REIJČ UTJEHE STRADALNICIMA MONASIMA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

REIJČ UTJEHE STRADALNICIMA MONASIMA[1]

Sine moj – govori Pismo – ako prihvatas da sluzis Gospodu Bogu, pripremi dusu svoju za iskusenje: upravi srce svoje, i budi nepokolebiv. Sve sto ti se desi prihvati sa zadovoljstvom, i u teskim preokretima svog ponizenja budi dugotrpeljiv.[2]

Nevolje su oduvek bile znak izabranosti Bozije. One su bile znak bogougodnosti za patrijarhe, proroke, apostole, mucenike, prepodobne. Svi sveti ljudi su prosli uskim putem iskusenja i nevolja, podnosili ih, i tako prineli sebe na blagougodnu zrtvu Bogu.

I danas se na svete duse dopustaju, po volji Bozijoj, razna iskusenja, da bi se njihova ljubav prema Bogu potpuno jasno otkrila.

Nista se ne desava coveku bez odobrenja i dopustenja Bozijeg.

Hriscanin koji zeli da bude sledbenik Gospoda naseg Isusa Hrista i da postane po blagodati sin Boziji, rodjen od Duha, pre svega mora da postavi sebi kao pravilo, da prihvati kao svoju neizostavnu obavezu, dobrodusno trpljenje svih nevolja: i telesnih stradanja, i uvreda od ljudi, i nasrtaja demona, i samog ustanka sopstvenih strasti.

Hriscaninu koji zeli da blagougodi Bogu vise od svega treba trpljenje i nepokolebivo uzdanje u Boga. On mora neprestano da drzi to oruzje u dusevnoj desnici zato sto nas lukavi neprijatelj, djavo, upotrebljava sva sredstva da nas za vreme nevolje baci u uninije i otme nam nadu u Gospoda.

Bog nikada ne dopusta na svoje istinske sluge iskusenja koja nadmasuju njihove snage. Veran je Bog – govori sveti apostol Pavle – koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete, nego ce uciniti sa iskusenjem kraj (izbavljenje), da mozete podnijeti.[3]

Djavo, buduci da je stvorenje i sluga Boziji, ozlojedjuje dusu, ali ne onoliko koliko on hoce, nego onoliko koliko mu dozvoli Bog.

Ako covek zna koliko tereta moze da nosi koja tovarna zivotinja, tim vise beskrajna Bozija premudrost zna koliko je iskusenje prilicno svakoj dusi.

Loncar zna koliko vremena mora da drzi glinene sudove u vatri: ako ih predugo drzi, puci ce, ako ih premalo drzi, bice neupotrebljivi. Tim vise zna Bog koje snage i stepena je g treba da bude oganj iskusenja za razumne sasude Bozije – hriscane, da bi postali sposobni da naslede Carstvo nebesko.

Mladic nije sposoban da obavlja mnoge sluzbe u svetu: nije sposoban da upravlja kucom, da obradjuje zemlju i da se bavi ostalim svakidasnjim poslovima. Tako cesto i duse koje su vec pricasnice Bozije blagodati, ali koje su neiskusane nevoljama koje im nanose zli duhovi, neposvedocene u tim nevoljama, ostaju jos u mladenastvu, jos su, takoreci, nesposobne za Carstvo nebesko.

Ako li ste bez karanja – govori apostol – koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi.[4]

Iskusenja i nevolje salju se coveku radi njegove koristi: dusa odgojena kroz iskusenja postaje jaka, cestita pred svojim Gospodom. Ako ona pretrpi sve do kraja u nadi u Boga, ne moze biti lisena dobara koja je obecao Sveti Duh i potpunog oslobodjenja od strasti.

Ako duse predate raznim nevoljama – javnim, koje im nanose ljudi, ili tajnim, nastalim zbog ustanka u umu nepotrebnih misli – ili telesnim bolestima, sve to pretrpe do kraja, one ce biti udostojene istih onih venaca kojih su udostojeni i mucenici, i iste one slobode koju imaju mucenici.

Mucenici su podnosili iskusenja od ljudi. Rado su predavali sebe mucenjima, pokazivali do same smrti hrabro trpljenje. Sto je raznovrsniji i tezi bio njihov podvig, sticali su tim vecu slavu, dobijali tim vecu slobodu prema Bogu.

Monasi podnose iskusenja od zlih duhova. Sto su veca iskusenja koja im donosi djavo, tim vecu slavu oni dobijaju u buducem veku od Boga, tim vece utehe bivaju udostojeni od Svetog Duha ovde, u samim svojim stradanjima, za vreme zemaljskog stranstvovanja.

Uzak je i zalostan put koji vodi u vecni zivot; malo je onih koji njime hode; no on je neuskrativo i neizbezno nasledstvo svih koji se spasavaju. Ne skrecimo sa njega! Svako iskusenje koje nam donosi djavo podnosimo cvrsto i nepokolebivo, motreci okom vere na dobijanje nagrade pripremljene na nebu.

Kakve god bile nevolje kojima smo izlozeni tokom zemaljskog zivota, one nikako ne mogu biti izjednacene sa dobrima koja su nam obecana u vecnosti, ili sa utehom koju jos ovde daruje Sveti Duh, ili sa izbavljenjem od vladavine strasti, ili sa otpustanjem mnostva nasih dugova – sa tim neminovnim posledicama dobrodusnog podnosenja nevolja.

Stradanja sadasnjega vremena, tj. sadasnja privremena stradanja, nisu nista, govori apostol, prema slavi koja ce nam se otkriti, tj. u poredjenju sa slavom koja ce se otkriti u nama kad nas Sveti Duh obnovi.[5]

Hrabro pretrpimo sve radi Gospoda, kako i treba da pretrpe hrabri vojnici koji se ne boje ni smrti za svog Cara.

Zasto se nismo izlozili takvim i tolikim patnjama dok smo sluzili svetu i zivotnim brigama? Zasto se sada, kada smo pristupili da sluzimo Bogu, izlazemo raznim nesrecama?

Znaj: zbog Hrista nas zasipaju nevolje, kao strele. Baca ih na nas nas neprijatelj, djavo, da bi nam se tako osvetio za vecna dobra kojima se nadamo i koja nastojimo da dobijemo, a ujedno da bi oslabio nasu dusu tugom, uninijem, lenjoscu i time nas lisio blazenstva koje ocekujemo.

Hristos se nevidljivo bori za nas. Taj nas krepki i nepobedivi Zastupnik razbija svaki mucki napad i svaku zlu nameru naseg neprijatelja.

On sam, Gospod i Spasitelj nas, isao je za vreme celog svog zemaljskog zivota uskim i zalosnim putem – nikakvim drugim. Njega su neprestano gonili, On je pretrpeo mnoga sramocenja, ismejavanja i iskusenja – napokon i sramotnu smrt na krstu, izmedju dvojice razbojnika.

Sledimo Hrista! Unizimo se kao On! Ugledajmo se na Njega i ne protivimo se kad nas smatraju lazovima i pomahnitalima, ne pozalimo nasu cast, ne okrenimo lice od pljuvanja i obraze od udaranja; ne trazimo ni slavu, ni lepotu, ni naslade koje pripadaju ovome svetu; izvrsimo zemaljsko stranstvovanje, kao stranci koji nemaju gde da sklone glavu; prihvatimo, prihvatimo sramocenja, ponizenja i preziranja od ljudi kao nesto sto neodvojivo pripada putu koji smo izabrali; borimo se javno i tajno protiv gordih pomisli, naprezuci sve snage zbacimo te pomisli naseg starog coveka, koji pod raznim i na istinu samo prividno nalicnim izgovorima trazi da ozivi svoje ja. Tada ce se Sin Boziji, koji je rekao: Uselicu se u njih, i bicu u njima,[6] javiti u nasem srcu, i darovace nam vlast i silu da svezemo snaznog, da oplenimo sasude njegove, da zgazimo aspidu i vasiliska, da ih satremo.[7]

Odbacimo roptanje, odbacimo jadanje na nasu sudbinu, odbacimo tugu i zalost u srcu, od kojih slabe duse stradaju vise nego od samih nevolja. Odbacimo svaku misao o osveti i vracanju zlom za zlo. Moja je osveta, ja cu vratiti, rekao je Gospod.[8]

Hoces li da podnosis nevolje sa lakocom i udobno? Smrt za Hrista neka bude ono sto zarko zelis. Ta smrt neka neprestano bude pred tvojim ocima. Umrtvljavaj sebe svakoga dana uzdrzavanjem od svih gresnih zelja tela i duha; umrtvljavaj sebe odricanjem od svoje volje i odbacivanjem samoopravdavanja, tih plodova lazno nazvanog znanja i lukave savesti starog coveka; umrtvljavaj sebe zivim zamisljanjem i stvaranjem slike svoje neumitne smrti. Data nam je zapovest da sledimo Hrista, da uzmemo svoj krst. To znaci: moramo uvek biti spremni da sa radoscu i veseljem umremo za Hrista. Ako tako uredimo sebe, lako cemo podnositi svaku nevolju, vidljivu i nevidljivu.

Koje iskusenje, koje ponizenje nece velikodusno podneti onaj koji zeli da umre za Hrista?

Nase nevolje nam izgledaju teske upravo zato sto necemo da umremo za Hrista, necemo u Njemu jedinom da zakljucimo sve nase zelje, sve nase nade, sav nas um, sve nase dostojanstvo, celokupno postojanje nase.

Ako neko cezne da sledi Hrista i bude Njegov naslednik, onda on mora revnosno da podrazava Njegova stradanja. Svi koji vole Hrista, svi Njegovi sledbenici otkrivaju i dokazuju svoj skroviti zalog time sto svaku njima poslanu nevolju trpe dobrodusno, ali i usrdno, i revnosno, i radosno, i blagodarno, polazuci na Hrista sve nadanje.

Takvo trpljenje je dar Hristov.

Taj dar primice onaj koji ga smirenom i upornom molitvom izmoli od Hrista: dokazujuci iskrenost zelje, dobice besceni duhovni dar trpljenja prisiljavanjem i bolnim primoravanjem nevoljnog srca na trpljenje svih nevolja i iskusenja.[9] Amin.


NAPOMENE:

1. Ovaj clanak je preuzet ponajvise iz Sedme besede prepodobnog Makarija Velikog. Vidi glave 13-18

2. Sir 2, 1, 2, 4.

3. 1 Kop 10, 13.

4. Jev 12, 8.

5. Pim 8, 18.

6. 2 Kop 6,16.

7. Prepodobni Makarije, Pouka 4, gl. 15.

8. Rim 12,19.

9. Sveti Isak Sirijski, Slovo 37.

Published in: on Listopad 25, 2008 at 7:33 pm  Komentari isključeni za REIJČ UTJEHE STRADALNICIMA MONASIMA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: