DRUGI DEO – O PRELESTI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O ISUSOVOJ MOLITVI.

Razgovor Starca sa učenikom

DRUGI DEO – O PRELESTI

Ucenik: – Kazi mi pravo i detaljno shvatanje prelesti. Sta je to – prelest?

Starac: – Prelest je povreda ljudske prirode lazju. Prelest je stanje svih ljudi, bez izuzetka, nastalo zbog pada nasih praotaca. Svi smo mi – u prelesti.[1] Saznanje o tome je najbolja zastita od prelesti. Najveca prelest jeste smatrati sebe slobodnim od prelesti. Svi smo mi obmanuti, svi smo zavedeni, svi se nalazimo u laznom stanju i potrebno nam je oslobodjenje istinom. Istina je Gospod nas Isus Hristos (Jn 8,32; 14, 6). Prisajedinimo se toj Istini verom u nju; zavapimo molitvom ka toj Istini – i ona ce nas izvuci iz propasti samoobmane i demonske obmane. Jadno je nase stanje! Ono je tamnica, iz koje molimo da se izvede nasa dusa, da se ispovedamo Imenu Gospodnjem (Ps 141,8). Ono je ta mracna zemlja u koju je bacen nas zivot zbog neprijatelja koji nam je pozavideo i prognao nas (Ps 142, 3). Ono je – telesno mudrovanje (Rim 8,6) i lazno nazvani razum (1Tim 6, 20), kojima je zarazen sav svet, koji ne priznaje svoju bolest, proglasavajuci je zdravljem u procvatu. Ono je – tijelo i krv koji ne mogu naslijediti Carstva Bozijega (1 Kor 15,50). Ono je – vecna smrt, koju je iscelio i unistio Gospod Isus, koji je vaskrsenje i zivot (Jn 11,25). Takvo je nase stanje. Pogled na njega je – novi razlog za plac. Placuci zavapimo Gospodu Isusu, kako bi nas On izveo iz tamnice, izvukao nas iz zemaljske propasti, istrgao iz celjusti smrti. “Gospod nas Isus Hristos” – kaze prepodobni Simeon Novi Bogoslov – “zato je i sisao nama, jer je zazeleo da nas izvuce iz ropstva i iz najveceg zla – prelesti.”[2]

Ucenik: – To objasnjenje je nedostupno za moja shvatanja: potrebno mi je prostije objasnjenje, blize mom razumevanju.

Starac: – Kao sredstvo za pogubljenje ljudskog roda pali andjeo je upotrebio laz (Post 3, 5). Iz tog razloga, Gospod je djavola nazvao lazom i ocem lazi i covjekoubicom od pocetka (Jn 8,44). Shvatanje o lazi, Gospod je tesno povezao sa shvatanjem o covekoubistvu: zato sto je ovo poslednje neizostavna posledica prvog. Rec “od pocetka” ukazuje na to da je laz, od samog pocetka, posluzila djavolu kao oruzje za covekoubistvo i neprekidno mu sluzi kao oruzje za covekoubistvo, za pogubljenje ljudi. Pocetak zala – lazna misao! Izvor samoobmane i demonske prelesti – lazna misao! Uzrok raznih povreda i pogibli – lazna misao! Posredstvom lazi, djavo je vecnom smrcu porazio covecanstvo, u samom njegovom korenu, u praroditeljima. Nasi praroditelji su se prevarili (prelestili), to jest, priznali su laz za istinu, i prihvativsi laz pod maskom istine, neizlecivo su sebe povredili smrtonosnim grehom, sto je posvedocila i nasa pramajka. Zmija me prevari – rekla je ona – te jedoh (Post Z, 13). Od tog vremena, nasa priroda, zarazena otrovom zla, svojevoljno i nehotice tezi ka zlu, koje unakazenoj volji, izopacenom razumu i izopacenom osecanju srca izgleda kao dobro i naslada. Svojevoljno: zato sto mi jos uvek imamo ostatke slobode u izboru dobra i zla.

Nehotice: zato sto taj ostatak slobode ne deluje kao puna sloboda; on deluje neodvojivo od uticaja grehovne povrede. Mi se rodimo kao takvi; mi ne mozemo da ne budemo takvi: i zato se svi mi, bez ikakvog izuzetka, nalazimo u stanju samoobmane i demonske prelesti. Iz tog pogleda na stanje ljudi u odnosu prema dobru i zlu, na stanje koje neizbezno pripada svakom coveku, proistice sledece odredjenje prelesti, koje ga objasnjava, obuhvatajuci sve: prelest je usvajanje lazi od strane coveka, koju on prima za istinu. Prelest prvobitno deluje na nacin misljenja, i kada je prihvacena, kada je preokrenula nacin misljenja, ona se odmah prenosi na srce, izvrce osecanja srca; ovladavsi bicem coveka, ona se rasprostire na svu njegovu delatnost, truje samo telo koje je Tvorac neraskidivo povezao sa dusom. Stanje prelesti je stanje pogibli ili vecne smrti.

Od vremena covekovog pada, djavo je dobio neprekidno slobodan pristup ka njemu.[3] Djavo ima pravo na taj pristup: covek se svojevoljno podvrgnuo njegovoj vlasti, potcinjenosti njemu, odbacivsi povinovanje Bogu. Bog je iskupio coveka. Iskupljenom coveku je data sloboda da se povinuje ili Bogu ili djavolu, a kako bi ta sloboda bila neusiljena, djavolu je ostavljen pristup ka coveku. Veoma je prirodno sto djavo koristi sve snage da zadrzi coveka u ranijem odnosu prema sebi, ili cak da ga dovede u jos vecu porobljenost. Zbog toga on koristi svoje ranije i svagdasnje oruzje – laz. On se trudi da nas zavede i obmane, oslanjajuci se na nase stanje samoobmane, nase strasti – te bolesne sklonosti – on pokrece; njihovim pogubnim potrebama daje prijatan izgled, trudi se da nas privoli na udovoljavanje strastima. Onaj ko je veran Bozijoj Reci, ne dozvoljava sebi to udovoljavanje, obuzdava strasti, odbacuje napade neprijatelja (Jak 4,7): deluje rukovodeci se Jevandjeljem protiv sopstvene samoobmane, ukrocuje strasti i tako, malo-pomalo, unistava uticaj palih duhova na sebe i, malo-pomalo, izlazi iz stanja prelesti u oblast istine i slobode (Jn 8,32), cija punoca se ostvaruje osenjivanjem blagodacu Bozijom. Onaj koji nije veran Hristovom ucenju, koji sledi svoju volju i razum, pokorava se neprijatelju, i iz stanja samoobmane prelazi u stanje demonske prelesti, gubi ostatke svoje slobode, stupa u potpunu potcinjenost djavolu. Stanje ljudi u demonskoj prelesti biva vrlo raznoliko, prema strasti kojom je covek zaveden i porobljen, prema stepenu u kom je covek porobljen strascu. Ali svi koji su upali u demonsku prelest, to jest, koji su razvijanjem sopstvene samoobmane stupili u opstenje sa djavolom, i u porobljenost njemu – nalaze se u prelesti, oni su hramovi i oruzja demona, zrtve vecne smrti: zivota u adskim tamnicama.

Ucenik: – Nabroji vidove demonske prelesti, koja proizilazi iz nepravilnog bavljenja molitvom.

Starac: – Svi vidovi demonske prelesti, kojima se podvrgava podviznik molitve, iznicu iz toga sto u osnovu molitve nije polozeno pokajanje, sto pokajanje nije postalo izvor, dusa, cilj molitve. “Ako neko” – govori prepodobni Grigorije Sinait, u ranije navedenom clanku – “sa samopouzdanjem, zasnovanom na uobrazilji,[4] masta da ce dostici uzdisena molitvena stanja, i stekao je revnost, ne istinitu nego satansku: njega djavo lako vezuje u svoje mreze, kao svog slugu.” Svako ko se trudi da udje u brak sa Sinom Bozijim, bez cistih i svetlih odezdi, pripremljenih pokajanjem, nego pravo u svojim dronjcima, u stanju palosti, grehovnosti i samoobmane, izbacuje se napolje, u tamu najkrajnju: u demonsku prelest. Savjetujem ti, govori Spasitelj onome koji je pozvan na tajno svestenstvo, da kupis od mene zlata ognjem zezenoga, da se obogatis; i bijele haljine, da se obuces, te da se ne pokaze sramota golotinje tvoje; i masti suza da pomazes culne oci svoje i oci uma, da vidis. Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se (Otk 3, 18-19).

Pokajanje, i sve iz cega se ono sastoji, kao sto je: skrusenost ili nemoc duha, plac srca, suze, samoosuda, secanje na smrt i predosecanje smrti, Bozijeg suda i vecnih muka, osecanje prisustva Bozijeg, strah Boziji – jesu darovi Boziji, veoma skupi darovi, prvobitni i osnovni darovi, zalog najvisih i vecnih darova. Ako se oni prethodno ne zadobiju, nemoguce je zadobiti poslednje darove. “Ma kako uzviseni bili nasi podvizi” – rekao je sveti Jovan Lestvicnik, “ako mi nismo stekli bolecivost srca, onda su ti podvizi bili lazni i uzaludni.”[5] Pokajanje, skrusenost duha, plac, jesu znaci, jesu svedocanstvo pravilnosti molitvenog podviga; njihovo odsustvo je – znak skretanja u pogresnom smeru, znak samoobmane, prelesti sta besplodnosti. Jedno ili drugo, to jest, prelest ili besplodnost, cine neizbeznu posledicu nepravilnog bavljenja molitvom, a nepravilno bavljenje molitvom je neodvojivo od samoobmane.

Najopasniji nepravilni nacin molitve jeste u tome kada onaj koji se moli snagom svoje uobrazilje stvara mastarije ili slike, naizgled ih pozajmljujuci iz Svetog pisma, a u stvari iz svog sopstvenog stanja, iz svog pada, iz svoje grehovnosti, iz svoje samoobmane – tim slikama on laska svojoj tastini, svojoj sujeti, svom visokoumlju, svojoj gordosti, obmanjuje sebe. Ocigledno je da sve sto je stvoreno mastom nase pale prirode, koja je izopacena padom prirode, u stvari ne postoji – da je izmisljotina i laz, koje su jedino svojstvene, koje su jedino voljene od strane palog andjela. Mastar od prvog koraka na molitvenom putu izlazi iz oblasti istine, ulazi u oblast lazi, u oblast satane i dobrovoljno se potcinjava uticaju satane. Sveti Simeon Novi Bogoslov ovako opisuje molitvu mastara i njene plodove: “On uzvodi na nebo ruke, oci i um, i u svom umu zamislja”, poput Klopstoka i Miltona – “Bozansko savetovanje, nebeska blaga, cinove svetih andjela, naselja svetih, ukratko, u svojoj uobrazilji sabira sve sto je slusao u bozanskom Pismu, i razmatra to u vreme molitve, gleda na nebo, i svim tim pobudjuje svoju dusu na bozanske zelje i ljubav, ponekad proliva suze i place. Na taj nacin, njegovo srce se malo-pomalo razmece, ne shvatajuci to umom; on misli da je ono sto on cini plod bozanske blagodati zbog njegove utehe, i moli Boga, kako bi ga udostojio da uvek prebiva u tom delanju. To je znak prelesti. Takav covek, cak i ako bude bezmolvstvovao savrsenim bezmolvijem, ne moze a da se ne izlozi pomahnitalosti uma i silasku sa uma. Ako se pak njemu to ne dogodi, ipak je za njega nemoguce da ikada dostigne duhovni razum i vrlinu ili bestrasce. Na taj nacin su se prelestili oni koji su videli svetlost i sijanje ovim telesnim ocima, koji su osetili miomiris svojim culom mirisa, culi glasove svojim usima. Jedni od njih su pobesneli, i ostecenog uma prelazili s mesta na mesto; drugi su primili demona koji se pretvorio u svetlog andjela, prelestili se i ostali nepopravljivi do kraja, ne prihvatajuci savet nikoga od brace; neki od njih, poduceni od djavola, ubili su se; neki su se bacili u provalije; neki su se udavili. I ko moze nabrojati razne prevare djavola, kojima on vara, i koje je nemoguce iskazati? Uostalom, iz onoga sto smo rekli, svaki razuman covek moze nauciti kakva steta dolazi od takvog vida molitve. Ako neko od onih koji ga upotrebljavaju i ne bude podvrgnut nekoj od gore navedenih nesreca, zbog sazivota sa bratkjom, zato sto se takvim nesrecama najcesce izlazu otselnici, koji zive usamljeno – on ipak bezuspesno zivi svoj zivot.”[6]

Svi sveti oci, koji su opisivali podvig umne molitve, zabranjuju ne samo da se ns stvaraju proizvoljna mastarenja nego i to da se proizvoljno priklanja i saoseca sa mastarenjima i prividjenjima, koja mogu neocekivano da se pojave pred nama, nezavisno od naseg htenja. I to se dogadja u molitvenom podvigu, narocito u bezmolviju.4 “Nikako ne primaj” – kaze prepodobni Grigorije Sinait – “ako nesto ugledas, culnim ocima ili umom, izvan ili unutar tebe, makar to bio i lik Hristov, ili andjela, ili nekog svetog, ili ako ti se prikaze svetlost… Budi pazljiv i oprezan! Nemoj dozvoliti sebi da poverujes bilo cemu, nemoj da pokazes saosecanje ili saglasnost, nemoj brzo da poverujes prizoru, cak i ako je istinit idobar: ostani hladan i dalek prema njemu, neprekidno cuvajuci tvoj um bez vidjenja, ne dozvoljavajuci mu da stvara iz sebe ikakvu sliku i da utisne u sebe ikakvu sliku. Onaj koji vidi nesto u mislima ili culno, cak i ako bi to bilo od Boga, i koji to prima, lako upada u prelest, kao onaj koji prima prizore brzo i lakomisleno. Pocetnik je duzan da svu paznju usmeri jedino na delanje srca, da jedino to delanje smatra neprelesnim – a drugo pak da ne prima dok ne stupi u bestrasce. Bog se ne gnevi na onoga koji se plasi prelesti i koji sa krajnjom obazrivoscu pazi nad sobom, cak ako on i ne primi nesto sto je poslano od Boga, ne razmotrivsi ono sto je poslano sa svom brizljivoscu; naprotiv, Bog pohvaljuje takvog za njegovu blagorazumnost.”[7] Sveti Amfilohije, koji je stupio u monastvo u mladosti, u zrelim godinama i starosti se udostojio da provede otselnicki zivot u pustinji. Zatvorivsi se u pecinu, on se vezbao u bezmolviju i dostigao je veliko napredovanje. Kada se navrsilo cetrdeset godina njegovog otselnickog zivota – njemu se nocu javio andjeo, i rekao: “Amfilohije! Idi u grad i napasaj duhovne ovce.” Amfilohije je prebivao u paznji nad sobom i nije se osvrnuo na tu naredbu andjela. Druge noci, ponovo se javio andjeo i ponovio je naredbu, dodavsi da je ona od Boga. I ponovo se Amfilohije nije povinovao andjelu, plaseci se da ne bude obmanut i secajuci se reci apostola, da se i satana pretvara u andjela svetlosti (2 Kor p, 14). Ali trece noci, ponovo se Amfilohiju javio andjeo, i uverivsi Amfilohija u sebe slavoslovljem Bogu, koje je neizdrzivo za odbacene duhove, uzeo je starca za ruku, izveo ga iz kelije i priveo ga crkvi koja se nalazila u blizini. Crkvene dveri su se otvorile same od sebe. Crkva se osvetlila nebeskom svetloscu: u njoj je bilo prisutno mnostvo svetih muzeva u belim haljinama, sa licima koja su bila nalik na sunce. Oni su rukopolozili Amfilohija u episkopa grada Ikonije.[8] U slucaju suprotnog ponasanja, Isakije i Nikita Pecerski, novi i neiskusni u otselnickom zivotu, podvrgli su se najuzasnijoj nesreci, brzopleto poverovavsi prividjenju koje im se javilo. Prvome se javilo mnostvo demona u svetlosti: jedan od demona uzeo je lik Hrista, a ostali izgled svetih andjela. Drugoga je demon obmanuo prvo miomirisom i glasom, toboze Bozijim, a zatim mu se ocigledno pojavio u vidu andjela.[9] Monasi iskusni u monaskom zivotu, istinski sveti monasi, daleko vise se cuvaju prelesti, daleko vise su nepoverljivi prema sebi nego pocetnici, a narocito oni pocetnici koji su obuzeti zagrejanoscu za podvig. Sa iskrenom ljubavlju, prepodobni Grigorije Sinait upozorava na prelest bezmolvnika, za kog je i napisana ova knjiga: “Hocu da imas jasno shvatanje prelesti; to zelim sa tim ciljem, da bi se ti mogao zastititi od prelesti, kako pri stremljenju, koje nije ozareno potrebnim vidjenjem, ti ne bi sebi naneo veliku stetu, ne bi pogubio tvoju dusu. Slobodno proizvoljenje coveka se lako priklanja opstenju sa nasim neprijateljima, a narocito proizvoljenje neiskusnih, novih u podvigu, kojima jos vladaju demoni.”[10] Kako je to tacno! Naginje, sklona je nasa slobodna volja prelesti: zato sto svaka prelest laska nasoj tastini, nasoj sujeti, nasoj gordosti. “Demoni se nalaze u blizini i okruzuju pocetnike i samovoljne, sireci mreze pomisli i pogubnih mastanja, pripremajuci ponor pada. Grad pocetnika” – citavo bice svakog od njih, “jos uvek se nalazi pod opsadom varvara…nemoj se brzo predati, zbog lakomislenosti, onome sto ti se javlja, nego ostani tezak, zadrzavajuci dobro sa mnogo razmatranja i odbacujuci zlo… Znaj da su dejstva blagodati jasna; demon ih ne moze preneti; on ne moze preneti ni krotost, ni mir, ni smirenje, ni mrznju prema svetu; on ne obuzdava strasti i slastoljublje, kao sto to cini blagodat.” Njegova dejstva su “nadimanje” – nadmenost, naduvenost – “visokoumlje, strahovanje, jednom recju, svi oblici zlobe. Po dejstvu mozes prepoznati svetlost koja zasija u tvojoj dusi, da li je ona Bozija, ili je od satane.”[11] Potrebno je znati, da je takvo rasudjivanje svojstvo naprednih monaha, a nikako pocetnika. Prepodobni Sinait razgovara sa pocetnikom, ali sa pocetnikom u bezmolvnom zivotu, koji je, medjutim, i po prebivanju u monastvu i po telesnom uzrastu bio starac, kako se vidi iz knjige.

Ucenik: – Da li ti se dogadjalo da vidis nekoga ko je dospeo u demonsku prelest zbog razvijanja maste prilikom bavljenja molitvom?

Starac: – Dogadjalo se. Neki cinovnik, koji je ziveo u Petrogradu, bavio se pojacanim molitvenim podvigom, i zbog njega je dospeo u neobicno stanje. O svom podvigu i njegovim posledicama, on je otkrivao tadasnjem protojereju crkve Pokrova Majke Bozije, koja se nalazi u Kolomnu. Protojerej, posetivsi neki manastir Sankt-peterburske eparhije, molio je jednog od monaha tog manastira da porazgovara sa cinovnikom. “Neobicno stanje u koje je cinovnik dospeo zbog podviga” – s pravom je govorio protojerej “lakse se moze objasniti stanovnicima manastira, koji su bolje upoznati sa pojedinostima i slucajnostima asketskog podviga.” Monah se slozio. Posle nekog vremena, cinovnik je stigao u manastir. Razgovoru sa monahom sam prisustvovao i ja. Cinovnik je odmah poceo da govori o svojim vidjenjima – da on neprekidno pri molitvi vidi svetlost koja dolazi od ikona, da oseca miomiris, da u ustima oseca neuobicajenu sladost, i tako dalje. Monah, posto je saslusao to pripovedanje, upitao je cinovnika: “Da li vam je dolazila misao da se ubijete?” – “Svakako” – odgovorio je cinovnik: “Ja bih vec bio bacen u Fontanu, da me nisu izvukli. Pokazalo se da je cinovnik koristio nacin molitve koji je opisao sveti Simeon, i da je raspalio uobrazilju i krv, kada covek postaje veoma sposoban za pojacan post i bdenje. Stanju samoobmane, koje je samovoljno izabrano, djavo je pripojio svoje, tom stanju srodno, dejstvo – i ljudska samoobmana je presla u otvorenu demonsku prelest. Cinovnik je video svetlost telesnim ocima: miomiris i sladost, koje je osetio, takodje su bili culni. Nasuprot tome, vidjenje svetih i njihova natprirodna stanja su potpuno duhovna[12]: podviznik postaje sposoban za njih, ali tek po otkrivanju ociju duse bozanskom blagodacu, kada ozivljavaju i drugi osecaji duse, koji su dotad bili bez dejstva[13]; i telesna cula svetih uzimaju ucesce u blagodatnom vidjenju, ali onda kada telo predje iz strasnog stanja u bestrasno stanje. Monah je poceo da savetuje cinovnika da napusti nacin molitve koji upotrebljava, objasnjavajuci i neispravnost nacina i neispravnost stanja, koje taj nacin donosi. Cinovnik se sa zestinom usprotivio savetu. “Kako da se odreknem ocigledne blagodati!” – govorio je on.

Pazljivo slusajuci pripovedanje cinovnika o sebi, ja sam osetio neopisivu zalost prema njemu, a ujedno mi je delovao nekako smesan. Na primer, on je monahu postavio sledece pitanje: “Kada se u mojim ustima, od obilne sladosti, umnozi pljuvacka, ona pocinje da kaplje na pod: zar to nije gresno?” Istina: onaj koji se nalazi u demonskoj prelesti pobudjuje sazaljenje prema sebi, kao onaj koji nije pri sebi i nalazi se, umom i srcem, u zarobljenistvu lukavog, odbacenog duha. Oni predstavljaju i smesan prizor: podsmehu ih izlaze lukavi duh, koji je ovladao njima, koji ih je doveo u stanje nistavnosti, obmanuvsi ih sujetom i visokoumljem. Prelesceni ne shvataju ni svoju porobljenost, ni neobicnost svog ponasanja, ma koliko ocigledna bila ta porobljenost, to neobicnost ponasanja. – Zimu 1828/1829. godine, ja sam proveo u Ploscanskoj pustinji.[14] U to vreme, tamo je ziveo starac koji se nalazio u prelesti. On je odsekao sebi saku, smatrajuci da ce time ispuniti jevandjelsku zapovest, i govoreci svakome, ko je hteo da ga slusa, da su od odsecene ruke nastale svete mosti, da se ona cuva i pobozno postuje u moskovskom Simonovom manastiru, i da on, starac, nalazeci se u Ploscanskoj pustinji, na petsto vrsta od Simonova, oseca kada simonovski arhimandrit i bratija celivaju ruku. Starcu se dogadjala drhtavica, pri cemu je on pocinjao vrlo glasno da sikce; on je tu pojavu smatrao plodom molitve, ali posmatracima je to izgledalo kao izopacenje sebe, dostojno samo sazaljenja i smeha. Deca, koja su zbog sirotinjstva zivela u manastiru, zabavljala su se tom pojavom i imitirala su je pred starcevim ocima. Starac se gnevio, bacao se na jednog, pa na drugoga decaka, cupao ih za kosu. Niko od uvazenih monaha te obitelji nije mogao uveriti prelescenog da se nalazi u laznom stanju, u dusevnom rastrojstvu.

Kada je cinovnik otisao, ja sam pitao monaha zasto mu je dosla misao da pita cinovnika za pokusaj samoubistva? Monah je odgovorio: “Kao sto usred placa po Bogu dolaze trenuci neuobicajenog umirenja savesti, tako i usred lazne naslade, koju donosi demonska prelest, dolaze trenuci u kojima prelest kao da se razoblicava, i dopusta da se okusi onakva kakva jeste. Ti trenuci su – uzasni! Njihova gorcina i ocajanje koje ta gorcina stvara su nepodnosljivi. Po tom stanju u koje prelest dovodi, bilo bi lakse od svega da je prelesceni prepozna i da preduzme mere da se isceli. Avaj! Pocetak prelesti je gordost, a njen plod – preizobilna gordost. Prelesceni, smatrajuci sebe sasudom bozanske blagodati, prezire spasonosna upozorenja bliznjih, kako je to primetio sveti Simeon. Medjutim, napadi ocajanja postaju sve snazniji i snazniji: na kraju, ocajanje se pretvara u pomahnitalost uma, i ovencava se samoubistvom. – Pocetkom ovog veka, u Sofronijevoj pustinji[15] se podvizavao shimonah Teodosije, koji je strogim, uzvisenim zivotom zadobio postovanje i bratstva i mirjana. Odjednom njemu se prikazalo da je uznet u raj. Po zavrsetku vidjenja, on je otisao nastojatelju, podrobno mu ispricao o cudu, i dodao je izraze sazaljenja, jer je on u raju video samo sebe, a nije video nikoga od bratije. Ta crta je promakla paznji nastojatelja: on je sazvao bratiju, u skrusenosti duha im je prepricao vidjenje monaha, i savetovao im usrdniji i bogougodniji zivot. Posle nekog vremena, u delanju shimonaha su pocele da se projavljuju neobicnosti. Stvar se zavrsila time sto je on pronadjen obesen u svojoj keliji.”

Meni se dogodio sledeci dogadjaj koji js vredan paznje. Jednom me je posetio atonski jeroshimonah, koji je bio u Rusiji na saboru. Mi smo seli u moju keliju za primanje i on je poceo da mi govori: “Pomoli se za mene, oce: ja mnogo spavam, mnogo jedem.” Kada mi je on to govorio, ja sam osetio zar koji iz njega izlazi, zato sam mu i odgovorio: “Ti ne jedes mnogo., i ne spavas mnogo; ali zar nema necega posebnog u tebi?” i molio sam ga da udje u moju unutrasnju keliju. Iduci pred njim, i otvarajuci vrata unutrasnje kelije, ja sam misleno molio Boga da daruje mojoj gladnoj dusi da ima koristi od atonskog jeroshimonaha, ako je on – istinski sluga Boziji. Istina: ja sam primetio u njemu nesto posebno. U unutrasnjoj keliji, mi smo ponovo seli radi razgovora – i ja sam poceo da ga pitam: “Ucini milost, cauci me molitvi. Ti zivis u prvom monaskom mestu na zemlji, medju hiljadama monaha: na takvom mestu i u tako mnogobrojnom skupu monaha neizostavno mora biti velikih molitvenika, koji poznaju molitveno tajnodejstvo i prenose ga bliznjima, po primeru dva Grigorija, Sinaita i Palame, po primeru mnogih drugih atonskih svetilnika.” Jeroshimonah se odmah slozio da bude moj ucitelj – i, o uzasa! sa najvecom vatrenoscu je poceo da mi prenosi gorepomenuti nacin ushicene, zanesenjtcke molitve. Vidim: on je strasno raspaljen! Kod njega su raspaljeni i krv i uobrazilja! On je – samodovoljan, ushicen sobom, u samoobmani, u prelesti! Dopustivsi mu da se iskaze, ja sam poceo pomalo, u cinu nastavnika, da mu izgeosim ucenje svetih otaca o molitvi, upucujuci ga na Dobrotoljublje, i moleci ga da mi objasni to ucenje.

Atonski monah se nasao u potpunoj nedoumici. Vidim, njemu je potpuno nepoznato ucenje otaca o molitvi! U nastavku razgovora, ja sam mu govorio:, “Vidi, starce! Ako ces ziveti u Petrogradu, nikako nemoj stanovati na najvisem spratu, neizostavno stanuj na najnizem.” “Zasto tako?” – pitao je Atonac. “Zato sto”, odgovorio sam, “ako andjeli namere da te, iznenada te obuzevsi, prenesu iz Petrograda na Aton, i ponesu te sa najviseg sprata, ako padnes, na smrt ces nastradati: ako te pak ponesu sa najnizeg, i ako padnes, samo ces se povrediti.” “Zamisli” – odgovorio je Atonac – “koliko puta mi je vec, dok sam stajao na molitvi, dolazila ziva misao da ce me andjeli obuzeti i odneti me na Aton!” Pokazalo se da jeroshimonah nosi verige, gotovo da ne spava, uzima malo hrane, u telu oseca takav zar da mu zimi nije potrebna topla odeca. Na kraju razgovora, dosla mi je misao da postupim na sledeci nacin: poceo sam da molim Atonca, da on, kao isposnik i podviznik, na sebi proveri savet koji su ostavili sveti oci, koji se sastoji u tome da umu u vreme molitve treba da bude potpuno strano svako mastarenje, i da se sav pogruzi u paznju na reci molitve, da se zakljuca i smesti, po recima svetog Jovana Lestvicnika, u reci molitve.[16] Pritom, srce obicno pomaze umu dusespasonosnim osecanjem tuge zbog grehova, kako je rekao prepodobni Marko Podviznik: “Um, koji se nerasejano moli, pritesnjuje srce: srce pak skruseno i unizeno Bog nece odbaciti” (Ps 50,19).[17] “Kada ti proveris na sebi,” – rekao sam Atoncu – “ti reci i meni kakav je plod eksperimenta; jer meni samom je takav eksperiment neugodan, zbog rasejanog zivota koji vodim.” Atonac je rado pristao na moj predlog. Kroz nekoliko dana, on mi dolazi, i govori: “Sta si ti ucinio sa mnom?” – “A zasto?” – “Od kako sam pokusao da se molim sa paznjom, zakljucavajuci um u reci molitve: sva moja vidjenja su propala, i vise ne mogu da im se vratim.”

Dalje u razgovoru sa Atoncem, ja vise nisam video onu uobrazenost i onu drskost, koje su bile veoma primetne kod njega prilikom prvog susreta i koje se obicno primecuju kod ljudi koji se nalaze u samoobmani, koji misle za sebe da su sveti ili da su duhovno napredovali. Atonac je cak izrazio zelju da poslusa moj ubogi savet. Kada sam ga posavetovao da se po spoljasnjem nacinu zivota ne razlikuje od ostalih monaha, zato sto takvo isticanje sebe vodi u visokoumlje[18]: on je skinuo verige sa sebe, i predao ih meni. Kroz jedan mesec, on je ponovo bio kod mene i pricao je da je zar u njegovom telu prestao, da mu je ponovo potrebna topla odeca, i da spava daleko bolje. Pritom, on je govorio da na Atonskoj gori mnogi, i od onih koji uzivaju slavu svetosti, upotrebljavaju taj nacin molitve koji je on upotrebljavao, i – da njemu uce i druge. Nije cudo! Sveti Simeon Novi Bogoslov, koji je ziveo osam vekova pre naseg vremena, kaze da se pazljivom molitvom bavi samo nekolicina.[19] Prepodobni Grigorije Sinait, koji je ziveo u cetrnaestom veku po rodjenju Hristovom, kada je dosao na Atonsku goru, nasao je da njeno mnogobrojno monastvo nema nikakvog saznanja o umnoj molitvi, nego se bavi samo telesnim podvizima, obavljajuci molitvu samo ustima i naglas.[20] Prepodobni Nil Sorski, koji je ziveo krajem 15. i pocetkom 16. veka, takodje, posetivsi Atonsku goru, kaze da je u njegovo vreme broj onih koji se bave pazljivom molitvom krajnje oskudan.[21] Starac, arhimandrit Pajsije Velickovski, presao je na Atonsku goru iz Moldavije 1747. godine. On je blisko upoznao sve manastire i skitove, razgovarao je sa mnogim starcima koji su po opstem misljenju u Svetoj Gori smatrani za najiskusnije i svete monahe. Kada je pak on poceo pitati te monahe za knjige svetih otaca, koji su pisali o umnoj molitvi – pokazalo se da oni ne samo da nisu znali za postojanje takvih spisa nego cak nisu znali ni imena svetih pisaca; tada Dobrotoljublje jos nije bilo stampano na grckom jeziku.[22] Pazljiva molitva trazi samoodricanje, a na samoodricanje se odlucuju samo retki. Onaj koji je paznjom zakljucan u sebe, koji se nalazi u stanju nedoumice zbog vidjenja svoje grehovnosti, neenosoban za mnogoslovlje, i uopste za efekte i glumu, onima koji ne znaju njegov tajanstveni podvig deluje nekako cudan, zagonetan, nedostupan u svakom smislu. Zar je lako odvojiti se od misljenja sveta! I svet – kako da prepozna podviznika istinske molitve, kada je sam podvig potpuno nepoznat svetu? Zar je to delo za onoga koji se nalazi u samoobmani! Ne jesti, ne piti, ne spavati, zimi ici samo u rasi, nositi verige, gledati vidjenja, uciti sve i izoblicavati sa drskom bestidnoscu, bez ikakve ispravnosti, bez koristi i smisla, u krvnoj, materijalnoj, strasnoj raspaljenosti, i iz razloga te najgore, pogibeljne raspaljenosti. Samosveti! Odavno je primecena dopadljivost i privlacnost takvih za ljudsko drustvo: Podnosite, pise apostol Pavle Korincanima, ako vas neko porobljuje, ako vas neko zdere, ako vam oduzima, ako se nadima, ako vas po obrazu bije (2 Kor 11,20). Dalje sveti apostol kaze da, kada je bio u Korintu, nije mogao drsko i bezocno da se ponasa: njegovo ponasanje se odlikovalo skromnoscu, krotoscu, i mirom Hristovim (v. 2 Kor 10,1). Najveci deo podviznika zapadne Crkve, koje je ona proglasila za najvece svetitelje – posto je otpala od istocne Crkve i posto je Sveti Duh odstupio od nje – molili su se i dostizali su vidjenja, naravno lazna, na nacin koji sam pomenuo. Ti uobrazeni svetitelji bili su u najuzasnijoj demonskoj prelesti. Prelest vec prirodno nice na osnovu bogohulstva, koje izvrce dogmatsku veru kod jeretika. Ponasanje latinskih podviznika, obuzetih prelescu, uvek je bilo poremeceno, iz razloga neobicne tvarne, strasne raspaljenosti. U takvom stanju nalazio se Ignjatije Lojola, osnivac jezuitskog reda.

Kod njega je uobrazilja bila toliko raspaljena i izostrena da je, kako je on sam tvrdio, trebalo samo da zazeli i da ucini izvestan napor, i pred njegovim ocima bi se pojavljivao, prema njegovoj zelji, pakao ili raj. Javljanje raja i pakla nije se dogadjalo samo po dejstvu ljudske uobrazilje; dejstvo ljudske uobrazilje je nedovoljno za to: javljanje se dogadjalo zbog dejstva demona, koji su svoje izobilno dejstvo prisajedinili nedovoljnom ljudskom dejstvu, spajajuci dejstvo sa dejstvom, dopunjavajuci dejstvo dejstvom, na osnovu slobodne volje coveka, koji je izabrao i usvojio lazno usmerenje. Poznato je da se istinskim svetiteljima Bozijim vidjenja daruju jedino blagovoljenjem Bozijim i dejstvom Boga, a ne po volji coveka i ne radi njegovog sopstvenog napora daruju se neocekivano, veoma retko, u slucajevima narocite potrebe, po divnom promislu Bozijem, a ne kao slucajnost.[23] Usiljen podvig onih koji su u prelesti obicno ide zajedno sa dubokim razvratom. Razvrat sluzi kao ocena tog plamena, kojim su raspaljeni oni koji su u prelesti. To se potvrdjuje i istorijskim kazivanjima i svedocanstvom otaca. “Onaj koji vidi duha prelesti” u vidjenjima koja mu se javljaju, rekao je prepodobni Maksim Kapsokalivit “veoma cesto se podvrgava jarosti i gnevu; miomir smirenja ili molitve, ili istinske suze, nemaju mesta u njemu. Nasuprot tome, on se neprekidno hvali svojim vrlinama, sujetan je, i zauvek se neustrasivo prepusta lukavim strastima.”[24]

Ucenik: Nepravilnost tog vida molitve i njegova veza sa samoobmanom i prelescu su jasni; upozori me i na ostale vidove nepravilne molitve i laznog stanja koje je povezano sa njima.

Starac: Kao sto nepravilno dejstvo uma uvodi u samoobmanu i prelest: upravo tako u njih uvodi i nepravilno dejstvo srca. Zelja i stremljenje, ispunjeni nerazumnom gordoscu, za vidjenjem duhovnih vidjenja umom, koji nije ociscen od strasti, nije obnovljen i nije presazdan desnicom Svetog Duha: takvom gordoscu i nerazumnoscu su ispunjeni i zelja i stremljenje srca da se nasladjuje osecanjima svetim, duhovnim, bozanskim, kada je ono jos sasvim nesposobno za takve naslade. Kao sto necisti um, zeleci da vidi bozanska vidjenja a nema mogucnosti da ih vidi, stvara sebi vidjenja iz sebe, obmanjuje se njima i zanosi: tako i srce, trudeci se da okusi bozansku sladost i druga bozanska osecanja, i ne nalazeci ih u sebi, stvara ih iz sebe, njima laska sebi, zavodi, obmanjuje, pogubljuje sebe, ulazeci u oblast lazi, u opstenje sa demonima, potcinjavajuci se njihovom uticaju, pokoravajuci se njihovoj vlasti.

Jedno osecanje od svih osecanja srca, u njegovom palom stanju, moze biti upotrebljeno u nevidljivom bogosluzenju: tuga zbog grehova, zbog grehovnosti, zbog pada, zbog svoje pogibli koja se naziva placem, pokajanjem, skrusenoscu duha. To je posvedoceno u Svetom pismu. Jer da si hteo zrtve, ja bih Ti prineo; za zrtve svespaljenice ne maris (Ps 50,18): i svako osecanje srca posebno i sva ona zajedno nisu blagougodna Tebi, buduci da su uprljana grehom, buduci da su izopacena padom. Zrtva je Bogu duh skrusen, srce skruseno i unizeno Bog nece odbaciti (Ps 50,19). Ta zrtva je zrtva odricanja, sa prinosenjem te zrtve prirodno se uklanja prinosenje ostalih zrtava:. pri osecanju pokajanja umuknu sva druga osecanja. Zato, da bi zrtve ostalih osecanja postale blagougodne Bogu, potrebno je da se prethodno izlije blagovoljenje Bozije na nas Sion, potrebno je da se prethodno obnove zidine naseg razrusenog Jerusalima. Gospod je pravedan, svesvet: samo pravedne, ciste zrtve, za koje je sposobna ljudska priroda posle svog obnovljenja, jesu blagoprijatne pravednom, svesvetom Gospodu. Zrtvama i paljenicama koje su oskvrnjene On nije naklonjen. Pobrinimo se da se ocistimo pokajanjem! Tada ces blagovoliti zrtvu pravde, prinose i zrtve svespaljenice, tada ce prineti na zrtvenik Tvoj teoce (Ps 50,21): novorodjena osecanja coveka obnovljenog Svetim Duhom.

Prva zapovest koju je Spasitelj sveta dao citavom covecanstvu jeste zapovest o pokajanju: Poce Isus propovijedati i govoriti: Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko (Mt 4,17). Ta zapovest obuhvata, sadrzi, povezuje sve ostale zapovesti. Onim ljudima koji nisu shvatali znacaj i silu pokajanja Spasitelj je govorio, ne jednom: Idite i naucite se sta znaci: Milost hocu, a ne zrtvoprinosenje (Mt9,13). To znaci: Gospod, smilovavsi se na pale i propale ljude, svima je darovao pokajanje kao jedino sredstvo za spasenje, zato sto su svi obuzeti padom i propascu. On ne trazi, cak i ne zeli od njih zrtve, za koje su oni nesposobni, nego zeli da se oni smiluju na sebe, da saznaju svoju nesrecu i oslobode je se pokajanjem. Pomenutim recima Gospod je dodao strasne reci: Nisam dosao, rekao je On, da zovem pravednike no grjesnike na pokajanje. Koga naziva pravednicima? One nesrecne, zaslepljene gresnike koji, buduci obmanuti tastinom, ne smatraju pokajanje sustinski potrebnim za sebe, i zato ga ili odbacuju ili ne brinu o njemu. O nesrece! Zbog toga ih se Spasitelj odrice, gubi se riznica spasenja. “Tesko dusi” – kaze prepodobni Makarije Veliki – “koja ne oseca svoje rane i koja misli za sebe, zbog velikog neizmernog ostecenja zlobom, da joj je potpuno strano ostecenje zlobom. Takvu dusu vise ne posecuje dobri Lekar, jer je dobrovoljno ostavila svoje rane ne brinuci se za njih, misleci da je zdrava i neporocna. Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni” (Mt 9,12).[25] “Uzasno je surovo prema sebi – odbacivanje pokajanja! Uzasna je ravnodusnost, neljubav prema sebi – nebriga o pokajanju. Onaj koji je surov prema sebi ne moze da ne bude surov prema bliznjima. Onaj koji se smilovao na sebe prihvatanjem pokajanja, ujedno postaje milostiv i prema bliznjima. Iz toga je vidna sva vaznost greske: oduzeti srcu ono sto mu je zapovedio sam Bog – sustinsko i logicki neophodno za srce osecanje pokajanja, i truditi se da se u srcu otkriju, nasuprot poretku, nasuprot Bozijem uredjenju, ona osecanja koja moraju sama po sebi da se jave u njemu po ociscenju pokajanjem, ali u potpuno drugom karakteru.”[26]

O tom duhovnom karakteru, telesni covek ne moze stvoriti kod sebe nikakvu predstavu: zato sto se predstava osecanja uvek zasniva na osecanjima srca koja su vec poznata srcu, a duhovna su potpuno strana srcu, koje je upoznato samo sa telesnim i dusevnim osecanjima. Takvo srce ne zna cak ni za postojanje duhovnih osecanja.

Svima je poznato, kako je dusevna nesreca kod judejskih knjizevnika i fariseja ponikla iz njihovog neispravnog dusevnog raspolozenja: oni su postali ne samo strani Bogu nego i Njegovi izbezumljeni neprijatelji, bogoubice. Slicnoj nesreci se podvrgavaju i podviznici molitve, koji se, izbacivsi pokajanje iz svog podviga, trude da probude u srcu ljubav prema Bogu, trude se da osete nasladu, ushicenje: oni razvijaju svoj pad, udaljuju se od Boga, ulaze u opstenje sa satanom, truju se mrznjom prema Svetom Duhu. Taj vid prelesti je uzasan; on je jednako poguban za dusu kao i prvi, ali je manje vidan; on se retko zavrsava silaskom sa uma i samoubistvom, ali nesumnjivo razvracuje i um i srce. Po stanju uma koje proizvodi oci su ga nazvali samomnjenjem.[27] Na tu vrstu prelesti ukazuje sveti apostol Pavle, kada kaze: Niko da vas ne obmanjuje toboznjom poniznoscu i sluzenjem andjelima, upustajuci se u ono sto nije vidjeo, i uzalud nadimajuci se tjelesnim umom svojim (Kol 2,18). Onaj koji je obuzet tom prelescu samomisljenja, stvorio je “samomnjenje” da ima mnoge vrline i dostojanstva – cak i da obiluje u darovima Svetog Duha. Samomnjenje se sastoji iz laznih shvatanja i laznih osecanja: po tom svom svojstvu, ono potpuno pripada oblasti oca i predstavnika lazi – djavola. Onaj koji se moli, trudi se da u srcu otkrije osecanje novog coveka, i nemajuci nikakve mogucnosti za to, zamenjuje ih osecanjima svog sastava, laznim, kojima ce se ubrzo prikljuciti dejstvo palih duhova. Prihvativsi nepravilna osecanja, svoja i demonska, kao istinska i blagodatna, on prima odgovarajuca shvatanja. Ta osecanja, koja se neprestano usvajaju srcem i jacaju u njemu, cuvaju i umnozavaju lazna shvatanja: prirodno je da iz takvog nepravilnog podviga nastaju samoobmana i demonska prelest – “samomnjenje”. “Samomnjenje ne dopusta onome koji samomisli da bude”[28] – rekao je sveti Simeon Novi Bogoslov. Onaj koji misli za sebe da je bestrastan, nikada se nece ocistiti od strasti; koji misli za sebe da je ispunjen blagodacu, nikada nece dobiti blagodat; koji misli za sebe da je svet, nikada nece dostici svetost. Prosto receno: onaj koji sebi pripisuje duhovna delanja, vrline, dostojanstva, blagodatne darove, koji sebi laska i tesi se “samomnjenjem”, tim “samomnjenjem” zatvara ulaz za duhovna delanja, i hriscanske vrline i bozansku blagodat – a siroko otvara ulaz grehovnoj zarazi i demonima. Vise nema nikakve mogucnosti za duhovno napredovanje kod onih koji su zarazeni “samomnjenjem”: oni su unistili tu mogucnost, prinevsi na oltar lazi same pocetke ljudske delatnosti i njegovog spasenja – shvatanja o istini. Kod onih koji boluju od te prelesti javlja se neobicna nadmenost: oni kao da su opijeni sobom, svojim stanjem samoobmane, videci u njemu blagodatno stanje. Oni su natopljeni, preispunjeni visokoumljem i gordoscu, predstavljajuci se smirenima pred mnogima koji sude prema licu, a ne mogu da ocene po plodovima, kako je zapovedao Spasitelj (Mt 7,16; 12, 33), a tim manje po duhovnom osecanju, koje pominje apostol (Jev 5, 14). Prorok Isaija je zivopisno izrazio dejstvo prelesti “samomnjenja” u palom arhangelu, dejstvo koje je obmanulo i pogubilo tog arhangela. Govorio si – kaze prorok satani – u srcu svom: izaci cu na nebo, vise zvijezda Bozijih podignucu prijesto svoj, i sjescu na gori zbornoj na strani sjevernoj. Izaci cu u visine nad oblake, izjednacicu se sa visnjim. A ti se u pakao svrze, u dubinu grobnu (Is 14,13-15).

Onoga koji je zarazen prelescu “samomnjenja” Gospod ovako izoblicava: Govoris: Bogat sam, i obogatio sam se, i nista mi ne treba; a ne znas da si nesrecan, i jadan, i siromasan, i slijep, i nag (Otk Z, 17). Gospod prelescenom savetuje pokajanje. Predlaze mu da ne kupuje kod drugoga, nego kod samog Gospoda, neophodne potrebnosti, koje cine pokajanje (Otk z, 18). Potrebno je uporno kupovati: bez toga nema spasenja. Nema spasenja bez pokajanja, a pokajanje od Boga primaju samo oni koji ce, da bi ga primili, prodati sve svoje imanje, to jest, odreci ce se svega, sto su lazno prihvatili “samomnjenjem”.

Ucenik: – Da li ti se dogadjalo da se sreces sa onima koji su zaraze^ tim oblikom prelesti?

Starac: – Oni koji su zarazeni prelescu “samomnjenja” srecu se veoma cesto. Svaki koji nema skrusenost duha, koji smatra da ima bilo kakve vrline i zasluge, koji se ne drzi nepokolebljivo ucenja Pravoslavne Crkve, nego rasudjuje o bilo kom dogmatu ili predanju proizvoljno, po svom nahodjenju ili po nepravoslavnom ucenju, nalazi se u toj prelesti. Stepen odstupanja i upornosti u odstupanju odredjuje stepen prelesti.

Covek je slab! “Samomnjenje” nam se neizbezno potkrada u bilo kakvom svom obliku, i ostvarujuci nase ja, udaljava od nas blagodat Boziju. Kako nema, po primedbi svetog Makarija Velikog, nijednog coveka koji je potpuno oslobodjen od gordosti: tako nema nijednog coveka koji bi bio potpuno oslobodjen od toga da na njega deluje istancana prelest koja se naziva “samomnjenje”. Ona je napadala apostola Pavla, i lecena je teskim dopustenjima Bozijim. Jer necemo, braco, da ne znate o nevolji nasoj koja nam se dogodi u Aziji, da suvise bijasmo optereceni, preko moci, tako da smo bili u nedoumici i za zivot. Cak sami u sebi osudu na smrt dozivjesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podize mrtve (2 Kor 1,8-9). Iz tog razloga, potrebno je budno paziti na sebe, kako ne bi sebi, kao sopstveno, pripisali bilo kakvo dobro delo, bilo kakvu pohvalnu osobinu ili narocitu prirodnu sposobnost, ili cak blagodatno stanje, ako je covek uveden u njega, ukratko, ne smatrati nikakvu vrlinu svojom. Sta li imas – kaze apostol – sto nisi primio (1 Kor 4, 7) od Boga? Od Boga imamo i zivot, i novi zivot, i sve prirodne osobine, sve sposobnosti, i duhovne i telesne. Mi smo Boziji duznici! Nas dug je neisplativ! Iz takvog pogleda na sebe, samo po sebi, stvara se stanje naseg duha suprotno “samomnjenju”, stanje koje je Gospod nazvao siromastvom duha, koje nam je zapovedio da imamo, koje je velicao (Mt 5, 3). Velika je nesreca – udaljiti se od dogmatskog i moralnog ucenja Crkve, od ucenja Svetog Duha, bilo kakvim umovanjem! To je oholost, koja ustaje protiv poznanja Bozijega. Potrebno je zbacivati i predavati takav razum na poslusnost Hristu (2 Kor 10, 4-5).

Ucenik: – Postoji li neka veza izmedju prelesti prve vrste i prelesti druge vrste.

Starac: – Veza izmedju ta dva vida prelesti neizostavno postoji. Prelest prve vrste je uvek spojena sa prelescu druge vrste, sa “samomnjenjem”. Onaj ko stvara sablaznjive slike, posredstvom prirodne sposobnosti uobrazavanja, koji posredstvom maste[29] povezuje te slike u ocaravajucu sliku, koji citavo svoje bice potcinjava zavodljivom mocnom uticaju te slike, neizbezno, po nesrecnoj neophodnosti, misli da ta slika nastaje dejstvom bozanske blagodati, da osecanja srca, koja su pobudjena slikom, jesu blagodatna osecanja.

Prelest druge vrste – upravo “samomnjenje” – deluje bez stvaranja zavodljivih slika: ona se zadovoljava stvaranjem laznih blagodatnih osecanja i stanja, iz kojih se radja lazno, izopaceno shvatanje uopste o citavom duhovnom podvigu. Onaj koji se nalazi u prelesti “samomnjenja” stice lazno misljenje o svemu sto ga okruzuje. On je obmanut i unutar sebe i izvan. Masta snazno deluje u onima koji su zavedeni “samomnjenjem”, ali deluje iskljucivo na polju apstrag.cije. Ona se ili uopste ne bavi, ili se veoma retko bavi slikama zamisljanja raja, gornjih obitelji i dvorova, nebeskog sveta i miomirisa, Hrista, andjela i svetih; ona neprekidno stvara prividno duhovna stanja, blisko prijateljstvo sa Isusom,[30] unutrasnji razgovor sa Njim,[31] tajanstvena otkrivenja,[32] glasove, naslade, i na njima gradi lazno shvatanje o sebi i o hriscanskom podvigu, uopste, gradi lazni nacin misljenja i lazno raspolozenje srca, dovodi do opijenosti sobom, do raspaljenosti i zanosa. Ta razlicita dejstva nastaju zbog dejstva istancane sujete i sladostrasca: od tog dejstva krv dobija grehovno, sablaznjivo kretanje, koje se predstavlja kao blagodatna naslada. A sujetu i sladostrasce pak pobudjuje visokoumlje, taj nerazdvojni saputnik “samomnjenja”. Uzasna gordost, slicna gordosti demona, preovladjujuca je osobina kod onih koji su prihvatili tu i druge prelesti. Zavedene prvim vidom prelesti gordost dovodi u stanje otvorene poremecenosti uma; kod zavedenih drugim vidom prelesti ona je, stvarajuci takodje ostecenje uma, koje se u Pismu naziva izopacenoscu uma (2 Tim 3, 8), manje primetna, i skriva se pod maskom smirenja, poboznosti, mudrosti – poznaje se po svojim gorkim plodovima. Oni koji su zarazeni “samomnjenjem” vezano za svoje vrline, narocito vezano za svoju svetost, sposobni su i spremni na sve kazne, na svako licemerje, lukavstvo i prevaru, na sva zlodela. Oni odisu nepomirljivim neprijateljstvom protiv sluzitelja istine, sa pomahnitalom mrznjom se ustremljuju na njih kada oni kod prelescenih ne priznaju stanje koje im se pripisuje i izlazu ih sramoti pred svetom, koji je zaslepljen “samomnjenjem”.

Ucenik: – Postoje pak i duhovna stanja, proizvedena bozanskom blagodacu, kao sto je stanje u kom se okusa duhovna sladost i radost, stanje u kom se otkrivaju tajne hriscanstva, stanje u kom se u srcu oseca prisustvo Svetog Duha, stanje u kom se Hristov podviznik udostojava duhovnih vidjenja?

Starac: – Nesumnjivo da postoje, ali postoje samo kod hriscana koji su dostigli hriscansko savrsenstvo, koji su prethodno ocisceni i pripremljeni pokajanjem. Postepeno dejstvo pokajanja uopste, koje se izrazava svim vidovima smirenja, a narocito molitvom, koja se prinosi u siromastvu duha, u placu – postepeno slabi dejstvo greha u coveku. Za to je potrebno znacajno vreme. Ono se i daje istinskim, dobronamernim podviznicima, promislom Bozijim, koji budno bdi nad nama. Borba sa strastima je neobicno korisna: ona, vise od svega, vodi siromastvu duha. U cilju nase sustinske koristi, Sudija i Bog nas, oklijeva zbog nas, i nece nas brzo odbraniti od suparnika (v. Lk 18, 7) naseg – greha. Kada strasti vrlo oslabe – to se dogadja najvise pred kraj zivota[33] – tada, malo-pomalo, pocinju da se javljaju duhovna stanja, koja se beskrajno razlikuju od stanja nastalih “samomnjenjem”. Prvo, u duhovni hram ulazi blagodatni plac, umiva ga i izbeljuje radi primanja darova, koji prate plac, po ustanovi duhovnog zakona. Telesni covek nikako, ni na koji nacin, ne moze da zamisli duhovna stanja, niti moze imati ikakva saznanja o blagodatnom placu: poznanje tih stanja ne zadobija se drugacije nego iskustvom.[34] Duhovni darovi dele se sa bozanskom premudroscu, koja se stara da slovesni sud, koji treba da primi dar u sebe, moze bez ostecenja da nosi u sebi silu dara. Novo vino kida stare mehove! (Mt 9,17) Primetno je da se u danasnje vreme duhovni darovi dele sa najvecom umerenoscu, saglasno raslabljenju kojim je obuhvaceno hriscanstvo uopste. Ti darovi zadovoljavaju jedino potrebe spasenja. Nasuprot tome, “samomnjenje” izliva svoje darove u neizmernom izobilju i u najvecoj zurbi.

Opsti znak duhovnih stanja je duboko smirenje i smirenoumlje, sjedinjeno sa pretpostavljanjem svih bliznjih sebi, sa naklonoscu, jevandjelskom ljubavlju prema svim bliznjima, sa teznjom ka anonimnosti, ka udaljavanju od sveta. Za “samomnjenje” tu ima malo mesta: zato sto se smirenje sastoji u odricanju od svih vlastitih vrlina, u sustinskom ispovedanju Iskupitelja, u nalazenju svake nade i podrske u Njemu, a “samomnjenje” se sastoji od prisvajanja vrlina, koje su date od Boga, i stvaranju nepostojecih vrlina za sebe. Ono je povezano sa nadanjem na sebe, sa hladnim, povrsnim ispovedanjem Iskupitelja. Bog se proslavlja radi proslavljanja sebe, kao sto je bio proslavljan od fariseja (Lk 18, p). Oni koji su obuzeti “samomnjenjem”, u najvecoj meri su predani sladostrascu, bez obzira na to sto sebi pripisuju najuzvisenija duhovna stanja, bez premca u pravilnom pravoslavnom podviznistvu; malk broj njih se uzdrzava od grubog porobljavanja sladostrascu – uzdrzavaju se jedino zato sto u njima preovlada greh nadcrehovima – gordost.

Ucenik: – Moze li prelest koja se naziva “samomnjenje” poroditi bilo kakve opipljive, vidljive nesrecne posledice?

Starac: – Iz te vrste prelesti ponikle su pogubne jeresi, raskoli, bezbozje, bogohulstvo. Najnesrecnija njegova vidljiva posledica je nepravilna, stetna za sebe i za bliznje, delatnost – zlo, koje je bez obzira na njegovu otvorenost i njegovu rasprostranjenost, malo primetno i malo shvaceno. Sa delateljima molitve koji su zarazeni “samomnjenjem” dogadjaju se i nesrece, ocigledne svima, ali retko: zato sto “samomnjenje”, dovodeci um u najuzasniju zabludu, ne dovodi ga do poremecenosti, kao sto ga dovodi rastrojena uobrazilja. Na Valamskom ostrvu, u udaljenoj pustinjskoj kolibi, ziveo je shimonah Porfirije, kog sam i ja video. On se bavio podvigom molitve. Kakve vrste je bio taj podvig – pouzdano ne znam. Moguce je naslutiti o njegovoj nepravilnosti po omiljenoj literaturi shimonaha: on je visoko cenio knjigu zapadnog pisca Tome Kempijskog, “O podrazavanju Isusa Hrista”, i rukovodio se njome. Ta knjiga je napisana iz “samomnjenja”. Porfirije je jednom uvece, u vreme jeseni, posetio starce u skitu, koji je bio nedaleko od njegove pustinje. Kada se pozdravljao sa starcima, oni su ga upozorili, govoreci: “Nemoj pomisliti da predjes preko leda: led samo sto se pojavno, i vrlo je tanak.”

Porfirijevu pustinju je od skita delio duboki zaliv Ladoskog jezera, koji je trebalo zaobici. Shimonah je odgovorio tihim glasom, sa spoljasnjom skromnoscu: “Ja sam vec postao lagan.” On je otisao. Posle kratkog vremena zacuo se ocajni krik. Skitski starci su se zabrinuli, potrcali su. Bila je tama, nisu brzo pronasli mesto na kom se dogodila nesreca: nisu brzo nasli nacin da dodju do utopljenog: izvukli su telo, koje je dusa vec napustila.

Ucenik: – Ti govoris za knjigu “Podrazavanje”, da je ona napisana u stanju samoobmane; ali ona ima mnogo citalaca medju cedima Pravoslavne Crkve!

Starac: – Bas ti citaoci se, u zanosu zbog njene vrednosti, izrazavaju o toj vrednosti, ne shvatajuci to. U predgovoru ruskog prevoda knjige “Podrazavanje” – izdanje 1834. godine, stampano u Moskvi – receno je: “Jedan visokopreosveceni muz” – ruski, pravoslavni – “govorio je: ‘Ako bi bilo potrebno moje misljenje, ja bih smelo posle Svetog pisma stavio delo Tome Kempijskog O podrazavanju Isusa Hrista.'”[35] Tim, toliko odlucnim komentarom, inoslavnom piscu se daje puna prednost u odnosu na sve svete oce Pravoslavne Crkve, a svom misljenju se daje prednost u odnosu na stav citave Crkve, koja je na svetim saborima priznala spise svetih otaca za bogonadahnute, i zavestala je da se oni citaju, ne samo radi duhovnog uzrastanja svih svojih ceda nego i radi rukovodjenja prilikom resavanja crkvenih pitanja. U spisima otaca cuva se veliko duhovno, hriscansko i crkveno blago: dogmatsko i moralno predanje svete Crkve. Ocigledno, da je knjiga “Podrazavanje” dovela pomenutog muza u takvo raspolozenje, u kom se on izrazio tako nepromisljeno, tako pogresno, tako zalosno.[36] To je samoobmana!

To je prelest! Ona je sacinjena od laznih shvatanja; lazna shvatanja su rodjena iz nepravilnih osecanja koja je prenela knjiga. U knjizi zivi i knjiga odise pomazanjem lukavog duha, koji laska citaocima, opija ih otrovom lazi, zasladjenim prefinjenim zacinima visokoumlja, sujete i sladostrasca. Knjiga vodi svoje citaoce pravo u opstenje sa Bogom, bez prethodnog ociscenja pokajanjem, zato i pobudjuje posebne simpatije prema sebi kod strasnih ljudi, kojima je nepoznat put pokajanja, koji su nezasticeni od samoobmane i prelesti, koji nisu pouceni pravilnom zivotu, ucenjem svetih otaca Pravoslavne Crkve. Knjiga proizvodi snazno dejstvo na krv i nerve, podstice ih – i zato se ona posebno dopada ljudima koji su porobljeni culnoscu: knjigom se moze nasladjivati, bez odricanja od grubih culnih naslada. Visokoumlje, prefinjeno sladostrasce i sujetu, knjiga predstavlja kao dejstva blagodati Bozije. Namirisavsi svoj blud u njegovom prefinjenom dejstvu, telesni ljudi dolaze u ushicenje od naslade, od opijenosti, koji se dobijaju bez truda, bez samoodricanja, bez pokajanja, bez raspinjanja tijela sa strastima i zeljama (Gal 5, 24), sa neznoscu prema palom stanju. Oni radosno prelaze, vodjeni svojom zaslepljenoscu i gordoscu, iz postelje ljubavi koja pristaje stoci, u postelje ljubavi koja predstavlja jos veci zlocin, koja gospodari u bludilistu otpalih duhova. Neka osoba, koja po zemaljskom polozaju pripada visem i obrazovanijem drustvu, a po spoljasnjosti Pravoslavnoj Crkvi, izrazila se na sledeci nacin o luteranki koja je skoncala, smatrajuci tu osobu svetom: “Ona je strasno volela Boga; ona je mislila samo o Bogu; ona je videla samo Boga; ona je citala samo Jevandjelje i ‘Podrazavanje’, koje je – drugo Jevandjelje.”[37]

Tim recima izrazeno je upravo to stanje u koje dospevaju citaoci i postovaoci “Podrazavanja”. Istovetna je po svojoj sustini toj frazi i izreka znamenite francuske spisateljice, gdje De Sevinje, o znamenitom francuskom pesniku, Rasinu starijem. “On voli Boga” – dozvolila je sebi da kaze gdja Sevinje – “kao sto je ranije voleo svoje naloznice.”[38] Poznati kriticar La Garp, koji je prvo bio bezboznik, a zatim je presao u hriscanstvo koje je nepravilno razumeo i izopacio, odobravajuci izraz gdje Sevinje, rekao je: “Srce kojim voli Tvorca i tvar je jedno, iako se posledice razlikuju medju sobom, koliko su razliciti i predmeti.”[39] Rasin je presao iz razvrata u prelest, koja se naziva “samomnjenje”. Ta prelest se sa svom otvorenoscu ispoljava u dve poslednje tragedije ovog pesnika: u Jestiri i Gotoliji. Uzvisene hriscanske misli i osecanja Rasina nasla su sebi prostrano mesto u hramu Muze i Apolona,[40] u teatru su izazvali ushicenje, aplauze. Gotolija, tragedija koja se smatra za najbolje delo Rasina, odrzana je cetrdeset puta zaredom. Duh te tragedije – jedan je sa duhom “Podrazavanja”. Mi verujemo da u ljudskom srcu postoji zudnja bliska zivotinjskoj, koja je uneta u njega padom, i koja je povezana sa zudnjom palih duhova; mi verujemo da u srcu postoji i duhovna zudnja, sa kojom smo stvoreni, kojom se prirodno i ispravno voli Bog i bliznji, i koja je u harmoniji[41] sa zudnjom svetih andjela. Kako bi zavoleli Boga i bliznjega u Bogu, neophodno je ocistiti se od zudnje bliske zivotinjskoj. Ociscenje izvrsava Sveti Duh, u coveku koji je zivotom izrazio zelju za ociscenjem. Srcem se upravo i nazivaju, u moralnom smislu, ta zudnja i ostale dusevne sile, a ne ud tela – srce. Sile koje su koncentrisane u tom udu – u opstoj upotrebi naziv tog uda se prenosi na taj skup sila. Nasuprot osecanju telesnih ljudi, duhovni muzevi, nanjusivsi zadah zla koje se pretvara da je dobro, odmah osecaju odbojnost prema knjizi koja ispusta taj smrad. Starcu Isaiji inoku, koji je ziveo u bezmolviju u Nikiforovskoj pustinji,[42] koji je napredovao u umnoj molitvi i udostojio se osenjenja blagodacu, bio je procitan odlomak iz “Podrazavanja”. Starac je odmah pronikao u znacenje knjige. On se nasmejao i uzviknuo: “O! To je napisano iz samomnjenja. Tu nema niceg istinitog! Tu je sve izmisljeno. Kako su Tomi izgledala duhovna stanja i kako je on mislio o njima, ne znajuci ih iskustveno, tako ih je i opisao.” Prelest, kao nesreca, predstavlja zalostan prizor; kao besmislica, ona je – smesan prizor. Poznat po strogom zivotu, arhimandrit Kirilo-novojezerskog manastira[43] Teofan, koji se u prostoti srca bavio gotovo iskljucivo telesnim podvigom, a o dusevnom podvigu je imao samo umereno saznanje, u pocetku je predlagao licima koja su se savetovala sa njim i nalazila se pod njegovim rukovodjenjem citanje knjige “Podrazavanje”; nekoliko godina pre svoje smrti on je poceo da zabranjuje njeno citanje, govoreci sa svetom prostotom: “Ranije sam smatrao tu knjigu dusekorisnom; ali Bog mi je otkrio da je ona stetna za dusu.” Isto to misljenje o “Podrazavanju” imao je, po delatnom monaskom iskustvu, poznati otac Leonid, koji je polozio osnove moralnog ustrojstva Optinske pustinje.[44] Sve pomenute podviznike licno sam poznavao. – Neki spahija, vaspitan u duhu pravoslavlja, koji je blisko poznavao – takozvani – veliki svet, tj. svet u njegovim najvisim slojevima, jednom je ugledao knjigu “Podrazavanje” u rukama svoje kceri. On joj je zabranio citanje knjige, rekavsi: “Ja necu da ti sledis modu, i koketiras pred Bogom.” Najtacnija ocena knjige.

Ucenik: – Postoje li jos neki vidovi prelesti?

Starac: – Svi pojedinacni vidovi samoobmane i demonske obmane, odnose se na dva gorepomenuta glavna vida, i proizilaze ili od nepravilnog dejstva uma, ili od nepravilnog dejstva srca. Narocito je rasprostranjeno dejstvo “samomnjenja”. Nije neosnovano stanju samoobmane i prelesti pripisivati dusevno nastrojenje monaha, koji se, odbacivsi bavljenje Isusovom molitvom i umno delanje uopste, zadovoljavaju samo spoljasnjom molitvom, to jest, neizostavnim ucestvovanjem na crkvenim sluzbama i neizostavnim ispunjavanjem kelijnog pravila, koje se sastoji iskljucivo od psalmopojanja i usnih i glasnih molitvoslovlja. Oni ne mogu izbeci “samomnjenje”, kao sto to objasnjava pomenuti starac Vasilije u predgovoru knjige svetog Grigorija Sinaita, pozivajuci sa prevashodno na spise prepodobnih, tog Grigorija i Simeona Novog Bogoslova. Znaci “samomnjenja” koje se potkralo ispoljavaju se kod podviznika tada kada oni misle za sebe da vode pazljiv zivot, kada cesto zbog gordosti preziru druge, govore lose o njima, sebe smatraju dostojnima, po svom misljenju, da budu pastiri ovaca i njihovi rukovodioci, postajuci slicni slepcima koji se prihvataju da pokazuju put drugim slepcima.[45] Usna i glasna molitva je plodonosna tada kada je spojena sa paznjom, sto se srece veoma retko: zato sto se paznji ucimo prevashodno prilikom bavljenja Isusovom molitvom.[46]


NAPOMENE:

1. Pocetak Trece pouke prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, izdanje Optinske pustinje, 1852. god.

2. Pocetak 3. Pouke.

3. Citat iz prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, u Pouci Nikifora Monaha, Dobrotoljublje, tom 2 – prepodobni Makarije Veliki, Pouka 7, gl. 2.

4. U originalu stoji: “Ako neko u uobrazilji masta da ce dostici uzviseno.” Ovde je upotrebljen razjasnjen izraz, kako bi se sto odredjenije pokazalo znacenje reci uobrazilja.

5. Lestvica, Pouka 7

6. O prvom vidu paznje i molitve. Dobrotoljublje, tom 1.

7. Gorenavedeni clanak.

8. Ceti minej, 23. novembar.

9. Pecerski paterik.

10. Gorenavedeni clanak.

11. Dobrotoljublje, tom 1, O prelesti i drugo.

12. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.

13. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Pouka o veri, Dobrotoljublje, tom 1.

14. Orlovska eparhija.

15. Kurska eparhija.

16. Lecmvuu,a, Pouka 28, gl. 17.

17. Beseda o onima koji misle da ce se delima opravdati, gl 34, Dobrotoljublje, tom 1.

18. Lestvica, Pouka 4, gl 82, 83. Prepodobni Varsanufije Veliki, Odgovor 275. Zivot i pouke prepodobnog Apolosa, Alfavitni paterik.

19. O trecem vidu molitve, Dobrotoljublje, tom 1

20. Zitije prepodobnog Grigorija Sinaita, Dobrotoljublje, tom 1.

21. Predgovor Skitskom predanju ili Ustavu.

22. Odlomak iz pisma starca Pajsija starcu Teodosiju. Dela Pajsija, izdanje Optinske pustinje.

23. Sveti Isak Sirijski, Pouka 36.

24. Razgovor prepodobnog Maksima sa prepodobnim Grigorijem Sinaitom.

25. Pouka 6, O ljubavi. gl. 16.

26. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.

27. Prepodobni Grigorije Sinait, Pouka 108. i Pouka 128, Dobrotoljublje, tom 1; sveti Jovan Karpatski, gl. 49, Dobrotoljublje, tom 4.

28. Pouka 4, na kraju; takodje i Pouka 3.

29. Tj. fantazije.

30. Podrazavanje, Toma Kempijski, knjiga 2, gl. 8.

31. Isto, knjiga 3, gl. 1.

32. Isto, knjiga 3, gl. 3.

33. Zitije Teofila, Pimena Slabog, Jovana Mnogostradalnog, Pecerski paterik.

34. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.

35. stp. 37.

36. “Podrazavanje” je, pri prvobitnoj svojoj pojavi, bilo osudjeno cak i od svoje, Latinske crkve, progonjeno je od strane inkvizicije. Gonjenje je na kraju bilo prekinuto, i preokrenulo se u pokroviteljstvo, kada je shvaceno da knjiga predstavlja dobro oruzje za propagandu medju ljudima koji su izgubili istinsko shvatanje hriscanstva i koji su sacuvali povrsan odnos prema njemu. Pod imenom papske propagande podrazumeva se sirenje onog shvatanja o papi koje papa zeli da sugerise covecanstvu o sebi, to jest, shvatanje o vrhovnoj, samovlasnoj ,,neogranicenoj vlasti pape nad svetom. Propaganda, imajuci taj cilj, malo obraca paznju na osobine ucenja koje prenosi, njoj na ruku ide sve sto pomaze njen cilj – cak i vera u Hrista bez napustanja vere u idole.

37. Ushicena izreka je izgovorena na francuskom jeziku, koji je kadar jedino za pozornicu: “Elle aimait Dieu avec passion; elle ne pensait qu’a Dieu; elle ne voyant que Dieu; elle ne lisait que I’Evangile et ! ‘Imitation qui est un second Evangile:

38. Il aime Dieu, comme il aimait ses metreses:’

39. C‘est avec le meme coeur, qu’on aime le Createur, ou la creature quoique les effets soiet aussi differents, que les objects:’

40. Muze i Apolon – bozanstva drevnih neznabozaca, Grka i Rimljana; tim demonima neznabosci su pripisivali pokroviteljstvo nad prefinjenim umetnostima.

41. U sazvucju, u saglasju.

42. U Oloneckoj ili Petrozavodskoj eparhiji.

43. U Novgorodskoj eparhiji.

44. U Kaluskoj eparhiji.

45. O drugom vidu paznje i molitve, Dobrotoljublje, tom 1.

46. Predgovor shimonaha Vasilija.

Published in: on Listopad 28, 2008 at 5:11 am  Komentari isključeni za DRUGI DEO – O PRELESTI  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: