PJESMA U SJENI KRSTA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

PJESMA U SJENI KRSTA

(UZETO IZ XV GLAVE IZLASKA)

Sedam u svetu senu krsnog drveta, pocinjem pesmu hvale, pesmu blagodarenja Tvorcu mome i Spasitelju.

Ne bezim u senu krsta zbog vrelih zraka vestastvenog sunca: bezim od znoja grehova, od znoja sablazni. Avaj, svet je prepun opasnih sablazni.

Prohladno je, radosno u seni svetog krsta! Ispod njegovih zila izbija izvor vode zive: ucenje Hristovo.

Ne cuje se glas moje pesme u sujetnom svetu. Moj um i srce pevaju tajanstveno. Neka ih cuje moj Spasitelj.

Isao je nekada kroz vazduh pred skupom ljudi Izrailjevih stup od oblaka i stup od ognja, i vodio ih kroz surovu, strasnu pustinju. Za mene nevidljivi i ujedno vidljivi promisao Boga moga vodio me je teskom i zalosnom stazom zemaljskog zivljenja.

Ranije sam ziveo u Egiptu. Faraon, car njegov, potrudio se da stalno budem zauzet pravljenjem opeka, ili drugim teskim poslovima, da budem zauzet neprekidnim staranjem o materijalnom. Kada mi je dolazila misao o sluzenju mome Bogu, faraon mi je prebacivao da besposlicim, umnozavao moje staranje o prolaznom, zemaljskom, sujetnom, da ne bih mogao cak ni da pomislim na Boga.

Mojsije – tim imenom i likom izobrazava se zakon Duha – izvukao me je na neobican nacin iz Egipta: iz zivljenja za telo, za svet, u pustinju.

Tezak je put kroz pustinju! Tamo je uzareni, zivi pesak pod nogama, tamo ostro kamenje i bodljikavo trnje ozledjuje noge; tamo vrelo sunce przi putnika, tamo je zedj nepodnosljiva; tamo nema egipatskih kotlova i mesa; tamo su satori, tamo nema udobnog i spokojnog sklonista; tamo mrtva priroDa mori, muci misao i oci.

Cim sam stigao do Crvenog mora, ugledao sam iza sebe neprijateljske konjanike i zatutnjala kola. Preda mnom je bilo more; ispred mene i iza mene bila je smrt, uzasna, neizbezna.

No bio je tu i Bog moj. On je izvor zivota, i smrt je u njegovoj vlasti. Usred mora otvorio se meni put: u zivotu unutar sveta neocekivano se preda mnom pojavila staza spasenja.

Konjanici su jurnuli za mnom, kola su se ustremila ka meni: svi su oni izgubili zivot u moru. Pjevacu Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrze u more.[1]

Pomahnitali konj – to su beslovesne teznje, zelje moga tela; konjanik na njemu – to je gresna pomisao.

Zatutnjala kola – to je sujetna slava sveta, ono njegovo veliko. Proci ce ono, i umuknuce, potonuce u more zaborava. Sta je tako beznacajno kao lupa i skripa tockova i gvozdjurije na kolima!

Jedino blago, jedino bogatstvo covekovo jeste Bog, njegov Tvorac i Spasitelj, njegov zivot i naslada, njegovo vecno imanje. Njemu hvala, Njemu slava! Gospod je velik ratnik; ime mu je Gospod. Sto je ljudima nemoguce Bogu je moguce. Kola faraonova i vojsku njegovu vrze u more; izbrane vojvode njegove utopise se u Crvenom moru,[2] u placu coveka zbog njegove gresnosti.

Stade u gomilu voda koja tece; stinuse se vali usred mora.[3] Sablazni sveta ostale su bez svoje sile, baceno je u okove njihovo dejstvo, nisu one pokorile sebi moje srce; ono je prema njima postalo neosetljivo, proslo je kroz vlazne vode, kao izmedju kamenih hridina. Desnica tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desnica tvoja, Gospode, satr neprijatelja,[4] ona mi je darovala silu, oduzela silu od greha, koji se uzdizao nada mnom kao zid od talasa. Ti si skamenio talase, pune strasne zelje da me progutaju, da uvuku moje bezivotno telo u nedokucive bezdane pakla.

Pomocnice moj i pokrovitelju.[5] Na mom putu prema Tebi, zemlji mojoj obecanoj, jos me cekaju neprijatelji, sinovi inoplemenika. I oni su poznali da je nada mnom Tvoj sveti promisao, da me Tvoja ruka vodi i cuva, da se bori za mene; oni znaju da je ruka Tvoja silna. Oni se boje Tvoje ruke, a meni zavide, skrgucu na mene zubima.

Cuce narodi milosti Tvoje prema meni, i zadrhtace: muka ce spopasti zitelje Filisteje; prepasce se staresine edomske; junake moavske spopasce drhtanje, uplasice se svi koji zive u zemlji hananskoj.[6] Spasi me, Boze moj, od svih sinova inoplemenskih, od svih i od svakoga koga se Sveti Duh Tvoj kloni, koji zato za hriscanina i jeste sin inoplemeni. Neka se moja noga ne zaplete ni u kakve mreze, neka se ne stropostam ni u kakav meni nevidljivi, meni nepoznati, za mene nedokucivi kobni bezdan.

Oduzmi silu svim neprijateljima moje duse, kako si je oduzeo kolima i konjanicima faraonovim; skameni ih, da ne bi mogli da ucine nikakav pokret, nikakvo dejstvo, onako kako si skamenio more. Spasi me, Gospode, Boze moj! Jaki su i veliki neprijatelji moji! Prepustis li me meni samome – oni ce me ubiti, kao sto lav ubija slabasno jagnje; samlece me, kao sto zrvanj melje zrno psenicno.

Od velicine ruke Tvoje neka zamuknu kao kamen[7] svi koji mrze moje spasenje, svi koji se protive mome hodu prema Tebi, dokle ne prodje narod Tvoj, Gospode, dokle ne prodje narod koji si zadobio. Odvesces ih i posadices ih na Gori nasljedstva svojega, na mjestu koje si sebi za stan spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su Tvoje ruke utvrdile.[8]

Kada su vode Crvenog mora prekrile i potopile vojsku faraonovu, njegove konjanike, i kola njegova, tada je Marija prorocica – sestra Aronova, prvosvestenika Izrailjaca, i Mojsijeva, zakonodavca njihovoga – pracena mnostvom zena Izrailjevih, uzela bubanj u svoje ruke i otpevala im pesmu: Pjevajte Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrze u more.[9]

Dusa koja prebiva u sluzenju Bogu, koja se dan i noc poucava Zakonu Bozijem, sjedinjuje se u jedan duh sa Gospodom,[10] orodjava se sa Njegovim svetim Zakonom, postaje sestra njegova, prorocica, jer iz njega uzima blagodatno nadahnuce. Kada ona uvidi svoje izbavljenje od smrti, te plate za greh, od potapanja u sujetne brige i zanimanja sveta, od vlasti i nasilja faraona, tada ona podesava osecanja srca za cudesni svet Hristov, i cim ih, kao strune, dotakne bozanskim pomislima, proizvodi cudesne, prorocke zvuke, peva hvalu Bogu, tajanstveno, duhovno, s nasladjivanjem.

O vi, zene Izrailjeve, duse vernih slugu Gospoda Isusa! Uzmite svoje bubnjeve, pridruzite se pevanju nadahnute prorocice! Sedimo u skladni hor u svetoj seni krsta, raspevsi tijelo sa strastima i zeljama,[11] umom i srcem cistim, ustima cistim zapjevajmo Gospodu, Bogu velikome, Spasitelju nasem, jer se slavno proslavi neiskazivim dobrim delima svojim nama i svemu hriscanskom i ljudskom rodu. Amin.


NAPOMENE:

1. Izl 15, 1.

2. Izl 15,3,4.

3. Izl 15, 8.

4. Izl 15, 6.

5. Autor tako navodi Izl 15, 2.

6. Izl 15, 14, 15.

7. Izl 15, 16.

8. Izl 15, 16, 17.

9. Izl 15,21.

10. 1Kop 6, 17.

11. Gal 5,24

%d bloggers like this: