PRVI DEO – O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O ISUSOVOJ MOLITVI.

Razgovor Starca sa uČenikom

PRVI DEO – O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE

Ucenik: – Mogu li se sva bratija u manastiru baviti Isusovom molitvom?

Starac: – Ne samo da mogu nego i moraju. Pri postrigu u monastvo, kada se novopostrizenom urucuju brojanice, koje se pri tom nazivaju macem duhovnim, njemu se zavestava neprestana, danonocna molitva Isusovom molitvom.[2] Dakle, vezbanje u Isusovoj molitvi je zavet monaha. Ispunjenje zaveta je obaveza, koja se ne moze odbaciti.

Meni su govorili stariji monasi da je jos pocetkom ovog veka, u Sarovskoj pustinji – verovatno i u drugim dobro uredjenim ruskim manastirima – svakome ko je stupao u manastir smesta predavana Isusova molitva. Blazeni starac Serafim, koji se podvizavao u toj pustinji i dostigao veliki napredak u molitvi, neprekidno je savetovao svim monasima da vode trezven zivot i bave se Isusovom molitvom.[3] Njega je posetio neki mladic, koji je zavrsio bogosloviju, i otkrio je starcu o svojoj nameri da stupi u monastvo. Starac mu je preneo pouke spasonosne za dusu. Medju njima je bilo zavestanje da se uci Isusovoj molitvi. Govoreci o njoj, starac je dodao: “Samo spoljasnja molitva je nedovoljna. Bog pazi na um, i zato oni monasi koji ne spajaju spoljasnju molitvu sa unutrasnjom, nisu monasi.”[4] Veoma tacno odredjenje! Monah znaci sam: ko se nije osamio u samom sebi, taj jos nije usamljen, taj jos nije monah, cak i ako zivi u najusamljenijem manastiru. Um podviznika koji se nije osamio i zakljucao u sebe neizbezno se nalazi usred buke i meteza koje stvaraju bezbrojne pomisli, koje imaju uvek slobodan pristup ka njemu i on sam nemocno, bez ikakve potrebe i koristi, skodeci sebi, luta po vasioni. Usamljenost coveka u samom sebi ne moze se ostvariti drugacije nego posredstvom Pazljive molitve, prvenstveno posredstvom pazljive Isusove molitve.

Ucenik: – Rasudjivanje starca Serafima deluje mi previse strogo.

Starac: – Ono tako izgleda samo pri povrsnom posmatranju; ono tako izgleda pri nedovoljnom razumevanju velikih duhovnih blaga, skrivenih u hriscanstvu. Blazeni Serafim nije izneo svoje sopstveno misljenje: on je izneo misljenje koje pripada svetim ocima uopste, koje pripada Pravoslavnoj Crkvi. Sveti Isihije Jerusalimski kaze: “Ko se odrekao svega sto je svetovno, zene, imanja i tome slicnog, ucinio je monahom samo spoljasnjeg coveka, ali ne i unutarnjeg, koji je – um. Onaj je istinski monah koji se odrekao pristrasnih pomisli: on lako moze uciniti monahom i spoljasnjeg coveka, kad bude hteo. Nije mali podvig uciniti unutrasnjeg coveka monahom. Postoji li u savremenom pokolenju monah koji se potpuno izbavio od strasnih pomisli i udostojio se ciste, netvarne, neprestane molitve, sto cini oznake unutrasnjeg monaha.2 Prepodobni Agaton, monah egipatskog Skita, kada su ga pitali sta je vaznije – telesni podvig ili pak unutrasnji podvig, odgovorio je: “Covek je slican drvetu; telesni podvig je slican listu drveta, a unutrasnji plodu. Ali kako je receno u Pismu, da svako drvo koje dobra roda ne radja sijece se i u oganj baca (Lk. 3,9), iz toga se vidi da sve nase staranje treba da se odnosi na plod, to jest, na cuvanje uma. Potrebno je i to da to drvo bude pokriveno i ukraseno listovima, cime se prikazuje telesni podvig.”[5] “O, cuda!” – uzvikuje blazeni Nikifor Atonski, navodeci reci prepodobnog Agatona u svom delu o duhovnom podvigu – “kakve reci je izrekao taj sveti protiv svih koji ne cuvaju um nego se nadaju samo na telesno dela&e! Svako drvo koje dobra roda ne radja, to jest cuvanje uma, a ima samo jedan list, to jest, telesni podvig, sijece se iuotnj baca. Strasne su, Oce, tvoje reci!”[6]

Cuvanje uma, strazenje nad umom, trezvenje, paznja, umno delanje, umna molitva, to su razlicita imena jednog i istog dusevnog podviga, u njegovim razlicitim vidovima. Dusevni podvig, u svoje vreme, prelazi u duhovni. Duhovni podvig je takodje i dusevni, ali je osenjen Bozijom blagodacu. Taj dusevni ili duhovni podvig oci tako odredjuju. “Paznja je srdacno, neprestano bezmolvije, koje svagda i neprekidno priziva Hrista Isusa, Sina Bozijeg i Boga, koje dise Njime, sa Njim se hrabro suprotstavlja neprijateljima, ispoveda se Njemu, koji jedini ima vlast da otpusta grehe.”[7] Jednostavnije receno – unutrasnjim delanjem, umnim dusevnim delanjem, umnom molitvom, trezvenjem, cuvanjem i strazenjem nad umom, paznjom, naziva se jedno isto: brizljivo vezbanje u Isusovoj molitvi, u strahopostovanju. Blazeni Nikifor Atonski je uporedio te nazive sa odrezanim komadom hleba, koji prema svom obliku, moze biti nazvan i odrezak, i kriska, i odlomak.[8] Sveto pismo Starog zaveta odredjuje: Svrh svega sto se cuva cuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi zivot (Pr. 4,23). Cuvaj se da ne bude kakvo nevaljalstvo u srcu tvom (Ponz 15,9).[9] Bdenje nad srcem i njegovo ociscenje zapoveda se narocito u Novom zavetu. Na to su usmerene sve zapovesti Gospoda. Ocisti najprije, govori Gospod, iznutra casu i zdjelu da budu i spolja ciste (Mt 23, 26). Ovde je Gospod ljude nazvao sasudima od krhkog stakla i bezvredne gline. Sto izlazi iz covjeka ono pogani covjeka. Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle pomisli, preljube, blud, ubistva, kradje, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga, gordost, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane covjeka (Mk 7,20-23). Sveti Varsanufije Veliki kaze: “Ako unutrasnje delanje sa Bogom, to jest, osenjeno Bozijom blagodacu, ne pomogne coveku: uzalud se on onda podvizava spoljnim, to jest, telesnim podvigom.”[10] Sveti Isak Sirijski: “Onaj koji nema dusevno delanje, lisava se duhovnih darova:[11] U drugoj pouci, taj veliki ucitelj hriscanskog podviznistva uporedjuje telesne podvige bez podviga ociscenja uma sa besplodnim matericama i presusenim dojkama: “Oni”, rekao je sveti, “ne mogu da se priblize Bozijem razumu.”[12] Sveti Isihije Jerusalimski: “Onaj koji nema molitvu cistu od pomisli, nema oruzje za borbu: govorim o molitvi koja neprestano deluje u unutrasnjosti duse, o molitvi u kojoj se prizivanjem Hrista porazava i pogadja neprijatelj koji tajno ratuje.”[13] “Nemoguce je ocistiti srce, i odagnati od njega neprijateljske duhove, bez cestog prizivanja Isusa Hrista.”[14] “Kao sto je nemoguce provoditi zemaljski zivot bez hrane i pica: tako je nemoguce bez cuvanja uma i cistote srca, od cega se sastoji trezvenje i sto se naziva trezvenjem, dostici dusom bilo sta duhovno ili se osloboditi od mislenog greha, cak i ako bi neko zbog straha od vecnih muka i prinudio sebe da ne sagresi.”[15] “Ako hoces ispravno da posramis pomisli koje te uznemiravaju, da upraznjavas bezmolvije u dusevnom miru, da slobodno bdis srcem: neka se Isusova molitva sjedini sa tvojim disanjem – uvideces kako se to dogadja posle nekoliko dana.”[16] “Ladja ne moze da plovi bez vode: i cuvanje uma ne moze se ostvariti bez trezvenja, sjedinjenog sa smirenjem i neprekidnom molitvom Isusovom.”[17] “Ako imas zelju ne samo da Gospodu izgledas kao monah, kao dobar, i krotak, i stalno sjedinjen sa Bogom, ako imas zelju da zaista budes takav monah: svim silama upraznjavaj vrlinu paznje, koja se sastoji u cuvanju i strazenju nad umom, u izvrsavanju bezmolvija srca, u blazenom stanju duse, stranom mastarenju, sto se ne nalazi kod mnogih.”[18] “Istinski i sustinski monah je onaj koji se upravlja trezvenjem: i onaj se istinski upravlja trezvenjem, ko je u srcu – monah (sam)”[19]. Temelj za takvo ucenje svetih otaca, kao krajeugaoni kamen za gradjevinu, jeste ucenje samog Gospoda. Gospod je objavio: Istinski bogomoljci ce se klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac trazi da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjajy (Jn 4,23-24).

Secam se: savremenici moje mladosti, neki blagocestivi hriscani, cak i plemici, vodeci vrlo jednostavan zivot, bavili su se Isusovom molitvom. Taj dragoceni obicaj se sada, pri opstem slabljenju hriscanstva i monastva, gotovo izgubio. Molitva imenom Gospoda Isusa Hrista trazi trezven, strog moralni zivot, zivot tudjina, trazi napustanje strasti, a nama je postala neophodna rasejanost, siroka poznanstva, udovoljavanje nasim mnogobrojnim prohtevima, dobrotvori i dobrotvorke. Isus se bjese udaljio zbog mnogog naroda na onome mjestu (Jn 5,13).

Ucenik: – Zar nece posledica svega sto je receno biti zakljucak, da se bez upraznjavanja Isusove molitve ne dobija spasenje?

Starac: – Oci to ne govore. Naprotiv, prepodobni Nil Sorski, pozivajuci se na svestenomucenika Petra Damaskina, tvrdi da su se mnogi ne dostizuci bestrasce udostojili da dobiju oprostaj grehova i spasenje.[20] Sveti Isihije, rekavsi da je bez trezvenja nemoguce izbeci greh u mislima, nazvao je blazenima i one koji se uzdrzavaju od greha na delu. On je njih nazvao nasilnicima radi Carstva nebeskog.[21] Dostizanje pak bestrasca, osvecenja ili, sto je isto, hriscanskog savrsenstva, bez sticanja umne molitve, nije moguce: u tom su saglasni svi oci. Cilj monaskog zivota ne sastoji se samo u dostizanju spasenja, nego, prevashodno, u dostizanju hriscanskog savrsenstva. Taj cilj je predodredjen od Gospoda: Ako hoces savrsen da budes, rekao je Gospod, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima; i imaces blago na nebu; i dodji, uzmi krst svoj i hajde za Mnom (Mt 19,21;Mk 10,21). Oci, uporedjujuci podvig molitve imenom Gospoda Isusa sa ostalim monaskim podvizima,kazu sledece: “Iako postoje i drugi putevi i nacini zivota, ili ako hoces da ih nazovemo dobra delanja, koji vode spasenju i donose ga onima koji se njima bave; iako postoje podvizi i vezbanja, koji dovode u stanje roba i najamnika (kako je Spasitelj i rekao: U kuci Oca mojega stanovi su mnogi (Jn14,2)), put umne molitve je put carski, izabrani. On je toliko uzviseniji i prefinjeniji od svih drugih podviga, koliko je dusa preteznija od tela: on uzvodi iz zemlje i pepela u usinovljenje Bogu.”[22]

Ucenik: – Usmerenje savremenog monastva, pri kom se vezbanje u Isusovoj molitvi srece veoma retko, moze li biti za mene izvinjenje i opravdanje, ako se ne budem bavio njome?

Starac: – Dug ostaje dug i obaveza obaveza, cak i ako se broj onih koji ih ne ispunjavaju jos vise poveca. Zavet izgovaraju svi. Ni mnostvo onih koji narusavaju zavet, ni obicaj narusavanja, ne cine narusavanje zakonitim. Malo je stado kojem je Otac nebeski blagovoleo da podari Carstvo (Lk 12,32). Uvek tesni put ima malo putnika, a siroki mnogo (Mt 7,13n). U poslednja vremena, tesni put napustaju skoro svi, skoro svi polaze sirokim. Iz toga ne sledi da siroki gubi osobinu da vodi u pogibao, da tesni postaje suvisan, nepotreban za spasenje. Onaj koji zeli da se spase, neizostavno mora da se drzi tesnog puta, upravo kao sto je Spasitelj zavestao.

Ucenik: – Zasto ti tesnim putem nazivas bavljenje Isusovom molitvom?

Starac: – Kako nije tesan put? Tesan put, u pravom smislu reci! Onaj koji zeli da se uspesno bavi Isusovom molitvom mora se ograditi, i izvan i iznutra, najblagorazumnijim vladanjem, najopreznijim: nasa pala priroda nas svakog casa vara, izdaje nas; pali duhovi sa posebnim besom i lukavstvom napadaju bavljenje Isusovom molitvom. Neretko zbog nistavne ocigledne neopreznosti, zbog nebrige i uobrazenosti onih koji ne znaju, nastaju znacajne posledice, koje imaju uticaj na zivot, na vecnu sudbinu podviznika: Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani dusa moja u adu. Pokliznu se noga moja, milost Tvoja, Gospode,pomoze mi (Ps 93,17-18).

Osnova za bavljenje Isusovom molitvom je blagorazumno i oprezno vladanje. Prvo je potrebno udaljiti od sebe razmazenost i telesne naslade, u svim oblicima. Potrebno je postojano se zadovoljavati umerenom hranom i snom, srazmerno sa snagom i zdravljem, kako bi hrana i san davali telu potrebno osnazenje, ne stvarajuci neprilicne pokrete, koji nastaju zbog suviska, ne stvarajuci iznemoglost koja nastaje zbog nedostatka. Odeca, kuca, i uopste sva materijalna svojina treba da je skromna, radi podrazavanja Hrista, radi podrazavanja Njegovih apostola, radi sledovanja njihovom duhu, radi opstenja sa njihovim duhom. Sveti apostoli i njihovi istinski ucenici nisu prinosili nikakve zrtve tastini i sujeti, po obicajima sveta, ni u cemu nisu ulazili u opstenje sa duhom sveta. Pravilno, blagodatno dejstvo Isusove molitve moze iznici jedino iz Duha Hristovog: ono nice i izrasta jedino na tom tlu.

Vid, sluh i ostala cula, moraju biti strogo cuvana, kako kroz njih, kao kroz vrata, ne bi u dusu provalili neprijatelji. Usta i jezik moraju biti zauzdani, kao da su okovani cutanjem: praznoslovlje, mnogoslovlje, narocito osmesi, ogovaranje i zlorecivost jesu najgori neprijatelji molitve. Treba se odreci primanja bratije u keliju, i odlaska u njihove kelije: treba strpljivo prebivati u svojoj keliji, kao u grobu, sa mrtvacem svojim – sa svojom dusom, iskidanom, ubijenom grehom – i moliti Gospoda Isusa za pomilovanje. Iz groba – kelije – molitva uzlazi na nebo: u onom grobu, u kojem se sakriva telo posle smrti, i u adskom grobu u koji se baca dusa gresnika, nema vise mesta za molitvu^JU manastiru treba prebivati kao tudjin, ne ulazeci u manastirske poslove po samovolji, ne stvarajuci ni sa kim blisko poznanstvo, ogradjujuci se cutanjem pri obavljanju manastirskih poslova, ne propustajuci posecivati hram Boziji, u slucaju nuzde posecivati keliju duhovnog oca, promisljajuci svaki izlazak iz svoje kelije, izlaziti iz nje samo kada se ukaze sustinska potreba. Potrebno je odlucno se odreci ljubopitljivosti i radoznalosti sujetnih, preokrenuvsi svako ljubopitstvo i sva istrazivanja na ispitivanje i izucavanje molitvenog puta. Taj put zahteva najpazljivije ispitivanje i izucavanje: on nije samo tesni put nego i put sto vodi u zivot (v.Mt 7,14); On je nauka nad naukama, i umetnost nad umetnostima. Tako ga nazivaju oci.[23]

Put istinske molitve postaje daleko tesnji kada podviznik stupi na njega delanjem unutrasnjeg coveka. Kada pak on stupi u te tesnace, i oseti isravnost, spasonosnost, neophodnost takvog polozaja; kada trud u unutrasnjoj keliji postane za njega ono sto zeli: tada i pritesnjenost u spoljasnjem zivotu postaje zeljena, sluzi kao prebivaliste i skroviste unutrasnje delatnosti. Ulazeci umom u podvig molitve, on se mora odreci svih pomisli i osecanja palog bica, kao i svih pomisli i osecanja sto dolaze od palih duhova, ma koliko prijatno delovale te i druge pomisli i osecanja: on mora postojano ici tesnim putem najpazljivije molitve, ne skrecuci ni ulevo ni udesno. Skretanjem ulevo nazivam napustanje molitve umom radi razgovora sa sujetnim i grehovnim pomislima; skretanjem udesno nazivam napustanje molitve umom radi razgovora sa pomislima koje su naizgled dobre. Cetiri vrste pomisli deluju na onoga koji se moli: jedne nastaju iz blagodati Bozije, koja je usadjena u svakog pravoslavnog hriscanina svetim krstenjem, druge dolaze od andjela cuvara, neke nastaju iz pale prirode, i na kraju, neke donose pali duhovi. Prve dve vrste pomisli, ili pravilnije, secanja i osecanja, pomazu molitvu, ozivljavaju je, osnazuju paznju i osecaj pokajanja, proizvode umiljenje, plac srca, suze – pred ocima molitvenika otkrivaju velicinu njegove grehovnosti i dubinu pada covecanstva, objavljuju neminovnu pobedu smrti, neizvesnost vremena njenog dolaska, o nepristrasnom i strasnom sudu Bozijem, o vecnoj muci, koja po svojoj surovosti prevazilazi ljudska shvatanja. U pomislima i osecanjima palog bica dobro je pomesano sa zlom, a kod demona se zlo cesto krije iza dobra, uostalom, ponekad i otvoreno deluje kao zlo. Poslednje dve vrste pomisli i osecanja javljaju se zajedno, zbog povezanosti i opstenja palih duhova sa palom ljudskom prirodom, i kao prvi plod njihovog delovanja javlja se visokoumlje, rasejanost u molitvi. Demoni donose prividno duhovna i uzvisena razmisljanja, njima odvlace od molitve, stvaraju sujetnu radost, nasladu, samodovoljnost – toboze zbog otkrivanja najtajanstvenijeg hriscanskog ucenja. Odmah za demonskim bogoslovljem i filosofijom, dusa se ushicuje sujetnim i strasnim pomislima i mastanjima, koje potkradaju, unistavaju molitvu, narusavaju dobro nastrojenje duse. Po plodovima se razlikuju istinski dobre pomisli i osecanja od prividno dobrih pomisli i osecanja.

O, kako je opravdano to sto oci bavljenje Isusovom molitvom nazivaju tesnim putem i samoodbacivanjem i odricanjem od sveta![24] Te vrline pripadaju svakoj pazljivoj i poboznoj molitvi, a prvenstveno Isusovoj molitvi, kojoj je strana raznolikost forme i ono mnogomislije koji su svojstveni psalmopojanju i drugim molitvoslovljima.[25]

Ucenik: – Iz kojih reci se sastoji Isusova molitva?

Starac: – Ona se sastoji iz sledecih reci: “Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog.” Neki oci[26] za pocetnike dele molitvu na dve polovine, i nalazu da se od jutra, na primer, do obeda, govori: “Gospode Isuse Hriste, pomiluj me”, a posle obeda: “Sine Boziji, pomiluj me”: To je najstarije predanje. Ali bolje je nauciti se, ako je moguce, izgovaranju cele molitve. Deljenje je po snishodjenju dopusteno slabima i pocetnicima.

Ucenik: – Da li se u Svetom pismu pominje Isusova molitva?

Starac: – O njoj se govori u svetom Jevandjelju. Nemoj pomisliti da je ona ustanovljena od ljudi, ona je ustanovljena od Boga. Najsvetiju molitvu Isusovu je ustanovio i zapovedio sam Gospod nas Isus Hristos. Posle Tajne vecere, na kojoj je stvorena najveca od hriscanskih tajni – sveta evharistija, Gospod je u oprostajnoj besedi sa Svojim ucenicima, pre polaska na strasna stradanja i krsnu smrt, kako bi njima iskupio palo covecanstvo, predao najuzvisenije ucenje i najvaznije, zavrsne zapovesti. Medju tim zapovestima, On je darovao dozvolu i zapovest za molitvu Njegovim imenom.[27] Zaista, zaista vam kazem da sto god zaistete od Oca u ime moje, dace vam (Jn 16,23). Sto god zaistete (od Oca) u ime moje, to cu uciniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako sta zaistete u ime moje, ja cu uciniti (Jn 14,13-14). Do sada ne iskaste nista u ime moje; istite i dobicete, da radost vasa bude ispunjena (Jn 16,24). Velicinu imena Gospoda Isusa Hrista objavili su proroci. Ukazujuci na iskupljenje ljudi koje treba da se dogodi kroz Bogocoveka, Isaija uzvikuje: Gospod Bog, on mi bi spasitelj. S radoscu cete crpsti vodu sa izvora ovos spasenja. I tada cete reci: hvalite Gospoda, Glasite ime njegovo, napominjite da je visoko ime njegovo (Is 12,24). I na putu sudova tvojih, Gospode, cekamo te; tvoje ime i tvoj spomen zudi dusa (Is 26,8). Saglasno sa Isaijom, David prorice: Obradovacemo se spasenju tvome, i Imenom Gospoda Boga nasega velicacemo se. Mi cemo ime Gospoda Boga naseg prizvati (Ps 19,6,8).[28] Blazen je narod (tj. ljudi) koji zna klicanje (Tebi) – koji je usvojio umnu molitvu – Gospode, u svetlosti lica Tvoga hodice, i Imenom Tvojim obradovace se sav dan, i pravdom Tvojom uzvicunece (ne 88.1617).

Ucenik: – U cemu je sila Isusove molitve?

Starac: – U bozanskom imenu Bogocoveka, Gospoda i Boga naseg Isusa Hrista. Apostoli, kao sto vidimo iz knjige Dela i iz Jevandjelja, cinili su velika cuda imenom Gospoda Isusa Hrista: lecili su nemoci koje se ne mogu izleciti ljudskim sredstvima, vaskrsavali su mrtve, zapovedali su demonima, isterivali su ih iz ljudi koji su bili obuzeti njima. Jednom, ubrzo posle vaznesenja Gospodnjeg na nebo, kada su svih dvanaest apostola jos bili u Jerusalimu, dvojica od njih, Petar i Jovan, posli su radi molitve u jerusalimski hram. Na vrata hrama, koja su se zvala krasna, svakodnevno su iznosili hromog od rodjenja, i polagali ga na pod: hromi nije mogao ni da hoda ni da stoji. Okrenut prema vratima, stradalnik je od onih koji su ulazili u hram trazio milostinju, kojom se, kako izgleda, hranio. Kada su se apostoli priblizili krasnim vratima, hromi je uputio pogled ka njima, ocekujuci da ce dobiti milostinju. Tada je sveti Petar njemu rekao: Srebra i zlata nemam, nego sto imam to ti dajem: U ime Isusa Hrista Nazarecanina ustani i hodi (Dap Z.6). Bogalj, izlecen istog trenutka, usao je u hram sa apostolima, i glasno je proslavljao Boga. Narod, zadivljen, nagrnuo je prema apostolima. Ljudi Izrailjci, rekao je apostol Petar Okupljenom narodu, sto se cudite ovome ili sta gledate u nas, kao da smo svojom silom ili poboznoscu ucinili da ovaj hodi? Bog Avraamov i Isakov i Jakovljev, Bog otaca nasih, proslavi Sina svojega Isusa I radi vjere u ime njegovo, ovoga koha vidite i poznajete utvrdi ime njegovo (dap z, 1213,16). Vest o cudu ubrzo se pronela do Sinedriona,[29] koji je bio neprijatelj Gospoda Isusa. Sinedrion, uznemiren vescu, uhvatio je apostole, stavio ih pod strazu, a sledeceg dana ih je pozvao na sud, pred svoje puno sabranje. Bio je pozvan i hromi koji je isceljen. Kada su apostoli stali usred sudnice bogoubica, koji su nedavno sebe zigosali kaznom Bogocoveka, u cije ime je sada izvrseno apsolutno najneobicnije cudo, pred mnostvom ocevidaca – svedoka, apostolima je postavljeno pitanje: Kakvom silom ili u cije ime uciniste vi ovo? (Dap 4, 7) Petar, ispunivsi se Svetog Duha, odgovorio im je recima Svetog Duha, koje su se sastojale u sledecem: Neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarecanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podize iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama zdrav; nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti (Dap 4, 10,12). Usta neprijatelja Bozijih zapecatila su se cutanjem pred nepobedivom silom reci nebeske istine; sudnica mnogobrojnih mudrih i silnih nije nasla sta da kaze i kako da prigovori na svedocanstvo Svetog Duha, koje su objavila dva nepismena ribara, i koje je zapecaceno nebeskim pecatom – Bozijim cudom. Sinedrion pribegava svojoj vlasti, nasilju. Ne obaziruci se na javno cudo, ne obaziruci se na svedocanstvo, koje je istini dao sam Bog, Sinedrion strogo zabranjuje apostolima da uce o imenu Isusa, cak i da izgovaraju to ime. Ali apostoli su drsko odgovarali: Sudite, je li pravo pred Bohoi da slusamo vas vise nego Boga? Jer mi ne mozemo da ne govorimo ono sto vidjesmo i cusmo (Dap 4,19, 20). Sinedrion opet ne nalazi kako da se izrazi, opet pribegava iskljucivo svojoj vlasti, ponavlja strogu pretnju. On je otpustio apostole ne ucinivsi im nista, iako je zeleo da izlije na njih izbezumljenu zlobu: i njegovo raspolozenje i delanje bilo je povezano sa svenarodnim cudom. Petar i Jovan, vrativsi se svojima, preneli su im pretnje i zabrane vrhovnog suda. Tada su, dvanaest apostola i svi clanovi novorodjene Jerusalimske crkve, jednodusno izlili vatrenu molitvu Bogu: molitvu su suprotstavili sili i mrznji svetodrzaca – ljudi i demona. Ta molitva se sastojala u sledecoj molbi: Gospode, pogledaj na njihove prijetnje, i daj slugama tvojim da sa svakom smjeloscu govore rijec tvoju, pruzajuci i ti ruku svoju na iscjeljivanje, da bivaju znaci i cudesa imenom Svetoga Sina tvojega Isusa (Dap 4,29-30).

Ucenik: – Neki tvrde da zbog bavljenja Isusovom molitvom, uvek ili gotovo uvek, nastaje prelest, i veoma zabranjuju bavljenje tom molitvom.

Starac: – U prihvatanju takve misli i u takvoj zabrani lezi strasno bogohulstvo, lezi prelest dostojna sazaljenja. Gospod nas Isus Hristos je jedinstveni izvor naseg spasenja, jedinstveno sredstvo naseg spasenja; Njegovo ljudsko ime je pozajmilo od Njegovog Bozanstva neogranicenu, svesvetu silu da nas spasava: kako pak ta sila, koja deluje na spasenje, ta jedinstvena sila, moze da se izokrene i deluje na pogibao? To je daleko od smisla! To je najgora, bogohulna, dusepogubna besmislica! Upravo oni koji prihvataju takav nacin misljenja nalaze se u demonskoj prelesti, obmanuti lazno imenovanim razumom, koji dolazi od satane. Satana je podmuklo ustao protiv svesvetog i velelepnog imena Gospoda naseg Isusa Hrista, i kao svoje oruzje koristi ljudsko slepilo i neznanje, i oklevetao je ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno sto je na nebesima i na zemlji i pod zemljom (Flp 2,9-10). Onima koji brane da se moli Isusovom molitvom mozemo odgovoriti recima apostola Petra i Jovana na slicnu zabranu, koju je ucinio judejski Sinedrion: Sudite, je li pravo pred Bogom da slusamo vas vise nego Bos. Gospod Isus nam je zapovedio molitvu Svojim svesvetim imenom; On nam je dao neprocenjivi dar: kakav znacaj moze imati ljudsko ucenje koje protivureci ucenju Boga, Ljudska zabrana koja se trudi da ukine i narusi zapovest Boziju, da oduzme neprocenjivi dar? Opasno je, veoma opasno, propovedati ucenje koje je suprotno ucenju koje propoveda Jevandjelje. Takav poduhvat je proizvoljno odvajanje sebe od blagodati Bozije, po svedocanstvu apostola (Gal 1,8).

Ucenik: – Ali starci cije sam misljenje naveo narocito su poznati, mnogi ih smatraju za iskusne ucitelje duhovnog zivota.

Starac: – Apostol je zapovedao – ili pravilnije – ustima apostola, zapovedao je Sveti Duh da se odbacuje svako ucenje koje nije saglasno sa ucenjem koje su blsovestili apostoli – da se odbaci i onda, kada bi andjeli sa neba, blagovestili ucenje, koje nije u saglasju (Gal 1,89).[30] Tako je receno u Svetom pismu ne zato sto bi neki od apostola pokusao da protivureci ucenju Hristovom, nego zato sto je ucenje Hristovo, ucenje Bozije, koje su propovedali apostoli, potpuno verodostojno, potpuno sveto i ne podleze nikakvim izmenama, kako se nedovoljnom, izopacenom znanju i telesnom mudrovanju te izmene ne bi ucinile osnovanim. Hristovo ucenje, buduci da premasuje sudove i ljudi i andjela, prima se jedino smirenom verom, i samo sluzi kao kamen temeljac, prema kom se premeravaju sva druga ucenja.

Misljenje ljudske zajednice o ucitelju monastva nema nikakvog znacaja ako ucenje tog ucitelja protivureci Svetom pismu i spisima svetih otaca, ako ono u sebi sadrzi bogohulstvo. Monastvo je nauka nad naukama: potrebno je poznavati je kako bi se mogao dobro oceniti onaj koji je prenosi. Prepodobni Makarije Veliki je rekao: “Mnoge koji se po spoljasnjosti predstavljaju kao pravedno smatraju istinskim hriscanima; ali medju njima samo umetnici koji zaista poznaju umetnost mogu prepoznati da li bas ti pravednici imaju znanje i lik Cara, ili je pak mozda na njih stavljeno i ispisano krivotvoreno znamenje od strane nedobronamernih ljudi? Da li ih prihvataju ili odbacuju iskusni umetnici? Ako se pak ne nalaze iskusni umetnici, neka onda neko ispita zlohitre delatelje, zato sto su i oni spolja obuceni u monahe i hriscane.”[31] Blazeni Teofilakt Ohridski, objasnjavajuci reci arhangela Gavrila o Jovanu, preteci Gospodnjem, da ce on biti veliki pred Gospodom (Lk 1,15), kaze: “Andjeo objavljuje da ce Jovan biti veliki, ali pred Gospodom: zato sto se mnogi nazivaju veliki pred ljudima, a ne pred Bogom, i oni su – licemeri.” Ako svet ne moze da prepozna porocan zivot i zlonamernost, koji su prikriveni licemerjem, nego ih smatra vrlinom: oni su jos nedostupniji njegovom nedovoljnom znanju, povrsnom znanju, izopacenom znanju. Svet visoko ceni telesne podvige i lisavanja, ne rasudjujuci da li se oni pravilno, da li se korisno upotrebljavaju, ili pak pogresno i tesko povredjuju dusu; svet narocito uvazava ono sto usrecuje telesna cula, sto odgovara shvatanjima sveta o vrlini i o monastvu; svet voli ono sto mu laska i ugadja; svet svoje ljubi, rekao je Spasitelj (Jn 15,18-25). Pre mrznja sveta, pogrda od sveta, progon od sveta mogu biti znaci istinskog sluge Bozijeg: i to je posvedocio Spasitelj (Jn 15,18-25). Sveti oci su zavestali biranje ucitelja koji nije u prelesti, cija se neprelescenost mora prepoznati po saglasnosti njegovog ucenja i zivota sa Svetim pismom i sa ucenjem duhonosnih otaca.[32] Oni upozoravaju na neiskusne ucitelje, kako se ne bi zarazili njihovim laznim ucenjem.[33] Oni zapovedaju da se uciteljevo ucenje uporedjuje sa ucenjem Svetog pisma i svetih otaca, i da se ono sto je saglasno prima, a ono sto nije odbaci.[34] Oni tvrde da oni koji nemaju ocisceno duhovno oko i ne mogu poznati drvo po plodu, priznaju za ucitelje i duhovnike sujetne, prazne i licemere, a na istinski svete ne obracaju nikakvu paznju, smatrajuci da ne znaju nista – kada cute, a da su gordi i surovi – kada govore.[35] Pregledaj citavo Sveto pismo: uvideces da je u njemu, svuda, uzvelicano i proslavljeno ime Gospodnje, da se uzdize njegova sila, spasonosna za ljude. Razmotri spise otaca: uvideces da svi oni, bez izuzetka, savetuju i zapovedaju bavljenje Isusovom molitvom, nazivaju je oruzjem, od kog nema jaceg ni na nebu ni na zemlji,[36] nazivaju je Bogom danim, neodvojivim nasledjem, jednim od poslednjih i najvisih zavestanja Bogocoveka, utehom koja izobiluje ljubavlju, i najsladjim verodostojnim zalogom.[37] Na kraju, okreni se zakonu koji je postavila Pravoslavna Istocna Crkva: uvideces da je ona, za sva svoja nedoucena ceda, i monahe i mirjane, odredila da se psalmopojanje i molitvoslovlje u kelijnom pravilu zameni Isusovom molitvom.[38] A kakav znacaj pak ima, pred jednoglasnim svedocanstvom Svetog pisma i svih svetih otaca, pred zakonskim propisima vaseljenske Crkve o Isusovoj molitvi, protivrecno ucenje nekoliko slepaca, i slepaca slicnih njima, preko kojih su proslavljeni i proslavljani.

Moldavski starac, shimonah Vasilije, koji je ziveo krajem proslog veka, izlozio je ucenje o Isusovoj molitvi u primedbama na dela prepodobnih Grigorija Sinaita, Isihija Jerusalimskog i Filoteja Sinajskog, na izuzetno zadovoljavajuci nacin. Shimonah je svoje primedbe nazvao uvodima ili predgovorima. Veoma ispravan naziv! Citanje primedbi je priprema za citanje pomenutih otaca, cija dela se najvise odnose na monahe koji su vec znatno napredovali. Primedbe su izdate od strane Optinske pustinje, zajedno sa delima Pajsija Njamckog, ciji je Vasilije bio ucitelj, sapodviznik i drug.[39] U predgovoru za knjigu prepodobnog Grigorija Sinaita, starac Vasilije govori: “Neki koji nisu kroz iskustvo upoznati sa umnim delanjem i misle za sebe da imaju dar rasudjivanja, opravdavaju sebe, ili bolje reci, sklanjaju se od obucavanja u ovom svestenom delanju iz tri razloga ili izgovora: prvo, prepustaju to delanje svetim i bestrasnim muzevima, misleci da ono pripada njima, a ne i strasnima; drugo, isticu potpunu oskudicu nastavnika i ucitelja za takav zivot i put; trece – zbog prelesti, koja biva posledica tog delanja. Od tih razloga i izgovora prvi je – nepotreban i neopravdan; zato sto se prvi stepen napredovanja monaha pocetnika sastoji u umanjivanju strasti trezvenjem uma i paznjom srca, to jest, umnom molitvom koja prilici delateljima. Drugi – nerazuman i neosnovan: zato sto nam je u nedostatku nastavnika i ucitelja, Sveto pismo – ucitelj. Treci sadrzi samoobmanu u sebi: oni koji ga navode, citajuci spise o prelesti, istim tim spisima spoticu sebe, krivo ih tumaceci. Umesto da iz spisa upoznaju prelest i njene opasnosti, oni izokrecu te spise, i uzimaju ih kao osnovu za udaljavanje od umnog delanja. Ako se ti plasis tog delanja i obucavanja u njemu iz jednog strahopostovanja i prostote srca: onda se i ja, na toj osnovi, plasim, ali ne na osnovu pustih basni, po kojima: “Bojati se vuka, pa u sumu ne ulaziti! I Boga se treba bojati, ali ne treba pobeci i udaljiti se od Njega zbog tog straha.” Dalje, shimonah objasnjava razliku izmedju molitve koja se vrsi umom uz osecaj srca i prilici svim blagocestivim monasima i hriscanima, i blagodatne molitve, koja se vrsi umom u srcu ili iz srca, i predstavlja vrlinu naprednih monaha. Onima koji su dobili i prihvatili necasne predrasude protiv Isusove molitve, potpuno neupoznati sa njom kroz ispravno i dugotrajno vezbanje u njoj, bilo bi daleko blagorazumnije i daleko bezopasnije da se uzdrzavaju od sudjenja o njoj, da shvate svoje nesumnjivo nepoznavanje tog najsvestenijeg podviga, nego da primaju na sebe obavezu da propovedaju protiv bavljenja Isusovom molitvom: da objavljuju kako je ta svesveta molitva uzrok demonske prelesti i pogibli duse. Nalazim da je neophodno da im kazem, kao upozorenje, da je hula na molitvu Isusovim imenom i pripisivanje stetnog dejstva tom imenu, ravno huli koju su izgovarali fariseji u vezi cuda koja je izvrsio Gospod (Mt 12,31,34,36). Neznanje daleko lakse moze biti oprosteno na sudu Bozijem nego uporne predrasude i uzvici i delanje zasnovano na njima. Setimo se da cemo na Bozijem sudu dati odgovor za svaku praznu rec[40]; utoliko je strasnije odgovarati za reci i hulne reci u odnosu na osnovni dogmat hriscanske vere. Ucenje o bozanskoj sili Isusovog imena ima puno dostojanstvo osnovnog dogmata, i pripada svesvetom broju i sastavu tih dogmata. Neupuceno bogohulno umovanje protiv Isusove molitve ima sav karakter jeretickog umovanja.

Ucenik: – Ipak, sveti oci veoma upozoravaju one koji se bave Isusovom molitvom na prelest.

Starac: – Da, upozoravaju. Oni upozoravaju na prelest i onoga koji se nalazi u poslusanju, i bezmolvnika, i onoga koji posti – jednom recju, svakoga koji se bavi bilo kakvom dobrodetelji. Izvor prelesti, kao i svakog zla je djavo, a ne neka dobrodetelj. “Sa svom obazrivoscu treba paziti – kaze sveti Makarije Veliki – “na kazne, obmane i podmukla dejstva koja djavo priprema sa svih strana. Kao sto Sveti Duh kroz Pavla svima sluzi radi svih (1 Kor 9,22): tako se i lukavi duh trudi u zlu da bude svima sve, kako bi sve odveo u pogibao. Sa onim koji se moli i on se pretvara kao da se moli, kako bi ga zbog molitve odveo u visokoumlje; sa onima koji poste on posti, kako bi ih zaveo samomnjenjem i doveo do poremecenog uma; sa onim koji izucava Sveto pismo, i on se usmerava na izucavanje Pisma, prividno trazeci znanje, a u stvari, trudi se da ih privede izopacenom shvatanju Pisma; sa onima koji su se udostojili osenjivanja svetloscu, i on se predstavlja kao da ima taj dar, kako kaze Pavle: Sam satana se pretvara u andjela svjetlosti (2KorP,14), kako bi ih, obmanuvsi ih vidjenjem toboznjeg svetla, privukao sebi. Jednostavno receno: on na sebe, radi svih, uzima svaki vid, kako bi delovanjem, koje nalikuje na delovanje dobra, podviznika porobio sebi, i prikrivajuci se pod izgledom dobra, bacio ga u pogibao.”[41] Dogadjalo mi se da vidim starce koji su se bavili iskljucivo napornim telesnim podvigom, i koji su zbog njega dospeli u najvece samomnjenje, najvecu samoobmanu. Njihove dusevne strasti, gnev, gordost, lukavstvo, neposlusnost, neobicno su se razvili. Samozivost i samovolja su konacno preovladali u njima. Oni su sa resenoscu i zestinom odbacivali sve savete, spasonosne za dusu, i upozorenja duhovnika, nastojatelja, cak i svetitelja: oni, gazeci pravila, ne samo smirenja nego i skromnosti i same pristojnosti, nisu se zadrzavali u izrazavanju nipodastavanja tih lica, na najbestidniji nacin.

Neki egipatski monah, pocetkom cetvrtog veka, postao je zrtva najuzasnije demonske prelesti. Prvobitno, on je upao u visokoumlje, a zatim je zbog visokoumlja potpao pod narocit uticaj lukavog duha. Djavo, oslanjajuci se na proizvoljno visokoumlje monaha, trudio se da u njemu razvije tu slabost, kako bi preko sazrelog i osnazenog visokoumlja konacno monaha potcinio sebi, uvukao ga u pogibao duse. Potpomognut demonom, monah je dostigao samo do nesrecnog napretka, da je mogao bosim nogama stajati na usijanom uglju, i stojeci na njemu, izgovarati citavu molitvu Gospodnju Oce nas. Podrazumeva se: ljudi koji nisu imali duhovno rasudjivanje videli su u tom delu cudo Bozije, izuzetnu svetost monaha, silu Molitve Gospodnje, i pohvalama su proslavljali monaha, razvijajuci u njemu gordost i pomazuci mu da se unisti. Tu nije bilo ni cuda Bozijeg ni svetosti monaha: sila Molitve Gospodnje tu nije delovala: tu je delovao satana, oslanjajuci se na samoobmanu coveka, na njegovu pogresno usmerenu volju; tu je delovala demonska prelest. Pitaces kakav je pak znacaj imala Molitva Gospodnja u demonskom delanju? Pa, prelesceni ju je izgovarao i njoj pripisivao cudo koje se dogadjalo. Ocigledno: Molitva Gospodnja nije imala tu nikakvog udela: prelesceni je, zbog sopstvenog proizvoljenja, zbog sopstvene samoobmane i zbog demonske obmane, upotrebio protiv sebe duhovni mac koji je ljudima dat na spasenje. Zablude i samoobmane jeretika uvek su se krile iza zloupotrebe reci Bozije, krile su se sa prefinjenim lukavstvom: i u dogadjaju koji smo pripovedali, ljudska zabluda i demonska prelest su se podmuklo prikrivale iza molitve Gospodnje, sa istim tim ciljem. Nesrecni monah je smatrao da bosim nogama stoji na usijanom uglju dejstvom Molitve Gospodnje, zbog cistote i uzvisenosti svog podviznickog zivota, a on je na njemu stajao pomocu demonskog dejstva. Upravo na taj nacin, samoobmana i demonska prelest se ponekad prikrivaju, toboze pod dejstvom Isusove molitve, a neznanje dejstvu te najsvetije molitve pripisuje ono sto treba pripisivati zajednickom dejstvu satane i coveka, coveka koji se predao rukovodjenju satane. Pomenuti egipatski monah je iz uobrazene svetosti presao u neobuzdano sladostrasce, a zatim u potpuni poremecaj uma, i bacivsi se u razbuktanu pec zajednickog kupatila, izgoreo je. Kako izgleda: ili ga je obuzelo ocajanje, ili mu se u peci ukazalo nekakvo prevarno prividjenje.[42]

Ucenik: – Sta je to u coveku, koji su to uslovi u njemu samom, 1’oji ga cine sposobnim za prelest?

Starac: – Prepodobni Grigorije Sinait kaze: “Uopste, jedan je razlog prelesti – gordost.”[43] U ljudskoj gordosti koja je samoobmana, djavo nalazi sebi pogodno pristaniste, i svoju samoobmanu prisajedinjuje ljudskoj samoobmani. Svaki covek je, vise ili manje, sklon prelesti: zato sto sama cista ljudska priroda ima u sebi nesto gordeljivo.[44]

Upozorenja otaca su osnovana! Treba biti oprezan, treba se veoma cuvati samoobmane i prelesti. U nase vreme, pri potpunoj oskudici bogonadahnutih ucitelja, potrebna je posebna opreznost, posebna paznja nad sobom. One su potrebne pri svim monaskim podvizima: najvise su potrebne pri molitvenom podvigu, koji je od svih podviga – najuzviseniji, najspasonosniji za dusu, najizlozeniji napadima neprijatelja.[45] Provodite u strahu vrijeme vasega stranstvovanja (1 Pt 1,17), zavestao je apostol. Bavljenje Isusovom molitvom ima svoj pocetak, svoju postepenost, svoj beskrajni kraj. Neophodno je to bavljenje poceti od pocetka, a ne od sredine i ne od kraja. Njegova svetost Kalist, konstantinopoljski patrijarh, oslikavajuci duhovne plodove te molitve, kaze: “Niko, od neupucenih u tajne ili od onih kojima je jos potrebna mlecna hrana, koji cuje uzviseno ucenje o blagodatnom dejstvu molitve, da se ne usudi da mu se priblizi. Takav neblagovremeni pokusaj je zabranjen. One koji posegnu za njim, i koji prevremeno traze ono sto dolazi u svoje vreme, koji se trude da udju u pristaniste bestrasca iz okruzenja koje mu ne prilici, oci posmatraju, ne drugacije, nego kao poremecene umom. Nemoguce je da cita knjigu onaj koji jos nije naucio slova.”[46]

Ucenik: – Sta znaci poceti bavljenje Isusovom molitvom od sredine i kraja, a sta znaci poceti to bavljenje od pocetka?

Starac: – Od sredine pocinju oni pocetnici koji procitavsi u otackim spisima uputstvo za bavljenje Isusovom molitvom, koje su oci predali bezmolvnicima, to jest, monasima koji su vec veoma napredovali u monaskom podvigu, nepromisljeno primaju to uputstvo kao rukovodjenje u svom delanju. Od sredine pocinju oni koji se bez ikakve prethodne pripreme trude da udju umom u hram srca, i odatle da uznose molitvu. Od kraja pocinju oni koji traze da odmah otkriju u sebi blagodatnu sladost molitve i ostala njena blagodatna dejstva. Potrebno je poceti od pocetka, to jest, vrsiti molitvu sa paznjom i strahopostovanjem, u cilju pokajanja, starajuci se jedino o tome da ta tri svojstva neprekidno budu prisutna u molitvi. Tako i sveti Jovan Lestvicnik, taj veliki delatelj blagodatne molitve srca, odredjuje onima koji se nalaze u poslusanju pazljivu molitvu, a onima koji su sazreli za bezmolvije molitvu srca. On smatra da je za prve nemoguca molitva kojoj je strana rasejanost, a od drugih on trazi takvu molitvu.[47] U drustvu ljudi, treba se moliti samo umom, a pojedinacno – i umom i ustima, donekle naglas sam sa sobom.[48] Narocita briga, najsavesnija briga treba da se preduzme u vezi blagoustrojenja moralnog zivota prema ucenju Jevandjelja. Iskustvo nece usporiti otkrivanje najtesnje veze izmedju zapovesti Jevandjelja i Isusove molitve umu onoga koji se moli. Te zapovesti su za tu molitvu ono sto je ulje za svetiljku koja gori; bez ulja, svetiljka se ne moze upaliti, u nedostatku ulja, ona ne moze goreti: ona se gasi, sireci oko sebe smradni dim. Moralnost po ucenju Jevandjelja lako se stvara obavljanjem manastirskih poslusanja, kada se ta poslusanja obavljaju sa onim razumom sa kojim su sveti oci zapovedili da se obavljaju. Istinsko poslusanje je osnova i zakonita vrata istinskog bezmolvija.[49] Istinsko bezmolvije se sastoji u usvajanju Isusove molitve srcem – i neki od svetih otaca su izvrsili veliki podvig bezmolvija srca i zatvornistva, okruzeni ljudskim zamorom.[50] Jedino na moralnosti, koja je blagoustrojena po zapovestima jevandjelja, jedino na tom tvrdom jevandjelskom kamenu, moze biti podignut velicanstveni, svesteni, netvarni hram bogougodne molitve. Uzaludan je trud onoga koji zida na pesku: na lakoj, prevrtljivoj moralnosti (Mt 7,26). Moral, doveden u harmonican, pristojan red, cvrsto povezan sa navikom ispunjavanja jevandjelskih zapovesti, moze se uporediti sa nelomljivim srebrnim ili zlatnim sudom, koji je, jedan jedini, sposoban da dostojno primi i pouzdano sacuva u sebi neprocenjivo duhovno miro: molitvu.

Sveti Simeon Novi Bogoslov, rasudjujuci o neuspehu molitvenog podviga koji se dogadja i o korovu prelesti, koji iz njega nice, uzrok neuspeha molitve i prelesti pripisuje nedrzanju ispravnosti i postepenosti u podvigu. “Onaj koji hoce da uzidje” – govori Bogoslov – “na visine molitvenog napredovanja, neka ne pocinje da ide odozgo nadole, nego da se uspinje odozdo nagore, prvo na prvu stepenicu lestvice, zatim na drugu, dalje na trecu, i na kraju na cetvrtu. Na taj nacin, svako moze ustati sa zemlje i uzici na nebo. Prvo, on je duzan da se podvizava, kako bi ukrotio i umanjio strasti. Drugo, on je duzan da se vezba u psalmopojanju, to jest, u molitvi usta: kada se umanje strasti, tada se molitva, koja prirodno donosi veselje i sladost jeziku, smatra blagougodnom Bogu. Trece, on je duzan da se bavi umnom molitvom.” Ovde se podrazumeva molitva koja se vrsi umom u srcu: pazljivu molitvu pocetnika, uz saosecanje srca, oci retko udostojavaju naziva umne molitve, radije je ubrajaju u usne. “Cetvrto, on je duzan da uzlazi ka vidjenju. Prvo pripada pocetnicima, drugo – onima koji uzrastaju u napredovanju, trece – onima koji su dostigli krajnje napredovanje, cetvrto – savrsenima.” Dalje, Bogoslov govori da su i oni koji se podvizavaju radi umanjivanja strasti duzni da se obucavaju u cuvanju srca i pazljivoj Isusovoj molitvi, saglasno njihovom ustrojstvu.[51] U opstezicima Pahomija Velikog, koja su stvarala najuzvisenije delatelje umne molitve, svako ko je tek stupio u manastir, prvo se bavio telesnim trudovima, pod rukovodjenjem starca, tokom tri godine. Telesnim trudovima, cestim upucivanjem od starca, svakodnevnom ispovescu spoljasnje i unutrasnje delatnosti, odsecanjem volje, obuzdavale su se strasti, mocno i brzo, donoseci i umu i srcu znatnu cistotu. Pri vezbanju u trudovima pocetniku se davao poredak molitve, kakav njemu odgovara. Po isteku tri godine, od pocetnika se trazilo da napamet nauce citavo Jevandjelje i Psaltir, a od sposobnih i citavo Sveto pismo, sto neobicno razvija pazljivu usnu molitvu. Vec posle toga, pocinjalo je tajno ucenje umne molitve: ono je izobilno tumaceno i Novim i Starim zavetom.[52] Na taj nacin monasi su uvodjeni u pravilno shvatanje umne molitve i pravilno vezbanje u njoj. Zbog pouzdanog temelja i ispravnosti u vezbanju – dolazilo je do zadivljujuceg napredovanja.[53]

Ucenik: – Postoji li neko pouzdano sredstvo da se sacuvas od prelesti uopste, pri svim monaskim podvizima, a najvise, pri bavljenju Isusovom molitvom?

Starac: – Kao sto je gordost uopste uzrok prelesti: tako smirenje – vrlina, koja je direktno suprotna gordosti – sluzi kao pouzdana predostroznost i zastita od prelesti. Sveti Jovan Lestvicnik je nazvao smirenje pogubljenjem strasti.[54] Ocigledno da, kod onog kod kog ne deluju strasti, kod koga su obuzdane strasti, ne moze delovati ni prelest: zato sto je prelest strasna i pristrasna naklonost duse ka lazi na osnovu gordosti.

Pri bavljenju Isusovom molitvom i molitvom uopste, potpuna i sasvim pouzdana zastita je vid smirenja, koji se naziva plac. Plac je iskreno osecanje pokajanja, spasonosne tuge zbog grehovnosti i raznolikih, mnogobrojnih slabosti coveka. Plac je duh skrusen, srce skruseno i unizeno, koje Bog nece odbaciti (Ps 50,19), to jest, nece ga predati u vlast i porugu demona, kao sto im se predaje srce gordo, ispunjeno samomnjenjem, uobrazenoscu, sujetom. Plac je ta jedinstvena zrtva koju Bog prima od palog ljudskog duha, pre obnove ljudskog duha Svetim Bozijim Duhom. Neka nasa molitva bude prozeta osecanjem pokajanja, neka se sjedini sa placem – i prelest nikada nece delovati u nama. Sveti Grigorije Sinait, u poslednjem clanku svog dela,[55] u kom je za podviznike izlozio molitvu predostroznosti od prelesti pogubne za dusu, kaze: “Nije mali trud – dostici pravu istinu, i postati cist od svega sto se protivi blagodati: zato sto djavo obicno pokazuje, posebno pred pocetnicima, svoju prelest u vidu istine, dajuci necastivome duhovni izgled. Iz tog razloga, onaj koji se podvizava u bezmolviju kako bi dostigao cistu molitvu, duzan je da ide mislenim putem molitve, sa velikim trepetom i placem, trazeci pouke od iskusnih, da uvek place zbog svojih grehova, tuguje i strahuje, kako ne bi bio podvrgnut mukama, ili otpao od Boga, kako se ne bi odvojio od Njega u ovom ili buducem veku. Ako djavo uvidi da podviznik zivi u placu: tada on nece prebivati sa njim, ne trpeci smirenje koje dolazi od placa… Veliko oruzje je imati pri molitvi i plac. Neprelesna molitva sastoji se u toplini pri Isusovoj molitvi, koja (Isusova molitva) i polaze oganj na tlo naseg srca, u toplini koja spaljuje strasti kao trnje, stvarajuci u dusi radost i mir. Ta toplina ne dolazi ni zdesna ni sleva, ni odozgo, nego prebiva u samom srcu, kao izvor vode Zivotvornog Duha.[56] Zazeli da nadjes i u srcu steknes jedino nju, cuvaj svoj um uvek bez mastanja, daleko od razmisljanja i pomisli, i nemoj se bojati. Onaj koji je rekao: Ne bojte se, ja sam, ne plasite se! (Mt 14,27), On je sa nama. On je Onaj koga mi trazimo. On nas uvek stiti, i mi ne treba nikada da se plasimo ili uzdisemo kada prizivamo Boga. Ako su neki i otisli stranputicom, podvrgavsi se ostecenju uma, znaj da su se oni tome podvrgli zbog samovolje i visokoumlja.” Sada, zbog potpunog nedostatka duhonosnih ucitelja, podviznik molitve je prinudjen da se rukovodi iskljucivo Svetim pismom i delima otaca.[57] To je daleko teze. Novi razlog za dvostruki plac!


NAPOMENE:

1. Starcem se naziva monah u manastiru koji rukovodi i poucava druge monahe.

2. Predgovor shimonaha Vasilija Poljanomerulskog na poglavlja blazenog Filoteja Sinajskog. Zivot i spisi moldavskog starca, Pajsija Velickovskog, izdanje Optinske pustinje, Moskva 1847. godine.

3. Pouka 32. Izdanje 1844. godine, Moskva. Starac Serafim je rodjen 1759.godine, stupio je u bratstvo Sarovske pustinje 1778. godine, upokojio se 1833.godine , 2. januara.

4. Ovo svedocanstvo je dobijeno od samog lica koje je bilo savetovano, sada arhimandrita Nikona, nastojatelja prvoklasnog Georgijevskog Balaklavskog manastira (1866. godine).

5. 5. Skitski paterik.

6. Pouka o trezvenju Nikifora Monaha, Dobrotoljublje, tom 2.

7. Sveti Isihije Jerusalimski, Pouka o trezvenju, Dobrotoljublje, tom 2.

8. Pouka o trezvenju, Dobrotoljublje, tom 2.

9. Po tumacenju svetog Isihija, Pouka o trezvenju, glava 2.

10. Odgovor 210.

11. Pouka 56.

12. Pouka 58.

13. Pouka o trezvenju, sveti Isak Sirijski, gl. 21, 28, 109, 182, 168.

14. Isto.

15. Isto.

16. Isto.

17. Isto.

18. Pouka o trezvenju, sveti Isak Sirijski, gl. 115,159.

19. Isto.

20. Skitski ustav, Pouka 1.

21. Pouka o trezvenju, sveti Isihije, gl. 110, slicno sa gl. 109.

22. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 98. Dobrotoljublje, tom 2.

23. Prepodobni Kasijan Rimljanin, Drugi razgovor o rasudjivanju; blazeni Nikifor Atonski,

Dobrotoljublje, tom 2, i mnogi drugi oci.

24. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, glave 17,18, 142, Dobrotoljublje, tom 4.

25. Lestvica, Pouka 28, gl. 10.

26. Prepodobni ava Dorotej, Zitije prepodobnog Doroteja, prepodobni Grigorije Sinait, Dobrotoljublje, tom 1.

27. O bezmolviju, Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl 10, Dobrotoljublje, tom 2.

28. Mi cemo ime Gospoda Boga naseg prizvati – ova recenica nije preuzeta iz prevoda ep. Atanasija (Jevtica), vec je prevedena sa crkvenoslovenskog teksta. Nalazi se u crkvenoslovenskoj Bibliji, Ps 19, 8.

29. Sinedrion je naziv za vrhovni duhovni sud Judeja.

30. Ako vam i mi ili andjeo s neba propovijeda jevandjelje drukcije nego sto vam propovijedasmo, anatema da bude! Kao sto smo vec rekli, k sada opet velim: ako vam neko propovijeda jevandjelje drukcije nego sto primiste, anatemada bude.

31. Beseda 38, gl. 1.

32. Kalist i Ignjatije Ksantopuli, O bezmolviju i molitvi, Dobrotoljublje,tom 1.

33. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 32, Dobrotoljublje, tom 1.

34. Isto.

35. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 70,71,72, Dobrotoljublje, tom 1.

36. Lestvica, Pouka 21. gl 7, Pouka 15, gl. 55. Pouka o trezvenju, sveti Isihije, gl. 28, 39, 62 i dr. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 5, O bludnim pomislima.

37. Prepodobni Kalist i Ignjatije, gl. 10, Dobrotoljublje, tom 2.

38. Psaltir sa posledovanjem.

39. Optinska pustinja je ucinila najvecu uslugu domacem monastvu prevodjenjem mnogih otackih spisa o monaskom duhovnom podvigu sa grckog na ruski, koji su delom izdavani na slovenskom jeziku. Ovde treba da pomenemo, izmedju blagoslova, ime pocivseg, blazenog starca pomenute pustinje, shijeromonaha Makarija, koji se nalazio na celu tog dela.

40. Isto.

41. Pouka 7, glava 9

42. Ceti minej,Zitije prepodobnog Pahomija Velikog, 15. maj.

43. 131. glava, Dobrotoljublje, tom 1.

44. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 7, gl. 4.

45. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 3, glava 2.

46. Glave o molitvi, gl. 8, Dobrotoljublje, tom 2.

47. Lestvica, Pouka 4, gl. 93, Pouka 27, gl. 6,46,60,61,62.

48. Njegova svetost Kalist, O molitvi ukratko, Dobrotoljublje, tom 4.

49. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopuli, gl. 15, Dobrotoljublje, tom 2.

50. Takvi su bili: Aleksej Covek Boziji (17/30. marta), sveti Jovan Kusnik (15/28. januara), prepodobni Vitalije monah i drugi. Lestvica, Pouka 4,gl. 36.

51. Pouka o tri vida paznje i molitve, u delu o trecem vidu, na kraju pouke. – Lestvica, Pouka 27, gl. 33.

52. Ovo saznajemo iz spisa prepodobnog Kasijana Rimljanina, prepodobnog Orsisija, prepodobnog Isaije Otselnika i drugih svetih monaha koji su dobili monasko obrazovanje u egipatskim manastirima.

53. Pozajmljeno iz pripovedanja prepodobnog Kasijana Rimljanina.

54. Lestvica, zaglavlje 25. Pouke.

55. Dobrotoljublje, tom 1.

56. Duhovna toplina je svojstvo samo veoma naprednih monaha, koji se podvizavaju u bezmolviju, za koje je i napisana citava knjiga svetog Grigorija Sinaita, a nikako nije svojstvo pocetnika. Pocetnici treba da budu zadovoljni ako se budu molili sa paznjom i umiljenjem. O toplini pogleda; u “Pouci o Isusovoj molitvi”, Asketski ogledi, tom 2.

57. Prepodobni Nil Sorski, predgovor predanju.

Published in: on Listopad 28, 2008 at 5:15 am  Komentari isključeni za PRVI DEO – O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: