O TRPLjENjU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O TRPLjENjU

“Dom duse je trpljenje, jer ona zivi u njemu; hrana duse je smirenje, zato sto se ona hrani njime,”[1] rekao je sveti Ilija Ekdik.

I zaista: dok se hrani svetom hranom smirenja, dusa moze da obitava u svetom domu trpljenja. A cim nedostane te hrane, dusa izlazi iz doma trpljenja. Kao vihor otima je dusevni nemir, odnosi, kovitla. Kao talasi podizu se u njoj razne strasne pomisli i osecanja, potapaju je u dubinu bezumnih i gresnih razmisljanja, mastanja, reci i postupaka. Dusa zapada u stanje iznemoglosti, mracnog uninija, cesto se priblizava ponorima ubistvenog ocajanja i potpunog rastrojstva.

Hoces li da neprestano obitavas u svetom domu trpljenja? Snabdej se hranom, neophodnom za takvo obitavanje: nalazi i umnozavaj u sebi pomisli i osecanja smirenja. To smirenje koje priprema za trpljenje nevolja pre njihovog dolaska i potpomaze dobrodusnom trpljenju nevolja kad one dodju sveti oci su nazvali samoprekorevanjem.

Samoprekorevanje je okrivljivanje sebe za gresnost, za onu zajednicku svim ljudima, i za svoju pojedinacnu. Pri tome je korisno da se prisecamo svojih narusavanja Bozijeg zakona i da ih brojimo – ali ne i spoticanja i padova u blud: sveti oci su zabranili secanje na ta narusavanja zato sto obnavljaju u coveku osecaj greha i nasladjivanje njime.[2]

Samoprekorevanje je monasko delanje, umno delanje, suprotstavljeno i protivno bolesnom svojstvu pale prirode, svojstvu zbog koga se svi ljudi, pa i najnesumnjiviji gresnici, koristeci sve moguce lukavstine, upinju da pokazu da su pravednici i da dokazu svoju pravednost. Samoprekorevanje je prinuda za palu prirodu; prinudom ona smatra i molitvu i ostale monaske podvige, a upravo njima se Carstvo nebesko s naporom osvaja, i pomocu njih ga podviznici zadobijaju.[3] Na pocetku vezbanja u njemu, samoprekorevanje ima karakter nesvesnog mehanizma: izgovara se samo recima, bez narocite blagonaklonosti srca, cak suprotno osecanju srca; zatim, malo-pomalo, srce pocinje da pokazuje sve vecu blagonaklonost prema recima samoprekorevanja; a na kraju samoprekorevanje ce se izgovarati iz cele duse, uz izdasni osecaj placa, umanjice i zaklonice pred nama nedostatke i sagresenja bliznjih, pomirice nas sa svim ljudima i okolnostima, sabrace po celom svetu rasejane pomisli u cin pokajanja, pruzice usredsredjenu molitvu, ispunjenu duhom milosti, nadahnuce nas i naoruzati nesavladivom silom trpljenja.

Smirenim mislima samoosudjivanja ispunjena su sva molitvoslovlja Pravoslavne crkve. Pa opet monasi posvecuju svakog dana deo vremena upravo razvijanju samoprekorevanja. Oni se trude da samoprekorevanjem uvere, ubede sebe da su gresnici: pala priroda nece da veruje u to, nece da prihvati takvo saznanje. Samoprekorevanje je korisno za sve monahe: i za pocetnike, i za uznapredovale, i za one sto obitavaju u opstezicu, i za tihovatelje. Za poslednje najopasnija strast, koja trosi celokupno njihovo delanje, jeste visokoumlje:[4] a, suprotno, osnovna vrlina, na kojoj se zasnivaju i drze sve ostale vrline, za njih je samoprekorevanje. Upravo zato je ava nitrijskih tihovatelja rekao da je, po njegovom misljenju, njihovo najvaznije delanje neprestano samoprekorevanje.[5] Samoprekorevanje, dostignuvsi svoju punocu, iskorenjuje poslednju zlobu iz srca tako sto potpuno iskorenjuje iz njega lukavstvo i licemerje, koji ne prestaju da zive u srcu sve dotle dok samoopravdavanje nalazi u njemu mesta. Prepodobni Pimen Veliki je rekao da se mrznja prema lukavstvu sastoji u tome da u svakom slucaju opravdavamo bliznjeg a okrivljujemo sebe.[6] Ova izreka je zasnovana na Spasiteljevim recima: svakoga ko osudjuje bliznjeg Spasitelj je nazvao licemerom.[7] Dok prekoreva samog sebe, tihovatelj ce uvideti da su svi ljudi sveti i andjeli, a da je on gresnik nad gresnicima, i pogruzice se, kao u bezdan, u neprestani duh milosti.

Izvanredne primere samoprekorevanja imamo u “Jecanjima” prepodobnog Isaije Otselnika i u “Dvadeset slova” svetog Isaka Sirijskog. Sveti Isak, cija knjiga sadrzi pouke za tihovatelje, dao je takav naslov svome Slovu: Slovo koje sadrzi najnuznije i najkorisnije svakodnevno podsecanje onome koji, pozvan da pazi jedino na sebe, tihuje u svojoj keliji. “Jedan brat” – govori sveti Isak – “napisao je ovo sto sledi i stavljao to stalno pred sebe, da bi se podsecao: ‘U bezumlju proziveo si svoj zivot, posramljeni i svakog zla dostojni covece! Sacuvaj sebe bar ovog dana sto ti je ostao od tvojih na zrtvu tvojoj sujeti prinetih dana, koji su se, bez dobrih dela, obogatili zlim delima. Ne postavljaj pitanja o ovome svetu, ni o njegovom stanju, ni o monasima, ni o njihovoj delatnosti, kakva je ona, ni o broju njihovih podviga – ne zalazi u brigu o bilo cemu takvom. Izasao si iz sveta tajanstveno, ubrojao si sebe u mrtve Hrista radi: ne zivi vise za svet, niti za ono sto pripada svetu, da bi te predusreo pocinak, i da bi bio ziv u Hristu. Budi spreman i pripremljen da poneses svako ponizavanje, svaku nepravdu i ruganje, i prekore svih.Primi sve to sa radoscu, kao da si stvarno dostojan toga.Podnesi sa blagodarenjem Bogu svaku bolest, svaku nevolju i nesrecu od demona, ciju si volju izvrsavao. Hrabro podnosi svaku oskudicu i nedacu, jer dolaze od prirode. S nadom u Boga podnosi lisavanje telesnih potreba, jer ce se ubrzo pretvoriti u gnoj. To sve primi sa dobrom voljom u nadi u Boga, ne ocekujuci ni izbavljenje ni utehu od bilo koga drugog. Prenesi na Gospoda svu brigu svoju,[8] i u svim svojim iskusenjima osudi samog sebe kao njihovog uzrocnika. Nemoj da te sta sablazni, i ne ukori nijednoga od onih koji te vredjaju: tisi okusio plod sa zabranjenog drveta i stekao svakojake strasti. Sa radoscu primi te nedace; neka te one koliko-toliko potresu, da bi se kasnije obradovao. Tesko tebi i smrdljivoj slavi tvojoj! Svoju dusu, ispunjenu svakim grehom, ostaviosi bez brige, neosudjenu, a druge si osudio i recju i pomislju.Ostavi svinjama tu hranu kojom si se dosad hranio. Kako ti je stalo do ljudi, o necisti! Kako se ne stidis opstenja sa njima kad si zivot proveo bezumno!? Ako obratis paznju na ovo, i ako sve to ne budes smetao s uma, mozda ces se spasti uz sadejstvo Bozije. A ako ne budes: poci ces u mracnu zemlju, u naseobine demona, ciju si volju bestidno izvrsavao.Eto, potvrdio sam ti sve to. Ako Bog pravedno podigne na tebe ljude da ti vrate za nepravde i hule koje si protiv njih pomislio i izgovarao, onda ceo svet zauvek mora da ustane protiv tebe. Zato odsad prestani (da cinis sto si dosad cinio), i primaj platu koja ti se daje.’ Na sve ovo podsecao je sebe brat svakoga dana da bi, sa blagodarenjem Bogu i sa svojom dusevnom koriscu, mogao da podnosi iskusenja ili muke, kaDa dodju. I mi cemo sa blagodarenjem podnositi ono sto je na nas dopusteno i dobijati korist blagodacu covekoljubivog Boga.” Samoprekorevanje ima to osobeno, neobicno korisno, tajanstveno svojstvo da budi u secanju i ona sagresenja koja su bila potpuno zaboravljena, ili na koja nije bila obracena nikakva paznja.

Vezbanje u samoprekorevanju uvodi nas u naviku da prekorevamo sebe. Kada onoga koji je stekao tu naviku zadesi neka nevolja, u njemu istog trena pocinje da dejstvuje navika – i nevolju prihvata kao zasluzenu. “Glavni uzrok svake zbunjenosti” – govori prepodobni ava Dorotej – “ako brizljivo ispitamo, jeste to sto ne prekorevamo sebe. Iz ovoga proizilazi svako rastrojstvo: zbog ovoga nikada ne nalazimo spokojstvo. Zato nije neobicno sto od svih svetih cujemo: Nema drugog puta osim ovoga. Ne vidimo da je bilo koji svetitelj nasao spokojstvo hodeci nekim drugim putem! A mi hocemo da ga imamo, i da se drzimo pravog puta, a da pri tome nikada ne zelimo da ukorimo sebe. I zaista, ako covek ucini mnostvo vrlina, a ne drzi se tog puta, on nikada nece prestati da se ozaloscuje i da ozaloscuje, i time ce upropastavati sve svoje trudove. Suprotno ovome: ako prekoreva sebe, on je uvek u radosti, uvek u spokojstvu. Ako prekorevas sebe, kuda god posao – rekao je i ava Pimen – sta god te zadesilo: neka steta, ili ponizenje, ili kakva zalost, ti vec unapred smatras da si dostojan svega neprijatnog, i nikada te to ne zbunjuje. Moze li sta biti spokojnije od toga stanja? ‘Ali’, reci ce neko, ‘ako me brat vredja, i ja ispitam sebe, i nadjem da mu nisam dao nikakvog povoda za to, kako tada mogu da prekorevam sebe?’ Doista, ako neko preispituje sebe sa strahom Bozijim, taj ce naci da je dao povoda ili delom, ili recju, ili na neki drugi nacin. Ako pak i vidi da, kako kaze, danas nije dao nikakvog povoda, onda je nekad ranije uvredio njega ili drugog brata u ovom delu, ili u nekom drugom, i morao je da postrada radi toga, ili radi kakvog drugog greha: a to se, zaista, cesto desava. Tako, ako neko, kako rekoh, ispita sebe sa strahom Bozijim, i preispita svoju savest, svakako ce naci da je kriv.”[9] Kakva cudna stvar! Cim pocinjemo da prekorevamo sebe, mahinalno, gotovo na silu, mi napokon dostizemo samoprekorevanje, i ono nas cini toliko sigurnim i toliko deluje na nas da pomocu njega podnosimo i najvece nesrece, a ne samo obicne nevolje. Iskusenja vec nemaju takvu moc nad onim koji napreduje, naprotiv, po meri napredovanja, ona postaju laksa, mada bi sama po sebi bila teza. Dusa jaca onoliko koliko napreduje, i dobija snagu da strpljivo podnosi to sto se desilo.[10] Snagu daje posebno hranljivo jelo: smirenje koje je prodrlo u srce. Upravo ta snaga i jeste trpljenje.

Nesumnjiva vera u promisao Boziji utvrdjuje u trpljenju i potpomaze samoprekorevanje. Ne prodaju li se dva vrapca zajedan novcic – rekao je Gospod svojim ucenicima – pa nijedan od njih ne padne na zemlju bez Oca vasega. A vama je i kosa na glavi sva izbrojana. Ne bojte se, dakle.[11]? Ovim recima Spasitelj sveta je izrazio onu neumornu brigu koju ima Bog. O svojim slugama i sluziteljima, i koju moze da ima jedino sami svemoguci i sveprisutni Bog. Takvom brigom Boga o nama mi smo izbavljeni od svake malodusne brige i straha o sebi, dakle od onoga sto neverovanje uliva u nas. Ponizite se,dakle, pod mocnu ruku Boziju, da vas uzvisi kad dodje vrijeme. Sve svoje brige polozite na Njega, jer se On stara za vas.[12] Kada se izlazemo nevolji, Bog to vidi. To se desava i po Njegovom dopustenju, ali i po Njegovom svesvetom promislu o nama.On dopusta da se neko vreme pomucimo zbog nasih grehova, da bi nas izbavio od mucenja u vecnosti. Cesto se desava da nas tajni i teski greh ostaje nepoznat ljudima, ostaje nekaznjen zato sto ga je prikrila milost Bozija; a bas tada,ili po isteku odredjenog vremena, prinudjeni smo da donekle postradamo zato sto smo nekoga klevetali ili nekome prigovarali, gotovo bez potrebe i bezazleno. Nasa savest nam govori da stradamo zbog naseg tajnog greha! Milost Bozija je pokrila taj greh i daje nam priliku da nas ukrasi venac nevinih stradalnika za pretrpljene klevete, i da se ujedno kroz kaznu ocistimo od tajnog greha. Pazljivo razmatrajmo to, i proslavimo svesveti promisao Boziji, i smirimo se pred njim.

Poucan primer samoosudjivanja i samoprekorevanja, sjedinjenih sa slavoslovljem pravednih i mnogomilostivih sudova Bozijih, pruzila su tri sveta judejska mladica u Vavilonu, svezana i bacena u pec ognjenu, uzarenu. Blagosloven si Gospode Boze otaca nasih – govorili su oni – hvaljeno je i proslavljeno ime Tvoje u vijekove. Pravedan si u svemu sto si ucinio sa nama, i sva djela Tvoja su istinita, i putevi Tvoji su pravi, i svi sudovi Tvoji su istiniti. Ti si u djelo sproveo istinite sudove u svemu sto si naveo na nas i na sveti grad otaca nasih, Jerusalim, jer si po istini i po sudu naveo sve to na nas zbog grijehova nasih. Sgrijesili smo, i postupili nezakonito, jer smo odstupili od Tebe, u svemu smo sgrijesili.[13] Sveti mladici su baceni u uzarenu pec zbog svoje vernosti istinitom Bogu: ne sagorevajuci, vec ostajuci u njoj kao u prohladnoj odaji, oni su priznavali i ispovedali da su gresnici zajedno sa sugradjanima koji su zaista odstupili od Boga. Zbog ljubavi prema bliznjima oni su prosirivali na sebe sagresenja bliznjih. Zbog smirenja, buduci da su bili sveti i pravednici, nisu hteli da se udaljavaju od brace koja robuju grehu. Iz tog stanja, iz stanja samoosudjivanja, smirenja i ljubavi prema covecanstvu, iz opravdanja dopustenja Bozijih, oni su vec prineli molitvu Bogu za svoje spasenje. Tako cemo i mi slavosloviti promisao Boziji i ispovedati nasu gresnost uvek kada naidju iskusenja, i nasa licna i zajednicka – na temelju tih slavoslovlja i ispovedanja molicemo usrdno Boga da nas pomiluje. Sveto pismo svedoci da se slugama Bozijim koji hode putem zapovesti Bozijih salju posebne nevolje kao pomoc njihovoj delatnosti, kako je i Spasitelj sveta rekao: Otac nebeski svaku lozu koja rod radja u Hristu cisti da vise roda rodi.[14] Te ociscujuce nevolje nazivaju se dopustenjima ili sudovima Bozijim; njih je u pesmi opevao sveti David: Sudovi Gospodnji su istiniti, ujedno opravdani.[15] Sudovima Tvojim nauci me![16] Da saznam i uverim se: sve, meni bolno, desava se po promislu Bozijem, po volji Boga moga! Tada cu upoznati i to da ce mi sudovi Tvoji pomoci u mom slabom i nedovoljnom blagougadjanju Bogu.[17]

Kao primer toga kako sudovi Boziji pomazu slugama Bozijim koje zele da blagougode Bogu, kako ih ti sudovi uznose prema onoj svetoj delatnosti koju oni nikako ne bi dostigli bez pomoci sudova Bozijih, navescemo ono sto se dogodilo konstantinopoljskom velmozi Ksenofontu, njegovoj supruzi i dvojici njegovih sinova. Bogati i znameniti Ksenofont provodio je najpobozniji moguci zivot u svetu i opstoj poboznosti hriscana tog vremena, zivot koji je sada moguc mozda jedino u udaljenosti od sveta. Zeleo je da dva njegova sina budu naslednici i njegovog imanja, i polozaja na carskom dvoru, i poboznosti. U sirijskom Viritu (danasnjem Bejrutu) tada je postojala cuvena skola. U taj grad Ksenofont je poslao svoju decu da izucavaju premudrosti ovoga veka. Put iz Konstantinopolja u Virit vodi morem. Jednom prilikom, dok su se sinovi, nakon posete ozbiljno bolesnom ocu, vracali u skolu, neocekivano se podigla strasna bura na Sredozemnom moru: brod se razbio, obojicu mladica talasi su izbacili u razlicita mesta na obali Palestine. U takvoj teskoj situaciji, odgojeni od detinjstva blagocestivim pomislima i teznjama, Ksenofontovi sinovi su prepoznali u nevolji koja ih je zadesila Boziji poziv na monaski zivot, i, kao po zajednickom dogovoru, stupili u palestinske manastire. Nakon mnogo vremena braca su se srela; nakon mnogo vremena Ksenofont je saznao da je bura razbila brod na kome su putovala njegova deca i da su svi putnici sa broda nestali bez traga. Duboko ozalosceni otac pribegao je molitvi; posle svenocnog bdenja u keliji, on je dobio bozansko otkrivenje da njegove sinove osenjuje posebna milost i blagodat Bozija. Shvativsi iz toga da su oni primili monastvo, a znajuci da se u Palestini, na cijoj je obali brod pretrpeo brodolom, nalazi mnostvo manastira, Ksenofont se sa suprugom uputio u Jerusalim; tamo je video sinove, i vise se nije vratio u Konstantinopolj. Iz Jerusalima je organizovao prodaju imanja: novac dobijen za imanje razdao je manastirima, crkvama, siromasnima. Ksenofont i Marija (tako se zvala njegova supruga) sledili su primer svojih sinova, Jovana i Arkadija: stupili su u monastvo, u kome su i roditelji i deca dostigli veliko duhovno napredovanje.[18] Oni nikako ne bi bili udostojeni tog velikog duhovnog napredovanja da su ostali u svetovnom zivotu, makar i veoma poboznom. Bog ih je, providjajuci njihovo napredovanje, priveo tome svojim neizrecivim sudovima. Tezak je put sudova Bozijih, kako je posvedocio sveti apostol: Koga ljubi Gospod, onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima.[19]

Posledice sudova Bozijih su zivo zeljene, neprocenjive. Iz zitija mnogih drugih izabranika Bozijih osvedocavamo se da Bog salje nevolje u pomoc dobrom delanju svojih slugu, i tim nevoljama ociscuje i izvrsava to delanje. Samo covekovo sopstveno delanje nije dovoljno, primecuje prepodobni Simeon Novi Bogoslov. “Jedini nacin” – govori on – “da se zlato koje je prekrila patina ocisti i vrati svoj prirodni sjaj jeste da se ubaci u vatru i brizljivo iskuje cekicima; tako je i sa dusom koja se ukaljala rdjom greha i ucinila sebe potpuno nepotrebnom: jedini nacin da se ocisti i primi staru lepotu jeste da se nadje u mnogim iskusenjima i udje u vatru nevolja. To govore i reci Gospoda nasega: Idi prodaj sve sto imas, i uzmi krst svoj i hajde za mnom.[20] Ovde krst oznacava iskusenja i nevolje. Razdavanje celog svog imanja bez istovremenog hrabrog podvizavanja protiv pristiglih iskusenja i nevolja, po mom misljenju, znak je da je ta dusa nemarna, i da ne zna sta je njena korist: od samog odricanja od imanja i stvari nista nece steci oni koji ih se odricu ako, Boga radi, ne pretrpe do kraja u iskusenjima i nevoljama. Hristos nije rekao: odlaganjem svojih stvari, nego: trpljenjem svojim spasavajte duse svoje.[21] Nema sumnje da razdavanje imanja i bekstvo od sveta jeste pohvalno i korisno, ali samo po sebi, bez trpljenja iskusenja, ono ne moze da ucini coveka savrsenim po Bogu… Onaj ko je razdao imanje siromasnima i udaljio se od sveta i tvari, taj se sa velikom nasladom u svojoj savesti dici nadom u nagradu, no ponekad se kroz slavoljublje iskrada sama nagrada. A ko razda sve ubogima, pa sve zalosti podnosi blagodarne duse, i zivi u nevoljama, taj okusava svaku gorcinu i stradalnicki trud, a njegova nagrada ostaje nepokradena: njega ocekuje velika nagrada u ovom i buducem veku jer se ugleda na Hristova stradanja, jer je postradao s Njim u danima nasrtaja iskusenja i nevolja. Stoga vas usrdno molim, braco u Hristu: postarajmo se, po reci Gospoda, Boga i Spasitelja nasega, Isusa Hrista, da isto onako kako smo se odrekli sveta i svega sto pripada svetu prodjemo i kroz uska vrata,[22] i ne zaboravljajmo da se ona zakljucavaju odsecanjem nase telesne oholosti i volje, bekstvom od telesne oholosti i volje, jer bez umrtvljavanja tela, njegovih pozuda i volje, ne mozemo dobiti nagradu i radost, izbavljenje od strasti i slobodu koja se radja u nama iz onoga sto stvara Sveti Duh – iz utehe.”[23] Zasto ne zelimo da se izlozimo nevoljama koje je Boziji promisao dopustio radi spasenja nasih dusa i na koje nas priziva sam Bog? Zato sto nama vladaju slastoljublje i slavoljublje: po nagovoru prvoga ne zelimo da ogranicavamo svoje telo, po nagovoru drugoga visoko cenimo ljudsko misljenje. Obe te strasti satire ziva vera, obe su, naprotiv, posledica neverovanja. Na pitanje prepodobnog ave Doroteja: “Sta da radim? bojim se stida koji cu doziveti zbog sramocenja”, sveti Jovan Prorok je odgovarao: “Nepodnosenje sramocenja delo je neverovanja. Brate! Isus je postao covek, i podneo je sramocenja: zar si ti veci od Isusa? To je neverovanje i demonska prelest. Ako neko govori da zeli smirenje, a ne podnosi sramocenja, taj ne moze Da nadje smirenje. Eto, cuo si istinito ucenje: ne prezri ga. U protivnom, prezrece tebe delo. O stidu: ako sebe budes podsecao na stid koji ce gresnici doziveti pred celim svetom i pred Gospodom, priznaces da privremeni stid nije nista.”[24] Secanje na svuda prisutnog i svemoguceg Boga cuva srce od onog kolebanja u koje nastoje, i to svim silama, da ga privedu pomisli neverovanja, i pri tome se oslanjaju na slavoljublje i nepravilnu ljubav prema telu. Sveti prorok David je rekao: Providjah Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem. Toga radi razveseli se srce moje, i obradova se jezik moj, a jos i telo moje pocinuce u nadi.[25] Razveseli se srce moje od dejstva vere i smirenja! Reci slavoslovljenja Boga i samoprekorevanja donose radost ustima i jeziku! Samo moje telo oseca kako sila nepropadljivosti ulazi i izliva se u njega iz osecanja skrusenog i smirenog srca koje je utesio i tesi Bog!

Ako nikakvo iskusenje ne moze da dotakne coveka bez Bozije volje, onda jadanja, roptanje, ozaloscenost, opravdavanje sebe, okrivljivanje bliznjih i okolnosti nisu nista drugo do ustajanja duse protiv Bozije volje, pokusaji protivljenja i odupiranja Bogu.[26] Uplasimo se takve nesrece! Dok razmisljamo o nekoj nasoj nevolji, ne oklevajmo u razmisljanju, da nas ono ne bi neprimetno odvuklo od smirenoumlja u otvoreno ili prikriveno samoopravdavanje, u stanje suprotno Bozijem staranju o nama. Ne uzdajmo se u nasu nemoc, vec pre pribegnimo pouzdanom oruzju samoprekorevanja! Na dva krsta, pored Spasitelja, raspeta su dva razbojnika. Jedan od njih je kudio i hulio na Gospoda; drugi je priznao da je dostojan kazne za svoja zlodela, a da je Gospod nevini stradalnik. Samoprekorevanje mu je najednom otvorilo oci srca, i on je u nevinom stradalniku coveku ugledao svesvetog Boga koji strada za ljudski rod. Njega nisu videli ni uceni ljudi, ni svestenici, ni arhijereji judejski, iako su se oslanjali na Zakon Boziji i detaljno proucavali svako njegovo slovo. Razbojnik postaje bogoslov, i pred svima koji su se, smatrajuci da su mudri i mocni, podsmevali Gospodu ispoveda Gospoda, i tim svojim svetim misljenjem satire pogresno misljenje koje mudri i silni imaju o sebi. Bogohulni greh, najtezi od svih grehova, bacio je razbojnika hulitelja u pakao, udvostrucio tamo njegovu vecnu muku. Ispovedanje Iskupitelja, svojstveno i moguce jedino smirenima, uvelo je u raj razbojnika koji je posredstvom iskrenog samoosudjivanja dosao do istinskog bogopoznanja. Isti je krst kod obojice razbojnika! Suprotna misljenja, osecanja, reci izazivaju suprotne posledice. Sa punim pravom ta dva razbojnika mogu da posluze kao obrazac celog covecanstva:[27] svaki covek koji je potrosio svoj zivot nepravilno, protivno pozvanju Bozijem, na stetu svog spasen”a i blazenstva u vecnosti, i jeste prema samom sebi i lopov, i razbojnik, i ubica. Tom zlotvoru salje se krst, kao poslednje sredstvo spasenja, da bi zlotvor ispovedio svoja zlodela, priznao da je dostojan kazne, i tako sacuvao za sebe od Boga darovano spasenje. Radi olaksanja stradanja i pruzanja duhovnih uteha pri raspecu i ostajanju na krstu, tu, kraj raspetog coveka, raspet je i obesen na krsnom drvetu ocoveceni Bog. Covek koji ropce, zali se, negoduje na svoje nevolje potpuno odbacuje svoje spasenje: posto nije poznao i nije ispovedao Spasitelja, on se survava u pakao, u vecne i besplodne muke, jer se potpuno otudjio i odbacio Boga. A koji, suprotno ovome, posredstvom samoprekorevanja otkriva svoju gresnost i priznaje da je dostojan privremenih i vecnih kazni, taj ulazi postepeno upravo kroz samoprekorevanje u delatno i zivo poznanje Iskupitelja, dakle u vjecni zivot.[28] Raspetom na krstu po volji Bozijoj, ako slavoslovi Boga sa svoga krsta, otkriva se tajna krsta, a ujedno s njom i tajna iskupljenja ljudi kao dela Bogocoveka. Takav je plod samoprekorevanja. Prema svemogucoj i svesvetoj volji Bozijoj covek ne moze imati drugih pravih osecanja osim neogranicene poboznosti i isto toliko neogranicene pokornosti. Od tih osecanja, cim postanu covekovo nasledstvo, izradjuje se trpljenje.

Gospoda naseg Isusa Hrista, Cara neba i zemlje, koji je dosao da spasi ljudski rod, i to sa neospornim dokazima svog Bozanstva, sa bezgranicnom vlascu nad svim vidljivim i nevidljivim, ljudi nisu primili sa slavom i cascu koja Njemu dolikuje: Njega su docekali sa mrznjom, podozrenjem, ubilackim zamislima; sve vreme zemaljskog stranstvovanja Njega su progonili klevetom, hulom, prigovaranjem, lukavstvom; napokon su ga i uhvatili, kao zlocinca, usred Njegove nocne molitve, svezali, vukli na silu, izveli pred sud koji se pre sudjenja odlucio za ubistvo; Njega su zlikovci ismejavali, udarali po obrazima, pljuvali, izlagali raznim torturama i mukama, podvrgli sramnoj smrti, smrti na krstu. Krotko jagnje stoji nemo i nepomicno pred onim koji ga strize: tako je stajao Gospod pred bezboznim svojim sudijama i neljudskim ubicama, i bozanskim cutanjem odgovarao na drska pitanja, klevete i ruganja. Samoosudjivanje i samoprekorevanje nisu bili svojstveni Njemu, jer On nema udela u grehu: cutanjem je On prikrio svoju bozansku istinu, da bismo mi, odricuci se samoosudjivanjem i samoprekorevanjem nase krivotvorene, prividne istine, mogli da postajemo pricasnici Njegove svesvete i svesavrsene istine. Ni istina pale prirode, ni istina Mojsijevog Zakona nisu mogle da nas uvedu u izgubljeno vecno blazenstvo: u njega uvodi istina Jevandjelja i krsta. Nema savrsenog coveka po ljudskim vrlinama: hriscanskom savrsenstvu privodi krst Hristov i pecati savrsenstvo koje je darovao Duh Sveti. Smirenje je podiglo Gospoda na krst: i ucenike Hristove smirenje podize na krst, koji i jeste sveto trpljenje, nedokucivo za telesne umove, kao sto je Isusovo cutanje bilo neshvatljivo Irodu, Pontiju Pilatu i judejskim arhijerejima.

Molimo Gospoda da nam otkrije tajnu i daruje ljubav svog krsta, da nas udostoji da kako dolikuje podnesemo sve nevolje koje sveblagi Boziji promisao dopusta na nas u vremenu radi naseg spasenja i blazenstva u vecnosti. Gospod nam je obecao: Ko pretrpi do kraja, taj ce se spasti.[29] Amin.


NAPOMENE:

1. Cvetnik svetog Ilije Ekdika, gl. 62, Dobrotoljublje, tom 4.

2. Filoteja Sinajskog, gl. 13, Dobrotoljublje, tom 2.

3. Mt 11,12.

4. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok, Odgovor 311.

5. Azbucni paterik, O arhiepiskopu Teofilu i avi Doroteju, Pouka 7.

6. Azbucni paterik.

7. Mt 7, 5.

8. Ps 54, 23.

9. Pouka 7, O samoprekorevanju.

10. Pouka 7, O samoprekorevanju.

11. Mt 10, 29, 30.

12. 1 Pt 5. 6. 7.

13. Dan 3, 26-29. Prevod ovih stihova dat je prema ruskom tekstu Biblije (prim. prev.).

14. Jn 15, 2.

15. Ps 18, 10.

16. Ps 118, 108.

17. Ps 118, 175.

18. Ceti minej, 26. januar.

19. Jev 12, 6.

20. Mt 19, 21; Mk 10,21.

21. Lk 21,19.

22. Lk 13, 24.

23. Slovo 4, izdanje iz 1852. god.

24. Odgovor 304.

25. Ps 15, 8, 9.

26. Svetog Petra Damaskina, knjiga I, Dobrotoljublje, deo 3.

27. Prepodobni Isaija Otselnik, Slovo 8, gl. 2.

28. Jn 17, 3.

29. Mt 24, 13.

%d bloggers like this: