RAZMIŠLjANjE O SMRTI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

RAZMIŠLjANjE O SMRTI

Smrt je sudbina svih ljudi na zemlji, i tu sudbinu niko ne moze da izbegne. Bojimo se smrti, kao najljuceg neprijatelja, gorko oplakujemo one koje je ona ugrabila, a provodimo zivot kao da smrti uopste nema, kao da smo vecni na zemlji.

O grobe moj, zasto te zaboravljam? Ti me cekas, cekas – ja cu sigurno biti tvoj stanar. Pa zasto te onda zaboravljam, i ponasam se kao da je grob udes samo drugih, nikako ne i moj?

Greh mi je oduzeo i oduzima mi saznanje i osecanje svake istine: on otima od mene, on brise iz mog misljenja secanje na smrt, na taj dogadjaj, za mene toliko vazan, zaista neizbezan.

Da bi se secao smrti, covek mora da vodi zivot saobrazno Hristovim zapovestima. Hristove zapovesti ociscuju um i srce, umrtvljavaju ih za svet, ozivljavaju za Hrista: um koji se odrekao zemaljskih strasti pocinje cesto da upravlja pogled ka svom tajanstvenom prelazu u vecnost – ka smrti; ocisceno srce pocinje da je predoseca.

Um i srce koji su se odrekli sveta streme ka vecnosti. Oni su zavoleli Hrista, i nista ne moze da ugasi njihovu zudnju da stanu pred Hrista, mada i drhte od smrtnog casa dok sozercavaju velicinu Boziju i svoju nistavnost i gresnost. Smrt je za njih ujedno i strasni podvig, i zarko zeljeno izbavljenje iz zemaljskog robovanja.

Ako nismo sposobni da zelimo smrt zbog nase hladnoce prema Hristu i zbog ljubavi prema propadljivosti, onda cemo barem koristiti secanje na smrt kao gorki lek protiv nase gresnosti, zato sto secanje na smrt – tako sveti oci nazivaju to secanje – cim ga dusa stekne, raskida njeno prijateljstvo sa grehom, sa svim gresnim nasladama.

“Jedino onaj koji se srodio sa mislju o svom kraju” – rekao je jedan prepodobni otac – “moze da ucini kraj i svojim grehovima.”[1] U svim svojim djelima sjecaj se svog kraja, i nikada neces pogrijesiti.[2]

Ustaj iz svoje postelje kao da vaskrsavas iz mrtvih; lezi u svoju postelju kao u grob: san je slika smrti, a nocna tama vesnik grobne tame, posle koje ce zasijati svetlost vaskrsenja, radosna za sluge Hristove i strasna za Njegove neprijatelje.

Gusti oblak, mada sacinjen samo od slabasne pare, zaklanja suncevu svetlost – i telesne naslade, rasejanost, nistavne zemaljske brige zaklanjaju od ociju duse velicanstvenu vecnost.

Uzalud sija sunce sa cistog neba coveku bez ocinjeg vida – vecnost ne postoji za srce koje poseduje strast prema zemlji, prema onom sto je za nju veliko, za nju slavno, za nju sladosno.

Smrt je gresnika zla:[3] dolazi im onda kada je uopste ne ocekuju; dolazi im, a oni jos nisu izvrsili nikakvu pripremu ni za nju ni za vecnost cak nisu nalazili nikakvo jasno misljenje ni o jednom ni o drugom. I grabi smrt nespremne gresnike sa lica zemlje, na kojoj su oni jedino ljutili Gospoda, predaje ih zauvek u tamnice pakla.

Hoces li da se secas smrti? Drzi strogu umerenost u jelu, odevanju, u svim kucnim potrepstinama; pazi da nuzni predmeti ne prelaze u predmete raskosi, poucavaj se u zakonu Bozijem dan i noc, ili po mogucnosti cesto – i setices se smrti. Secanje na nju pratice bujice suza, pokajanje zbog grehova, namera ispravljanja, usrdne i mnoge molitve.

Koji je covek ostao zauvek da zivi na zemlji? Niko. I ja cu krenuti tragom oceva, praoceva, brace, i svih mojih bliznjih. Moje telo ce se osamiti u mracnom grobu, a sudbinu moje duse pokrice za otale stanovnike zemlje nedokuciva tajanstvenost.

Zaplakace za mnom rodbina i prijatelji; mozda ce gorko zaplakati, i onda ce zaboraviti. Tako su oplakane i zaboravljene nebrojene hiljade ljudi. A izbrojao ih je i pamti ih sami svesavrseni Bog.

Cim sam se rodio, cim sam se zaceo, smrt je stavila na mene svoj pecat. “On je moj” – rekla je ona, i odmah pripremila za mene kosu. Od samog pocetka moga postojanja ona zamahuje tom kosom. Svakog trena mogu da postanem zrtva smrti! Mnogo je bilo promasaja, ali pravi zamah i udarac necu izbeci.

Na covekova zemaljska dela smrt gleda sa hladnim, prezrivim osmehom. Neimar gradi kolosalno zdanje, slikar nije zavrsio svoju divnu sliku, genije je sastavio gigantske planove, hoce da ih ostvari – i dolazi neocekivana i neumoljiva smrt, i u nistavilo rusi i slavnog na zemlji i sve njegove zamisli.

Surova smrt se boji jedino pred slugom Hristovim: pobedjena Hristom, ona uvazava jedino sami zivot u Hristu. Cesto nebeski vesnik javlja sluziteljima Istine njihovo skoro preseljenje u vecnost i njihovo blazenstvo. Pripremljeni za smrt samim zivotom, uteseni i svedocenjem savesti i obecan>em odozgo, tiho, sa osmehom na usnama, oni zaspu dugotrajnim smrtnim snom.

Da li je neko video telo pravednika koje je napustila Dusa? Priblizavanje njemu nije strasno iako njegovo telo zaudara; pri pogrebu njegova zalost rastvorena je nekom nesaznajnom radoscu. Crte lica, ukocene u onaj izraz koji su imale u trenucima izlaska duse, ponekad pocivaju u najdubljem miru, a ponekad u njima svetli radost susreta i celivanja – naravno s andjelima I sa zborovima svetih koji su poslati sa neba po duse pravednika.

Dodji mi u secanje, smrti moja! Dodji mi gorko, ali potpuno pravedno i korisno secanje! Otrgni me od greha! Pokazi mi put Hristov! Neka od secanja na smrt oslabe moje ruke za svaki besplodni, sujetni, gresni poduhvat.

Dodji mi u secanje, smrti moja, i pobeci ce od mene ono sto me zarobljava: slavoljublje i slastoljublje. Sklonicu sa moje trpeze raskosna i mirisna jela, skinucu sa sebe bogata odela, obuci cu se u odela placa, za zivota cu oplakati sebe – mrtvaca, odredjenog od rodjenja moga.

“Tako! Secaj se i oplakuj sam sebe za zivota,” – govori secanje na smrt – “doslo sam da te milosrdno ozalostim, i dovelo sam sa sobom mnostvo misli, za dusu najkorisnijih. Prodaj svoj visak, i novac taj podaj siromasima, unapred posalji na nebo svoja blaga, po zapovesti Spasiteljevoj: ona ce tamo docekati svog vlasnika, uvecavajuci se stostruko. Prolij za sobom vrele suze i vrele molitve. Ko ce te toliko brizno i usrdno pomenuti posle smrti koliko ti sam mozes da pomenes sebe pre smrti? Ne poveravaj spasenje svoje duse drugima kada sam mozes da ucinis to za tebe sustinski neophodno delo! Zasto da juris za propadljivim, kada ce smrt neumitno oduzeti od tebe sve propadljivo? Ona izvrsava ono sto zapoveda svesveti Bog: cim cuje naredbu, ustremi se brzinom munje u izvrsenje. Nece se ona zastideti ni bogatasa, ni velmoze, ni heroja, ni genija, nece postedeti ni mladost, ni lepotu, ni zemaljsku srecu: ona preseljava coveka u vecnost. I ulazi smrcu sluga Boziji u blazenstvo vecnosti, a neprijatelj Boziji u vecne muke.”

“Secanje na smrt je dar Boziji”[4] – rekli su sveti oci: on se daje onome koji ispunjava zapovesti Hristove sa ciljem da se usavrsi u svetom podvigu pokajanja i spasenja.

Blagodatnom secanju na smrt prethodi sopstveno staranje oko secanja na smrt. Primoravaj sebe da se cesto secas smrti, ubedjuj sebe u nesumnjivu istinu da ces neizostavno, ne zna se kada, umreti – i pocece da dolazi samo po sebi, da se javlja tvome umu secanje na smrt, duboko i snazno secanje: ono ce ubijati smrtonosnim udarcima sve tvoje gresne poduhvate.

Tudj je tom daru ljubitelj greha: ni u samom samrtnom casu on ne prestaje da se predaje gresnim ugadjanjima tela, bez imalo secanja na smrt koja stoji pred njim licem u lice. Suprotno ovome, sluga Hristov ce se i u raskosnim odajama setiti groba koji ga ceka, prolice za svojom dusom spasonosne suze. Amin.


NAPOMENE:

1. Sveti Isak Sirijski, Slovo 21.

2. Sir 7, 39.

3. Ps 33, 22.

4. Lestvica, Pouka 6.

Published in: on Listopad 23, 2008 at 4:12 am  Komentari isključeni za RAZMIŠLjANjE O SMRTI  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: