27. Mt 5, 31, 32.

28. Mt 19,49.

29. Mt 19, 11, 12.

30. Mt 5, 33-37. Blagovesnik.

31. Mt 5, 38-40.

32. Mt 5, 44.

33. Kol 3, 12, 13.

34. Mt 5, 45.

35. Mt 6, 18.

36. Mt 6, 3.

37. Mt 6,14,15.

38. Mk 11,25.

39. Mt 6, 19.

40. Lk 12, 33-34.

41. Mt 6.22.23 i Lk. 11.34-36.

42. Lk 11.34.

43. Mt 6,23.

44. Mt 6, 24-34

45. Mt 6,30,25.

46. Mt 6, 33.

47. Lk 6, 37 i Mt 7. l.

48. Mt 23, 23.

49. Mt 7,5.

50. Blagovesnik.

51. Mt 7, 7, 8.

52. Lk 18,7.

53. Mt 7,11.

54. 1 Kor 2, 9. Po objasnjenju prepodobnog Simeona Novog Bogoslova. Slovo 10.

55. Lk 11, 13.

56. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.

57. Mt 7, 12.

58. Lk 6, 37, 38.

59. Mt 7, 13.

60. Mt 7, 14.

61. Lk 12, 32.

62. Lk 12, 35, 36.

63. Mk 13, 37.

64. Mt 7, 15, 16.

65. Blagovesnik.

66. Lk 8,15.

67. Lk 21, 19.

68. Mt 24,13.

69. Mt 11, 28-30.

70. Mk 12, 29-31.

71. Mt 22,40.

72. Jn 14,21,23.

73. Jn 15, 10,4,6.

74. Mt 11, 12.

%d bloggers like this: