O RASEJANOM I USREDSREĐENOM ŽIVOTU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O RASEJANOM I USREDSREĐENOM ŽIVOTU

Sinovi sveta smatraju da je rasejanost neskodljiva, a sveti oci smatraju da je ona pocetak svih zala.[1]

Covek predat rasejanosti ima o svim predmetima, i o najvaznijim, veoma slabo, potpuno povrsno misljenje.

Rasejan covek je obicno nepostojan: osecanja njegovog srca su lisena dubine i snage, a stoga nepostojana i kratkotrajna.

Kao sto leptir prelece sa cvetka na cvetic, tako i rasejani covek prelazi od jednog zemaljskog zadovoljstva ka drugom, od jednog sujetnog staranja prema drugom.

Rasejan covek je daleko od ljubavi prema bliznjem: on ravnodusno gleda na ljudsku nesrecu, i lako stavlja na ljude teska bremena.

Nevolje silno deluju na rasejanog upravo zato sto ih on ne ocekuje. On ocekuje jedino radosti.

Ako je nevolja velika, ali brzo prodje, rasejani je brzo zaboravlja u buci kojekakvih zabava. Dugotrajna nevolja ga unistava.

Rasejanost sama kaznjava onoga ko joj se prepusti: vremenom njemu sve postaje dosadno, a onda se, upravo zato sto ne stice nikakva pouzdana znanja i utiske, predaje mucnom, beskrajnom uniniju.

Toliko i u svemu stetna rasejanost narocito je stetna U delu Bozijem, u delu spasenja, jer ono zahteva neprekidnu i napregnutu budnost i paznju.

Bdite i molite seda ne padnete u napast,[2] govori Spasitelj svojim ucenicima.

Svima govorim: Strazite![3] – objavio je On celom hriscanstvu, pa, dakle, i nama savremenom.

Ako vodis rasejan zivot, onda ti svojim zivotom direktno protivurecis zapovestima Gospoda Isusa Hrista.

Svi sveti su brizno izbegavali rasejanost. Neprestano, ili barem onoliko koliko su mogli, usredsredjivali su se u sebe, pazljivo osluskivali pokrete uma i srca i usmeravali ih ka zapovesti Jevandjelja.

Navika pazenja na sebe stiti od rasejanosti i usred bucne zabave koja odasvud pristize. Usredsredjen covek obitava u osami, sam sa sobom, usred mnostva ljudi.

Osetivsi opitno korist pazenja i stetu rasejanosti, jedan veliki otac je rekao: “Bez pojacane budnosti nad sobom ne moze se uspeti ni u jednoj vrlini.”[4]

Bezumno je provesti kratki zemaljski zivot, nama dat da bismo se pripremili za vecnost, jedino u zemaljskim zanimanjima, u zadovoljavanju sitnim, nebrojenim, nezadovoljivim prohtevima i zeljama, vetropirasto pretrcavajuci od jednog culnog zadovoljstva do drugog, secajuci se, retko i povrsno, neumitne, velicanstvene i ujedno strasne vecnosti, a cesto i zaboravljajuci na nju.

Dela Bozija – to je ocigledno – treba izucavati i uzimati sa najvecom poboznoscu i paznjom; covek nema drugog nacina ni da ih prouci ni da ih pozna.

Veliko delo Bozije – stvaranje coveka, i potom, nakon covekovog pada, obnovljenje i iskupljenje – mora dobro da poznaje svaki hriscanin; bez tog poznavanja on ne moze ni da zna ni da ispunjava obaveze hriscanina. Poznanje velikog dela Bozijeg ne moze se zadobiti u rasejanosti!

Hristove zapovesti nisu date samo spoljasnjem coveku – one su, i to najvise, date unutrasnjem coveku: one ce obuhvatiti sve covekove pomisli i osecanja, sve njegove najtananije pobude. Te zapovesti ne mozemo ispunjavati bez neprestane budnosti i duboke usredsredjenosti. Budnost i paznja nisu moguci u rasejanom zivotu.

Djavo i greh, to orudje djavola, jedva primetno uvlace se u um i srce. Covek mora da bude neprestano na strazi zbog svojih nevidljivih neprijatelja. Kako ce biti na toj strazi kada je predat rasejanosti?

Rasejan covek je kao dom bez vrata i brava: nikakvo blago ne moze biti sacuvano u takvom domu; on je otvoren za lopove, razbojnike i bludnice.

Rasejani zivot, ispunjen zivotnim brigama, donosi coveku otezalost, bas kao i prejedanje i pijanstvo.[5] Takav covek je zalepljen za zemlju, zauzet samo privremenim i sujetnim; sluzenje Bogu je za rasejanog nesto potpuno strano; sama pomisao na to sluzenje za njega je besmislena, puna mraka, nepodnosljivo mucna.

Usredsredjeni zivot slabi dejstvo telesnih osecanja na coveka, a izostrava, jaca, prosvecuje dejstvo dusevnih osecanja. Rasejani zivot, suprotno ovome, uspavljuje dejstvo dusevnih osecanja: on se hrani neprestanim dejstvom telesnih osecanja.

Uzaludno rasejani tvrde da je rasejani zivot neskodljiv. Time oni razotkrivaju zlocudnost bolesti koja ih je zahvatila. Njihova bolest je tako teska, tako otupljuje osecanja duse da dusa zahvacena tom bolescu cak i ne oseca svoje jadno stanje.

Ljudi koji zele da se nauce pazenju moraju sebi da zabrane sva besplodna zanimanja.

Izvrsavanje privatnih i drustvenih obaveza ne spada u rasejanost: rasejanost je uvek povezana sa lenjoscu, ili sa tako besadrzajnim zanimanjima koja se sa pravom mogu ubrojati u lenjost.

Koristan posao, narocito sluzbeni posao, nezamisliv bez odgovornosti, ne ometa odrzavanje pazenja na sebe – on vodi ka takvom pazenju. Tim vise vode ka pazenju manastirska poslusanja, izvrsena kako dolikuje. Rad je preko potreban put ka budnosti nad sobom, i taj put su nalozili sveti oci svima koji hoce da se nauce pazenju na sebe.

Pazenje na sebe u dubokoj osami donosi dragocene duhovne plodove, no za njega su sposobni jedino ljudi zrelog duhovnog uzrasta, koji su napredovali u podvigu poboznosti, koji su najpre naucili da paze na delatni zivot.

U delatnom zivotu ljudi pomazu coveku da stice pazenje, opominju ga na narusavanja pazenja. Potcinjavanje je najbolje sredstvo za navikavanje na pazenje: niko nece toliko nauciti coveka da pazi na sebe koliko njegov strogi i razboriti rukovodilac.

U svojim sluzbenim poslovima, medju ljudima, ne dozvoljavaj sebi da trosis vreme u praznoslovljenju i zbijanju glupih sala; u kabinetskim poslovima zabrani sebi mastanje: ubrzo ce se izostriti tvoja savest, pocece da ti ukazuje na svako skretanje u rasejanost kao na narusavanje jevandjelskog Zakona, cak kao na narusavanje razboritosti. Amin.


NAPOMENE:

1. Azbucni paterik i Nezaboravna kazivanja, O Pimenu Velikom, gl. 43.

2. Mt 26,41.

3. Mk 13,37.

4. Azbucni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Agatonu, gl. 39.

5. Lk 21,34.

%d bloggers like this: