ŽITEJSKO MORE

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

ŽITEJSKO MORE

Preda mnom puca pogled na velicanstveno more. Ono je na severu najcesce sumorno i nemirno; katkad bude i predivno. O nepregledno more! O duboko more! Ti privlacis na sebe i poglede i misli. Dugo vec gledam neodredjeno u more. Nema raznolikosti u tom prizoru, ali pogled i misao ne mogu da se otrgnu od njega, kao da plivaju prostranim morem, kao da uranjaju u njega, kao da tonu u njemu. Kakvo nadahnuce je predato na cuvanje morskim nedrima! Kakvu punocu oseca dusa kada se oci naslade i nasite posmatranjem mora! Pogledajmo, prijatelji, pogledajmo more iz naseg manastirskog utocista, koje je ruka Bozijeg promisla postavila kraj mora.

Iza mora je drugo more: prestonica mocnog severa. Velicanstven je pogled na nju preko mora, &a morske obale, na kojoj je smestena obitelj prepodobnog Sergija.[1] To more je deo znamenitog Baltika. Siroko je rasprostrto, kristalno, srebrnasto, medju blago polozenim obalama. Zatvara ga Kronstat, iza koga se beskraj mora sliva sa beskrajem neba.

Pesmom je nekada sveti David velicao more veliko i prostrano. Tamo su Gmizavci, kojima broja nema – govori on – zivotinje male i velike, ribe morske, koje prohode staze morske, tamo ladje plove, i kit onaj kojeg si stvorio da se igra u njemu.[2] Tajanstveno znacenje imaju Davidove reci. Sveti oci objasnjavaju to znacenje. More – to je svet, bezbrojne zivotinje i ribe kojima je ispunjeno more – to su ljudi svih uzrasta, nacija, zvanja, svi koji sluze grehu; ladje – to je sveta Crkva uopste, a konkretno istinski hriscani, koji pobedjuju svet. Kit onaj u moru – to je pali andjeo, koji je zbacen s neba na zemlju.[3]

Brodi sveta Crkva zitejskim morem tokom svog celokupnog zemaljskog stranstvovanja, kroz stoleca, kroz milenijume. Ona pripada svetu jer je materijalna, ali mu ne pripada po duhu, kako je i Gospod rekao Crkvi u licnosti apostola: “A kako niste od svijeta nego vas ja izabrah od svijeta[4]1 telom, potrebama tela, vi pripadate svetu; po duhu ste tudji svetu jer pripadate Bogu, kojeg je svet omrznuo”.[5] Brodi sveta Crkva po talasima zitejskog mora i zivi iznad njegovih talasa od Bozijeg ucenja, i cuva u svojim nedrima istinsko bogopoznanje, istinsko poznanje o coveku, o dobru i zlu, o materijalnom i prolaznom svetu, o duhovnom i vecnom svetu. Svi istinski hriscani na celom svetu pripadaju jednoj istinitoj Crkvi: cuvajuci u sebi punocu i cistotu njenog ucenja, oni cine onu skupinu ladja koje stizu na drugu obalu zitejskog mora i nikad ne tonu u njegove mracne dubine.

Svaki istinski hriscanin stranstvuje po vodama zitejskog mora, stremi ka vecnosti. Na materijalnom moru trajni stan ne moze ni da postoji; na njemu zivi jedino stranstvovanje: upravo na zitejskom moru nema nicega trajnog, nicega sto bi zauvek ostalo covekova svojina, sto bi zajedno sa njim islo u grob. Jedino njegova dobra dela i njegovi gresi idu sa njim u vecnost. Go dolazi covek u zemaljski zivot, go i izlazi iz njega, kad napusti i telo. Ne vide to sluge sveta, sluge greha: istinski hriscanin to vidi. On je nalik na veliku ladju: napunjena duhovnim, raznim dragocenostima, ona ih neprestano umnozava na svom putu. Svet ne moze da primi tolika bogatstva: toliko su ona velika. Tako su dragocena ta bogatstva da sva bogatstva sveta u poredjenju sa njima ne znace nista. Svet zavidi tim bogatstvima, dise mrznjom prema onima koji ih zadobijaju. A svakoj ladji, koliko god ona bila cvrsta i velika, prete suprotni vetrovi, bure, podvodne stene, plicaci: svaki hriscanin, bez obzira na to sto je obucen u Hrista, mora da prodje zemaljsko stranstvovanje kroz nebrojene opasnosti. Svi koji hoce da budu spaseni, bez izuzetka, bice gonjeni[6]. Hita ladja prema pristanistu; usput se zaustavlja samo nakratko, u krajnjoj nuzdi. I nasa je duznost da svim snagama stremimo ka nebu, ka vecnosti. Nista privremeno ne zavolimo srcem! Neka se nasa dusa ne zalepi za bilo sta zemaljsko, neka se ne zalepi usled samoobmane koja zivi u nama, ili usled samoobmanjivanja koje postoji oko nas! Nasim padom nasa dusa se ponizila u prah, pocela je da tezi prema svemu propadljivom, zalepio se za zemlju stomak nas,[7] nasa duhovna sustina, umesto da stremi nebu i vecnosti. Nasa zemaljska sluzenja, nase zemaljske obaveze nosimo kao ono sto nam je Gospod nalozio, i ispunjavajmo ih kao da nas gleda Bog, savesno, revnosno, pripremajuci se da Bogu podnesemo racun za njihovo izvrsavanje. Neka gresne pobude i ciljevi ne pokradaju, neka ne pogane ta sluzenja! Zemaljska dela cinimo sa ciljem da ugadjamo Bogu: tako ce zemaljska dela postati nebeska dela. Nase glavno i stvarno zanimanje neka bude sluzenje Bogu, teznja da Njega primimo. Sluzenje Bogu sastoji se u neprestanom secanju na Boga i na Njegove zapovesti, u ispunjavanju tih zapovesti celokupnim svojim ponasanjem, vidljivim i nevidljivim.

Ladju vodi krmanos: on stalno misli na pristaniste u koje mora da dopremi tovar ladje; on stalno vodi racuna o tome da ne skrene sa puta na moru, na kome je i svuda put, i nema puteva. Cas gleda u nebo, na zvezde, cas na zemljopisnu kartu i kompas: prilagodjava se i jednom i drugom, i tako vodi ladju. Covekom upravlja njegov um. Ni na zitejskom moru nema puteva; svuda je put na njemu za istinskog hriscanina. Niko ne zna sta ga ceka u buducnosti, sta ce ga docekati sutra, za sat. Najcesce nas docekuje nepredvidjeno i neocekivano. Ne treba racunati na to da ce nam vetar stalno duvati u ledja: duva on tako ponekad dugo, ali cesce se iznenada promeni i postane suprotan, a cesto ga zameni uzasna bura. Za hriscanina je svuda put: sve sto mu se desava – veruje on – desava se po Bozijoj volji. Za hriscanina je i suprotni vetar povoljan: pokornost Bozijoj volji pomiruje ga sa najtezim, najbolnijim stanjima. Nas um mora stalno da upravlja svoj pogled u duhovno nebo – Jevandjelje, iz koga, kao iz sunca, sija ucenje Hristovo; on mora neprestano da pazi na srce, savest, unutrasnju i spoljasnju delatnost. Neka taj krmanos nepokolebivo stremi ka blazenoj vecnosti, opominjuci sebe da zaborav vecnog blazenstva vodi u vecnu nesrecu. Neka um uzdrzava srce od strasne naklonosti prema sujetnom i propadljivom, od hladjenja prema nepropadljivom u ime propadljivosti, od ravnodusnosti prema istinskom i sustinskom u ime sujetnog. Neka cesto pogleduje u savest, kao u magnetnu iglu na kompasu, da ne bi zauzeo pravac nepodudaran sa pravcem koji pokazuje savest. Neka vodi svu delatnost blagougodno Bogu, da bi tamo, s one stranu oblaka, pristaniste vecnosti otvorilo svoj ulaz i pustilo u svoje narucje ladju natovarenu duhovnim dragocenostima.

Ne uplasimo se bura zitejskog mora. Njegovi talasi se dizu do neba, spustaju se do beskrajnih dubina, ali ziva vera ne dopusta hriscaninu da potone u svirepim talasima. Vera budi onoga koji spava na krmi Spasitelja, koji se, u tajanstvenom smislu, pravi da spava za ucenike njegove koji preplivavaju zitejsko more. Kada oni sami utonu u bezbriznost: vera vice ka Spasitelju plamenom molitvom iz smirenog srca, iz srca obolelog zbog ljudske gresnosti i nemoci, moli za pomoc, za izbavljenje – i dobija ih. Gospod i gospodar svega zapreti vetrovima i moru, uvede na more i u vazduh tisinu veliku.[8] Vera, iskusana u vihoru vetra, oseca da je ojacala: sa novim snagama, sa novom hrabroscu priprema se ona za nove podvige.

Ne verujmo tisini zitejskog mora: ta tisina je varljiva; more je promenljivo. Ne dozvolimo sebi da se prepustimo bezbriznosti: ladja moze neocekivano da se nasuce na pescani sprud ili da udari u neprimetnu podvodnu stenu, pokrivenu neznom morskom strujom – da udari, i bude jako ostecena. Ponekad naleti naizgled potpuno prazni oblacic: najednom on pocne da izrucuje iz sebe vihorove, gromove, mun>e: i uzavri prividno tiho more, zahvaceno opasnom burom. Nas zivot je prepun nevolja, preokreta, iskusenja. Protiv nas plete zamke nas um: taj putovodja cesto sam skrene sa puta, i ceo nas zivot povlaci za sobom u zabludu. Protiv nas plete zamke nase srce time sto se okrece ka ispunjenju sopstvenih nagovora i tako izbegava da ispuni volju Boziju. Protiv nas plete zamke greh: i onaj greh sto ga je pad zasadio u nas i onaj sto deluje na nas iz svuda prisutnih sablazni. Protiv nas plete zamke svet, koji sluzi sujeti i propadljivosti, i napinje se, cas posredstvom laskanja, cas posredstvom gonjenja, da okrene sve ljude prema tom sluzenju. Protiv nas pletu zamke neprijatelji, tj. pali duhovi; protiv nas pletu zamke ljudi koji ih poseduju, koji su se pokorili njima. Cesto i sami prijatelji voljno i nevoljno pocinju da pletu zamke protiv nas. Gospod nam je zapovedio da neprestano bdimo nad sobom tako sto cemo se vezbati u vrlinama i ogradjivati od greha recju Bozijom, molitvom, verom, smirenjem.

Ko su zivotinje velike koje se napasaju na nepreglednom prostranstvu zitejskog mora? Ni sebi, ni bilo kome drugom ne bih zeleo da ima bilo kakvu slicnost sa tim morskim grdosijama: njihova jedina radost su tamne dubine, gusto pokrivene vodom, u koje ne dopiru suncevi zraci; tamo one zive, tamo ostaju, i samo s vremena na vreme izlaze da bi zgrabile plen, da bi odrzale svoj zivot ubijanjem mnogobrojnih zrtava. Njihove vlazne, divlje oci ne trpe, ne podnose nikakvu svetlost. Pod njima Pismo podrazumeva ljude, velike po sposobnostima, znanjima, bogatstvu, moci, ali – avaj! – privezane svojom dusom za sujetu i propadljivost. Njihovo srce i njihove misli usmerene su iskljucivo prema pribavljanju zemaljski slavnog, zemaljski sladosnog. Oni su potonuli, zaglibili su se u zitejskom moru, jure jedino ono sto je prolazno, kratkotrajno, sama prividjenja: oni prohode, govori Pismo, staze morske.[9] Cudne su te staze! Na njima tragovi nestaju cim prolaznik njima prodje, i za te prolaznike nema napred nikakvog znaka da tuda vodi staza. Takvo zemaljsko napredovanje ne zna to sto trazi; cim nadje zeljeno, vec kao da ga i nema; opet ga zeli, opet trazi. Mucna je, nesnosna za sinove sveta svetlost Hristovog ucenja. Oni beze od nje u mracne i ko zna gde zavucene ponore: u rasejanost, u raznovrsne zabave, u telesna uveseljavanja. Tamo, u moralnom mraku, oni provode zemaljski zivot bez duhovnog, vecnog cilja. Takve ljude Pismo nije udostojilo ni ljudskog imena: I covek, u casti buduci, ne razumede, izjednaci se sa stokom nerazumnom i postade joj slican.[10] Covek je onaj koji je spoznao samog sebe, rekao je prepodobni Pimen Veliki;[11] covek je onaj koji je spoznao svoj smisao, svoje stanje, svoje pozvanje. Male zivotinje morske – tako su nazvani ljudi koji nisu obdareni narocitim sposobnostima, niti su im dati bogatstvo i moc: ali i takvi oni sluze sujeti i grehu. Oni nemaju sredstava da pocine velika i nadaleko cuvena zlodela: vodjeni, zaneti, zaslepljeni svojom slobodnom voljom koju je zloba ozledila, oni ucestvuju u bezakonjima velikih zivotinja, a sami cine bezakonja onolika kolike su njihove snage i sredstva. Oni lutaju u zitejskom moru bez svesti, bez cilja. Kit je car svih stvorenja koja zive u vodama,[12] kit onaj kojeg si stvorio da se igra u njemu.[13] Kit – tako je nazvan pali andjeo, zbog obilja zlobe i lukavstva u sebi. On dejstvuje po mogucnosti tajno, da bi njegovo malo primetno dejstvo bilo upravo zato sigurnije, smrtonosnije. Njegove slute ne osecaju okove kojima su odasvud okovani – i ropstvo nazivaju slobodom i najvecom srecom. Istinski hriscani se podsmevaju tom kitu jer njegova lukavstva opazaju cistotom uma, i satiru ih silom Bozije blagodati koja je osenila njihov duh.

Budimo kao ladje koje skladno plove morem! I njihov znatni deo jeste u vodi, ali one nisu potpuno utonule u vodu, ne onako kako su utonule ribe i ostale morske zivotinje. Ne moze, niko ne moze da preplivava zitejsko more a da se ne skvasi u njegovoj vodi: no ne sme se tonuti u njegovim vodama.

U moru su gmizavci, kojima broja nema. Sta da kazemo o njima? Vec sam njihov naziv govori sve. Nesrecna je sudbina onih koje je rec Bozija lisila ljudskog imena, srozala do imena beslovesnih zivotinja: koliko li su tek nesrecniji oni koje je ona, svesveta rec, sudija vaseljene, nazvala gmizavcima? Njihovo stalno prebivaliste i naslada nisu duboke vode, nego smrdljiva i prljava zabokrecina, u koju razjareni talasi nanose i u koju se upetljava sve necisto, u koju dospevaju i u kojoj trunu lesine ljudi poginulih od morske zle srece, od noza pirata na zitejskom moru.

Braco moja! Prijatelji moji! Stojim sa vama na obali mora, posmatram more, isarano raznobojnim prugama. Iza mora je drugo more – tamo gore zlatne kupole i siljci… A u hramu Bozijem oglasava se velicanstvena mnogoznacna pesma: Zitejsko more uzburkano burom iskusenja gledam, Gospode. I tek sto pritekoh tihome pristanistu Tvome, uzvikujem Ti: “Izbavi od smrti zivot moj, Mnogomilostivi!”[14]


NAPOMENE:

1. Sergijeva pustinja.

2. Ps 103, 25, 26; Ps 8, 9.

3. Psaltir s tumacenjem na marginama, preuzetim od svetih otaca, izdanje Kijevo-pecerske lavre.

4. Jn 15, 19.

5. Jn 15, 18,28.

6. 2 Tim 3, 12.

7. Ps 42, 26.

8. Mt 8, 26

9. Ps 8,9

10. Ps 48, 13.

11. Azbucni paterik i Nezaboravna kazivanja.

12. Jov 41,25.

13. Ps 103, 26.

14. Sesta pesma, sesti glas.

%d bloggers like this: