O SMIRENjU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O SMIRENjU

(RAZGOVOR IZMEĐU STARCA I NjEGOVOG UČENIKA)

Ucenik: Sta je smirenje7.

Starac: Ima jedna jevandjelska, ljudskom umu nesaznajna vrlina koja Hristovim mirom sjedinjuje sve covekove snage ujedno.

Ucenik: Ako je nesaznajna, kako onda znamo da postoji? A tim vise: kako mozemo da steknemo takvu vrlinu koju ne mozemo ni da saznamo?

Starac: Da ona postoji znamo pomocu vere, iz Jevandjelja, a samu vrlinu doznajemo opitno, u meri u kojoj smo je zadobili. No i nakon zadobijanja ona ostaje nesaznajna.

Ucenik: A zasto to?

Starac: Zato sto je bozanstvena. Smirenje je ucenje Hristovo, svojstvo Hristovo, dejstvo Hristovo. Spasiteljeve reci: Naucite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem[1], sveti Jovan Lestvicnik objasnjava ovako: “Naucite se, ali ne od andjela, ne od coveka, ne iz knjige, nego od mene, to jest od toga sto cete mene primiti, od mog sijanja i dejstva u vama, jer sam ja krotak i smiren srcem, i dusom, i telom.”[2] A kako da saznamo svojstvo i dejstva Hristova? Ona su i kad ih osetimo nesaznajna, kako je i apostol rekao: I mir Boziji, koji prevazilazi svaki um, sacuvace srca vasa i misli vase u Hristu Isusu.[3] Mir Boziji je i nacelo i neposredna posledica smirenja; on je dejstvo smirenja i uzrok tog dejstva. On deluje na um i srce svemogucom Bozijom silom. A samu Boziju silu i njeno dejstvo ne mozemo saznati na prirodan nacin.

Ucenik: A na koji nacin mozemo da dostignemo smirenje?

Starac: Ispunjavanjem jevandjelskih zapovesti, a prvenstveno molitvom. Blagodatno dejstvo smirenja potpuno se podudara sa blagodatnim dejstvom molitve, tacnije: to je jedno te isto dejstvo.

Ucenik: Izlozi mi, molim te, detaljno oba nacina sticanja smirenja.

Starac: Oba su izlozena u ucenju svetih otaca. Sveti Jovan Lestvicnik govori da jedni, vodjeni Bozijim Duhom, prilicno dobro mogu da rasudjuju o smirenju,[4] a sveti Isak Sirijski kaze da Sveti Duh tajanstveno uci smirenju coveka koji se pripremio za takvo ucenje.[5] Mi smo, sakupljajuci mrve koje padaju sa duhovne trpeze gospodara nasih, svetih otaca,[6] stekli veoma oskudnu predstavu o smirenju; i sami nastojimo da se nje drzimo i da je kao dragoceno predanje otaca predajemo onima koji nas pitaju. Dobijene predstave o smirenju mozemo sasvim opravdano nazvati mrvicama: samu riznicu u njenoj neispunjivoj punoci ima onaj koji je u sebi nasao Hrista.

Prepodobni ava Dorotej govori da “smirenje prirodno nastaje u dusi kao posledica postupanja po jevandjelskim zapovestima… Tu se dogadja isto sto i u upoznavanju nauka i vestine lecenja. Kada ih neko dobro nauci, i kada se zatim sistematski bavi njima, onda malopomalo, kroz to bavljenje, tamo naucnik, a ovamo lekar, stice naviku, a ne moze da kaze i objasni kako je stekao naviku upravo zato sto ju je dusa primila postepeno i kroz takvo bavljenje. Isto se desava i pri sticanju smirenja: kroz ispunjavanje zapovesti stvara se neka smirena navika, i to niko ne moze da objasni recima”.[7] Iz ovog ucenja prepodobnog ave Doroteja ocigledno sledi zakljucak: ako zelis da nadjes smirenje, onda moras brizljivo da izucavas Jevandjelje i da isto tako brizljivo ispunjavas sve zapovesti Gospoda naseg Isusa Hrista. Ako ispunjavas jevandjelske zapovesti, onda mozes da dodjes do poznanja svoje sopstvene gresnosti i gresnosti celog covecanstva, a na kraju i do saznanja i ubedjenja da si gresniji i gori od svih ljudi.

Ucenik: Cini mi se da je protivurecna tvrdnja da neko ko veoma brizno ispunjava jevandjelske zapovesti kroz to dolazi do saznanja da je upravo on najveci gresnik. Rezultat, po svoj prilici, mora biti suprotan. Ako neprestano izvrsavas vrline, i to izuzetno revnosno, onda ne mozes da ne vidis da si ispunjen vrlinama.

Starac: Poslednje se odnosi na one koji cine prividno dobro iz sebe,[8] iz svoje pale prirode. Ko takvo dobro cini po svom misljenju, po sklonosti i zapovesti svoga srca, taj ne moze da ne vidi to dobro, ne moze da ne oseca zadovoljstvo i odusevljenje zbog njega; sam se ponosi tim prividnim dobrom, nasladjuje se ljudskim pohvalama; trazi, zahteva te pohvale; gnevan je na one koji odbijaju da ga hvale, mrzi ih. On broji svoja dobra dela: na osnovu njihovog mnostva stvara misljenje o sebi, i na osnovu misljenja o sebi stvara misljenje o bliznjima onako kako ga je stvorio farisej pomenut u Jevandjelju.[9] Takva vrsta delatnosti dovodi dotle da covek pocne da misli da je pravedan; ona stvara pravednike koje Gospod odbacuje i koji odbacuju Gospoda, ili samo povrsno i hladno ispovedaju Boga mrtvim ispovedanjem.[10] Potpuno suprotke posledice donosi ispunjenje jevandjelskih zapovesti. Cim pocne da ih ispunjava, podviznik odmah uvidi da ih ispunjava sasvim nedovoljno, necisto, da se svakoga casa prepusta svojim strastima, to jest ozledjenoj volji, da cini ono sto zapovesti zabranjuju. Zatim jasno uvidja da je pala priroda neprijateljska Jevandjelju. Uporno postupanje po Jevandjelju otkriva mu sve jasnije oskudnost njegovih dobrih dela, mnostvo njegovih skretanja i poraza, nesrecno stanje pale, od Boga otudjene prirode, koja je stekla neprijateljsko raspolozenje prema Bogu. Osvrcuci se na svoj protekli zivot, on vidi da taj njegov zivot predstavlja neprekidni niz sagresenja, padova, postupaka koji izazivaju gnev Boziji, i zbog iskrenosti srca priznaje da je najveci gresnik, dostojan privremenih i vecnih kazni, da mu je potpuno potreban Iskupitelj, i da u Njemu ima jedinu nadu u spasenje. U njemu se takvo misljenje o sebi stvara neprimetno, kao posledica ispunjavanja zapovesti. Pouzdano se moze tvrditi da se covek rukovodjen Jevandjeljem nece uzdrzati da iznese svoje potpuno ubedjenje da ne zna nijedno svoje dobro delo.[11] Takav covek ispunjava zapovesti, a smatra da ih izopacuje i skrnavi, kako govori sveti Petar Damaskin.[12] “Nauci me tvoriti volju tvoju”[13] vice on uz plac Bogu, “onu volju koju si Ti zapovedio da tvorim, koju se naprezem da tvorim, ali ne mogu zato sto moja pala priroda ne razume tu volju i ne pokorava se njoj. Uzaludni su bili i bice uzaludni svi moji napori ako mi Ti ne pruzis ruku pomoci. Duh Tvoj Blti – jedino On sam – neka me vodi na zemlju pravu”.[14] “Dobro moze biti predmet verovanja i delatnosti jedino u Hristu Isusu i u Svetom Duhu,”[15] rekao je prepodobni Marko Podviznik.

Ucenik: Nece li takvo misljenje o sebi dovesti do uninija ili ocaja?

Starac: Ono ce dovesti do hriscanstva. Gospod je sisao na zemlju upravo radi takvih gresnika, kako je On sam objavio: Nisam dosao da zovem pravednike no gresnike na pokajanje.[16] Upravo takvi gresnici mogu od sveg srca da prime i ispovedaju Iskupitelja.

Ucenik: Recimo da postupanje po jevandjelskim zapovestima dovodi do poznanja i saznanja svoje gresnosti; ali kako dostici to da covek prizna da je gresniji od svih ljudi, medju kojima ima uzasnih zlocinaca, zlotvora?

Starac: To je opet prirodna posledica podviga. Ako se pred nasim ocima nalaze dva predmeta, i ako jedan od njih razgledamo sa svakom mogucom paznjom i neprestano, a na drugi ne obracamo nikakvu paznju, onda o prvom dobijamo jasno, detaljno, odredjeno misljenje, a o drugom ostajemo na najpovrsnijem misljenju. Kod coveka koji ispunjava jevandjelske zapovesti paznja uma je stalno usmerena na sopstvenu gresnost; kroz ispovedanje svojih grehova Bogu i plac on se trudi da otkrije u sebi nove modrice i mrlje. Dok ih otkriva uz Boziju pomoc, on nastoji da otkrije jos sta novo, a sve zato sto ga vuce zelja za bogoprijatnom cistotom. Grehove bliznjih on ne gleda. Ako zbog necega bude morao da obrati paznju na sagresenja bliznjeg, on to cini sasvim povrsno i uzgred, onako kako to cine ljudi zauzeti necim narocitim. Iz samog njegovog zivota proizilazi prirodno i logicno priznanje da je on gresnik nad gresnicima. To uredjenje zahtevaju od nas sveti oci.[17] Molitveni podvig coveka koji nema takvo misljenje o samom sebi sveti oci smatraju nepravilnim. Brat je rekao prepodobnom Sisoju Velikom: “Vidim da u meni prebiva neprestano secanje na Boga.” Prepodobni je odgovorio: “To sto tvoja misao jeste uz Boga, nije veliko: veliko je da vidis da si manji od celokupne tvari”.[18] Osnova molitve je najdublje smirenje. Molitva je vapaj i plac smirenja. U nedostatku smirenja molitveni podvig lako postaje sklon samoobmani i demonskoj prelesti.

Ucenik: Pitanjem o tome kako se pri napredovanju u vrlinama moze napredovati u smirenju udaljio sam te od onoga na sta je dolazio red u kazivanju.

Starac: Vracam se njemu. U pomenutom razmisljanju prepodobnog ave Doroteja navedena je izreka nekog svetog starca: “Put smirenja – to su telesni trudovi u razumu” Ta pouka je veoma vazna za bracu koja se zanimaju raznim manastirskim poslusanjima, od kojih su neka teska za telo, a druga su povezana sa dusevnim podvigom. Sta znaci truditi se u razumu7. Znaci nositi manastirski trud, kao kaznu zbog svoje gresnosti, u nadi da ce se dobiti oprostaj od Boga. A sta znaci “truditi se nerazumno?” Truditi se i u isti mah izgarati telom u strastima, i biti slavoljubiv, i samohvalisav, i ponizavati onu bracu koja ne mogu da nose takav trud zbog slabosti ili nesposobnosti, cak zbog lenjosti. Koliko god poslednji pomenuti trud bio pojacan, dugotrajan, koristan za obitelj u materijalnom smislu, on je nekoristan, cak i stetan za dusu, jer je ispunjava sujetom, a pored nje nema mesta u dusi ni za kakvu vrlinu. Primer truda u razumu, dakle truda koji je uzneo trudbenika na visinu hriscanskog savrsenstva tako sto ga je spustio u dubinu smirenja, vidljiv je u podvigu blazenog Isidora Aleksandrijskog. On je pripadao plemickom stalezu grada Aleksandrije. Kad ga je milost Bozija prizvala u monaski zivot, Isidor je stupio u opsteziteljni manastir nedaleko od Aleksandrije i predao sebe u potpunu poslusnost igumanu manastira, muzu ispunjenom Svetim Duhom. Iguman je zapazio da se u Isidoru zbog visokog cina razvila nadmena i surova narav, i zato je odlucio da neko vreme deluje protiv takve dusevne bolesti nalaganjem poslusanja, teskog ne toliko za telo koliko za bolesno srce. Stupajuci u opstezice, Isidor je izjavio igumanu da predaje sebe njemu onako kako se gvozdje predaje kovacu. Iguman mu je zapovedio da stoji pred manastirskom kapijom i da se svakome koji ulazi ili izlazi pokloni do nogu i govori: “Pomoli se za mene, u meni je demon.” Gvozdeni Isidor je pokazao poslusnost igumanu, kao andjeo Bogu. Nakon provedenih sedam godina u tom poslusanju, Isidor je unapred, iz Bozijeg otkrivenja, doznao za kraj svog zemaljskog zivota, i skoncao radosno. O stanju svoje duse za vreme podviga on je ispovedao svetom Jovanu Lestvicniku ovako: “U pocetku sam zamisljao da sam prodat kao rob za iskupljenje mojih grehova, i zato sam sa mnogo gorcine, prisiljavajuci sebe, kao da lijem krv, cinio poklone. Posle godinu dana, moje srce vise nije osecalo bol, ocekujuci od samog Boga nagradu za trpljenje. Kad je proslo jos godinu dana, osetio sam svim srcem da nisam dostojan da zivim u manastiru, i da vidjam oce, i da razgovaram sa njima, i da ih u lice gledam, i da se pricescujem svetim tajnama. I kada sam od stida oborio oci k zemlji, a misli jos nize, ja sam vec iskreno preklinjao one koji su ulazili i izlazili da se pomole za mene Bogu.”[19] To su telesni trud i poslusanje koji prelaze u znanje! To je njihov plod! Jedna smirena misao predavala je blazenog trudbenika drugoj, dubljoj, kao da ga vaspitava, sve dotle dok on nije usao u najobilnije, tajanstveno osecanje smirenja. To sveto osecanje je ono sto je svetom Isidoru, tom zivom hramu Bozijem, otvorilo nebo. “Smirenje cini coveka stanom Bozijim,” rekao je Veliki Varsanufije.[20]

Prepodobni ava Dorotej na pocetku svoje pouke o smirenju postavlja, kao ugaoni kamen u osnovu zgrade, sledecu izreku jednog svetog starca: “Smirenoumlje nam je potrebno pre svega, i moramo biti spremni da na svaku rec koju cujemo kazemo oprosti, jer smirenoumlje unistava sve strele neprijatelja i protivnika.”[21] U odbacivanju opravdanja, u okrivljivanju sebe i u trazenju oprostaja u svim onim slucajevima u kojima u obicnom svetovnom zivotu ljudi pribegavaju opravdanjima i umnozavaju ih sadrzana je velika tajanstvena kupovina svetog smirenja. Nje su se drzali i nju zapovedaju svi sveti oci. To delanje je neobicno ako se povrsno gleda na njega, ali samo iskustvo ne okleva da dokaze da je smirenje puno dusevne koristi i da izvire iz Samoistine, Hrista. Gosiod nas je odbacio opravdanja tako sto ih nije upotrebio pred ljudima, iako je mogao da pokaze pred njima u svoj velicini svoju Boziju pravednost; ne, On je farisejima rekao: Vi ste oni koji se pravite pravedni pred ljudima, ali Bog zna srca vasa; jer sto je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom.[22] Gle, sluge mojega – javlja o Gospodu prorok Starog zaveta – kojega izabrah, Ljubljeni moj, koji je po volji duse moje: metnucu Duh svoj na njega, i sud neznaboscima javice. Nece se svadjati ni vikati, niti ce ko cuti po trgovima glasa njegova.[23] Hristos postrada za nas – svedoci apostol Novog zaveta o tacnom ispunjenju prorocanstva – ostavljajuci nam primjer da idemo njegovim stopama. On vrijedjan, ne uzvracase uvredom; stradajuci ne precase, nego je prepustio Onome koji pravedno sudi.[24]

Ako smo, krivi zbog nebrojenih grehova, dosli u manastir da radi svojih grehova podnesemo raspece sa desne strane Spasitelja naseg, onda priznajemo da blagovremena velika nevolja, koja god naidje na nas, nije nista drugo do pravedna plata za nase grehove i pravedna kazna za njih. U takvom dusevnom stanju trazenje oprostaja u svakoj prilici bice pravilan, logican cin. “Opravdanje recima ne pripada hriscanskom zivotu” – rekao je sveti Isak Sirijski.[25] Prepodobni Pimen Veliki je cesto govorio: “Mi padamo u mnoga iskusenja zato sto ne cuvamo dostojanstvo koje dolikuje nasem imenu. Zar ne vidimo da je zena Hananejka prihvatila ime koje joj je dato, i Spasitelj ju je utesio.[26] Isto tako je Avigeja rekla Davidu: U meni je nepravda moja,[27] i David ju je, cuvsi to, zavoleo. Avigeja je ikona duse, a David Boga: ako dusa okrivi sebe pred Gospodom, Gospod ce je zavoleti.” Velikog su pitali: sta znaci visoko?[28] On je odgovorio: “Opravdanja.

Ne opravdavaj sebe, i naci ces pocinak.”[29] Onome koji ne opravdava sebe, tome je vodja smirenoumlje, a onome koji opravdava sebe, tome je gordost vodja. Patrijarh aleksandrijski Teofil posetio je jednom prilikom Nitrijsku goru. U toj gori obitavala je brojna monaska zajednica i provodila zivot u tihovanju. Ava gore je bio covek velike svetosti. Arhiepiskop ga je upitao: “Sta je, oce, po tvom misljenju, najvaznije na monaskom putu?” Ava je odgovorio: “Stalno optuzivanje i osudjivanje samog sebe.” Arhiepiskop je na ovo rekao: “Tako! Nema drugog puta, osim toga.”[30]

Zavrsicu moje oskudno ucenje o smirenju prekrasnim ucenjem prepodobnog Jovana Proroka o ovoj vrlini. “Smirenje se sastoji u tome da covek ni u kom slucaju ne postuje sebe radi necega, da u svemu odseca svoju volju, da se pokorava svemu, da bez zbunjenosti podnosi ono sto ga zadesi spolja. Takvo je istinsko smirenje, i u njemu slavoljublje ne nalazi mesta. Smirenoumni covek ne mora da pokazuje svoje smirenje smirenoslovljem – dovoljno je da govori: Oprosti mi, ili: Pomoli se za mene. Ne treba se, takodje, sam odazivati na izvrsavanje niskih dela: to, kao i prvo (tj. smirenoslovlje), vodi ka slavoljublju, sprecava napredovanje i vise nanosi stete nego koristi; ali kada nesto zapovede, ne treba protivreciti, vec izvrsavati sa poslusanjem – to vodi u napredovanje.”[31]

Ucenik: Zar je upotreba mirnih reci, koju smo ovde nazvali smirenoslovljem, stetna po dusu? Cini se da upotreba takvih reci neobicno prilici monahu, i da neobicno poucava ljude od sveta, jer oni slusajuci monahovo smirenoslovlje dolaze u stanje neznih osecanja, milosti i ljubavi.

Starac: Gospod je rekao: Kakva je korist covjeku ako sav svijet zadobije, a dusi svojoj naudi?[32] Zlo nikako ne moze biti uzrok dobra. Licemerje i covekougadjanje ne mogu biti ono sto nas izgradjuje: obe te stvari mogu da se dopadnu svetu zato sto su mu se uvek dopadale, one mogu da izazovu pohvalu sveta zato sto su je oduvek izazivale, mogu da privuku ljubav i poverenje sveta zato sto su ih uvek privlacile. Svet voli svoje; njime se hvale oni u kojima on cuje svoj duh.[33] Sama cinjenica da svet odobrava smirenoslovlje vec je i njegova osuda. Gospod je zapovedio da sve vrline cinimo u tajnosti,[34] a smirenoslovlje je pokazivanje smirenja sa ciljem da to ljudi vide. Ono je pretvaranje, obmanjivanje, pre svih sebe, a onda i drugih, zato sto utajivanje svojih vrlina jeste samo jedno svojstvo smirenja, a smirenoslovlje i prividno smirenje unistavaju upravo to utajivanje. “Kada si sa bracom” – govori sveti Jovan Lestvicnik – “pazi na sebe i nikako nemoj nastojati da po bilo cemu izgledas pravedniji od njih. Inace ces napraviti dvostruko zlo: bracu ces ozlediti svojim licemerjem i pretvaranjem, a samom sebi ces na svaki nacin pruziti povod za gordost. Budi revnostan u dusi, i pri tome nikako ne pokazuj to telom, niti izgledom, niti recju, niti kakvim zagonetnim ponasanjem.”[35] Koliko je korisno prekorevati sebe i okrivljivati za gresnost pred Bogom u strogoj tajnosti dusevne kleti, toliko je stetno ciniti to pred ljudima. Ukoliko drukcije postupamo, onda samo podsticemo u sebi sablaznjivo misljenje da smo smireni, i prenosimo takvu predstavu o sebi zaslepljenim mirjanima. Pricao mi je jedan monah da je u svom novom pocetku nastojao da se vezba u smirenoslovlju, jer je, zbog svog neznanja, smatrao da je ono nesto posebno vazno. Jednom prilikom je smirenoslovio tako uspesno da su svi slusaoci, umesto uvida u to da njegove reci nisu istinite, a da je on smiren – u cemu se uvek i sastoji cilj smirenoslovlja – zakljucili da on govori istinu: tada se on ozalostio i pao u gnev. Pred ljudima se treba ponasati obazrivo i pobozno, ali jednostavno: cutanjem treba odgovarati i na pohvale, i na prekore, osim u onim slucajevima kada trazenje oprostaja i umereno objasnjenje, ukoliko postoji preka potreba za njim, mogu da stisaju i umire onoga koji nas prekoreva. Oni koji su uznapredovali u monaskom zivotu zadobijaju narocitu slobodu i iskrenost srca, a to dvoje ne moze da ostane neprimetno u njihovom ponasanju sa bliznjima. Njih svet ne voli! Svet ih smatra gordima, sasvim pravilno zapaza sveti Simeon Novi Bogoslov.[36] Svet trazi pritvornost, a u njima vidi iskrenost koja mu nije potrebna, nailazi na izoblicenja, koja su mu mrska. Dok sam bio u jednom velikom gradu, dolazio je tamo zbog manastirskih potreba starac, neobicno uznapredovao u duhovnom zivotu; sa njim je dolazio i njegov novi ucenik pocetnik. Neki pobozni mirjani su pozeleli da vide starca. On im se nije dopao. Veoma im se dopao ucenik: kad je ulazio u bogate i ugledne kuce, taj nije krio da je ocaran zemaljskom velicinom, i zato je svima uzvracao dubokim naklonima. “Kako je on smiren! govorili su mirjani sa posebnim zadovoljstvom koje su u njima izazvali ti nakloni. Starac je proveo svoj zivot u plac zbog svoje gresnosti; otkrice greha u sebi smatrao je najvecom covekovom srecom; sa iskrenom ljubavlju i sazaljenjem prema jadnom covecanstvu, podjednako jadnom i u palatama u kolibama, iskrenog srca, sa neobicnom pronicljivoscu koju je omogucavala ista takva cistota uma, zeleo je da podeli duhovna blaga sa bliznjima koji su ga pitali o spasenju: time je izazvao nezadovoljstvo protiv sebe.

Ucenik: Kakva je razlika izmedju smirenoumlja i smirenja?

Starac: Smirenoumlje je mudrost, vascelo preuzeta iz Jevandjelja, od Hrista. Smirenje je osecanje srca, zalog srca, zalog koji potpuno odgovara smirenoumlju. Najpre se treba poucavati smirenoumlju; po meri vezbanja u smirenoumlju dusa stice smirenje, jer stanje srca uvek zavisi od misli koje je um usvojio. A kada covekovo delanje oseni blagodat Bozija, tada smirenoumlje i smirenje u izobilju pocnu da stvaraju i produbljuju jedno drugo, uz pomoc saradnika molitve – placa.

Ucenik: Objasni na primeru opita kako smirenoumlje donosi smirenje i obrnuto.

Starac: Boravio je kod mene kratko jedan poznati monah: stalno se izlagao raznim nevoljama, a Bogu je bilo blagougodno da mu one, tako je on govorio, zamene duhovnog starca. Zapazio sam da je monah, uprkos stalnim nevoljama, skoro uvek spokojan, cesto radostan. Sav se predavao reci Bozijoj i umnoj molitvi. Molio sam ga da mi, radi koristi moje duse, otkrije iz cega crpi utehu. Odgovorio je: “Moju utehu dugujem milosti Bozijoj i delima svetih otaca, a ljubav prema njima data mi je od detinjstva. Kada naidju nevolje, ja, ponekad, ponavljam reci razbojnika koji je sa svog krsta ispovedao da je pravedan sud Boziji po kome su ljudi osudjeni, i tim ispovedanjem usao u poznanje Spasitelja. Govorim: Po djelima mojim sto sam zasluzio primam: sjeti me se, Gospode, kada dodjes u Carstvu svome.[37] Te reci izlivaju mir i spokojstvo u srce. Nekad, opet, pomislima tuge i zbunjenosti suprotstavljam reci Spasiteljeve: I koji ne uzme krst svoj i ne podje za mnom, nije mene dostojan;[38] umesto zbunjenosti i tuge tada u meni zavladaju mir i radost. Ostale, ovima slicne, izreke Svetog pisma i svetih otaca imaju isto takvo dejstvo. Ponavljanje reci slava Bogu za sve, ili da bude volja Bozija sasvim dovoljno deluje protiv veoma slozene nevolje. Cudna stvar, ponekad, zbog silnog dejstva nevolje, dusa izgubi svu svoju snagu; dusa, reklo bi se, ogluvi, izgubi sposobnost da bilo sta oseca: tada pocnem naglas, protiv volje i mahinalno, samom sposobnoscu govora, da izgovaram: Slava Bogu, i dusa, cim cuje slavoslovlje Boga, pocinje malo-pomalo da ozivljava od tog slavoslovlja, zatim se ohrabri, umiri i utesi. Ljudi kojima su date nevolje ne bi mogli da izdrze u njima da ih tajno ne podrzava pomoc i blagodat Bozija. A opet: bez nevolje covek nije sposoban za tu tajanstvenu a u isti mah stvarnu utehu, koja mu se daje srazmerno njegovoj nevolji, kako je i psalmist rekao: Po mnostvu bolova u srcu mome, utehe Tvoje obradovase dusu moju[39] Jednom su priredili protiv mene opasnu spletku. Saznao sam za nju, ali nisam imao nacina da je sprecim: osetio sam tugu do iznemoglosti. Dosao sam u svoju keliju i jedva izgovorio Spasiteljeve reci kojih sam se tada prisetio: Neka se ne zbunjuje srce vase, vjerujte u Boga i u mene vjerujte[40] – i tuga je iscezla; umesto nje obuzela me je neiskaziva radost: morao sam da legnem na postelju, i ceo dan sam bio kao u zanosu, a u umu su se ponavljale reci i izlivale utehu u dusu: Vjerujte u Boga i u mene vjerujte. Neverovanje je uzrok zbunjenosti srca, a uzrok spokojstva u srcu, blagodatnog mira u srcu, jeste vera. Pri obilnom dejstvu vere celokupno covekovo bice se pogruzava u duhovno najutesnije nasladjivanje svetim mirom Hristovim, kao da ga to osecanje natapa i preispunjava. Ushiceno njime, ono postaje neosetljivo za strele zbunjenosti. Sa pravom su rekli oci da ‘vera jeste smirenje,'[41] da ‘verovati znaci prebivati u smirenju i blagosti.'[42] Takvo misljenje o veri i smirenju dobija se svetim opitima pravilnog monaskog zivota.

Nekad se, opet, dopusta nevolji da muci dusu duze vremena. Jednom prilikom, od iznenadne zalosti, osetio sam nervni udar u srce: tri meseca nisam izasao iz kelije jer me je tresla nervna groznica. ‘Bog cini uvek sa nama veliko i neistrazivo, slavno i uzasno.'[43] Moramo da shvatimo da smo Njegova dela, da smo u Njegovoj potpunoj vlasti, pa stoga, u potpunoj pokornosti, ‘sami sebe i jedni druge, i sav zivot svoj Hristu Bogu predajmo.'[44] Necu se suzdrzati da ti ispricam i sledeci zanimljiv slucaj, koji donekle objasnjava dejstvo smirenja direktno iz srca, bez prethodnih misli smirenoumlja. Jednom sam bio izlozen kaznjavanju i sramocenju. Kada su poceli da me kaznjavaju i sramote, najednom sam osetio vrelinu u celom svom telu i neko recima neobjasnjivo mrtvilo, a onda je najednom iz srca buknula zelja da mi, zbog mojih grehova, ceo narod upucuje poruge i da me dzelati udaraju po obrazima. Tada sam buknuo u licu; celog me je obuzela neiskaziva radost i sladost; od njih sam ziveo dve sedmice u zanosu, kao da sam van sebe. Tada sam jasno i tacno shvatio da sveto smirenje u mucenicima, sjedinjeno sa bozanskom ljubavlju, nisu mogle da zasite nikakve kazne. Mucenici su prihvatali teske kazne kao darove, kao hladno pice koje je gasilo u njima zarku zedj za smirenjem.[45] Smirenje je neiskaziva blagodat Bozija, i ona se nesaznajno saznaje jedino duhovnim osecanjem duse.”

Ucenik: Obecao si da ces mi objasniti kako smirenje nastaje kroz molitvu.

Starac: Savez smirenja i molitve veoma jasno je izlozio prepodobni ava Dorotej. “Neprestano vezbanje u molitvi” – govori svetitelj – “sprecava gordost. Ocigledno je da smiren i pobozan covek, znajuci da se nikakva vrlina ne moze ostvariti bez pomoci i zastite Bozije, ne prestaje da se neodstupno moli Bogu, da bi mu Bog ukazao milost. Ko se neprestano moli Bogu, a udostojen je da ucini nesto sto dolikuje, taj zna posredstvom koga je to ucinio, i ne moze da se preuznese, ni da to pripise sebi: sva svoja ispravljanja on pripisuje Bogu, Njemu neprestano blagodari, i Njemu se moli neprestano i trepetno, da ne bi bio lisen pomoci odozgo, da se tako ne bi otkrila njegova sopstvena nemoc. On se moli od smirenja.”[46] Ako se neko prilikom svoje molitve udostojava da u sebi podstakne duh milosti, taj plod usredsredjene molitve, taj opitno zna da se upravo u dragocenim trenucima vladavine duha milosti javljaju u njemu pomisli smirenoumlja, a one mu predaju osecaj smirenja. Narocito se to desava onda kada duh milosti prate suze. Sto su cesci trenuci vladavine duha milosti, tim cesce trudbenik molitve biva slusalac tajanstvenog ucenja o smirenju, tim dublje to ucenje prodire u njegovo srce. Stalna vladavina duha milosti odrzava dusu u stalnom smirenju, u dusevnom stanju neprestanih molitava i razmisljanja o Bogu. Sveti oci zapazaju da smirenje – suprotno od slavoljublja, koje raznosi covekove pomisli po vaseljeni – usredsredjuje pomisli u dusi: iz besplodnog i lakomislenog sozercavanja vascelog sveta ono prevodi u veoma plodonosno i duboko posmatranje samog sebe, u unutrasnje tihovanje, u stanje kakvo i jeste potrebno za istinsku molitvu, i koje nastaje iz usredsredjene molitve.[47] Najzad, blagodatno dejstvo smirenja i blagodatno dejstvo molitve jeste jedno te isto dejstvo, kako smo vec rekli na pocetku nase besede. To dejstvo se javlja u dva oblika: u hristopodrazateljnom smirenju i u bozanskoj ljubavi, tom najvisem dejstvu molitve. To dejstvo pripada Gospodu nasem Isusu Hristu, koji boravi i dejstvuje posredstvom Svetog Duha, neizrecivo i nedokucivo, u svojim izabranim sasudima. Amin.


NAPOMENE:

1. Mt 11,29.

2. Pouka 21, gl. 3.

3. Flp 4, 7.

4. Pouka 21, gl. 3.

5. Pouka 38.

6. Izraz uzet od svetog Jovana Lestvicnika, Pouka 25

7. Pouka 2, O smirenoumlju.

8. Blazeni Teofilakt Ohridski na Jevandjelje po Luki o cariniku i fariseju (gl. 18).

9. Lk 18.

10. Mt 9,13.

11. Prva jutarnja molitva prepodobnog Makarija Velikog. Kanonik.

12. Dobrotoljublje, t. 3, knjiga 1, glava 1.

13. Ps 142, 10.

14. Ps 142, 10.

15. O duhovnom zakonu, gl. 2, Dobrotoljublje, tom 1.

16. Mt 9, 13.

17. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 5, Gorda pomisao.

18. Azbucni paterik.

19. Lestvica, Pouka 4, gl. 23, 24.

20. Odgovor 210.

21. Pouka 2.

22. Lk 16, 15.

23. Mt 12, 18,19. Is 42, 1,2.

24. 1 Pt. 2,21,23.

25. Pouka 89.

26. Mt 15, 21 i dalje.

27. 1 Car 25, 24.

28. Lk 16, 15.

29. Azbucni paterik.

30. Nezaboravna kazivanja i Azbucni paterik.

31. Prepodobni Varsanufije i Jovan Prorok, Odgovor 275.

32. Mt 16, 26.

33. Jn 15, 18-20.

34. Mt 6.

35. Pouka 4, gl. 82, 83.

36. Dobrotoljubnje, tom 1, gl. 70, 71, 72

37. Lk 23,41,42.

38. Mt 10, 38.

39. Ps 93,19.

40. Jn 14, 1.

41. Prepodobni Varsanufije i Jovan Prorok, Odgovor 579.

42. Izreka prepodobnog Pimena Velikog, Skitski paterik.

43. Sesta jutarnja molitva.

44. Poslednja molba na velikoj jekteniji.

45. Zitije svetih mucenika Timoteja i Mavre, Cetiminej, 3 maj. Izvanredno zitije! Na svim popristima svog podviga mucenici nisu prestajali da ispovedaju da je mucenistvo za njih prilika da se ociste od grehova. Osenjeni Svetim Duhom, oni su sa strasnom zeljom prihvatali to ociscenje. Obilje smirenja bilo je sjedinjeno u njima s obiljem natprirodne ljubavi. Kada su Mavru vodili na raspece, njena majka ju je zaustavila, ridajuci za njom. No mucenica se istrgla iz majcinih ruku i, pohitavsi prema krstu, rekla majci: “Zasto me odvlacis od krsta, i ne das ki da se uskoro nasladim Gospodom mojim u podrazavanju Njegove smrti.”

46. Pouka 2.

47. Sveti Isak, Pouka 48.

%d bloggers like this: