SLAVA BOGU!

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLAVA BOGU!

Slava Bogu! slava Bogu! slava Bogu! Za sve sto vidim u eebi, u svima, u svemu slava Bogu!

Sta vidim u sebi? Vidim greh, neprestani greh: vidim dzeprestano narusavanje najsvetijih zapovesti Boga, Sazda: ;gelja i Iskupitelja moga. I Bog moj vidi grehe moje, vidi ih sve, vidi da ih ima mnogo. Kada ja, covek, bice ograniceno, c po svojoj nemoci slicno poljskoj travi i cvetu, potpunije pogledam na svoje grehove, vidim da oni izazivaju u meni uzas – i zbog toga sto ih ima toliko mnogo, i zbog toga sto su bas takvi. Kakvi li su tek pred ocima Boga, svesvetog, svesavrsenog?

Bog i sada dugotrpeljivo gleda na moja spoticanja! Ni sada me ne predaje propasti, davno zasluzenoj i prizivanoj! Ne otvara se poda mnom zemlja, ne guta prestupnika koji njoj tezi! Nebo ne baca odozgo svoj plamen, ne spaljuje narusioca nebeskih zapovesti! Ne izlivaju se vode iz svojih obala, ne ustremljuju se na gresnika koji gresi javno pred celokupnom tvorevinom, ne otimaju ga, ne sahranjuju u dubine mracnih ponora! Pakao ce morati jos malo da saceka: nije mu data zrtva koju on opravdano trazi, na koju ima neosporno pravo!

Pobozno i sa strahom gledam na Boga, koji gleda na moje grehove i vidi ih jasnije nego sto ih vidi moja savest. Njegovo cudesno dugotrpljenje izaziva u meni divljenje, nedoumicu: blagodarim, slavoslovim tu nesaznajnu blagost. Gube se u meni misli; svega me obuzima blagodarenje i slavoslovljenje: blagodarenje i slavoslovljenje potpuno ovladavaju mojim bicem, nalazu umu i srcu da pobozno cute. Mogu da osecaju, misle, i izgovaraju samo jedno: slava Bogu!

Kuda jos letis, misli moja? Gledaj stalno moje grehove, izazivaj u meni jecanje zbog njih: potrebno mi je ociscenje kroz gorki plac, moram da se operem neprekidnim suzama. Ne cuje me, leti – nezadrziva – zaustavlja se na neizmernoj visini! Njen let je slican blesku munje: u istom trenu ona dotice oba kraja horizonta. I stala je misao na visini duhovnog sozercanja, pa otuda posmatra neobican, veliki prizor, najzivopisniju sliku, sliku koja najvise zapanjuje. Pred mislju je ceo svet, pred njom su sva vremena od stvaranja do skoncanja sveta, svi dogadjaji sveta, i prosli, i sadasnji, i buduci; pred njom su sitne, pojedinacne sudbine svakog coveka; na vremena, drustvena dogadjanja i pojedinacne sudbine gleda Bog, Tvorac svih tvari i njihov bezgranicni Gospod, koji sve vidi, svime upravlja, svemu unapred odredjuje ciljeve i daje pozvanje.

Bog dopusta coveku da gleda kako On upravlja. Ali uzroci sudova, nacela Bozijih zapovesti, znana su jedino Bogu: Ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?[1] I cinjenica da se coveku dopusta da posmatra Boga kako postupa u Svom promislu, kako upravlja tvorevinom, kako donosi svoje sudove, najvece je blago za coveka, i upravo ono izliva za njega obilnu duhovnu korist.

Gledanje Tvorca i Gospoda svih vidljivih i nevidljivih stvorenja odeva gledaoca u natprirodnu silu: sa tim gledanjem povezano je priznanje neogranicene vlasti svemoguceg Cara tvari nad tvari. Svaka dlaka na nasoj glavi, po covekovom slabasnom misljenju toliko nevazna dlaka, izbrojana je u toj neogranicenoj, sveobuhvatnoj premudrosti koja ih cuva.[2] Tim vise se bez njenog miga ne moze desiti nikakav dogadjaj, nikakav preokret u covekovom zivotu. Hriscanin stalno gleda promisao Boziji, i tako i u najtezim nesrecama cuva stalnu hrabrost i nepokolebivu cvrstinu. On govori sa svetim psalmistom i prorokom: Providjah Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem.[3] Gospod mi je pomocnik: necu se uplasiti nikakvih nesreca, necu se predati uniniju, necu potonuti u dubokom moru tuge. Za sve slava Bogu!

Gledanje Bozijeg promisla uliva bezgranicnu poslusnost Bogu. A ako slugu Bozijeg sa svih strana opkole razne i veoma isprepletene nevolje? Tada on ovako tesi svoje ranjeno srce: “Sve to Bog vidi. Da nevolje – iz Njemu, premudrom, poznatih razloga – nisu korisne, da nisu potrebne, njih bi On, svemoguci, sprecio. No On ih ne sprecava: onda to znaci da postoji Njegova svesveta volja za tim da me one pritiskaju.

Dragocena je za mene ta volja, dragocenija od zivota! Tvorevini je bolje da umre nego da odbije volju Tvorca! U toj volji je istinski zivot! Ko umire radi ispunjenja volje Bozije, taj ; stupa u visi razvoj zivota. Za sve – slava Bogu!

Od gledanja Bozijeg promisla stvara se u dusi duboka krotost i postojana ljubav prema bliznjem, a to dvoje nikakvi vetrovi ne mogu da uzburkaju i uzmute. Za takvu dusu nema uvreda, nema nepravdi, nema zlodela: sva tvar dejstvuje po zapovesti ili dopustenju Tvorca; tvar je samo slepo orudje. U takvoj dusi cuje se glas smirenja: on nju optuzuje za bezbrojna sagresenja, opravdava bliznje, kao orudja pravednog promisla. Radosno se razleze taj glas u stradanjima, donosi spokojstvo, utehu; on tiho javlja: “Prihvaticu ono sto sam zasluzio po svojim delima. Bolje mi je da postradam u ovom kratkom zivotu nego da vecno stradam u vecnim mukama pakla. Moji grehovi ne mogu biti nekaznjeni: to zahteva pravednost Bozija. U tome sto se oni kaznjavaju u kratkom zemaljskom zivotu vidim neizrecivu milost Boziju.” Slava Bogu!

Gledanje Bozijeg promisla cuva, umnozava veru u Boga. Ako vidis nevidljivu svemogucu ruku – vladarsku namesnicu sveta, ti ostajes neuznemiren i u strasnim burama koje uzburkavaju more zivota verujes da svetovni zivot, kormilo Crkve, sudbinu svakog coveka drzi svemoguca i premudra desnica Bozija. Dok gledas svirepe talase, grozne oluje, mracne oblake, ti si zadovoljan i umiren zbog misli da Bog vidi to sto se desava. Coveku – tom krhkom stvorenju – odgovara tiha, smirena pokornost, samo pobozno poznanje, sozercavanje sudova Bozijih. Neka se sve upucuje po njemu unapred odredjenim putevima, prema odozgo odredjenim ciljevima! Za sve – slava Bogu!

Pred vidjenjem Bozijeg promisla ne mogu da izdrze ni privremene nevolje, a ni one koje ocekuju coveka kad bude ulazio u vecnost, s one strane groba. Njih otupljuje, unistava blagodatna uteha, jer ona uvek silazi u onu dusu koja se odrekla sebe radi pokornosti Bogu. Ako se odreknes samog sebe, ako si predan volji Bozijoj, onda sama smrt nije strasna: verni sluga Hristov predaje svoju dusu i vecnu sudbinu u Hristove ruke, sa tvrdom verom u Hrista, sa nepokolebivom nadom u Njegovu dobrotu i silu. Kada se dusa odvoji od tela, i kada joj drsko i bezocno pristupe odbaceni andjeli, ona ce svojim samopozrtvovanjem poraziti, okrenuti u bekstvo mracne i zlobne andjele. “Uzmite, uzmite me” – hrabro ce im reci ona – “bacite me u bezdan tame i plamena, bacite me u ponor pakla, ako za to postoji volja Boga moga, ako je od Njega stigla takva odluka o meni: radije cu da ostanem bez sladosti raja, lakse cu da podnosim plamen pakla, nego da narusim volju, odluku Boga velikoga. Njemu sam se predala, Njemu se predajem! On je, a ne vi, sudija mojih slabosti i sagresenja! A vi ste, cak i u svojoj bezumnoj nepokornosti, samo izvrsioci Njegovih odluka.” Stresce se, pasce u nedoumicu sluge kneza ovoga sveta kada vide hrabro samopozrtvovanje, krotku, potpunu predanost Bozijoj volji! Cim su odbacili tu blazenu pokornost, oni su prestali da budu svetli i dobri andjeli, i postali mracni i svezlobni demoni. Oni ce odstupiti sa stidom, a dusa ce nesmetano da upravi svoj hod ka blagu – Bogu.[4] Tamo ce gledati licem u lice onoga kojeg ovde gleda verom u Njegov promisao, i vecno klicati: slava Bogu!

Slava Bogu! Kakve mocne reci! Kada nas skole nevolje, kada srce opsednu, opkole pomisli sumnje, malodusnosti, nezadovoljstva, roptanja, tada treba da primoramo sebe na cesto, polagano, usredsredjeno ponavljanje reci: slava Bogu! Ako iskreno poverujes u ovde izneti savet, pa ga u pridosloj nevolji proveris na samom delu, ugledaces cudesnu silu slavoslovljenja Boga, obradovaces se jer si nasao toliko korisno, novo znanje, obradovaces se jer si dobio tako mocno i podesno oruzje protiv unutrasnjih neprijatelja.

Od samog zvucanja tih reci, izgovaranih pri navali mracnih pomisli tuge i uninija, od samog zvucanja tih reci, izgovaranih uz primoravanje, gotovo samim ustima, samo strujanjem vazduha, stresaju se, daju se u bekstvo vazdusasto+nistavni knezovi, razvejavaju se kao prah na jakom vetru sve mracne pomisli; od duse odstupaju tegobnost i dosada, prilaze joj i u njoj se nastanjuju lakoca, spokojstvo, mir, uteha, radost. Slava Bogu!

Slava Bogu! O reci trijumfa, reci proglasavanje pobede, reci veselja za sve verne Bozije sluge, a straha i poraza za sve Njegove neprijatelje, reci unistavanja njihovog oruzja! To oruzje je greh, to oruzje je telesni razum, pala covekova mudrost. Ona je nastala iz pada, njen prvi uzrok je greh, nju je Bog odbacio, ona neprestano besni na Boga, nju Bog stalno odbacuje. Oko onoga kojeg je nevolja ranila uzalud ce se sabrati sve zemlje, bezuspesno ce ga leciti lekovima krasnorecivosti, filosofije; besplodan ce biti trud samog nevoljnika ako pozeli da razmrsi mnogo zapletenu mrezu nevolje naporima sopstvenog razuma. Veoma cesto, skoro uvek, razum se potpuno gubi u toj mnogo zapletenoj mrezi! Cesto vidi da je sa svih strana obmotan, zatvoren! Cesto mu se cini da su i izbavljenje i sama uteha vec nemoguci! I propadaju mnogi pod nepodnosljivim pritiskom teske tuge, umiru od smrtne rane, stradalnicke rane, ne nasavsi na zemlji nikakvo sredstvo dovoljno mocno da izleci tu ranu. Zemaljska Mudrost se pokazala svim svojim sredstvima: sva su pokazala Da su nemocna, nistavna. Zanemari, najvoljeniji brate, onu koju je odbacio Bog! Odlozi u stranu sva oruzja svog razuma! Primi oruzje koje ti daje neustrasivost Hristove propovedi. Zajedljivo ce se podsmehnuti covecija mudrost kad vidi oruzje koje nudi vera; pali razum, zbog svoje mrznje prema Bogu, nece oklevati da iznese najumnije prigovore, pune ucenjackog skepticizma i ironije. Ne obrati nikakvu paznju na njih, na one koje je Bog odbacio, na neprijatelje Bozije. U svojoj nevolji pocni da izgovaras iz duse, da ponavljas – bez ikakvog razmisljanja – reci: slava Bogu! Ugledaces znamenje, ugledaces cudo: te reci progone zalost, prizvace u srce utehu, ucinice ono sto nisu mogli da ucine ni razum razumnih ni mudrost mudrih na zemlji. Postidece se, postidece se taj razum, ta mudrost, a ti, izbavljen, isceljen, verujuci zivom verom, dokazanom tebi u tebi samom, uznosices slavu Bogu!

Slava Bogu! Mnogi ugodnici Boziji voleli su da cesto ponavljaju ove reci: oni su okusili u njima skrivenu silu. Kada god je sveti Jovan Zlatousti besedio sa duhovnim prijateljima i bracom o nekim prilikama, narocito o nevoljama, on je kao kamen temeljac, kao osnovni dogmat besede uvek postavljao reci: Za sve slava Bogu! Po svojoj navici, koju je crkvena istorija sacuvala za kasnije potomstvo, on je, udarajuci kaziprstom desne ruke po ispruzenom dlanu leve,[5] uvek pocinjao svoju besedu recima: Za sve slava Bogu!

Braco! Naviknimo se i mi da cesto slavoslovimo Boga; pribegavajmo tom oruzju u nasim nevoljama; neprestano slavoslovimo Boga i time odbijmo, satrimo nase nevidljive neprijatelje, narocito one koji nastoje da nas obore tugom, malodusnoscu, roptanjem, ocajanjem. Ociscujmo sebe suzama, molitvom, citanjem Svetog pisma i svetootackih dela, da bismo postali videoci Bozijeg promisla, koji sve vidi, svime vlada, svime upravlja, sve usmerava po neistrazivim sudovima svojim prema ciljevima, poznatim jedino Bogu. Kada postanemo videoci Bozijeg upravljanja, bicemo u poboznosti, nenarusivom miru srca, u potpunoj pokornosti i cvrstoj veri, divicemo se velicini nesaznajnog Boga, Njemu cemo uznositi slavu sada i u vekove vekova.

Dostojno i pravedno je da tvorevina neprestano slavoslovi Tebe, Boga Tvorca, koji si nas po jedinoj, beskrajnoj, nesaznajnoj Tvojoj blagosti izvukao u zivot iz nistavila, ukrasio lepotom, slavom Tvoga lika i oblicja, uveo u beskrajno blazenstvo i nasladu raja.

Cime smo vratili Dobrocinitelju? Sta je Sazdatelju prinela u blagodarnost zemlja kojoj je On dao zivot?

Slozili smo se sa Tvojim neprijateljem, sa andjelom koji se pobunio protiv Boga, sa nacelnikom zla. Uslisili smo reci hule na Dobrocinitelja: odlucili smo da naseg Tvorca, svesavrsenu blagost, sumnjicimo za zavist.

Avaj, kakvo pomracenje! Avaj, kakav pad uma! Sa visine bogovidjenja i bogoslovlja, nas rod, u nasem praocu, munjevito pada u ponor vecne smrti…

Prvo je pao satana; svetli andjeo postao je mracni demon: posto nije imao tela, sagresio je umom i recju. Umesto da u neporocnom veselju, sa ostalim svetim andjelima, slavoslovi Boga, Dobrocinitelja, on je zavoleo hulu na Boga. Cim je zaceo mracnu, smrtonosnu zamisao, cim ju je ostvario kobnom recju, slicnoj najljucem otrovu, odmah je potamneo, izmenio se, survavajuci se neiskazivom brzinom iz visokog Edema na zemlju. O brzini njegovog pada svedoci prevecna rec: Vidjeh satanu gdje pade sa neba kao munja.[6]

Nakon pada andjela usledio je isto tako brz covekov pad, zapocet onog trena kada je covek prihvatio mracnu, bogohulnu Pomisao, za kojom je usledilo narusavanje Bozije zapovesti. To narusavanje je vec bilo preduzeto prikrivenim preziranjem, odbacivanjem Boga.

Avaj, kakva zaslepljenost, kakvo strasno sagresenje, kakav strasan pad! Pred tim sagresenjem, pred tim padom kazne su male: izgon iz raja, sticanje hleba nasusnog u znoju lica, radjanje dece u mukama, vracanje u zemlju od koje je Tvorac uzeo nase telo.

A Ti, sta cinis, dobroto bezmerna? Cime Ti vracas za Nasu osvetu, kojom smo Ti platili prva dobrocinstva Tvoja?

Cime nagradjujes za neposlusnost Tebi, za neverovanje u Tebe, za prihvatanje uzasne hule na Tebe – na Tebe koji si samodobrota, samosavrsenstvo?

Ti vracas novim dobrim delima, vecim od prvih. Jednim od Tvojih bozanskih lica prihvatas covecanstvo – prihvatas, osim greha, sve nase slabosti, koje su se zalepile za covekovu prirodu posle njegovog pada. Ti se otkrivas nasim ocima, covecijim telom prikrivsi neizdrzivu slavu Bozanstva; Ti, Rec Bozija, javljas nam rec Boziju kroz glas, kroz rec coveciju. Tvoja sila je sila Boga. Krotost tvoja je krotost jagnjeta. Tvoje ime je ime coveka. To svesveto ime okrece nebo i zemlju. Kako utesno i velicanstveno zvuci ime Tvoje! Kada udje u uho, kad izadje iz usta, ono ulazi i izlazi kao besceno blago, kao biser besceni.

Isus Hristos!

Ti si i Gospod ljudima, i covek. Kako si cudesno, kako si izvrsno sjedinio Bozanstvo i covecanstvo! Kako cudesno dejstvujes! Ti si i Bog i covek! Ti si i Gospodar i sluga![7] Ti si i Zrec i Zrtva! Ti si i Spasitelj i Sudija vaseljene, koji dolazi i ne gleda ko je ko! I lecis sve bolesti! I posecujes, primas gresnike! I vaskrsavas mrtve! I zapovedas moru, vetrovima neba! I cudesno se umnozavaju hlebovi u Tvojim rukama i donose hiljadostruki rod – seju se, zanju, peku, lome u isto vreme, u istom trenu. I gladan si da bi nas izbavio od gladi! I zedan si da bi prestala zedj nasa! I prolazis zemljom naseg izgnanstva i umaras sebe da bi nam vratio nasom krivicom izgubljenu mirnu, sladostima ispunjenu, nebesku prirodu! I prolivas svoj znoj u Getsimanskom vrtu da bismo mi prestali da prolivamo nas znoj u sticanju hleba za stomak, da bismo se naucili da ga prolivamo u molitvama za dostojno pricescivanje nebeskim hlebom. Trnje, izraslo iz zemlje koju smo prokleli, Ti si prihvatio na svoju glavu; trnjem si krunisao, izranjavio svoju presvetu glavu! Lisili smo se rajskog drveta zivota i njegovog ploda, a on je davao besmrtnost onima koji ga probaju; Ti si, raspet na krsnom drvetu, postao za nas plod koji daruje vecni zivot svojim zajednicarima.

I plod zivota i drvo zivota otkrili su se na Zemlji, u zemlji naseg izgnanstva. Taj plod i to drvo izvrsniji su od rajskih; oni su davali besmrtnost, a ovi daju besmrtnost i Bozanstvo. Svojim stradanjima Ti si izlio sladost u nasa stradanja. Mi odbacujemo zemaljske naslade, a stradanja biramo za svoju sudbinu samo da bismo postali pricasnici Tvoje sladosti! Kao predokusavanje vecnog zivota, ona je sladosnija i dragocenija od prolaznog zivota! Ti si usnio ^smrtnim snom, no on nije mogao da Te zadrzi u vecnom snu, Tebe – Boga! Ti si ustao i darovao nam budjenje iz tog sna, iz teskog smrtnog sna, darovao si nam blazeno i slavno vaskrsenje! Ti si vazneo na nebo obnovljenu nasu prirodu, seo si sa desne strane prevecnog, Tebi savecnog, Oca Tvoga! Ti si ucinio Oca Tvoga i nasim Ocem! Ti si nam otkrio put prema nebu! Ti si nam na nebu pripremio obitalista! Ti upravljas njima, primas, odmaras, tesis umorne strance koji su na zemlji verovali u Tebe, prizivali Tvoje sveto ime, ispunjavali Tvoje svete zapovesti, pravoslavno i pobozno sluzili Tebi, nosili Tvoj krst i pili Tvoju casu hrabro, sa blagodarenjem Tebi, slavosloveci Tebe!

Slava Tebi, Sazdatelju nerodjenih! Slava Tebi, Iskupitelju i Spasitelju palih i poginulih! Slava Tebi, Bogu i Gospodu nasem! Daruj nam da i na zemlji i na nebu slavoslovimo, blagoslovimo, hvalimo blagost Tvoju! Daruj nam da otvorenih ociju gledamo strasnu, nepristupnu, velicanstvenu slavu Tvoju, da nju vecno gledamo, da se njoj poklanjamo, i u njoj blazeni budemo. Amin.

Sergijeva pustinja, 1846. godine.



NAPOMENE:

1. Pim 11,34.

2. Mt 10,30. Lk 21,18.

3. Ps 15, 8.

4. Prepodobni Jovan Karpatski, Dobrotoljublje, tom 4, gl. 25.

5. Histoire du Christianisme par Fleury, liv. 21, chap. 19

6. Lk 10,18.

7. Lk 14, 17. Objasnjenje blazenog Teofilakta.

%d bloggers like this: