TREĆI DEO – O BAVLjENjU ISUSOVOM MOLITVOM

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O ISUSOVOJ MOLITVI.

Razgovor Starca sa učenikom

TREĆI DEO – O BAVLjENjU ISUSOVOM MOLITVOM

Ucenik: – Izlozi ispravan nacin bavljenja Isusovom molitvom.

Starac: – Pravilno bavljenje Isusovom molitvom proistice, samo po sebi, iz pravilnih shvatanja o Bogu, o svesvetom imenu Gospoda Isusa, i o odnosu coveka prema Bogu.

Bog je bice neograniceno – veliko, svesavrseno, Sazdatelj i Presazdatelj ljudi, punovlasni Vladika iznad ljudi, andjela, iznad demona, iznad sve tvari, vidljive i nevidljive. To shvatanje o Bogu nas uci da smo mi duzni da stanemo pred Boga molitvom u najdubljoj poboznosti, u najvecem strahu i trepetu, upucujuci mu svu nasu paznju, usredsredjujuci u paznji sve sile uma, srca, duse, odbacujuci rasejanost i mastarenje, kao narusavanje paznje i poboznosti, kao narusavanje ispravnosti u stajanju pred Bogom, ispravnosti, koju uporno zahteva velicina Bozija (Jn 4,23-24; Mt 22, 37; Mk. 12,29-30; Lk. 10, 27). Predivno je rekao Isak Sirijski; “Kada pripadnes Bogu molitvom, budi u svojoj pomisli kao mrav, kao zemaljski gmizavci, kao crvic, kao dete koje tepa. Nemoj pred Njim govoriti bilo sta razumno; decijim nacinom misli priblizi se Bogu.”[1] Oni koji su stekli istinsku molitvu osecaju neizrecivo siromastvo duha kada stoje pred Bogom, slavosloveci ga, ispovedajuci se Njemu, iznoseci pred Njim svoje molbe. Oni se osecaju kao da su nistavni, kao da su nepostojeci. To je prirodno! Kada onaj koji se moli oseti silno prisustvo Bozije, prisustvo samozivota, zivota neobuhvatnog i nedostiznog: tada njegov sopstveni zivot njemu izgleda kao najsitnija kapljica u poredjenju sa beskonacnim okeanom. U takvo stanje je dospeo pravedni mnogostradalni Jov, koji je dostigao najvise duhovno napredovanje. On je osetio sebe kao rastopljenog (Jov 42, 6),[2] kao sto se topi i nestaje sneg, kada na njega padnu zraci uzarenog sunca.

Ime Gospoda naseg Isusa Hrista je – bozansko; sila i dejstvo tog imena su – bozanski; oni su svemoguci i spasonosni; oni prevazilaze nase shvatanje, nedostupni su za njega. S verom, nadom, usrdjem, sjedinjenim sa velikom poboznoscu i strahom, izvrsavajmo veliko delo Bozije, koje nam je predao Bog: vezbajmo se u molitvi imenom Gospoda naseg Isusa Hrista. “Neprestano prizivanje imena Bozijeg” – kaze Veliki Varsanufije – “jeste lek, koji ne ubija samo strasti, nego i samo njihovo dejstvo. Kao sto lekar stavlja lekovita sredstva ili flaster na ranu nastradalog, i oni deluju, pri cemu bolesnik i ne zna kako se to cini: upravo tako i ime Bozije, kada se priziva, ubija sve strasti, iako mi i ne znamo kako se to dogadja.”[3]

Nase uobicajeno stanje, stanje citavog covecanstva, stan>e je pada, prelesti, pogibli. Saznajuci, i po meri saznanja osecajuci to stanje, molitveno cemo vapiti iz njega, vapiti u skrusenosti duha, vapiti u placu i jecajima, vapiti za pomilovanjem. Odrecimo se svake duhovne naslade, svih uzvisenih molitvenih stanja, kao nedostojni njih i nesposobni za njih. Nije moguce zapevati pesmu Gospodnju na zemlji tudjoj (Ps 136,4) – u srcu kojim su ovladale strasti. Ako pak poslusamo poziv da je zapevamo: znajmo zasigurno, da ce radi tog poziva nas zarobiti (Ps 136,3). Na rekama Vavilonskim moguce je i potrebno samo plakati (Ps 136, 1).

Ta opsta pouka o bavljenju Isusovom molitvom izvucena je iz Svetog pisma i dela svetih otaca, iz veoma malog broja razgovora sa istinskim molitvenicima. Od posebnih pouka, prevashodno za pocetnike, smatram da je korisno pomenuti sledece:

Sveti Jovan Lestvicnik savetuje da se um zakljuca u reci molitve, i ma koliko puta bi se on udaljio od reci, ponovo ga uvoditi.[4] Taj mehanizam je narocito koristan i narocito pogodan. Kada um, na takav nacin, bude u paznji: tada ce i srce stupiti u saosecanje umu, umiljenjem – molitva ce se izvrsavati zajedno umom i srcem. Reci molitve treba izgovarati veoma neuzurbano, cak otegnuto, kako bi um imao mogucnost da se zakljuca u reci. Bodreci i poucavajuci opsteziteljne monahe koji se bave manastirskim poslusanjima, hrabreci ih na usrdje i revnost u molitvenom podvigu, Lestvicnik kaze: “Od monaha koji obavljaju poslusanja Bog ne trazi molitvu potpuno cistu, bez rasejanosti. Ne padaj u uninije zato sto te je pokrala rasejanost! Budi dobrodusan, i neprestano primoravaj svoj um da se vrati sebi. Savrsena sloboda od rasejanosti pripada andjelima.”[5] “Porobljeni strastima! molimo se Gospodu neprestako, uporno: zato sto su svi bestrasni presli” takvom molitvom, “u stanje bestrasca iz stanja strasnog. Ako ti neprekidno budes ucio svoj um da se on nikuda ne udaljava” od reci molitve “on ce i u vreme dok si za trpezom biti uz tebe. Ako mu pak dopustis da nesmetano luta svuda: on nikada nece moci da prebiva u tebi. Veliki delatelj velike i savrsene molitve je rekao: Volim reci pet rijeni umom svojim… negoli hiljade rijeci jezikom (1 Kor 14,19). Takva molitva” blagodatna molitva uma u srcu, strana zanesenosti “nije svojstvena duhovnim mladencima: i zato mi, kao deca, starajuci se o kvalitetu molitve” – o paznji posredstvom zakljucavanja uma u reci – “molicemo se veoma mnogo. Kvantitet je uzrok kvaliteta. Gospod daje cistu molitvu onome ko se moli bez lenjosti, mnogo i neprestano, iako je njegova molitva oskvrnjena rasejanoscu.”[6] Monasima pocetnicima potrebno je dugo vremena da se nauce molitvi. Nije moguce odmah po stupanju u manastir, ili po stupanju na podvig, dostici tu najvisu vrlinu. Potrebni su i vreme i postepenost u podvigu, kako bi podviznik sazreo za molitvu u svakom smislu. Kao sto cvetovi i plodovi izrastaju na stablu ili drvetu, koji su ranije morali biti posejani i izrasli: tako i molitva izrasta iz drugih vrlina, i drugacije se ne moze pojaviti, osim na njima. Nece brzo monah izaci na kraj sa svojim umom: on nece brzo nauciti svoj um da prebiva u recima molitve, kao da je pod kljucem i u zatvoru. Odvucen strastima, utiscima, uspomenama, brigama koje je usvojio, um pocetnika neprestano kida uze, koje su za njega spasonosne, napusta uski put, prelazi na siroki: on voli slobodno da luta u zemlji podnebesja, u zemlji obmana, sa duhovima koji su zbaceni sa neba – da luta bez cilja, nerazumno, stetno po sebe. Strasti – te moralne slabosti coveka – jesu osnovni uzrok rasejanosti pri molitvi. Srazmerno slabljenju strasti umanjuje se rasejanost. Strasti se obuzdavaju i umrtvljuju malo-pomalo, istinskim poslusanjem i samoodricanjem i smirenjem, koje proistice iz istinskog poslusanja. Poslusanje, samoodricanje i smirenje su one vrline na kojima se gradi napredovanje u molitvi. Nerasejanost, koja je dostupna coveku, Bog daruje u svoje vreme takvom podvizniku molitve koji postojanoscu i usrdnoscu u podvigu dokaze iskrenost svoje zelje da stekne molitvu.

Svestenomonah Dorotej,[7] nas zemljak, veliki ucitelj duhovnog podviga, koji po svojoj vrednosti odgovara svetom Isaku Sirijskom, savetuje onome koji se uci Isusovoj molitvi da je u pocetku izgovara glasno. On kaze da glasna molitva, sama po sebi prelazi u umnu.[8] “Od ucestale glasne molitve” – kaze svestenomonah – “proistice umna molitva, a iz umne molitve javlja se srdacna molitva. Isusovu molitvu ne treba izgovarati snaznim glasom, nego tiho naglas samom sebi.”[9] Pri narocitom delovanju rasejanosti, tuge, uninija, lenjosti, veoma je korisno vrsiti Isusovu molitvu glasno: glasnom Isusovom molitvom dusa se, malopomalo, budi iz teskog moralnog sna, u koji je bacaju tuga i uninije. Veoma je korisno naglas vrsiti Isusovu molitvu prilikom pojacanog naleta pomisli i mastanja telesne zudnje i gneva, kada se zbog njihovog dejstva raspaljuje i vri krv, kada se oduzimaju mir i tisina srca, kada se um pokoleba, oslabi i kao da se strmoglavi i sveze mnostvom nepotrebnih pomisli i mastanja: vazdusni knezovi zla – cije se prisustvo ne otkriva telesnim ocima nego se poznaje dusom, po dejstvu koje oni proizvode na nju – kada cuju ime Gospoda Isusa, koje je za njih grozno, dolaze u nedoumicu i zbunjenost, plase se i zure da odstupe od duse. Nacin koji predlaze svestenomonah veoma je prost i pogodan. Treba ga sjediniti sa mehanizmom svetog Jovana Lestvicnika, to jest, proiznositi Isusovu molitvu glasno, ne zureci i zakljucavajuci um u reci molitve: zakljucavanje uma u reci molitve, zavestava i sam svestenomonah.[10]

Mehanizam svetog Jovana Lestvicnika neophodno je cuvati i uz nacin, koji je izlozio prepodobni Nil Sorski u Drugoj pouci njegovog Skitskog predanja ili Ustava. Prepodobni Nil je svoj nacin pozajmio od grckih otaca, Simeona Novog Bogoslova i Grigorija Sinaita, i unekoliko ga je uprostio. Sveti Nil kaze: “Onome sto su rekli ti svetitelji o zadrzavanju disanja, to jest da se ne dise cesto, i iskustvo ubrzo uci, jer je to veoma korisno za sabiranje uma.” Neki, ne shvativsi taj mehanizam, pridaju mu suvisan znacaj, te prekomerno zadrzavaju disanje i time kvare jednostavnost, a ujedno pricinjavaju stetu dusi, usvajajuci u njoj to nepravilno shvatanje. Sva raspaljena i previse napregnuta dejstva jesu prepreka napredovanju u molitvi, koja se razvija jedino u krilu mirnog, tihog, poboznog nastrojenja duse i tela. “Sve neumereno je – od demona” – govorio je Pimen Veliki.[11]

Pocetniku u bavljenju Isusovom molitvom u njenom ucenju veoma pomaze svakodnevno molitveno pravilo sa odredjenim brojem zemnih i pojasnih poklona, prema snazi. Pokloni se obavljaju bez zurbe, sa osecanjem pokajanja, i pri svakom poklonu se izgovara Isusova molitva. Obrazac te molitve moze se videti u “Reci o veri”, prepodobnog Simeona Novog Bogoslova.[12] Opisujuci svakodnevni vecernji molitveni podvig blazenog mladica Georgija, sveti Simeon kaze: “On je pomisljao da stoji pred samim Gospodom, i pripada Njegovim precistim nogama: on je molio Gospoda sa suzama, kako bi se Gospod smilovao nad njim. Moleci se, stajao je nepokretno, poput nekakvog stuba, ne dopustajuci sebi nikakvo kretanje ni nogama, ni bilo kojim drugim delom tela, ne dozvoljavajuci ocima da radoznalo lutaju sa strane, on je stajao u velikom strahu i trepetu, ne dozvoljavajuci sebi dremanje, uninije, lenjost.” Broj poklona, za prvi put moze biti ogranicen na dvanaest. Prema snagama i pogodnostima, koje donose okolnosti, taj broj moze neprestano da se povecava. Pri povecavanju broja poklona, treba strogo paziti da se kvalitet molitvenog podviga sacuva, kako nas ono ne bi odvelo u besplodni, stetni kvantitet, zbog telesne raspaljenosti. Poklonima se telo zagreva, u nekoj meri posustaje: takvo stanje tela pomaze paznju i umiljenje. Pazimo, pazimo da to stanje ne predje u telesnu raspaljenost, koja je strana duhovnim osecanjima, koja razvija osecanja pale prirode. Kvantitet, koristan samo pri pravilnom nastrojenju i cilju, moze biti veoma stetan kada vodi telesnoj raspaljenosti. Telesna raspaljenost se poznaje po svojim plodovima: po njima se ona razlikuje od duhovne toplote. Plodovi telesne raspaljenosti su samomnjenje, uzdanje u sebe, visokoumlje, preuznosenje, gordost, u njenim razlicitim vidovima, na koje se lako kalemi prelest. Plodovi duhovne topline su pokajanje, smirenje, plac, suze. Pravilo sa poklonima je najpogodnije obavljati prilikom odlaska na spavanje: u to vreme, po okoncanju dnevnih briga, pravilo se moze vrsiti dugotrajnije i usredsredjenije. Ali i ujutru i sredinom dana, korisno je, i to narocito mladima, da vrse umeren broj poklona, dvanaest poklona, pa i do dvadeset. Tim poklonima se podstice molitveno raspolozenje i raspinjanje tela, podstice se i jaca usrdje za molitveni podvig.

Saveti koje sam ponudio su, smatram, dovoljni za pocetnika koji zeli da se nauci Isusovoj molitvi: “Molitva” – rekao je prepodobni Meletije Ispovednik – “ucitelja ne trazi, nego brizljivost, i ljubav i narocito usrdje – i njen ucitelj biva Bog.”[13] Sveti oci, koji su napisali mnogo dela o molitvi, kako bi delatelju doneli pravilno shvatanje o njoj i ispravno rukovodjenje u bavljenju njom, predlazu i podsticu da se stupi u sam podvig, kako bi se dobilo sustinsko poznanje, bez kog je ucenje recju, cak i ako je proisteklo iz iskustva, mrtvo, mracno, nerazumljivo, jer zahteva pojasnjenja i ozivljenje iskustvom. I obrnuto: onaj koji se savesno bavi molitvom i vec je napredovao u njoj mora cesto da se okrece spisima svetih otaca o molitvi, da se njima poverava i usmerava, secajuci se da je i veliki Pavle, iako je za svoju blagovest imao svedocanstvo Duha koje prevazilazi sva svedocanstva, ipak isao u Jerusalim, i izneo apostolima koji su tamo bili blagovest koju je objavljivao medju neznaboscima, kako bi je razmotrili – da ne trcim ili ne trcah uzalud (Gal 2,2), kaze on.

Ucenik: – Koje knjige svetih otaca treba da cita onaj koji zeli da se bavi Isusovom molitvom pod rukovodjenjem bogonadahnutog ucenja?

Starac: – To zavisi od nacina zivota koji vodi podviznik molitve. Pogledaj spise Kalista i Ignjatija Ksantopula o bezmolviju i molitvi – i videces da su oni napisani za monahe koji prebivaju u zatvornistvu ili vode otselnicki zivot, slican zivotu monaha egipatskog Skita, u kom je svaki starac ziveo u posebnoj keliji, imajuci jednog, dva ili tri ucenika. One koji vode takav nacin zivota, sveti oci nazivaju bezmolvnicima.[14] Bezmolvnik raspolaze sobom i svojim vremenom po sopstvenom nahodjenju ili po obicaju pozajmljenom od svojih ucitelja, a monasi koji se nalaze u opstezicu obavezni su da prisustvuju zajednickom bogosluzenju i da se bave manastirskim poslusanjima, nemajuci ni prava ni mogucnosti da svojevoljno raspolazu sobom i svojim vremenom: pritom, bezmolvije se dopusta samo onima koji su napredovali u monaskom zivotu, koji su se prethodno obucili u opstezicu, udostojivsi se blagodatnog osenjenja: i zato knjige svetih otaca, napisane za bezmolvnike, nikako ne odgovaraju pocetnicima, i uopste monasima koji se podvizavaju u opsteziteljnim manastirima. Ono sto je receno o knjizi Ksantopula, treba reci i o knjigama Grigorija Sinaita, Isaka Sirijskog, Nila Sorskog i svestenomonaha Doroteja. Onaj koji se bavi molitvom uz obavljanje manastirskih poslusanja, moze se upoznati i sa tim knjigama, ali ne da se rukovodi njima, nego jedino radi znanja, cuvajuci se pritom obazrivo, da ga one ne bi prevremeno povukle u usamljenost i zatvornistvo, ili na neodgovarajuci podvig. Cesto se to i drugo dogadja kao najveca povreda onome koji je obmanut nerazumnom revnoscu. Deca i mladi, kada, zbog svoje nerazumnosti i lakomislenosti, pokusaju da ponesu teret koji premasuje njihovu snagu, upropascuju se, neretko sebe konacno unistavaju – tako se i nezreli u duhovnom uzrastu podvrgavaju velikim nesrecama zbog duhovnog podviga koji ne odgovara njihovom ustrojstvu, i neretko upadaju u nepopravljivo rastrojstvo. Dela svetog Isihija, Filoteja i Teolipta, koja se nalaze u drugom delu Dobrotoljublja, veoma su korisna za opsteziteljne i za usamljene monahe. Narocito su korisni predgovori shimonaha Vasilija: u njima je izlozeno ucenje o molitvi pokajanja, ucenje toliko korisno, toliko potrebno u nasem vremenu. Mnogo poucnih uputstava o molitvi nalazi se u knjizi Varsanufija Velikog; treba primetiti da se njena prva polovina sastoji od odgovora bezmolvnicima, a druga od 220 odgovora monasima koji se podvizavaju u opstezicu.

Ucenik: – Sta znaci mesto srca, o kom govore sveti Simeon Novi Bogoslov, Nikifor monah i drugi oci?

Starac: – To je slovesna sila ili duh coveka, koji je prisutan u gornjem delu srca, nasuprot leve sise, slicno tome kako um prisustvuje u mozgu glave. Pri molitvi je potrebno da se duh sjedini sa umom i da zajedno sa njim proiznosi molitvu, pri cemu um deluje recima koje se proiznose samo mislju ili uz ucesce glasa, a duh deluje osecajem umiljenja i placa. Sjedinjenje se, u svoje vreme, daruje bozanskom blagodacu, a pocetniku je dovoljno ako duh bude saosecao i pomagao umu. Pri cuvanju paznje umom, duh ce neizostavno osetiti umiljenje. Duh se obicno naziva srcem, kao sto se i umesto reci um upotrebljava rec glava. Moli se sa paznjom, u skrusenosti duha, pomazuci sebi gore nabrojanim mehanizmima: pritom ce se, samo po sebi, otkriti iskustveno poznanje mesta srca. O njemu je dovoljno objasnjeno u predgovorima shimonaha Vasilija.

Ucenik: – Meni izgleda da si ti nerado odgovorio na moje pitanje o mestu srca, i uputio si me na predgovore shimonaha Vasilija, cime si se uklonio od izlaganja tvojih sopstvenih shvatanja i misljenja. Molim te: radi koristi mene i drutih, otvoreno odgovori na moje pitanje.

Starac: – Tvoje pitanje je donelo tugu u moje srce. To pitanje su mi mnogi postavljali – i ono je cesto bilo izraz kojim se izrazavalo stanje samoobmane, stanje dusevne povrede. S mukom se ispravlja dusevna povreda koja je stvorena nepravilnim bavljenjem duhovnim podvizima – najvecim delom ostaje nepopravljiva. Ona ostaje nepopravljiva ili zbog gordosti povredjenih, ili zbog toga sto se povreda vec dogodila. Otrov lazi je strasan: on sa upornoscu opstaje kod onih koji su ga dobrovoljno primili; smrtonosno dejstvo ostavlja na onima koji ga, kada su saznali za njega, nisu odbacili i nieuta izbljuvali iz sebe s odlucnim samoodricanjem. Neimari[15] kula u vazduhu, videci svoje zdanje kako se uzvisuje do nebesa, dive se i zanose tim sablaznjivim prizorom; oni ne vole pominjanje jevandjelske zapovesti koja objavljuje svakome covjeku, da gradeci kucu iskopa i udubi i polozi temelj na kamenu (Lk 6,48). Kamen je Hristos. Hristos stoji pred ocima naseg uma u Jevandjelju: On stoji pred ocima uma Svojim ponasanjem, stoji pred ocima uma Svojim ucenjem; stoji pred ocima uma Svojim zapovestima, stoji pred ocima uma Svojim smirenjem, zbog kog je On bio poslusan do smrti, i to do smrti na krstu (Flp2,8). Onaj uzima na sebe teski trud kopanja zemlje i udubljuje se u nju, koji se, nasuprot strastima srca, spusta u smirenje, koji se, odbacujuci svoju volju i svoj razum, trudi da tacno izuci zapovesti Hristove i predanje Pravoslavne Crkve, da ih tacno sledi; taj u temelj polaze cvrsto kamenje, ko se pre i vise od svih drugih podviga stara o tome da ispravi i usmeri svoj nacin zivota prema ponasanju, ucenju i zavestanju Gospoda naseg Isusa Hrista. Nema mesta za istinsku molitvu u srcu koje nije ustrojeno i naklonjeno jevandjelskim zapovestima. Naprotiv, prelest je usadjena u svakoga od nas padom: “Zbog tog stanja samoobmane – koje je obicno neotudjiva svojina uma svakoga od nas,” – kaze prepodobni Grigorije Sinait – “a narocito lakomislenih ljudi, koji prevremeno teze da usvoje uzvisena molitvena stanja, cime se i malo ustrojenje, koje je dato od Boga, gubi, a delatelja pogadja ravnodusnost prema svemu sto je dobro – potrebno je brizljivo sebe ispitivati, kako ne bismo prevremeno trazili ono sto dolazi u svoje vreme, i da ne bismo odbacili ono sto nam se daje u ruke, dok su one usmerene na trazenje neceg drugog. Umu je svojstveno da u masti zamislja uzvisena molitvena stanja, koja jos nije dostigao, i da ih izvrce u svojoj masti ili u svojoj uobrazilji. Postoji velika opasnost da ce se takav delatelj lisiti i onoga sto mu je dato, da ce se podvrgnuti ostecenju uma i silasku sa uma zbog dejstva prelesti.”[16] Prelest je, u vecem ili manjem stepenu, neizbezna logicna posledica nepravilnog molitvenog podviga.

Monaski zivot je nauka nad naukama, bozanska nauka. To se odnosi na sve monaske podvige – a narocito se odnosi na molitvu. Svaka nauka ima svoj pocetak, ima svoju postepenost u prenosenju saznanja, ima svoje zavrsne vezbe: tako i ucenje molitvi ima svoj poredak, svoj sistem. Savesno sledjenje poretka, ili sto je isto – sistema u svakoj nauci, jeste garancija sigurnog uspeha u njoj: tako je i pravilno bavljenje molitvom garancija napredovanja u njoj – onog napredovanja koje Bog daruje podvizniku onda kad je Njemu blagougodno. Odbacivanje sistema pri izucavanju nauka jeste izvor izopacenih shvatanja, izvor znanja koje je gore od neznanja, buduci da je nepravilno znanje negativno: takve su i posledice neurednog bavljenja molitvom. Neizbezna, prirodna posledica takvog bavljenja je – prelest. Samovoljno monastvo – nije monastvo. To je prelest! To je – karikatura, nakaza monastva! To je – podsmeh monastvu! To je – obmana samog sebe! To je – gluma, veoma sposobna da privuce paznju i pohvale sveta, ali odbacena od Boga, strana plodovima Svetog Duha, bogata plodovima koji dolaze od satane. Mnogi, osetivsi raspolozenje i usrdnost za duhovni podvig, pristupaju tom podvigu brzopleto i lakomisleno. Oni mu se predaju sa svom revnoscu i vatrenoscu, sa svom nerazumnoscu, ne shvativsi da su ta revnost i vatrenost – najvise krvne i telesne; da su one preispunjene necistotom i primesama, ne shvativsi da je pri izucavanju nauke nad naukama – molitve – potrebno najpouzdanije rukovodstvo, potrebna je najveca razboritost i opreznost. Avaj! Od nas se skrivaju putevi Boziji, pravi; oni se skrivaju od nas zbog slepila koje je u nama nastalo i koje opstaje zbog pada. Mi biramo za rukovodioce prvenstveno one ucitelje koje je svet proglasio za svete, i koji se nalaze u dubini prelesti ili u dubini neznanja. Za rukovodioce se biraju knjige koje su pisali nepravoslavni podviznici koji su se nalazili u najstrasnijoj demonskoj prelesti, u opstenju sa demonima. Za rukovodioce se biraju spisi svetih otaca Pravoslavne Crkve koji su izlozili uzviseni molitveni podvig naprednih monaha, podvig koji je nedostupan i za shvatanje pocetnika, a ne samo za sledjenje – i kao plod duhovnog podviga, cudovisno, javlja se dusevno rastrojstvo, pogibao. Sijace psenicu, a trnje ce zeti (Jer 12,13), sa bolom govori Sveti Duh ljudima koji dobro preokrecu u zlo nepravilnom upotrebom dobra. Zalostan, bas zalostan prizor! U najuzvisenijem delanju uma, u delanju koje vodi ka Bogu onoga koji ide po ustanovljenim stepenicama, nepravilnim delanjem stice se pomracenje i izopacenje uma, ostecenje uma, poremecenost uma, porobljenost demonima, pogibao. Takav prizor, prizor koji je cesto bio pred mojim ocima, bio je uzrok tuge moga srca, kada si postavio pitanje. Nisam zeleo da ga cujem ni od tebe, niti od bilo koga medju pocetnicima. “Nije ti korisno” – rekli su oci – “da ono sto sledi saznas pre nego sto steknes opitno znanje o onome sto prethodi.”[17] Takva radoznalost je – znak ispraznog i razmetljivog razuma (1 Kor 8,1).[18] Ja sam ukazao i na predgovore shimonaha Vasilija, kao na delo istinskog delatelja molitve, delo narocito korisno za ovo vreme. To delo upucuje na nepogresivo razumevanje otackih spisa o molitvenom podvigu, spisa koji su sastavljeni za napredne monahe, prvenstveno za bezmolvnike.

Kako bih ispunio tvoju zelju, ponovicu, samo drugim recima, ono sto sam vec rekao. Bavljenje Isusovom molitvom ima dva najvaznija dela ili perioda, koji se zavrsavaju cistom molitvom koja se ovencava bestrascem ili hriscanskim savrsenstvom kod onih podviznika kojima ga daruje Bog, ako je Njemu blagougodno da im ga da. Sveti Isak Sirijski kaze: “Nisu se mnogi udostojili ciste molitve, nego malobrojni. A od onih pak koji su dostigli tajnu koja dolazi posle nje, i presli na drugu obalu (Jordana), jedva da se srece jedan iz pokolenja u pokoljenje, po blagodati i blagovoljenju Bozijem.”[19] U prvom periodu, onome koji se moli se dopusta da se moli samo po sopstvenoj snazi; blagodat Bozija nesumnjivo pomaze onome ko se moli dobronamerno, ali ne pokazuje svoje prisustvo. U to vreme, strasti koje su skrivene u srcu, pocinju da se pokrecu, i vode delatelja molitve na mucenicki podvig, u kom pobede i porazi neprekidno smenjuju jedni druge,[20] i u kom se slobodna volja coveka i njegova nemoc jasno ispoljavaju.[21] U drugom periodu, blagodat Bozija osetno pokazuje svoje prisustvo i dejstvo, sjedinjujuci um sa srcem, omogucujuci molitvu bez mastanja ili, sto je isto, bez rasejanosti, sa iskrenim placem i toplinom; pritom, grehovne pomisli gube nasilnicku vlast nad umom. Na ta dva stanja ukazuju sveti oci. O njima prepodobni Nil Sorski, upucujuci na prepodobnog Grigorija Sinaita, kaze: “Kada nastupi dejstvo molitve: tada ono zadrzava um uz sebe, uveseljava ga i oslobadja od rasejanosti.”[22] Kod onih koji nisu stekli blagodatno dejstvo, za najnaporniji, najtezi, najnezgodniji podvig prepodobni smatra cuvanje uma od rasejanosti i pazljivu molitvu.[23] Kako bi se dostiglo drugo stanje, neophodno je proci kroz prvo, neophodno je iskazati i dokazati ozbiljnost svog htenja, i rod doneti u trpljenju (Lk 8,15). Prvo stanje onoga koji se moli moze se uporediti sa obnazenim drvecem u vreme zime; a drugo – sa istim tim drvecem koje se pokrilo liscem i cvetovima zbog delovanja prolecne toplote. Snagu za stvaranje lisca i cvetova drvo prikuplja u vreme zime, kada njihovo stanje ima sav izgled stanja stradanja, stanja pod oblascu smrti. Ne dozvolimo sebi da iskusavamo Gospoda! Ne dozvolimo sebi da mu pristupimo lakomisleno, bez straha, dvodusno, u raspolozenju sumnjicave radoznalosti, zbog koje se zabranjuje ulazak u obecanu zemlju (Jev 3, 8-11,18,19). Pristupimo kao pali, kao oni kojima je sustinski potrebno spasenje, koje Bog daruje za istinsko pokajanje. Dusa i cilj molitve u tom i u drugom stanju treba da bude pokajanje. Za pokajanje koje se prinosi samo sopstvenim snagama Bog, u svoje vreme, daruje blagodatno pokajanje – i Duh Sveti, uselivsi se u coveka, moli za njega uzdisajima neizrecivim: On posreduje za svete, saglasno volji Bozijoj, koja je poznata samo Njemu (Pim 8,26-27).

Iz toga se vidi, sasvim ocigledno, da je za pocetnika trazenje mesta srca, to jest, trazenje da u sebi nepravovremeno i prevremeno otkrije otvoreno dejstvo blagodati, sasvim pogresan pocetak, koji izvrce poredak, sistem nauke. Takav pocetak je – gordeljivi, bezuman pocetak! Isto tako, pocetniku ne prilici da upotrebljava mehanizme koje su sveti oci preporucili naprednim monasima, bezmolvnicima. Pocetnik, prilikom bavljenja molitvom, treba da se drzi samo najpoboznije paznje, samo zakljucavanja uma u reci molitve, izgovarajuci reci veoma polako, kako bi um mogao da se zakljuca u njih, disuci tiho, ali slobodno. Neki su pomislili da je u samom disanju nesto narocito vazno, i ne shvativsi da su oci zapovedili usporeno i tiho disanje radi uzdrzanja uma od rasejanosti, poceli su prekomerno da zadrzavaju disanje i time su narusili telesno zdravlje, koje toliko doprinosi molitvenom podvigu. “Zadrzavaj” – kaze prepodobni Grigorije Sinait – “i disanje, to jest, kretanje uma, zatvorivsi donekle usta pri vrsenju molitve, a ne disanje nozdrva, to jest, culno, kako to cine neuki, kako se ne bi povredio, nadimajuci se.”[24] Ne samo u procesu disanja nego i u svim telesnim kretanjima treba sacuvati spokojstvo, mir i skromnost. Sve to veoma doprinosi cuvanju uma od rasejanosti. Um koji se pazljivo moli neizostavno privlaci srce da saoseca sa njim, da oseca pokajanje. Izmedju saosecanja srca sa umom i sjedinjena uma sa srcem ili spustanja uma u srce – postoji velika razlika. Sveti Jovan Lestvicnik smatra da je znacajan napredak u molitvi to kada um prebiva u njenim recima.[25] Taj veliki ucitelj monaha tvrdi da ce molitva onoga koji se neprestano i usrdno moli, zakljucavanjem uma u reci molitve, sa osecanjem pokajanja i placa, neizbezno biti osenjena bozanskom blagodacu.[26]

Kada molitva bude osenjena bozanskom blagodacu: tada, ne samo da ce biti otkriveno mesto srca nego ce i sva dusa pohrliti Bogu, neizmernom dusevnom silom, povlaceci sa sobom i telo. Molitva onih koji su u njoj napredovali izgovara se citavim bicem. Sav covek kao da se pretvara samo u usta. Ne samo srce obnovljenog coveka, ne samo dusa, nego i telo, ispunjavaju se duhovnom utehom i nasladom: radoscu zbog Boga zivoga (Ps 83, 3), Boga koji osetno i mocno deluje Svojom blagodacu. Sve ce kosti istinskog molitvenika reci: Gospode, Gospode, koje slican Tebi? Koji izbavljas siromaha iz ruke jacih od njega, i sirotog i ubogog od grabitelja njegove molitve i nade: od pomisli i osecanja, koji nicu iz pale prirode i koje podsticu demoni (Ps 34, 10). Napredovanju u pokajnoj molitvi treba da streme svi hriscani; na bavljenje pokajnom molitvom i na napredovanje u njoj sveti oci pozivaju sve hriscane. Nasuprot tome, oni strogo zabranjuju prevremeni napor da se umom udje u hram srca, radi blagodatne molitve, kada ta molitva jos nije data od Boga. Zabrana se povezuje sa strasnom pretnjom. “Umna molitva je” – kaze prepodobni Nil Sorski, ponavljajuci reci prepodobnog Grigorija Sinaita – “iznad svih dela i vrlina – glava, kao ljubav Bozija. Onoga koji bestidno i drsko hoce da uzidje Bogu, i cisto da razgovara sa Njim, koji nasilno hoce da ga stekne u sebi, lako pogubljuju demoni.”[27]

Molim, molim da se obrati sva potrebna paznja na strasnu pretnju otaca. Meni je poznato da neki dobronamerni ljudi koji su, medjutim, pali u blud, po nesrecnoj navici, nemocni da se uzdrze od pada, pokusavaju da se bave srdacnom molitvom. Moze li nesto biti nerazumnije, neuctivije, drskije od tog pokusaja? Molitva pokajanja data je svima bez izuzetka, data je i onima kojima su ovladale strasti, i onima koji se prinudno podvrgavaju padovima. Oni imaju sve pravo da vape Gospodu za spasenje; ali ulazak u srce, radi molitvenog svestenodejstva, za njih je zabranjen: on se dopusta iskljucivo tajanstvenom arhijereju, koji je zakonito hirotonisan bozanskom blagodacu. Shvatite, shvatite da se jedino prstom Bozijim otvara taj ulaz: on se otvara tada kada covek ne samo sto odustane od delatnog greha nego od desnice Bozije dobije i silu da se suprotstavi strasnim pomislima, da se ne zavodi i ne nasladjuje njima. Malo-pomalo, gradi se cistota srca: cistoti se postepeno i duhovno otkriva Bog. Postepeno! Zato sto se i strasti umanjuju i dobrodetelji uzrastaju, ne odjednom: za to i za drugo potrebno je znatno vreme.

Evo ti moj savet: ne trazi mesto srca. Ne trudi se da sebi iscrpno objasnis sta znaci mesto srca: to se na zadovoljavajuci nacin da objasniti jedino iskustvom. Ako je Bogu ugodno da ti da poznanje: On ce ti to dati u svoje vreme – i dace ti na takav nacin, kakav telesni covek ne moze ni da zamisli. Bavi se iskljucivo i sa svom savesnoscu pokajnom molitvom; trudi se da molitvom prineses pokajanje: uverices se u uspeh podviga, kada u sebi osetis siromastvo duha, umiljenje, plac. Takvo napredovanje u molitvi zelim i sebi i tebi. Dostizanje natprirodnih blagodatnih stanja uvek je bilo retkost. Pimen Veliki, monah egipatskog Skita, koji je poznat po izuzetnom napretku svojih monaha, koji je ziveo u 5. veku, kada je narocito procvetalo monastvo, govorio je: “O savrsenom govore mnogi medju nama, a savrsenstvo su zaista dostigli jedan ili dvojica.”[28] Sveti Jovan Lestvicnik, asketski pisac iz 6. veka, svedoci da se u njegovo vreme veoma smanjio broj sasuda bozanske blagodati u odnosu na prethodno vreme, a uzrok tome sveti vidi u izmenjenosti duha ljudskog drustva, koje je izgubilo prostotu i zarazilo se lukavstvom.[29] Sveti Grigorije Sinait, pisac 14. veka, odlucio se da kaze da u njegovo vreme uopste nema blagodatnih muzeva, toliko su retki postali; kao uzrok tome, Sinait ukazuje na neobicno razvijanje poroka, koje proizilazi od sablazni koje su se umnozile.[30]

Tim pre, u nase vreme delatelj molitve mora biti u najvecem oprezu. Mi nemamo bogonadahnute ucitelje! Celomudrenost, prostota, jevandjelska ljubav, udaljili su se sa lica zemlje. Sablazni i poroci su se beskonacno umnozili! Svet je obuzet razvratom! Nad ljudskim drustvom gospodari, kao punovlasni tiranin, gresna ljubav u raznoraznim oblicima! Dovoljno je, i vise nego dovoljno, ako se udostojimo da Bogu prinesemo jedino delo koje je sustinski potrebno za nase spasenje: pokajanje.

Ucenik: – Da li je za ucenje Isusovoj molitvi pogodniji zivot u manastiru, medju vise ili manje brojnom bratijom i galamom, koja je neizbezna u mnogoljudstvu? Zar nije za to pogodniji zivot u bezmolviju?

Starac: – Zivot u manastiru, narocito u opsteziteljnom, omogucuje pocetniku da se uspesno i solidno nauci molitvi, samo ako on pravilno zivi. Onome ko pravilno zivi u opstezicu, neprestano se javljaju prilike za poslusanje i smirenje, a te vrline, vise od svih drugih, pripremaju i upucuju dusu na istinsku molitvu. “Od poslusanja – smirenje”, rekli su oci.[31] Smirenje se radja od poslusanja i podstice se poslusanjem, kao sto naliveno ulje pomaze svetiljci da gori. Smirenjem se u dusu uvodi mir Boziji (Flp 4,7). Mir Boziji je duhovno mesto Bozije (Ps 75,3), duhovno nebo; ljudi koji su se uspeli na to nebo postaju ravnoangelni i, poput andjela, neprestano u srcima svojim pevaju duhovnu pesmu Bogu (Ef 5,19), to jest, prinose cistu, svetu molitvu, koja je kod naprednih upravo pesma i pesma nad pesmama. Iz tog razloga, poslusanje, koje donosi neprocenjivu riznicu smirenja, oci[32] jednodusno smatraju za osnovnu monasku vrlinu, za vrata na koja se zakonito i pravilno ulazi u umnu i srdacnu molitvu ili, sto je isto, u istinsko svesteno bezmolvije. Sveti Simeon Novi Bogoslov kaze o pazljivoj molitvi: “Kako ja mislim, to blago nam izvire iz poslusanja. Poslusanje koje se ukazuje duhovnom Ocu svakoga cini bezbriznim. Kakva prolazna stvar njega moze poraziti ili porobiti? Kakvu tugu i kakvu brigu moze imati takav covek.”[33] Brige i strasti, koje neprekidno odvlace misli ka sebi, uzrok su rasejanosti pri molitvi; gordost je uzrok ogorcenosti srca; gnev i zlopamcenje, koji se zasnivaju na gordosti, uzrok su uznemirenosti srca. Poslusanje je osnovni uzrok koji unistava rasejanost, zbog koje je molitva besplodna; ono je uzrok smirenja, smirenje unistava ogorcenost, zbog kog je molitva mrtva; isteruje uznemirenost, zbog koje je molitve nepotrebna, srce pomazuje umiljenjem, zbog kog molitva ozivljuje, dobija krila, uzlece Bogu. Prema tome: poslusanje ne deluje samo protiv rasejanosti, nego i srce cuva od ogorcenosti i uznemirenosti, odrzava ga neprestano krotkim, blagim, neprestano sposobnim za umiljenje, neprestano spremnim da se izlije pred Bogom u molitvi i placu, koji su toliko iskreni da se sa svim pravom mogu nazvati i ispovedanjem (Psalmi 103, 1; 104; 105; 106; po) duse pred Bogom i duhovnim otkrivanjem Boga dusi (Psalmi 103,1; 104; 105; 106; 110). Ako se monah bude ponasao u manastiru poput stranca, ne otpocinjuci poznanstva unutar i izvan manastira, ne iduci po kelijama bratije, i ne primajuci bratiju u svoju keliju, ne donoseci u keliju nista sto je suvisno, ne ispunjavajuci svoje zelje, trudeci se u manastirskim poslusanjima sa smirenjem i dobrom savescu, pribegavajuci cesto ispovedanju sagresenja, povinujuci se nastojatelju i drugim manastirskim vlastima ne ropcuci, u prostoti srca: on ce, bez sumnje, napredovati u Isusovoj molitvi, to jest, dobice dar da se bavi njome pazljivo i da dok se bavi njom proliva suze pokajanja. “Ja sam video” – kaze sveti Jovan Lestvicnik – “one koji su napredovali u poslusanju i koji su se, prema mogucnostima, trudili u secanju na Boga,[34] koje deluje u umu, i kako su oni, iznenada ustavsi na molitvu, brzo savladavali svoj um i prolivali suze u potocima: to im se dogadjalo zato sto su bili pripremljeni prepodobnim poslusanjem.”[35] Sveti Simeon Novi Bogoslov, prepodobni Nikita Stitat i mnogi drugi oci obucili su se u Isusovoj molitvi, i bavili su se njome u obiteljima koje su se nalazile u prestonici Istocnog carstva, u prostranom i mnogoljudnom Konstantinopolju. Svjatjejsi patrijarh Fotije se obucio u njoj, buduci vec u cinu patrijarha, uz mnogobrojna druga zanimanja, koja su povezana sa tim cinom. Svjatjejsi patrijarh Kalist se obucio, obavljajuci poslusanje kuvara u lavri prepodobnog Atanasija Atonskog na Atonskoj gori.[36] Prepodobni Dorotej[37] i Dositej[38] su se ucili njoj u opstezicu svetog Serida, prvi – imajuci poslusanje nacelnika bolnice, a drugi – prisluzitelja u njoj. U aleksandrijskom opstezicu, koje opisuje sveti Jovan Lestvicnik, sva bratija je upraznjavala umnu molitvu.[39] Taj sveti, isto kao i Varsanufije Veliki, zas/veda onima koji se bore sa strascu bluda narocito pojacanu molitvu imenom Gospoda Isusa.[40] Blazeni starac Serafim Sarovski svedocio je, poucen sopstvenim iskustvom, da je Isusova molitva bic protiv tela i telesnih pohota.[41] Plamen te pohote vene od njenog dejstva. Kada ona deluje u coveku: tada, od njenog dejstva, telesne pohote gube slobodu u svom delovanju. Tako grabljiva zver, stavljena u lance, zadrzavajuci sposobnost da umrtvljuje i prozdire ljude i zivotinje, gubi mogucnost da deluje prema svojim snagama.

Sveti Simeon i Andrej, jurodivi radi Hrista, nalazili su se u najosobenijem molitvenom napredovanju, buduci da su u njega stupili sa potpunim samoodricanjem i najdubljim smirenjem. Nista ne daje tako slobodan pristup Bogu, kao odlucno samoodricanje, gazenje svoje gordosti, svog ja. Izobilno dejstvo srdacne molitve svetog Andreja opisao je njegov nastojnik, Nikifor, svestenik velike crkve carskog Konstantinopolja. To dejstvo, po svojoj posebnosti, zasluzuje da bude zabelezeno. Nikifor kaze: “On je primio takav dar molitve u tajnom hramu svog srca, da je sapat njegovih usta daleko odzvanjao. Kao sto kotao vode, pokrenut bezmernim vrenjem, ispusta paru: tako je i kod njega izlazila para iz usta, zbog dejstva Svetog Duha. Neki od onih koji su ga videli su govorili da u njemu zivi demon, i zato iz njega izlazi para; drugi su govorili: ‘Ne! Njegovo srce, koje muci neprijateljski duh, proizvodi takvo disanje.’ Ni prvo ni drugo misljenje nije bilo opravdano: u toj pojavi se odrazavala neprestana, bogougodna molitva – i oni kojima je nepoznat duhovni podvig stvorili su misljenje o svetom Andreju, slicno onome koje su nekada imali prema daru znanja stranih jezika koji je iznenada bio otkriven (Dap 2, 13).”[42] Ocigledno je da je ugodnik Boziji proiznosio molitvu citavim svojim bicem, sjedinjujuci umnu i srdacnu molitvu sa glasnom. Kada je sveti Andrej bio uznet u raj, tada je, kako je pripovedao svesteniku, izobilna blagodat Bozija, koja ispunjava raj, proizvela u njemu ono duhovno dejstvo koje se obicno stvara umnom molitvom kod naprednih: ona je dovela do sjedinjenja njegovog uma i srca, pri cemu covek dolazi u stanje duhovne opijenosti i nekakvog samozaborava.[43] Ta opijenost i samozaborav jesu ujedno osecaj novog zivota. Sveti Simeon je govorio svom nastojniku, djakonu Jovanu, da i usred najsnaznijih sablazni njegov um ostaje svecelo ustremljen ka Bogu – i sablazni gube svoje uobicajeno dejstvo.[44] Kod onih koji su se udostojili blagodatnog osenjivanja, dusa se neprestano uznosi iz okruzenja grehovnih i sujetnih pomisli i osecanja, umnom molitvom, kao tajanstvenom nevidljivom rukom, i uznosi se gore: dejstvo greha i sveta ostaje nemocno i besplodno.[45]

U vreme kada sam bio pocetnik, neki starac, u iskrenom razgovoru, rekao mi je: “U svetovnom zivotu, po prostoti vremena koja su prosla i blagocestivom stremljenju koje je tada preovladjivalo, ja sam saznao za Isusovu molitvu, bavio sam se njome, i povremeno sam osecao neobicne promeneu sebi i utehu. Stupivsi u manastir, ja sam nastavio da se bavim njom, rukovodeci se citanjem otackih knjiga i uputstvima nekih monaha, koji su je, kako je izgledalo, shvatali. Kod njih sam i video nisku stolicicu, koju pominje prepodobni Grigorije Sinait, koja je napravljena prema stolica ma koje su se koristile u Moldaviji. Krajem proslog veka, i pocetkom sadasnjeg, procvetalo je umno delanje u raznim obiteljima Moldavije, a narocito u Njamckom manastiru. U pocetku sam bio u poslusanju pri trpezi: vrseci poslusanje, ja sam vrsio i molitvu, sjedinjujuci je sa smirenoumnim pomislima koje joj doprinose, po uputstvu otaca.[46] Jednom sam stavio tanjir sa hranom na poslednji sto, za kojim su sedeli poslusnici, i mislju sam govorio: ‘Primite od mene, sluge Bozije, ovo ubogo sluzenje.’ Iznenada je u moje grudi dosla takva uteha da sam se cak zanjihao: uteha je potrajala vise dana, priblizno jedan mesec. Drugi put, dogodilo se da odem po prosforu; i ne znam zasto, pod kakvim uticajem, ja sam se poklonio bratiji, koji su se trudili u prosfornici, veoma nisko – i iznenada, u meni je tako pocela da dejstvuje molitva da sam pozurio da udjem u keliju, i da legnem na postelju zbog slabosti koja je zbog molitvenog dejstva nastala u citavom telu.”[47]

U opisu smrti svetitelja Dimitrija Rostovskog, pripoveda se da je on pronadjen kako je pocinuo na molitvi. Nekoliko casova pre njegove smrti, kod njega je bio njegov omiljeni pojac; oprastajuci se sa pojcem, svetitelj mu se poklonio gotovo do zemlje. Smirenje i molitva su proistekli samo zbog srcanog nastrojenja. Monasko opstezice, kao sto sam vec rekao, pruza najvece mogucnosti za obucavanje u Isusovoj molitvi, u njenim prvim stupnjevima, pruzajuci pocetniku neprestane prilike za smirenje. Svaki monah moze lako proveriti na sebi, moze brzo uvideti, kako poslusanje i smirenje deluju na molitvu. Svakodnevno ispovedanje svojih pomisli duhovnom ocu ili starcu, odricanje od delanja po svom razumu i po svojoj volji, ubrzo pocinje da deluje protiv rasejanosti, unistava je, zadrzava um u recima molitve. Smirenje pred starcem i pred svom bratijom odmah pocinje da dovodi srce u umiljenje i da ga drzi u umiljenju. Nasuprot tome, od delatnosti po svojoj volji i po svom razumu, odmah se javlja briga za sebe, pred umom se pojavljuju razlicita razmisljanja, pretpostavke, bojazni, mastanja, koji unistavaju pazljivu molitvu. Napustanje smirenja radi ocuvanja svog dostojanstva u odnosu prema bliznjem, oduzima srcu umiljenje, ozlobljuje srce, ubija molitvu, lisavajuci je njenih sustinskih svojstava, paznje i umiljenja. Svaki postupak protiv smirenja jeste napadac i pogubitelj molitve. Neka se na poslusanju i smirenju gradi molitva! Te vrline su jedini pouzdan temelj molitvenog podviga.

Bezmolvije je korisno za napredne, koji su shvatili unutrasnju borbu, koji su ojacali u jevandjelskom nacinu zivota, cvrsto se navikavsi na njega, odbacivsi strasti[48]: sve to treba prethodno steci u opstezicu. Onima koji su stupili u bezmolvije, bez prethodnog, zadovoljavajuceg obucavanja u manastiru, bezmolvije nanosi najvecu stetu: lisava ih napredovanja, pojacava strasti,[49] postaje uzrok visokoumlja,[50] samoobmane i demonske prelesti.[51] “Neiskusne” – koji nisu iskustveno nauceni tajnama monaskog zivota – “bezmolvije pogubljuje”[52] – rekao je sveti Jovan Lestvicnik. “Za istinsko bezmolvije” – primecuje isti taj svetitelj – “sposobni su retki: oni koji su stekli bozansku utehu kao podstrek za trudove i bozansku pomoc u borbama.”[53]

Ucenik: – Ti si ranije rekao da je onaj koji nije ociscen od strasti nesposoban da okusi bozansku blagodat, a sada si pomenuo molitvenu blagodatnu utehu kod mirjana i poslusnika pocetnika. To mi deluje protivrecno.

Starac: – Nauceni Svetim pismom i spisima svetih otaca, mi verujemo i ispovedamo da bozanska blagodat deluje, kako ranije, tako i sada, u Pravoslavnoj Crkvi, bez obzira na to sto nalazimo malo sasuda koji su je dostojni. Ona osenjuje one podviznike koje joj je ugodno da oseni. Oni koji tvrde da je sada hriscaninu nemoguce da postane pricasnik Svetog Duha protivurece Svetom pismu, i svojim dusama nanose najvecu stetu, kako o tome predivno rasudjuje prepodobni Makarije Veliki.[54] Oni, ne naslucujuci nikakav narocito uzviseni cilj u hriscanstvu, ne znajuci za njega, ne trude se, cak i ne pomisljaju o njegovom dostizanju: zadovoljavaju se spoljasnjim ispunjavanjem nekoliko vrlina, sami sebe lisavaju hriscanskog savrsenstva. Sto je gore od svega – oni, zadovoljavajuci se svojim stanjem i smatrajuci da su zbog svog spoljasnjeg ponasanja dospeli do vrha duhovnog zivota, ne samo da ne mogu da imaju smirenje, duhovno siromastvo i skrusenost srca, nego upadaju i u samomnjenje, u preuznosenje, u samoobmanu, u prelest, i vise se ne brinu za istinsko napredovanje. Nasuprot tome, oni koji veruju u postojanje hriscanskog savrsenstva, sa svim usrdjem se ustremljuju na njega, stupaju u neprestani podvig da bi ga dostigli. Shvatanje o hriscanskom savrsenstvu ih cuva od gordosti: u nedoumici i placu, oni stoje u molitvi, ispred zakljucanog ulaza u taj duhovni dvorac. Oni koji su Jevandjeljem uvedeni u pravilno samoosudjivanje, smireno, ponizno razmisljaju o sebi: smatraju se nepotrebnim slugama koje nisu ispunile naznacenje koje je Iskupitelj stekao i predodredio ljudima koje je iskupio.[55] Odbacivanje zivota po jevandjelskim zapovestima i po ucenju svetih otaca samovoljan zivot, zasnovan na sopstvenom umovanju, cak i ako je veoma borben ili veoma pristojan – ima najstetniji uticaj na pravilno shvatanje hriscanstva, cak i na dogmatsku veru (1 Tim 1,19). To je sasvim jasno dokazano karakterom besmislenih zabluda i razvrata, u koje su upali svi odstupnici, svi jeretici i raskolnici.

Ujedno, ponovo se oslanjajuci na bozansko Pismo i otacke spise, mi tvrdimo da um i srce koji nisu pokajanjem ocisceni od strasti nisu sposobni da postanu pricasnici bozanske blagodati – tvrdimo da oni koji sami stvaraju blagodatna vidjenja i blagodatna osecanja, i njima laskaju sebi i obmanjuju sebe, upadaju u samoobmanu i demonsku prelest. Neosporno verujuci u postojanje blagodatnog dejstva, duzni smo da isto toliko verujemo u nedostojnost i nesposobnost coveka da u strasnom stanju primi bozansku blagodat. Zbog tog dvostrukog ubedjenja, svecelo, nekoristoljubivo se pogruzimo u delatnost pokajanja, svesavrseno se predavsi i prepustivsi volji i dobroti Bozijoj. “U Bogu nema nepravde” – poucava prepodobni Makarije Veliki: “Bog nece ostaviti neispunjeno ono sto je On ostavio Sebi da ispuni, kada mi ispunimo ono sto smo mi duzni da ispunimo.”[56] Monah ne sme da sumnja u dobijanje dara bozanske blagodati – kaze sveti Isak Sirijski – kao sto sin ne sumnja da ce dobiti nasledstvo od oca. Nasledstvo pripada sinu po zakonu prirode. Ujedno, sveti Isak Sirijski molbu za nisposlanje otvorenog dejstva blagodati naziva delom koje zasluzuje osudu, molbom koja je nadahnuta gordoscu i preuznosenjem; on zelju i trazenje blagodati smatranepravilnim nastrojenjem duse, koje je odbacila Crkva Bozija kao dusevnu slabost. One koji su prihvatili takvu zelju, on smatra za one koji su prihvatili gordost i pad, to jest, samoobmanu i demonsku prelest. Iako sam cilj monastva i jeste obnovljenje Duhom Svetim koje monastvo zadobija, ipak, sveti Isak predlaze da se ka tom cilju ide u pokajanju i smirenju, da se stekne plac i molitva mitara, da se u sebi otkrije grehovnost, kako bi nam nasa savest svedocila da smo mk^nepotrebne sluge, i da nam je potrebna milost. “Bozije” – kaze sveti – “samo po sebi dolazi, u vreme kad na njega ni ne pomisljamo. Da, tako je! Ali samo ako je mesto cisto, i nije oskvrnjeno.”[57]

Sto se tice pomenutog pocetnika: upravo iz navedenih slucajeva sa njim moze se videti da on uopste nije ocekivao takvo molitveno dejstvo kakvo je iznenada otkrio u sebi, cak nije ni shvatao da ono postoji. To je – delo promisla Bozijeg, koje je nedostupno za nas. Isti sveti Isak kaze: “Cin (poredak) narocitog dela (promisla, suda Bozijeg), razlikuje se od opsteg ljudskog cina. Ti sledi opsti cin, i put koji su prosli svi ljudi, sledeci nasledje, i uzidji[58] na visine duhovnog pirga (tornja)”

Ucenik: – Imao sam prilike da saznam da su neki starci koji su veoma napredovali u Isusovoj molitvi pocetnicima preporucivali upravo umnu molitvu, cak i srdacnu.

Starac: – Znam to. Takve posebne slucajeve ne treba uzimati kao opste pravilo, ili oslanjajuci se na njih zanemarivati predanje Crkve, to jest, ona ucenja svetih otaca koja je Crkva prihvatila za opste rukovodstvo. Na odstupanje od opsteg pravila bili su navedeni napredni starci koje si pomenuo, ili zbog primecene ili narocite sposobnosti pocetnika za bavljenje umnom molitvom, ili zbog sopstvene nesposobnosti da budu zadovoljavajuci rukovodioci drugih, bez obzira na to sto su molitveno napredovali. I ovo poslednje se dogadja! U egipatskom Skitu, neki monah pocetnik je povodom neke od okolnosti monaskog podviga trazio pouku od ave Ivistiona, starca vrlo uzvisenog zivota. Dobivsi pouku, pocetnik je smatrao da je potrebno da proveri pouku, savetujuci se sa prepodobnim Pimenom Velikim. Veliki je odbacio pouku ave Ivistiona kao suvise uzvisenu, nepodnosljivu za onoga ko je pocetnik i ko je strastan, i monahu je preneo nacin koji je daleko pogodniji i dostupniji, rekavsi pritom sledece reci, na koje treba obratiti paznju: “Ava Ivistion i njegovo delanje su na nebu, sa andjelima: od njega je skriveno da smo mi sa tobom na zemlji i u strastima.”[59] Veoma tacno primecuje prepodobni Grigorije Sinait da oni koji se nalaze u molitvenom napredovanju, obucavaju druge u molitvi saglasno tome kako su sami ostvarili napredovanje u njoj.[60] Iz iskustva mogu da se uverim da oni koji su zadobili blagodatnu molitvu po posebnom promislu Bozijem, brzo i ne uobicajenim putem, zure, u skladu sa onim sto se sa njima dogadja, da pocetnicima prenesu takva svedocanstva o molitvi, koja pocetnici nikako ne mogu ispravno razumeti, i oni ih pogresno shvataju i bivaju povredjeni. Nasuprot tome, oni koji su zadobili dar molitve posle dugotrajne borbe sa strastima, koji su se ocistili pokajanjem i obrazovali nacin zivota prema jevandjelskim zapovestima, uce molitvi uz veliku opreznost, postepenost, pravilnost. Monasi moldavskog manastira Njamc su mi kazivali da njihov znameniti starac, arhimandrit Pajsije Velickovski, zadobivsi srdacnu blagodatnu molitvu po narocitom Bozijem promislu, a ne na uobicajen nacin, upravo iz tog razloga nije sebi dozvolio da je predaje drugima: on je to poucavanje prepustao drugim starcima, koji su dar molitve stekli po uobicajenom poretku. Sveti Makarije Veliki kaze da se, zbog neizrecive dobrote Bozije koja snishodi ljudskoj nemoci, duse koje su postale pricasnice bozanske blagodati susrecu sa izobilnom nebeskom utehom i nasladjuju se dejstvom Svetoga Duha u njima – a ujedno sa tim, zbog nedostatka delatnog iskustva, kao da ostaju u detinjstvu, u stanju koje je veoma nezadovoljavajuce u odnosu na stanje koje trazi i donosi istinsko podviznistvo.[61] Dogodilo mi se da sam video starca koji je bio kao dete, osenjenog izobilnom bozanskom blagodacu. Njega je upoznala dama, najboljih godina i zdravlja, zvucnog imena, potpuno svetovnog zivota i, zadobivsi postovanje prema starcu, ucinila mu je neke uslute. Starac, pokrenut osecanjem zahvalnosti, zeleci da vestastvenu uslugu nagradi snaznom poukom za dusu, i ne shvativsi da je za tu damu prvu bilo potrebno da napusti citanje romana i zivota po romanima, poucio ju je bavljenju Isusovom molitvom, umnom i srdacnom, pomocu mehanizama koje su preporucivali sveti oci za bezmolvnike i koji su opisani u prvom i drugom delu Dobrotoljublja. Dama je poslusala svetog starca i dospela je u veoma tesko stanje, i mogla je krajnje da se povredi da drugi nisu naslutili da joj je taj starac dao nekakvu neodgovarajucu pouku, da nisu izvukli priznanje od nje i udaljili je od toga da sledi pouku.

Ovde pomenutom starcu je neki njemu dobro poznati monah govorio: “Oce! Tvoje dusevno ustrojstvo je slicno dvospratnoj kuci, ciji je gornji sprat odlicno uredjen, a donji je ostao u nacrtu, zbog cega je i pristup gornjem spratu veoma tezak.” U manastirima se za takve napredne starce upotrebljava izraz svet, ali nije iskusan, i prilikom savetovanja sa njima opaza se opreznost u savetovanjima, koja nekada mogu biti vrlo korisna. Opreznost se ogleda u tome sto se poukama takvih staraca ne treba brzo i lakomisleno poveriti, sto se njihove pouke proveravaju u Svetom pismu i spisima otaca,[62] kao i u razgovoru sa drugim naprednim i dobronamernim monasima, ako ih je moguce naci. Blazen je pocetnik koji je u nase vreme nasao pouzdanog savetnika! “Znaj” – uzvikuje sveti Simeon Novi Bogoslov – “da se u nase vreme pojavilo mnogo laznih ucitelja i varalica.”[63] Takvo je bilo stanje hriscanstva i monastva osam vekova pre nas. A sta reci o savremenom stanju? Tesko i to sto je rekao prepodobni Jefrem Sirijski o stanju onih koji pokusaju da pronadju zivu rec Boziju u poslednja vremena. Oni ce, prorice prepodobni, prolaziti zemlju od istoka ka zapadu i od severa ka jugu, trazeci takvu rec – i nece je naci.[64] Kao sto se pred izmorenim ocima izgubljenih medju zidinama prikazuju visoke kuce i dugacke ulice, cime se izgubljeni uvlace u jos vece, bezizlazne zablude: tako se i onima koji traze zivu rec Boziju u sadasnjoj moralnoj pustinji u izobilju prikazuju velelepna prividjenja reci i nauke Bozije, koja su ponikla iz dusevnog razuma, zbog nedovoljnog i laznog poznavanja slova, zbog nastrojen>a odbacenih duhova, svetodrzaca. Ti prividi, koji se laskavo otkrivaju kao duhovni Edem, koji obiluje hranom, svetloscu, zivotom, svojim zavodljivim dejstvom odvlace dusu od istinske hrane, od istinske svetlosti, od istinskog zivota, i nesrecnu dusu uvode u neprozirni mrak, muce je gladju, truju lazju, ubijaju je vecnom smrcu.

Prepodobni Kasijan Rimljanin pripoveda da, u njegovo vreme, u egipatskim manastirima, u kojima je narocito cvetalo monastvo i gde su se posebno pazljivo i ispravno cuvala predanja duhonosnih otaca, nikako nisu prihvatali onog monaha koji se nije pravilno obucio monastvu u poslusanju prema ucitelju i nastojatelju, cak i ako bi taj monah imao veoma uzvisen zivot, cak i ako je ukrasen blagodatnim darovima. Egipatski oci su smatrali dar za rukovodjenje bratije ka spasenju za najveci dar Svetog Duha. Onaj koji nije pravilno naucen monaskoj nauci, tvrdili su oni, ne moze je pravilno ni predavati.[65] Neki su bozanskom blagodacu bili uzneseni iz zemlje strasti i preneti u zemlju bestrasca – time su izbavljeni od teskog truda i nesreca, koje okusaju svi dok preplivavaju burno, prostrano, duboko more, koje razdvaja zemlju od zemlje. Oni mogu podrobno i tacno govoriti o zemlji bestrasca, ali ne mogu dati potreban izvestaj o plivanju preko mora, o tom plivanju koje iskustvom nisu upoznali. Veliki ucitelj monaha, sveti Isak Sirijski, objasnivsi o onima koji po narocitom promislu Bozijem brzo dobiju bozansku blagodat i osvecenje, odlucio je da doda da je, po njegovom misljenju, onaj koji sebe nije izgradio ispunjavanjem zapovesti i nije isao putem kojim su isli apostoli nedostojan da se nazove svetim).[66] “Ko je pak pobedio strasti, posredstvom ispunjavanja zapovesti i napornog zivota u dobrom podvigu: taj neka zna da je zakonito stekao zdravlje duse.”[67] “Poredak predanja je ovakav: trpljenje sa prinudjavanjem sebe na borbu protiv strasti, radi sticanja cistote. Ako strasti budu pobedjene: dusa stice cistotu. Istinska cistota donosi umu budnost za vreme molitve.”[68] U poslanici prepodobnom Simeonu cudotvorcu, sveti Isak kaze: “Ti pises da se cistota srca zacela u tebi i da se secanje na Boga” – umna Isusova molitva – “veoma rasplamtelo u tvom srcu, razgorevajuci i raspaljujuci ga. Ako je to – istinito, onda je to – veliko, ali ja ne bih hteo da mi ti to napises: zato sto tu nema nikakvog poretka.”[69] “Ako hoces da tvoje srce bude mesto gde ce se smestiti tajne novog veka: onda se prvo obogati telesnim podvigom, bdenjem, postom, sluzenjem braci, poslusanjem, trpljenjem, odbacivanjem pomisli i drugim sto je tome slicno. Pr^ivezi svoj um za citanje i izucavanje Pisma; pred svoje oci postavi zapovesti i posveti se strastima, pobedjujuci i bivajuci pobedjen; uci se neprestanoj molitvi i moljenju, i neprestanim vezbanjem u njima istrgni iz srca svaku sliku i svaku priliku, kojima se greh urezao u tebe, u tvom ranijem zivotu.”[70] “Ti znas da je zlo uslo u nas preko narusavanja zapovesti: iz toga se vidi da se zdravlje vraca ispunjavanjem zapovesti. Bez delanja po zapovestima, mi cak ne treba ni da zelimo ociscenje duse ili da se nadamo da cemo ga dobiti, ako ne idemo onim putem koji vodi ociscenju duse. Nemoj reci da Bog moze i bez delanja po zapovestima da daruje ociscenje duse blagodacu: to su – sudovi Boziji i Crkva zabranjuje da trazimo da nam se dogodi takvo cudo. Judeji su, kada su se iz Vavilona vracali u Jerusalim, isli uobicajenim putem i za toliko vremena koliko je odredjeno za takav put; zavrsivsi putovanje, oni su dosli do svog svetog grada, i videli su cudesa Gospodnja. A prorok Jezekilj je, sa razlogom, bio obuzet duhovnim dejstvom, i doveden u Jerusalim, i Bozijim otkrivenjem, postao je posmatrac buduce obnove. Tako se dogadja i u odnosu na cistotu duse. Neki u cistotu duse ulaze putem koji je odredjen za sve, zakonitim putem: cuvanjem zapovesti u zivotu koji je ispunjen trudom, prolivajuci svoju krv. Drugi se pak udostoje cistote darom blagodati. Divno je to sto nije dozvoljeno da u molitvi trazimo ono sto nam se daruje blagodacu, napustajuci delatni zivot po zapovestima.”[71] “Onome ko je slab, kome je potrebno da bude othranjen na mleku zapovesti, koristan je zivot sa mnogima, kako bi se on i naucio i obuzdao, kako bi bio isiban mnogim iskusenjima, kako bi padao i ustajao, i stekao zdravlje duse. Nema tog deteta koje nije bilo odgojeno na mleku – i ne moze biti istinski monah onaj koji nije odgajan na mleku zapovesti, ispunjavajuci ih sa naporom, pobedjujuci strasti, i tako se udostojavajuci cistote.”[72]

Moguce je i pocetniku i mladome preneti umnu i srdacnu molitvu, ako je on sposoban i pripremljen za nju. Takve licnosti su bile veoma retke i u ranijim vremenima, koja su prethodila vremenima opste raslabljenosti. Bio sam svedok da je starac koji je stekao blagodatnu molitvu i duhovno rasudjivanje preneo savete o umnoj i srdacnoj molitvi nekom pocetniku koji je sacuvao devstvenost, i koji je od detinjstva pripreman za primanje tajanstvenog ucenja o molitvi, kroz izucavanje hriscanstva i monastva, koji je vec u sebi osetio dejstvo molitve. Starac je budjenje molitvenog dejstva kod mladica objasnio njegovom devstvenoscu. Sasvim drugom pravilu podlezu mladi ljudi i ljudi zrelih godina koji su pre stupanja u manastir vodili rasejan zivot, uz oskudna, povrsna shvatanja o hriscanstvu, koji su stekli razne strasti, a narocito oni koji su bludom iskvarili celomudrenost. Greh bluda ima osobinu da sjedinjuje dva tela, mada nezakonito, u jedno telo (1 Kor 6,16): iz tog razloga, iako on biva oprosten odmah posle raskajanja u vezi s njim, i ispovedanja, uz neizbezan uslov da ga pokajnik odmah napusti, za ociscenje i otreznjenje tela i duse od bludnog greha potrebno je dugo vremena, kako bi veza i sjedinjenje, koji su se uspostavili medju telima, koji su se nasadili u srcu i zarazili dusu, izbledeli i nestali. Radi unistenja onog sto je po nesreci steceno, Crkva onima koji su upali u blud i preljubu odredjuje znatno vreme za pokajanje, posle cega im dopusta pricesce svesvetim telom i krvlju Hristovom. Upravo tako je za sve koji vode raspusten zivot, u koje su se urezale razne strasti, posebno za one koji upali u provaliju bludnih padova, koji su stekli naviku na njih, potrebno vremena i vremena, kako bi se ocistili pokajanjem, kako bi iz sebe izbrisali utiske sveta i iskusenja, kako bi se otreznili od greha, kako bi izgradili nacin zivota prema zapovestima Jevandjelja, i na taj nacin postali sposobni za blagodatnu, umnu i srdacnu molitvu. “Svaki da osudjuje svoju dusu” – kaze prepodobni Makarije Veliki – “savesno razmatrajuci i ispitujuci za sta je ona privezana, i ako uvidi da se srce nalazi u nesaglasnosti sa Bozijim zakonima, neka se stara svim silama da sacuva kako telo, tako i dusu, od iskvarenosti, odbacujuci opstenje sa necistim pomislima, ako hoce da uvede dusu u sazivot i oblicje cistih deva, ‘prema datom obecanju’, prilikom krstenja i prilikom stupanja u monastvo: ‘Zato sto je i useljenje i zivot u Bogu, Bog obecao samo dusama koje su potpuno ciste i utvrdjene u pravilnoj ljubavi.'[73] Zemljoradnik koji voli oranicu, prvo je obnavlja i istrebljuje korov iz nje, a tek zatim je zasejava semenjem: tako je i onaj koji ocekuje da njegovu dusu Bog zaseje semenjem blagodati duzan prvo da ocisti dusevnu njivu, kako bi seme, koje ce na kraju na tu njivu baciti Sveti Duh, donelo savrsen i izobilan plod. Ako, pre svega, to ne bude ucinjeno, i ako se covek ne ocisti od svake necistote tela i duha: on ce ostati telo i krv, i daleko udaljen od zivota” u Bogu.[74] “Onaj ko sebe prinudjuje iskljucivo i svim silama na molitvu, ali se ne trudi u zadobijanju smirenja, ljubavi, krotosti i citavog skupa ostalih vrlina, i ne usadjuje ih u sebe nasilno: on moze dostici samo do toga da ga se, ponekad, po njegovoj molbi, dotakne bozanska blagodat, zato sto Bog, po svojoj prirodnoj dobroti, covekoljubivo daruje onima koji traze ono sto oni zele. Ako pak onaj koji dobije ne nauci sebe ostalim vrlinama koje smo pomenuli, i ne stekne naviku na njih: tada, ili se lisava dobijene blagodati ili uznevsi se, pada u gordost, ili ostaje na nizem stupnju do kog je stigao: vise ne napreduje i ne raste. Presto i pokoj, da tako kazemo, za Svetog Duha, jesu smirenje, ljubav, krotost i, konacno, sve zapovesti Hristove. Dakle, ko pozeli, sjedinjujuci i sabirajuci u sebi sve vrline, jednako i bez izuzetka, da njihovim savesnim umnozavanjem dostigne savrsenstvo, taj prvo neka prisiljava sebe, kako smo vec rekli, i neka neprestano pobedjuje svoje srce, i neka se trudi da ga ucini pokornim i blagougodnim Bogu. Onaj koji u pocetku primeni takvo nasilje nad sobom i koji sve sto ima u dusi sto je protivno Bogu vraca kao ukrocenu divlju zver u pokornost zapovestima Bozijim, u povinovanje usmerenju istinskog, svetog ucenja, i tako svoju dusu ustroji na dobro – ako se bude molio Bogu, i trazio od Boga da Bog daruje njegovim naporima napredak: taj ce odjednom dobiti sve sto je trazio, najcovekoljubiviji Bog ce mu dati sve u izobilju, kako bi dar molitve uzrastao i procvetao u njemu, posto se nasladi Svetim Duhom.”[75] “Uostalom, znaj, da ces sa velikim trudom i u znoju lica tvog primiti svoje izgubljeno blago: zato sto dobijanje blaga bez truda nije u skladu sa tvojom koriscu. Dobijeno bez truda ti si izgubio, i predao si neprijatelju tvoje nasledje.”[76]

Ucenik: – Kada se molim, mom umu se javlja mnostvo mastanja i pomisli koje mi ne dopustaju da se cisto molim: moze li iz toga niknuti prelest ili nesto drugo sto je stetno za mene.

Starac: – Prirodno je da iz pale prirode nice mnostvo pomisli i mastanja. Cak je svojstveno molitvi da kod pale prirode otkriva skrivene znake njenog pada i tragove koje su ostavila dobrovoljna sagresenja.[77] Takodje, djavo, znajuci koliko je veliko blago molitva, trudi se da u toku nje smucuje podviznika grehovnim, sujetnim pomislima i mastanjima, kako bi ga odvratio od molitve ili molitvu ucinio besplodnom.[78] Okruzeni pomislima, mastanjima i grehovnim osecanjima, okruzeni tom nasom porobljenoscu i spravljanjem opeke, jos snaznije cemo molitvom zavapiti Gospodu, poput Izrailjaca, koji uzdisahu od nevolje i vikahu. I vika njihova, kaze Pismo, radi nevolje dodje do Boga. I Bog cu uzdisanje njihovo (Izl 2,23-24). Opste pravilo u borbi sa grehovnim poduhvatima jeste u tome da se greh odbaci pri samoj njegovoj pojavi, da se skriveni Vavilonci ubiju, dok su jos deca (Ps 136, 9). “Onaj koji se razumno bori” – kaze prepodobni Nil Sorski – “odbacuje majku zlog mislenog skupa, to jest, prvo priblizavanje lukavih misli njegovom umu. Odbacivsi to prvo priblizavanje, istovremeno je odbacio i citav skup lukavih misli koji ide za njim”.[79]

Ako nas pak greh, zbog prethodne porobljenosti njime i naviknutosti na njega, napastvuje: ni tada ne treba padati u uninije i dolaziti u raslabljenost i ocajanje: treba nevidljive poraze leciti pokajanjem, i odlucno, hrabro, postojano ostajati u podvigu. Grehovne i sujetne pomisli, mastanja i osecanja ce nas nesumnjivo povrediti onda kada se ne borimo sa njima, kada se nasladjujemo njima i usadjujemo ih u sebe. Zbog dobrovoljnog druzenja sa grehom i dobrovoljnog opstenja sa odbacenim duhovima, radjaju se i osnazuju strasti, i u dusu se neprimetno moze uvuci prelest. Kada se pak mi protivimo grehovnim pomislima, mastanjima i osecanjima: tada ce nam sama borba sa njima doneti napredovanje i obogatice nas delatnim razumom. Neki starac, koji je napredovao u umnoj molitvi, pitao je drugog monaha, koji se takodje bavio njome: “Ko je tebe naucio molitvi?” Monah je odgovorio: “Demoni.” Starac se nasmejao i rekao: “Kakvu sablazan si izgovorio za one koji ne poznaju stvari! Ipak, kazi kako su te demoni naucili molitvi?” Monah je odgovorio: “Meni je bila data teska i dugotrajna borba sa mucnim pomislima, mastanjima i osecanjima, koji mi nisu dali pokoja ni danju ni nocu. Ja sam se neverovatno iscrpeo i omrsaveo, zbog tezine tog neprirodnog stanja. Utucen navalom duhova, ja sam pribegao Isusovoj molitvi. Borba je dostigla takav stepen da su prividjenja pocela se pomaljaju u vazduhu, culno, pred mojim ocima. Stalno sam osecao da je moje grlo pritegnuto, kao konopcem. Zatim, prilikom dejstva same borbe, ja sam poceo da osecam da molitva jaca i da se nada obnavlja u mom srcu. Kada je pak borba postajala sve laksa i laksa, i na kraju sasvim utihnula – iznenada se, sama po sebi, u mom srcu pojavila molitva.”

Molicemo se postojano, strpljivo, istrajno. Bog ce, u svoje vreme, dati blagodatnu, cistu molitvu onome ko se moli bez lenjosti i neprekidno svojom necistom molitvom, ko ne napusta malodusno molitveni podvig ako mu molitva dugo ne polazi za rukom. Obrazac uspeha istrajne Isusove molitve vidimo u Jevandjelju. Kada je Gospod izlazio iz Jerihona u pratnji ucenika i mnostva naroda, tada je slepac Vartimej, koji je sedeo pored puta i prosio, saznavsi da Gospod prolazi pored, poceo vikati: Sine Davidov Isuse, pomiluj me! Pretili su mu da ucuti, ali on je zbog toga jos vise vikao. Kao posledica neucutnog krika dogodilo se da je Gospod iscelio slepca (Mk 10,46-52). Tako i mi, vapimo ne obaziruci se na grehovne pomisli, mastanja i osecanja koja proizilaze iz pale prirode i koja dolaze od djavola, radi ometanja naseg molitvenog vapaja – i nesumnjivo cemo dobiti milost.

Ucenik: – Kakvi su istinski plodovi Isusove molitve, po kojima bi pocetnik mogao da sazna da li se pravilno molio?

Starac: – Prvobitni plodovi molitve su paznja i umiljenje. Ti plodovi se javljaju pre svih drugih od svake pravilno izvrsene molitve, a prvenstveno od Isusove molitve, jer bavljenje njome prevazilazi psalmopojanje i druga molitvoslovlja.[80] Od paznje se radja umiljenje, a od umiljenja se udvostrucuje paznja. Oni jacaju radjajuci jedno drugo; oni molitvi daju dubinu, postepeno ozivljavaju srce, oni joj donose cistotu, odstranjujuci rasejanost i mastanje. Kako istinska molitva, tako i paznja i umiljenje, jesu darovi Boziji. Kao sto zelju za sticanjem molitve dokazujemo tako sto se prisiljavamo na nju: tako i zelju da steknemo paznju i umiljenje dokazujemo tako sto se prisiljavamo na njih. Dalje se kao plod molitve postepeno prosiruje vidjenje svojih sagresenja i svoje grehovnosti, zbog cega se pojacava umiljenje i prelazi u plac. Placem se naziva preizobilno umiljenje, sjedinjeno sa bolecivoscu skrusenog i smirenog srca, koje deluje iz dubine srca i obuzima dusu. Zatim se javljaju osecanja Bozijeg prisustva, zivo secanje na smrt, strah od suda i osude. Sve te plodove molitve prati plac i, u svoje vreme, osenjuje ih tanano, sveto duhovno osecanje straha Bozijeg. Strah Boziji je nemoguce uporediti sa bilo kojim osecanjem telesnog, cak i dusevnog coveka. Strah Boziji je – potpuno novo osecanje. Strah Boziji je – dejstvo Svetog Duha. Okusanjem tog neobicnog dejstva pocinju da iscezavaju strasti – um i srce pocinje da privlaci neprekidno bavljenje molitvom. Posle izvesnog napredovanja dolazi osecanje tisine, smirenja i ljubavi prema Bogu i bliznjima, bez razlikovanja dobrih i zlih, trpljenje nevolja, kao Bozijeg dopustenja i lecenja, koje nasa grehovnost neizostavno zahteva. Ljubav prema Bogu i bliznjima,koja se postepeno javlja iz straha Bozijeg, i potpuno je duhovna, neizrecivo topla, smirena i beskonacno se razlikuje od ljudske ljubavi u njenom uobicajenom stanju, ne moze se uporediti ni sa kakvom ljubavlju koja pokrece palu prirodu, ma kako ta prirodna ljubav bila pravilna i sveta. Odobrava se prirodni zakon, koji deluje u vremenu, ali vecni zakon, duhovni zakon, toliko je iznad njega koliko je Sveti Duh iznad ljudskog duha. O krajnjim plodovima i posledicama molitve najsvetijim imenom Gospoda Isusa prestajem da govorim: neka blazeno iskustvo nauci o njima i mene i druge. Te posledice i plodovi su podrobno opisani u Dobrotoljublju, tom nadmocnom, bogonadahnutom rukovodstvu u obucavanju Isusovom molitvom za napredne monahe, koji su sposobni da stupe u pristaniste svetog bezmolvija i bestrasca. Smatrajuci i sebe i tebe pocetnicima u duhovnom podvigu, prvenstveno imam u vidu, pri izlaganju pravilnih shvatanja o bavljenju Isusovom molitvom, potrebe pocetnika, potrebe vecine. “Stekni plac” – rekli su oci – “i on ce te nauciti svemu.”[81] Zaplacimo i neprestano placimo pred Bogom: Bozije ne moze doci drugacije nego po Bozijem blagovoljenju – ono i dolazi kao duhovno znamenje,kao novo znamenje, kao takvo znamenje o kakvom mi ne mozemo imati nikakvo saznanje u nasem telesnom, dusevnom,starom, strasnom stanju.[82]

Posebno treba pomenuti to misljenje o sebi koje se pravilnom Isusovom molitvom usadjuje u onoga koji se njome bavi. Jeromonah Serafim Sarovski je dostigao najvece napredovanje u njoj. Jednom mu je nastojatelj poslao monaha kome je blagoslovio da otpocne otselnistvo, s tim da otac Serafim uci tog monaha otselnistvu onoliko koliko sam poznaje teski nacin monaskog zivota. Otac Serafim, srdacno primivsi monaha, odgovorio je: “I ja sam nista ne znam.” Pritom je ponovio monahu Spasiteljeve reci o smirenju (Mt 11,29) i objasnjenje tih reci svetog Jovana Lestvicnika kroz dejstvo srdacne molitve Isusove.[83]

Pripovedali su sledece o nekom delatelju molitve. Ktitori manastira su ga pozvali u gubernijski grad. Posecujuci ih, monah se neprestano mucio, ne nalazeci sta bi razgovarao sa njima. Jedanput, on je bio kod veoma poboznog hristoljupca. Taj je upitao monaha: “Zasto sada nema demona?” “Kako nema?” – odgovorio je monah, “ima ih mnogo”. “A gde su oni – rekao je hristoljubac. Monah je odgovorio: “Kao prvo evo – ja.” “Kojesta! Sta to govorite!” – uzviknuo je domacin, pogledavsi monaha sa nekontrolisanim osmehom, koji je izrazavao i nedoumicu i uzas. “Budite uvereni…” – taman je monah hteo da nastavi. “Kojesta, kojesta!” – prekinuo je domacin, i poceo je razgovor sa nekim drugim o necem drugom, a monah je zacutao. Rijec o krstu i samoodricanje je ludost (1 Kor 1,18) za one koji ne razumeju njihovo dejstvo i silu. Ko ce od onih koji ne poznaju molitveni plac i tajne koje on otkriva razumeti reci koje su izasle iz dubine placa? Onaj ko je dostigao samosagledavanje, posredstvom duhovnog podviga, vidi sebe okovanog strastima, vidi kako u njemu i preko njega deluju otpali duhovi. Brat je pitao Pimena Velikog: “Kako treba da zivi bezmolvnik?” Velikije odgovorio: “Vidim sebe kao slicnog coveku koji se zaglibio u blato do vrata, sa teretom oko vrata, i vapim Bogu: ‘Pomiluj me.'”[84] Taj sveti, koji se naucio najdubljem placu, nedostiznom smirenoumlju, govorio je bratiji koja je zivela sa njim: “Verujte mi: gde bace djavola, tamo ce baciti i mene.”[85] Secanjem na savrsenog monaha, na Pimena Velikog, zavrsicemo nas razgovor o Isusovoj molitvi.

Ucenik: – Moje srce je zeljno slusanja: kazi jos nesto.

Starac: – Veoma je korisno za onoga ko se bavi molitvom da u keliji ima ikone Spasitelja i Majke Bozije, u dovoljno velikoj razmeri. Povremeno, moze se u molitvi obracati ikonama, kao da su sam Gospod i Majka Bozija tu prisutni. Osecanje prisustva Bozijeg u keliji moze postati uobicajeno. Uz takvo neprestano osecanje, mi cemo u keliji prebivati u strahu Bozijem, kao da smo neprestano pred ocima Boga. Tacno: mi se uvek nalazimo u Bozijem prisustvu, zato sto je On svuda prisutan – nalazimo se uvek pred ocima Boga, zato sto On sve i svuda vidi. Slava svemilosrdnom Gospodu, koji vidi nasu grehovnost i sagresenja, koji dugotrpeljivo ceka nase pokajanje, koji nam daruje ne samo dozvolu nego i zapovest da od Njega trazimo pomilovanje.

Iskoristimo neizrecivu Boziju milost prema nama! Primimo je u najvecoj poboznosti, sa najvecom blagodarnoscu! Uzgajajmo je radi naseg spasenja sa najvecim usrdjem, sa najvecom brizljivoscu! Bog daruje milost u svom izobilju; ali primiti je ili odbaciti, primiti je svom dusom ili dvodusno, ostavlja se volji svakog coveka. Cedo! Od mladosti tvoje izaberi kaznjavanje, i vec do sedine ces naci premudrost. Kao orac i sejac pristupi njoj, i cekaj njene dobre plodove: radeci na njoj malo ces se pomuciti, ali ubrzo ces jesti njene plodove (Sir 6,18-20). Izjutra sij sjeme svoje i vece nemoj da ti pocivajuruke (Prop 11,6). Ispovedajte se Gospodu, i prizivajte ime Njegovo. Trazite Gospoda i osnazite se: trazite lice Njegovo svagda (Ps 104,1,4). Tim recima, Sveto pismo nas uci da podvig sluzenja Bogu, podvig molitve, mora biti izvrsavan od sve duse, neprestano i neprekidno. Unutrasnje i spoljasnje brige, sa kojima se neizbezno moramo susretati na popristu tog podviga, treba prevazilaziti sa verom, hrabroscu, smirenjem, strpljenjem i dugotrpljenjem, pokajanjem lececi udaljavanja i zanose. I napustanje molitvenog podviga i njegovi povremeni prekidi, krajnje su opasni. Bolje je ne pocinjati taj podvig negoli, pocevsi ga, prekidati. Dusu podviznika koji je napustio preduzeto bavljenje Isusovom molitvom mozemo uporediti sa zemljom, obradjenom i nadjubrenom, ali na kraju zapustenom: na takvoj zemlji sa neuobicajenom silom nicu korovi, pustaju duboko korenje, postaju narocito debeli. U dusu, koja se odrekla blazenog saveza sa molitvom, koja je napustila molitvu i koju je napustila molitva, strasti se ulivaju burnim potokom, navodnjavaju je. Strasti sticu narocitu vlast nad takvom dusom, narocitu postojanost i cvrstinu, urezuju se ozlojedjenoscu i mrtvilom srca, neverjem. U dusu se vracaju demoni, izgnani molitvom: razljuceni prethodnim izgnanjem, oni se vracaju sa vecom zestinom i u vecem broju. Bude potonje gore covjeku onome od prvoga (Mt 12, 45), po recima Jevandjelja: stanje onoga koji se podvrgao vladavini strasti i demona posle izbavljenja od njih posredstvom istinske molitve neuporedivo je jadnije nego stanje onoga koji nije ni pokusao da svrgne sa sebe grehovni jaram, ko nije vadio mac molitve iz njegovih korica. Steta od razmaka ili periodicnog napustanja molitvenog podviga, slicna je steti koja nastaje zbog potpunog napustanja; ta steta je onoliko veca koliko su dugotrajniji razmaci. U vreme kad podviznici pospase, to jest u vreme njihovog nerada u molitvi, dodje njihov neprijatelj nevidljiv za culne oci, neprimetljiv za podviznike, koji su sebi dopustili zanos i rasejanost, i posija kukolj po psenici (Mt13,25). Sejac korova je veoma iskusan, podmukao, pun zlobe: njemu je lako da poseje korov, koji je bedan, nistavan po svojoj spoljasnjosti i u svom pocetku, ali na kraju, mnogobrojnim izdancima obuhvata i obavija citavu dusu. Koji nije sa mnom – rekao je Spasitelj – protiv mene je; i koji ne sabira sa mnom, rasipa (Lk 11,23). Molitva sebe ne poverava dvodusnim, nepostojanim delateljima; nepoucenima je veoma teska, i bezumnik nece ostati u njoj: bice mu kao tezak kamen iskusenja, i hitace da je se oslobodi.

Slusaj cedo, i prihvati volju moju, i ne odbaci moj savet: i stavi noge svoje u njene okove, i vrat svoj u njenu grivnu. Poturi rame svoje i nosi je, i ne gnusaj se njenih uza. Svom dusom joj pristupi, i svom snagom svojom odrzi njen put. Ispitaj i pronadji, i upoznaces je i drzeci se za nju, ne ostavljaj je. Na kraju ces naci pokoj njen, i preokrenuce ti se u radost: i odvesce te putevi njeni u utvrdjenje mira, i njene grivne obuci ce te u slavu (Sir 6,21-30). Amin.



NAPOMENE:

1. Pouka 49.

2. U crkvenoslovenskoj Bibliji – (istaяvsiй).

3. Odgovor 421.

4. Pouka 28, gl.17

5. Pouka 4,gl. 93

6. Lestvica, pouka 28, gl.21

7. Svedocanstva o sastavljacu Cvetnika, svestenomonahu Doroteju, nalaze se u prvom tomu “Asketskih ogleda” u clanku “Poseta Valaamskom manastiru”.

8. Cvetnik, svestenomucenik Dorotej, Pouka 30. i 32.

9. Cvetnik, Pouka 32.

10. Cvetnik, Pouka 32.

11. Skitski paterik, Nezaboravna kazivanja, gl. 129.

12. Dobrotoljubnje, tom 1.

13. Izabrano klasje, izdanje Optinske pustinje 1848. god.

14. Lestvica, Pouka 1, gl. 26.

15. Arhitekte, graditelji.

16. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 118

17. Prepodobni Marko Podviznik, O duhovnom zakonu, gl. 84.

18. Po objasnjenju prepodobnog Marka Podviznika, u istoj toj 84. glavi.

19. Pouka 16. Ovde je rec blagovoljenje dodata radi tacnog izrazavanja misli pisca.

20. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.

21. Sveti Isak Sirijski, Pouka 61, veoma znacajna.

22. Pouka 2.

23. Pouka 2.

24. O prelesti, Dobrotoljublje, tom 1.

25. Lestvica, Pouka 28, gl. 19.

26. Lestvica, Pouka 28, gl. 17, 21, 27, 28.

27. Pouka 11.

28. Skitski paterik.

29. Pouka 26, gl. 52.

30. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 118,

31. Prepodobni Kasijan, Razgovor 2; Lestvica, Pouka 4, gl. 106.

32. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, O bezmolviju i molitvi, gl. 14 i 15, Dobrotoljublje, tom 2.

33. O trecem vidu paznje i molitve, Dobrotoljublje, tom 1.

34. Oci neprestanu Isusovu molitvu nazivaju secanjem na Boga i poucavanjem.

35. Pouka 28, gl. 31.

36. Predgovor shimonaha Vasilija.

37. Varsanufije Veliki, Odgovor 268.

38. Zitije prepodobnog Dositeja, u pocetku pouka prepodobnog ave Doroteja.

39. Lestvica, Pouka 4, gl. 17.

40. Lestvica, Pouka 15, gl. 55. – Odgovori 252 i 255.

41. Iz rukopisne pouke arhimandritu Nikonu.

42. Veliki ceti minej mitropolita Makarija.

43. Isto.

44. Zivot prepodobnog Simeona, Ceti minej, 21, jul.

45. Sveti Isak Sirijski, Pouka 43.

46. Smirenoumne pomisli koje doprinose molitvi opisane su u Prvoj pouci svetog Simeona Novog Bogoslova.

47. Iznemoglost, koja nastaje zbog blagodatne utehe, pominje sveti Isak Sirijski u Pouci 44.

48. Citat iz zitija svetog Save Osvecenog, u Pouci Nikifora Monaha, Dobrotoljublje, tom 2.

49. Prepodobni Kasijan Rimljanin, O duhu gneva, knj. 8, Postavke opstezica.

50. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan, Odgovor 311. i Odgovor 313.

51. Pecerski paterik, Zitija prepodobnih Isakija i Nikite.

52. Lestvica, Pouka 27, gl. 55.

53. Lestvica, Pouka 4, gl. 120.

54. Pouka 3, gl, 12, 13, 14

55. Pozajmljeno iz ranije navedenih 12, 13. i 14. glave Pouke 3. prepodobnog Makarija Velikog; vidi takodje: Pouku 2. prepodobnog Nila Sorskog, str.100, u izdanju Svetog sinoda 1852. godine.

56. Pouka 4, gl. 8.

57. Pouka 55 i Pouka 2.

58. Pouka 1.

59. Skitski paterik i Nezaboravna kazivanja, o Pimenu Velikom, gl. 62.

60. Iz 15. glave, deo 5, Dobrotoljublje, tom 1.

61. Pouka 7, gl. 14.

62. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 33, Dobrotoljublje, tom 1.

63. Isto.

64. Pouka 106, prema slovenskom tekstu.

65. Knjiga 11, O ustavu nocnih molitvi i psalama, gl. 3.

66. Izabrano sa razlicitih mesta 55. pouke.

67. Isto.

68. Isto.

69. Isto.

70. Isto.

71. Isto.

72. Isto.

73. Patrologiae Graecae, tomus XXXIV, Macarii Aegiptii liber de libertate mentis, cap. 5 i 6.

74. Isto.

75. Patrologiae Graecae, tomus XXXIV, Macarii Aegiptii liber de libertate mentis, cap. 19

76. Liber de patientia et discretione, cap 19

77. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 49, Dobrotoljublje, tom 2

78. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3

79. Pocetak Pouke 2

80. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 11

81. Skitski paterik, Izreke Teodora Egipatskog. Takodje i prepodobnog Simeona Novog Bogoslova.

82. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.

83. Pouke oca Serafima, izdanje 1844. god.

84. Skitski paterik.

85. Skitski paserik

Published in: on Listopad 28, 2008 at 5:07 am  Komentari isključeni za TREĆI DEO – O BAVLjENjU ISUSOVOM MOLITVOM  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: