O NAVIKAMA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O NAVIKAMA

Navike imaju moc slicnu prirodnim svojstvima: sledbenik Isusa Hrista treba da stice dobre navike i da izbegava rdjave navike.

Mladicu! Budi razborit i obazriv: u svojoj mladosti obrati posebnu paznju na sticanje dobrih navika: u zrelim godinama i svojoj starosti obradovaces se bogatstvu koje si bez truda stekao u mladosti.

Ne smatraj malo vaznim ispunjenje tvoje naizgled najbeznacajnije zelje: svako ispunjenje zelje neizostavno ostavlja svoj utisak na dusu. Utisak moze biti ponekad veoma snazan, i moze da sluzi kao pocetak opasne navike.

Da li je znao kockar kada je prvi put dodirnuo karte da ce ta igra biti njegova strast? Je li znao covek sklon bolesti pijanstva da pocinje samoubistvo dok je ispijao prvu casicu? Tako nazivam tu nesrecnu naviku koja unistava i dusu i telo.

Jedan nesmotren pogled cesto zadaje ranu srcu; nekoliko ponovljenih pogleda toliko produbljuju tu ranu da se ona jedva izleci dugogodisnjim molitvama, dugogodisnjim podvigom i placem.

Vaspitaci i nastavnici! Stvarajte u mladezi dobre navike, odvlacite je, kao od velike nesrece, od porocnih navika.

Porocne navike su kao okovi na coveku: one ga lisavaju moralne slobode, nasilno ga drze u smrdljivom blatu strasti.

Za covekovu pogibiju dovoljna je jedna porocna navika: ona ce stalno otvarati ulaz u dusu svim grehovima i svim strastima.

Nauci se da budes skroman: ne dozvoljavaj sebi nikakvu odvaznost, cak ne dozvoljavaj sebi da dotaknes bliznjeg bez krajnje nuzde – i navika skromnosti ce uciniti da velika vrlina celomudrenosti za tebe bude sasvim prikladna. Tvoji bliznji osetice zalog skromnosti u tebi, i zato ce pred tobom biti bez imalo odvaznosti, kao da, puni trepetnog strahopostovanja, stoje pred miomirisom svetinje.

Nista tako ne uzdrmava celomudrenost kao navika odvaznosti, slobodnog obracanja, koja je odbacila zakone skromnosti.

Nauci se da budes uzdrzan u jelu: uzdrzavanjem ces pruziti zdravlje i krepkost telu, a umu posebnu bodrost, tako neophodnu u delu spasenja, veoma korisnu i u zemaljskim vezbanjima.

Prozdrljivost nije nista drugo do rdjava navika, nerazumno, nezasito zadovoljavanje zloupotrebom izopacene prirodne zelje.

Nauci se na najjednostavniju hranu. Ona je, naviknes li se na nju, ukusnija od najprobranijih jela, da i ne govorim o tome koliko je zdravija od njih.

Kakvu slobodu i moralnu snagu daje coveku navika na jednostavnu hranu, naizgled tako nevazna, materijalna navika! Takva navika iziskuje izuzetno male izdatke za hranu, veoma malo vremena i sasvim malo truda za njeno pripremanje. Siromahu, sviklom na obicnu hranu, siromastvo ne pada tesko.

Kako je tezak prelazak od bogate i prefinjene trpeze ka obicnim jelima! Mnoge ljude primorale su okolnosti da ucine taj prelazak, i mnogi su presavsi izgubili zdravlje, cak su se moralno pokolebali. Od te nesrece sacuvala bi ih razborita i blagovremena navika na obicnu hranu.

Narocito je za coveka koji zeli da posveti sebe sluzenju Hristu navika na obicnu hranu, moze se reci, bescena po svojim posledicama: ona dozvoljava da se izabere najosamljenije mesto za zivljenje, cini nepotrebnim ceste odnose sa ljudima – ona uklanja sve razloge za rasejanost i tako omogucuje potpuno predavanje molitvi i razmisljanju o Bogu.

Svi svetitelji su narocito vodili racuna o navici umerenog uzimanja hrane, ali i o navici na obicnu hranu. Cena dnevne hrane apostola Petra iznosila je nekoliko novcica.

Kako je uzasan porok pijanstvo! To je strast, bolest: ona ulazi u telo tako sto se popusta zelji, a prelaskom u naviku stice onu snagu koju poseduje prirodna osobina.

Hristov sluzitelj treba da se cuva od pijanstva, ali i od navike mnogog uzimanja vina, jer ono izaziva silna uzbudjenja u telu i pobudjuje u njemu zivotinjske zelje. I ne opijajte se vinom, u kome je razvrat,[1] rekao je apostol. Dozvoljeno je uzimanje vina u sasvim maloj kolicini; ako ne mozes da se ogranicis na umerenu upotrebu, bolje ces uciniti ako se potpuno odreknes vina.

Pimen Veliki je rekao: “Podvizniku je od svega potrebniji trezven um.”[2] Vino oduzima coveku sposobnost da sacuva trezvbn um. Kada se podviznik izlozi dejstvu vina, tada oslabelom i pomracenom umu pristupaju njegovi neprijatelji, i um vise nema snage da se bori protiv njih. Sputan dejstvom vina, on se povlaci u ponor greha! U jednom trenu bivaju unisteni plodovi dugotrajnog podviga, jer Sveti Duh odstupa od opoganjenog grehom. Eto zasto je prepodobni Isaija, egipatski otselnik, rekao da ljubitelji vina nikada nece biti udostojeni duhovnih darova:[3] ti darovi, da bi ostali u coveku, zahtevaju stalnu cistotu, mogucu jedino u stalnoj trezvenosti.

Srebroljublje, plahovitost, nadmenost, bezobzirnost zlocudne su bolesti duse, i nastaju zato sto porocne teznje ispomazu palu prirodu. Posredstvom navika one narastaju, sazrevaju, porobljavaju coveka.

Po tom zakonu postupa i telesna pozuda, iako je prirodna palom coveku. Blazen je mladic koji, cim se u njemu prvi put pojavi pozuda, shvati da ne mora da se predaje pozudi, da treba da je obuzdava Bozijim zakonom i razboritoscu. Pozuda obuzdana pri prvim njenim zahtevima lako se pokorava umu i vec slabije iznosi zahteve, dejstvuje kao nevoljnik vezan lancima. Zadovoljena pozuda pojacava zahteve. Pozuda kojoj razum preda vlast nad covekom time sto ona dugo i stalno postize zadovoljenje vec gospodari, kao tiranin, nad telom i nad dusom, unistava i telo i dusu.

Sve strasti se razvijaju u coveku zato sto im on popusta; ucestalim popustanjem sklonost prelazi u naviku, a kroz naviku strast postaje nasilni gospodar nad covekom. “Boj se zlih navika” – rekao je prepodobni Isak Sirijski – “vise nego demona.”[4]

Cim gresna zelja, ili strast, pocne da dejstvuje u nama, treba je odbiti. Sledeceg puta ona ce da deluje vec slabije, a napokon i da potpuno utihne. Ali ako postize zadovoljenje, ona svaki sledeci put dejstvuje sa novom snagom, stice sve vecu vlast nad dobrom voljom, i na kraju stvara naviku.

Sagresenja koja smo navikli da cinimo izgledaju nam neznatna, koliko god bila teska. Novo sagresenje uzasava dusu, i nece se ona brzo odluciti da ga ucini.

Strasti su zle navike; vrline su dobre navike. Ovde je rec o onim strastima i vrlinama koje je covek stekao i usvojio svojom delatnoscu, svojim zivotom. Ponekad su u delima otackim strastima nazvana razna svojstva bolesti, koju je pad izazvao u nama, razne vrste gresnosti, zajednicke svim ljudima; sa tim strastima se radjamo; vrlinama se nazivaju covekova prirodna, naravna, dobra svojstva. Takve strasti i takve vrline ne stavljaju nikakav odlucujuci pecat na coveka; taj pecat stavlja sklonost, usvajana dobrovoljno, stalnim ili cestim zadovoljavanjem te sklonosti, stalnim ispunjavanjem njenih zahteva.

Sluga Hristov mora da izbori sto vecu slobodu od rdjavih navika, da mu one ne bi zabranile hod ka Hristu. On mora da se udaljava ne samo od direktno gresnih navika nego i od svih koje vode u greh: na primer, od navike na raskos, od raznezenosti, rasejanosti.

Ponekad najbeznacajnija navika vezuje nase noge, i ostavlja nas na zemlji – a morali bismo biti na nebu.

Mladicu! Ponavljam ti spasonosni savet: dok se nalazis u moralnoj slobodi, izbegavaj zle navike kao okov i tamnice; stici dobre navike, jer one cuvaju, utvrdjuju, potvrdjuju moralnu slobodu.

Ako se neko u zrelom dobu spremio da sluzi Hristu, i, po nesreci, vec stekao mnogo porocnih navika, ili navika raskosi i raznezenosti, koje obicno drze dusu u stanju slabosti, taj ne mora da se predaje uniniju i dvodusnosti; on mora da hrabro stupi u borbu protiv zlih navika. Pobeda nad njima nije nemoguca, uz Boziju pomoc.

Odlucna slobodna volja, osenjena i ukrepljena Hristovom blagodacu, moze da pobedi i najzapustenije navike.

Navika se na pocetku zestoko odupire onome ko hoce da skine njen jaram; isprva izgleda nepobediva, no vremenom, tokom neprestane borbe protiv nje, pri svakom nepokoravanju njoj, ona postaje sve slabija.

Ako se u produljivanju borbe, zbog ko zna kakvih neocekivanih okolnosti, desi da budes pobedjen, ne zbunjuj se, ne padaj u beznadje: ponovo pocinji borbu.

Prisilnu borbu protiv porocnih strasti Bog uracunava coveku u mucenistvo, i koji je u toj borbi odneo pobedu, taj dobija venac ispovednika, jer se podvizava radi Zakona Hristovog.

Milostivi i svemoguci Gospod prima svakoga koji Njemu dolazi, pruza desnicu da pridrzi nase slabosti. I zato, makar sav bio u zlim navikama, kao u teskim lancima, ne ocajavaj u sticanju slobode. Stupi u nevidljivu bitku, bori se hrabro i nepokolebivo, velikodusno podnosi svoje poraze. Ponekad nas Bog prepusta same sebi da bismo opitno poznali koliko smo slabi u takvoj svojoj samoci, i da bismo se zbog tog poznanja neodstupno drzali Boga, jer On jedini moze da pobedi greh u onima koji istinski zele da vide da je greh u njima pobedjen. Amin.


NAPOMENE:

1. Ef 5, 18.

2. Nezaboravna kazivanja, O avi Pimenu, gl. 135.

3. Slovo 17, glave 2. i 8

4. Slovo 89.

%d bloggers like this: