VJERA I DJELA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

VJERA I DJELA

Pokajte se i vjerujte u jevandjelje[1] – poucava nas Jevandjelje.

Jednostavna, istinita, sveta je ta pouka: treba da se pokajemo, da ostavimo gresni zivot, da bismo postali sposobni da pristupimo Jevandjelju. Da bismo primili Jevandjelje, treba da poverujemo u njega.

Sustinu celokupne propovedi sveti apostol Pavle je smestio u propoved pokajanja i vere. On je objavljivao svima, i Judejcima, i Jelinima, pokajanje pred Bogom i vjeru u Gospoda nasega Isusa Hrista.[2]

Jevandjelje, kao otkrivenje Boga, koji je iznad svakog poimanja, nedostupno je palom covecijem razumu. Neobuhvatni Boziji um obuhvata se verom: vera moze da primi sve – i nesaznajno razumu, i protivrecno razumu. Za veru je sposobna samo ona dusa koja je odlucnom voljom odbacila greh, uputila se celom svojom voljom i svojom snagom prema Bozijem dobru.

Ja u svijet dodjoh kao svjetlost,[3] rekao je o sebi Gospod. Ta Svetlost je stajala pred Judejcima, obucena u telo; pred nama Ona stoji obucena u Jevandjelje.

Stoji ta Svetlost pred nama da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima zivot vjecni: Koji u njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje vec je osudjen.[4]

A ko ne veruje u Sina Bozijeg? Onaj sto otvoreno, odlucno odbacuje Boga, ali i onaj koji se naziva hriscaninom a provodi gresni zivot, juri za telesnim nasladama; onaj za koga je bog utroba; onaj za koga je bog srebro i zlato; onaj koji je iskazao postovanje zemaljskoj mudrosti, neprijateljskoj Bogu, kao bogu. Jer svaki koji cini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova,jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova, jer su u Bogu ucinjena.[5]

Covek koji ne moze da se odrekne samog sebe nije sposoban za veru; njegov pali razum se protivi veri i drsko trazi objasnjenje od Boga za Bozija dejstva i dokaze za istine koje je Bog otkrio coveku; palo srce hoce da zivi zivotom pada, a vera tezi da umrtvljava taj zivot: telo i krv, bez obzira na grob koji ih ceka svakog casa, takodje hoce da zive svojim zivotom, zivotom raspadljivosti i greha.

Upravo zato je Gospod objavio svima koji zele da se prikljuce Njemu i da Njega slede zivom verom: Ako hoce ko za mnom ici, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoce zivot svoj da sacuva, izgubice ga; a ako ko izgubi zivot svoj mene radi, naci ce ga.[6]

Pad se toliko usadio u celokupno ljudsko bice da bi odbacivanje tog pada izgledalo kao odbacivanje zivota. Bez tog odbacivanja nemoguce je naci veru – taj zalog vecnog, blazenog, duhovnog zivota; a ko hoce da ozivi strasti srca ili tela, da se nasladjuje njima, ko zeli da ozivi svoj pali razum, taj ce otpasti od vere.

Ziva vera je hod u duhovni mir, u mir Boziji. Ona ne moze da obitava u onome koji je prikovan za zemaljski svet, gde vladaju telo i greh.

Vera – to su vrata ka Bogu. Nema drugih vrata prema Njemu: A bez vjere nije moguce ugoditi Bogu.[7] Ta vrata se postepeno otvaraju pred onim koji cisti sebe neprestanim pokajanjem; sirom su otvorena ona pred cistim srcem, a zatvorena za greholjupca.

Jedino verom mozemo da pristupamo Hristu; jedino verom mozemo da sledimo Hrista.

Vera je prirodno svojstvo covecije duse, koje je Bog zasadio u njoj prilikom njenog stvaranja.[8] To prirodno svojstvo izabrao je Bog pri iskupljenju kao granu drveta najbolju da se na nju nakalemi blagodat.

Opravdano je Bog izabrao veru za orudje spasenja ljudi: mi smo izgubili zivot cim smo poverovali laznim recima neprijatelja Bozijeg i naseg. Zacula se nekada u raju buka reci iz usta zlotvora, uslisili su ih nasi praroditelji, poverovali u njih – i bili izgnani iz raja; sada, u dolini izgnanstva, razleze se za njihove potomke glas reci Bozije – Jevandjelje – i opet ulaze u raj oni koji uslise i veruju u Jevandjelje.

Nevernice! Okreni se od neverja svoga. Gresnice! Obrati se od gresnog zivota svoga. Mudrace! Obrati se od lazne mudrosti svoje! Obratite se! Svojom nezlobivoscu i nelukavstvom postanite slicni deci, sa decijom prostodusnoscu poverujte u Jevandjelje.

Mrtva vera, priznavanje Hrista jedino nevoljnim intelektualnim ubedjenjem, moze biti i stvar demona! Takva vera sluzi tom “verniku” samo za jos vecu osudu na sudu Hristovom. Prodji se, sta hoces od nas, Isuse Nazarecanine, vapio je duh necisti Gospodu. Dosao si da nas pogubis? Znam te ko si, Svetac Boziji.[9]

Vera u Jevandjelje mora biti ziva; moramo verovati umom i srcem, ispovedati veru recima, ispoljavati, dokazivati je zivotom. Pokazi mi vjeru tvoju bez djela tvojih,[10] govori apostol nekom coveku koji se hvali samo mrtvom verom, samim golim znanjem Bozijeg zivota.

“Vera” – rekao je prepodobni Simeon Novi Bogoslov – “u sirem smislu te reci, sadrzi u sebi sve bozanstvene Hristove zapovesti: nju obelezava ubedjenje da u Bozijim zacovestima nema nijedne crte bez znacenja, da sve u njima, do poslednje jote, jeste zivot i uzrok vecnog zivota.”[11]

Veruj u dogmate koje propoveda Jevandjelje, razumej ih i ispovedaj po istinitom ucenju pravoslavne, istocne Crkve, jedine koja sadrzi jevandjelsko ucenje u svoj njegovoj cistoti i pravilnosti.

Veruj u tajne koje je sam Gospod ustanovio u Crkvi, koje Istocna crkva cuva u svoj njihovoj punoci.

Veruj u svete, zivotvorne jevandjelske zapovesti, i znaj da mozes pravilno da ih ispunjavas jedino u okrilju istinske Crkve, i da njihovo ispunjavanje, po svetim ocima, cini delatnu veru hriscanina.[12]

U dogmama je sadrzano bogoslovlje koje je preneo sami Bog. U odbacivanju dogmi sadrzano je huljenje na Boga poznato pod imenom neverovanje; u izopacavanju dogmi sadrzano je huljenje na Boga poznato pod imenom jeres.

Kada se um – koji se jos nije ocistio kroz pokajanje, i jos luta u oblasti i mraku pada, kojeg jos nije prosvetio i ne vodi Sveti Duh – drzne da sam od sebe, sopstvenim bolesnim snagama, iz mraka gordosti rasudjuje o Bogu, tada on neminovno upada u zabludu. Takva zabluda je bogohuljenje. O Bogu mozemo da znamo jedino ono sto nam je On po velikoj milosti svojoj otkrio.

Kroz tajne hriscanske Crkve verujuci se privodi u jedinstvo sa Bozanstvom, u cemu i jeste sustinsko spasenje, obelezavanje vere delom vere, cime pocinje primanje zaloga vecnih dobara.

Ko se radi vere u Hrista odrice djavola, greha i sveta, taj umire za zivot pale prirode, koji je do sada ziveo u neverovanju i gresnosti; pogruzavajuci se u svetoj vodi krstenja, on se sahranjuje za ovaj zivot; on izlazi iz svete vode ponovnim rodjenjem za novi zivot, za zivot u Hristu.

Krstenjem se hriscanin sjedinjuje sa Hristom, oblaci se u Hrista; pricescivanjem svetim Hristovim tajnama sjedinjuje se sa Hristom. Tako, posredstvom tajni, on postaje sav Hristov.

Krsteni u Hrista vec ne zivi kao samosvojno bice, nego kao bice koje je svu punocu zivota pozajmilo od drugog bica – Hrista. Niste svoji – govori apostol hriscanima – jer ste kupljeni skupo. Tjelesa vasa udovi su Hristovi. Proslavite Boga tijelom svojim i duhom svojim, jer su Boziji[13]

Ako odrzava zivotvorne jevandjelske zapovesti, hriscanin ostaje sjedinjen sa Hristom.[14] Udovi Hristovi ne mogu da ostanu u jedinstvu sa Hristom nikako drukcije nego delujuci iz Njegove volje, iz Njegovog uma. I volja i um Hristov izobrazeni su u jevandjelskim zapovestima.

Svakom bicu svojstveno je da deluje, u sebi i izvan sebe, saobrazno svojoj prirodi. Tako je i obucenom u Hrista, novom coveku, svojstveno da misli, oseca i deluje onako kako misli, oseca i deluje Hristos. Rukovodjenje mislima i osecanjima starog coveka – makar, spolja gledano, i dobrim – za njega je protivprirodno.

Rukovodilac hriscanina mora biti Sveti Duh, kao sto su telo, krv i lukavi duh rukovodioci starog coveka. Prvi covjek Adam postade dusa ziva, a poslednji Adam duh koji ozivljuje.[15] Sve pomisli, osecanja i dejstva hriscanina moraju da proizilaze iz Svetog Duha: to troje ne sme biti sopstveno, dusevno, po prirodi starog Adama. Ti ces to dostici kada budes potpuno rasporedjivao zivot po jevandjelskim zapovestima, po njegovim najsvetijim recima: Rijeci koje vam ja govorim – govori Gospod – duh su i zivot su.[16]

Pravoslavna vera u Hrista, zapecacena tajnom krstenja, sama je dovoljna za spasenje, bez dela, kada covek nema vremena da ih ucini: zato sto vera zamenjuje coveka Hristom, a dobra dela covekova Hristovim zaslutama.

Ali u nastavku zemaljskog zivota neizostavno su potrebna dela. Za hriscanina su dobra jedino ona dela kojima on ispunjava jevandjelske zapovesti, dela kojima se hrani, od kojih zivi njegova vera, koja drze njegov zivot u Hristu: jer jedini delatnik u hriscaninu mora da bude Hristos.

Krsteni nema pravo da postupa po osecanjima srca, zato sto ona zavise od uticaja tela i krvi na srce, ma kako ti uticaji izgledali dobri: od njega se prihvataju jedino ona dobra dela na koja Duh Boziji i rec Bozija podsticu srce da ih ucini, koja pripadaju prirodi obnovljenoj Hristom.

Pravednik ce od vjere zivjeti.[17] Istinska vera u Hrista je jedino sredstvo spasenja, ali ziva vera, dakle vera koju iskazuje celokupno covekovo bice.

Tu zivu veru trazi od hriscanina sveti apostol Jakov kada objavljuje da je vera bez dela mrtva, i da se vera ostvaruje kroz dela.[18]

Protivljenje dela veri izoblicava druga verovanja, tajno i zlikovacki ugnezdena u covecijem srcu.

Velicajuci delo patrijarha Avrama, sveti Jakov velica delo njegove vere – prinosenje na zrtvu sina po zapovesti Bozijoj, delo potpuno protivno svojstvima pale prirode, i to upravo onim svojstvima koja se nazivaju dobrim. Snagu za izvrsenje tog dela dala je vera, a delo je iskazalo snagu vere: tako se objasnjava sustina Avramovog postupka u tumacenju dvojice apostola, Jakova i Pavla.[19]

Slepi su oni koji daju veliku cenu dobrim – po njima dobrim – delima pale prirode. Ta dela imaju svoju pohvalu, svoju cenu, u vremenu, medju ljudima, ali ne pred Bogom, pred kojim svi zastranise i zajedno nevaljali postase.[20] Koji se uzdaju u dobra dela pale prirode, ti nisu poznali Hrista, nisu razumeli tajnu iskupljenja, upetljavaju se u mreze sopstvenog laznog umovanja time sto protiv svoje polumrtve i kolebljive vere iznose besmislen prigovor: “Zar je Bog toliko nepravedan da dobra dela koja su ucinili idolopoklonici i jeretici nece nagraditi vecnim spasenjem?” Nepravilnost i nemoc svog suda te sudije prenose na sud Boziji.

Kada bi dobra dela – ali dobra po osecanjima srca – donosila spasenje, onda bi Hristov dolazak bio izlisan, iskupljenje covecanstva stradanjima i krsnom smrcu Bogocoveka nepotrebno, jevandjelske zapovesti bile bi nepotrebne. Koji smatraju da spasenje mogu da donesu sama dela pale prirode, ti, ocigledno, unistavaju znacenje Hrista, odbacuju Hrista.

Nezakonito su ustajali protiv vere Judejci kada su zahtevali od verujucih da ispune obredne uredbe starog zakona; nezakonito sinovi Bogu neprijateljskog sveta, daleki od tajanstvenog i ujedno sustinskog poznanja Hrista, zahtevaju od verujucih u Hrista dobra dela po razumu i osecanjima pale prirode.

Onaj ko veruje u Hrista izvukao je iz korica mac Hristov protiv osecanja srca: on prisiljava svoje srce time sto macem poslusanja Hristu poseca ne samo ocigledne porocne teznje no i one teznje koje su naizgled dobre, a u sustini su protivurecne jevandjelskim zapovestima. A takva je sva covekova delatnost koja je udesena po teznjama pale prirode.

Prividno dobra dela – dobra po sklonosti pale prirode – gaje u coveku njegovo ja, unistavaju veru u Hrista, neprijateljska su Bogu; dela vere umrtvljuju samozivost u coveku, gaje u njemu veru, velicaju u njemu Hrista.

Jer ako ispovijedas ustima svojim da je Isus Gospod, i vjerujes u srcu svojemu da ga Gospod podize iz mrtvih, bices spasen. Jer se srcem vjeruje za pravednost, a ustima se ispovijeda za spasenje.[21]

Istinska ziva vera, samo ako je covek ispoveda ustima, donosi mu spasenje. Donela je ona spasenje razbojniku na krstu; donela je ona spasenje, posredstvom pokajanja, mnogim gresnicima u poslednjim, predsmrtnim trenucima njihovog zivota.

Tako je vazno, tako neophodno za spasenje ispovedanje ustima iskrene vere i dusevnog ubedjenja da su sveti mucenici svih vekova hriscanstva, od samih apostola Hristovih, radije pristajali da pretrpe uzasna i dugotrajna stradanja, da proliju svoju krv kao vodu, nego da izgovore da se odricu Hrista, cak samo prividno, jedino ustima, bez ucesca srca.

Bog trazi od coveka za njegovo spasenje samo zivu, istinsku veru. Ona, kao zalog spasenja i vecnog blazenstva, mora biti hriscaninu draza od njegovog zemaljskog zivota.

Mucenistvo je bilo plod istinskog bogopoznanja, koje daruje vera. Mucenistvo je bilo delo vere. Na to delo hulili su i hule oni koji visoko cene dela pale covecije prirode: taj velikodusni, najsvetiji, covecanstvu od Boga darovani podvig oni, u svojoj zaslepljenosti, nazivaju posledicom ludila.

Tako je vazna svaka misao od Boga predanih dogmata da su sveti ispovednici, bas kao i mucenici, obelezili pravoslavno ispovedanje dogmata teskim stradanjima i potocima krvi.

Zbog vaznosti vere u delu spasenja i grehovi protiv nje imaju posebnu tezinu na vagi pravednosti Bozije: svi oni su smrtni, to jest oni donose i smrt duse, i sledi im vecna pogibija, vecne muke u adskim bezdanima.

Smrtni greh je neverovanje: on odbacuje jedino sredstvo spasenja – veru u Hrista.

Smrtni greh je odricanje od Hrista: on lisava odricatelja zive vere u Hrista, koju otkriva i zadrzava ispovedanje usta.

Smrtni greh je jeres. ona sadrzi u sebi huljenje na Boga – zbog nje se zarazeni njome kloni istinske vere u Hrista.

Smrtni greh je ocajanje: on je odbacivanje delatne, zive vere u Hrista.

Isceljenje od svih ovih smrtnih grehova je sveta, istinska, ziva vera u Hrista.

Sustinski je vazno u delima vere ispovedanje ustima: cim je veliki zakonodavac Izrailjaca, bogovidac Mojsije, u delu vere izgovorio rec sa nekim prizvukom sumnje, odmah je bio lisen ulaska u Obecanu zemlju.[22]

Cim je ucenik nekog egipatskog pustinozitelja, u besedi sa Jevrejem, izgovorio, zbog svoje prostodusnosti, dvosmislenu rec o hriscanskoj veri, blagodat krstenja je istog trena odstupila od njega[23].

Istorija Crkve prica da su u prvim vremenima hriscanstva, u vreme gonjenja, neki neznabosci neiskreno, sale radi i smeha, izgovarali ustima ispovedanje Hrista – i najednom ih je osenila blagodat Bozija: u trenu su se ti okoreli neznabosci pretvorili u revnosne hriscane, i kasnije obelezavali krvlju to ispovedanje, koje su u pocetku izgovorili kao svetogrdje.[24]

Stradanja i smrt za jevandjelske zapovesti takodje su delo zive vere u Hrista, takodje mucenistvo.[25] Prvenstveno svetim monasima pripada to mucenistvo.

Noseni zivom verom, svetitelji, monasi, kao i Avram, ostavljali su domovinu i rodni dom; kao i Mojsije vise su voleli da stradaju za Hrista nego da uzivaju u zemaljskim nasladama; kao Ilija, poluobnazeni, izabrali su da provode zivot u pustinji i pecinama; ocima vere gledali su na nebesko dobijanje nagrade.

U svojim pustinjama, daleko od ljudi, daleko od rasejanosti i propadljivih zanimanja, oni su stupili u podvig protiv greha, izbacili ga iz svojih postupaka, pomisli, osecanja, i u njihove ciste duse sisao je Duh Sveti, ispunio ih blagodatnim darovima. Ziva vera u Hrista i u Jevandjelje darovala je prepodobnima snagu da izdrze podvig protiv greha, ucinila ih sasudima Svetog Duha.

Vera je majka trpljenja, majka hrabrosti, snaga molitve, voditeljka ka smirenju, davateljka nade, lestvica prema prestolu ljubavi.

Vera u Hrista, koju pokazujemo i ispovedamo vidljivim i nevidljivim ispunjavanjem Hristovih zapovesti, cuva netaknutim zalog spasenja, a onima koji su napustili svet da 6i celog sebe posvetili jevandjelskoj delatnosti pruza hriscansko savrsenstvo.

U onima koji su dostigli hriscansko savrsenstvo pojacana vera, po dejstvu Svetog Duha, gleda narocito jasno na obecanja Bozija, kao da vidi, kao da dodiruje vecna blaga. Ona je, po ucenju apostola, u punom smislu osnov svega cemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih.[26]

Oni koji su obogaceni zivom verom u Hrista menjaju svoj odnos prema vidljivom svetu i zemaljskom zivotu: zakon propadljivosti, osudjenost na propadanje, menjanje i kraj propadljivih predmeta vidljivog sveta postaju ocigledni za ciste poglede; kratkotrajne zemaljske prednosti pred tim cistim pogledima su nistavne.

Oni koji su obogaceni zivom verom u Hrista prelecu, kao da imaju krila, preko svih nevolja, preko svih najtezih okolnosti. Ushiceni verom u svesilnog Boga, oni u trudu ne vide trud, u bolestima ne osecaju bolest. Oni smatraju da je Bog jedini delatnik u vaseljeni, oni su Njega ucinili svojim zivom verom u Njega. Onaj koji veruje u Hrista, ako i umre zbog greha, ozivece kroz pokajanje.[27] Vidimo da su i mnogi sveti bili pali sa visine svetosti u bezdan teskih grehova, i da su se zatim, pomocu vere i pokajanja koje ona uliva u dusu, oslobodili iz smrdljivog i mracnog bezdana i ponovo seli na visinu cistote i svetosti.

Ocajanje izoblicava neverovanje i samozivost, unapred ucinjene u srcu: ako verujes u sebe i polazes nadu na sebe, znaj da neces ustati iz greha kroz pokajanje; ustace kroz pokajanje onaj koji veruje u Hrista, svesilnog Iskupitelja i Lekara.

Vera biva od propovijedi:[28] slusaj Jevandjelje, koje tebi govori, i svete oce, koji objasnjavaju Jevandjelje; slusaj ih pazljivo, i, malo-pomalo, uselice se u tebe ziva vera – ona ce traziti da ispunis jevandjelske zapovesti, a za to ispunjenje nagradice te nadom u nesumnjivo spasenje. Ona ce uciniti da budes sledbenik Hristov na zemlji, sanaslednik Njegov na nebu. Amin.


NAPOMENE:

1. Mk 1, 15.

2. Dap. 20,21.

3. Jn 12,46.

4. Jn 3, 16, 18.

5. Jn 3,20, 21.

6. Mt 16, 24, 25.

7. Jev 11,6.

8. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo o veri, Dobrotoljublje, tom 1

9. Mk 1,24.

10. Jak 2, 18.

11. Slovo III, str. 42. Izdanje Optine pustinje, 1852. god.

12. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, Dobrotoljublje, gl. 16, deo 2.

13. 1 Kop 6, 19, 15,20.

14. Jn 15, 10.

15. 1 Kop 15. 45.

16. Jn 6, 63.

17. Jev 10. 38.

18. Jak 2, 17,22.

19. Jak 2, 21-23 i Rim 4, 1,3.

20. Rim 3. 12.

21. Rim 10, 9, 10.

22. Bp 20, 10-12.

23. Zitije prepodobnog Pajsija Velikog, Ceti minej, 19. jun.

24. Stradanje svetog mucenika Filimona, Ceti minej, 14. decembar.

25. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 1, Dobrotoljublje, tom 1.

26. Jev 11,1.

27. Jn 11,25.

28. Rim 10, 17.

%d bloggers like this: