ROSA

SVETI IGNjATIJE BRJANCANINOV
ASKETSKI OGLEDI

ROSA

Plavetnim, vedrim nebom, prekrasnog letnjeg dana, velicanstveno sunce je prevaljivalo svoj uobicajeni put. Goreli su zlatni krstovi sabornog, petokupolnog hrama, podignutog u slavu svesvete, bogonacalne Trojice; od njegove srebrnaste kupole odbijao se zaslepljujuci sjaj suncevih zraka. Senka je pokazivala da je devet sati: tada obicno pocinje bozanska liturgija. Masa naroda hitala je sirokim putem u mirnu monasku obitelj: bila je nedelja, ili praznik – ne secam se.

Iza ograde tog manastira, sa istocne strane, prostire se velika livada. Tada ju je prekrivala gusta, nezna trava; razni divlji cvetovi bezbrizno su cvetali i miomirisali na slobodi i tom sirokom prostoru. Tog dana na livadu je pala obilna rosa. Nebrojene kapljice rose videle su se na svakom cvetu, na svakoj stabljici i svakom lisku, a u svakoj kapljici jasno se ocrtavalo sunce; svaka kapljica je ispustala zrake slicne suncevim zrakama. Livada je podsecala na siroko rasprostrti barsunasti tepih, po cijem je jarkom, gustom zelenilu izobilna ruka posula nebrojeno mnostvo raznobojnog dragog kamenja koje obiluje predivnim prelivima, igrom boja, zracima, sjajem.

Iz bocne, osamljene manastirske kapije[1] izadje monah, duboko zamisljen, koji se spremao da sluzi bozansku liturgiju; nakon nekoliko koraka on zastade pred sirokom livadom. Tiho je bilo u njegovom srcu; na tisinu srca priroda je uzvracala zanosnom tisinom, onom tisinom koja ispunjava predivno junsko jutro i tako blago prija sozercanju. Pred njegovim ocima: sunce na plavetnom, cistom nebu, i bezbrojni odrazi sunca u bezbrojnim kapljicama rose na prostranoj livadi. Njegova misao se gubila u nekom beskraju – um je bio bez misli, kao da je bio narocito pripremljen, podesen za primanje duhovnih utisaka. Monah baci pogled u nebo, ka suncu, na livadu, na blistave kapljice rose – i neocekivano se otkri pred ocima duse objasnjenje najvece hriscanske tajne, ono objasnjenje kojim moze da se objasni nesaznajno i neobjasnjivo, objasnjenje zivim oblicjem, zivopisnom slikom koja je bila pred njegovim ocima.

Kao da mu je neko rekao: “Gle! – sunce se potpuno odrazava u svakoj pokornoj, ali cistoj kapljici rose: tako i Hristos potpuno prisustvuje i predlaze se na svetu trpezu u svakoj hriscanskoj pravoslavnoj crkvi. On predaje svetlost i zivot svojim pricasnicima, koji uzimaju udela u Bozijoj svetlosti i zivotu i time sami postaju svetlost i zivot: tako kapljice rose, cim prime u sebe sunceve zrake, pocinju same da ispustaju zrake slicne suncevim zrakama. Ako materijalno i propadljivo sunce, delo Stvoritelja – koje je Njega, da bi pocelo da postoji, kostalo jednog nimalo teskog miga Njegove volje – moze u isti mah da se odrazi u bezbrojnim kapljicama vode, zasto sam Sazdatelj, svemoguci i svuda prisutni, ne bi svojim presvetim telom i svojom krvlju, koji su sjedinjeni s Njegovim bozanstvom, u isti mah potpuno prisustvovao u bezbrojnim hramovima, u kojima, po Njegovoj zapovesti i uredbi, svedelatni, svesveti Duh poziva na hleb i vino radi ispunjenja najvece, najspasonosnije, najneshvatljivije tajne?”..

Noseci u nedrima dubok i snazan duhovni utisak, vratio se sluzitelj tajne u keliju. Utisak je nastavio da zivi u njegovoj dusi. Prosli su meseci, prosle su godine, a utisak je isto tako ziv kao i onog dana kada je prvi put dozivljen.

Deleci sa bliznjima korist i pouku, sada, nakon mnogo godina, opisujem ga recima i perom. Kakav siromasan opis! Pero i rec su slabi da potpuno i tacno opisu duhovna tajnovidjenja.

Sveto tajnovidjenje! Sveto vidjenje uma! Kako se neocekivano i iznenadno pojavljujes u zivopisnoj, zadivljujucoj slici pred umom pripremljenim za vidjenje tajne pokajanjem i usredsredjenom, samotnom molitvom! Kako je silno, jasno, zivo saznanje koje ti prenosis! Kako je ispunjeno nepobitnim, neobjasnjivim ubedjenjem! Ti ne zavisis od ljudi: prilazis onome koga izabiras, ili kome si poslato. Uzalud bi covek hteo da prodre u duhovne tajne sam, iskljucivo sopstvenim naporom! Bio bi on samo slabi sanjar koji naslepo luta u mraku samoobmane, ne osecajuci i ne primajuci ni svetlost ni zivot. Kao sto lanci zvece na rukama i nogama nevoljnika, tako se i u mislima i recima sanjara cuje odjek nasilja, krivotvorenja, prinude, ropstva i gadosti greha. Put prema duhovnom tajnovidjenju je neprestano prebivanje u pokajanju, u placu i suzama zbog svoje gresnosti. Plac i suze su mast kojom se lece dusevne oci.[2]

Sergijeva pustinja, 1846. godine.


NAPOMENE:

1. Na tom mestu kasnije je podignuta crkva, posvecena svetom Grigoriju Bogoslovu.

2. Otk 3,18.

%d bloggers like this: