GLAS IZ VJEČNOSTI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

GLAS IZ VJEČNOSTI

(Misao na grobu)

U sumrak tihe letnje veceri, stajao sam, zamisljen i sam, na grobu mog prijatelja. Tog dana mu je bio pomen, tog dana je njegova porodica dugo ostala na grobu. Skoro da se nije mogla cuti rec medju prisutnima: mogli su se cuti samo jecaji. Jecaje je prekidalo samo duboko cutanje; cutanje su prekidali jecaji. I dugo je jecaje smenjivalo cutanje, a cutanje jecaji.

Ja sam stajao, zamisljen i sam, na grobu; stajao sam okruzen utiscima dana. Iznenada, obuzelo me je neocekivano, cudno nadahnuce. Kao da sam cuo glas pokojnika! Njegovu zagrobnu rec, tajanstveni govor, neobicnu propoved, kako je ona izgledala u mojoj dusi, zurim da zapisem drhtavom rukom.

“Oce moj! Majko moja! Suprugo moja! Sestre moje! U crnim odelima, obuceni u duboku zalost i telom i dusom, vi ste se okupili na mom usamljenom grobu – pognutih glava, okruzili ste ga. Cutke, samo sa pomislima i osecanjima, vi razgovarate sa cutljivim stanovnikom groba. Vasa srca su case neisceljive tuge. Potoci suza liju iz vasih ociju; za potocima koji se prolivaju, radjaju se novi potoci suza: zalosti nema dna, nema kraja suzama.”

“Deco – ceda moja! I vi ste ovde, kod kamena groba, kog kamena nadgrobnog! I na vase oci su nagrnule suze, a vase srce ne zna zasto placu oci, vi se ugledate na oci mog oca, oci moje majke. Vi se divite nagrobnom kamenu, svetlucavom kamenu, granitu koji je kao ogledalo; divite se natpisu nacinjenom od zlatnih slova; a oni – taj granit i taj natpis – objavljuju vase rano sirotovanje.”

“Oce moj! Majko moja! Suprugo moja! Rodbino i prijatelji moji? Zasto toliko dugo stojite nad mojim grobom, nad hladnim kamenom, koji hladno stoji na strazi groba? Davno je vec ohladnelo moje bezivotno telo; po zapovesti svemoguceg Tvorca, ono se vraca u svoju zemlju, rasipa se u prah. Kakve teske misli vas obuzimaju, vas zadrzavaju na mom grobu?..: Sluzitelji oltara su na njemu prineli molitvu za moje upokojenje, objavili su mi vecno secanje u Bogu, koji me spasava i upokojava. Oni su otisli od cutljivog groba: idite i vi. Vama je potreban odmor, posle napora duse i tela, izmucenih, istrzanih tugom.”

“Vi ne idete!… Vi ste ovde!… Vi ste se prikovali za mesto mog pogrebenja! U cutanju, koje govori vise nego sto moze reci najvelelepnija krasnorecivost – sa dusom, za koju nema objasnjenja – sa srcem, u kom obilje osecanja gusi odredjenost osecanja, vi se ne udaljavate od groba, zapecacenog za mnoge vekove, od kamena – bezosecajnog spomenika. Sta vam je potrebno?… Da ne ocekujete, ispod kamena, iz nedara mracnog groba, moj glas?”

“Nema tog glasa! Govorim samo cutanjem. Cutanje, nenarusiva tisina – jeste svojstvo groblja do same trube vaskrsenja. Ostaci mrtvaca govore bez zvukova koji su potrebni za zemaljske reci: ostvarujuci truljenje oni objavljuju gromku propoved, najuverljivije svedocanstvo onima koji u pometnji i galami zemaljske povrsine tragaju za truleznim”.

“I ja jos uvek imam glas! I govorim sa vama, i odgovaram na vase nerazjasnjene misli, na vasa neizgovorena i neiskazana pitanja. Poslusajte me! Prepoznajte moj glas u sveopstem glasu kojim vecnost govori vremenu! Glas vecnosti je jedan – neizmenjiv, neosporan. U njoj nema nepostojanosti, promenljivosti: u njoj je dan – jedan, srce – jedno, misao – jedna. Sve u jedno sjedinjuje – Hristos. Zato je glas – jedan.”

“U tom glasu, kojim vecnost govori, u tom bezmolvnom, a u isto vreme, gromoglasnom glasu, prepoznajte moj glas! Zar vi, rodjeni moji, ne prepoznajete moj glas! Moj glas u opstem, jedinom glasu vecnosti, ima svoj poseban zvuk, kao glas strune u opstem akordu mnogostrunog klavira.”

“Glas vecnosti govori svima nama, govori od vremena naseg prelaska u bice. On nam je govorio jos kada smo bili nesposobni da ga primetimo, govorio nam je i u nasem zrelom uzrastu, kada smo vec mogli i morali da ga zapazimo, da ga shvatimo. Glas vecnosti!… Avaj!… Malo je onih koji te osluskuju u bucnoj zemaljskoj gostionici! Ono sto nas sprecava da te slusamo je nase detinjstvo, ono sto nas sprecava da te slusamo su zivotne brige i zabave. Ali ti neces ucutati. Govoris, govoris – i na kraju.preko groznog poslanika – smrti, trazis, i od pazljivog i od nepazljivog slusaoca, odgovor za paznju i poslusnost velikim recima vecnosti.”

“Kako bi glas iz vecnosti imao za vas poseban odjek, da bi mogao posebno da pronikne u vase srce, da recima spasenja odusevi vas um – Bog me je ubrojao u one koji govore iz vecnosti. Moj glas se stopio u harmonicno saglasje sa sveopstim glasom prostranog nevidljivog sveta. Za sve neznance na zemlji ja sam – mrtav, bezglasan, kao i svi mrtvaci, ali za vas ja sam ziv – i mrtav vam govorim rec spasenja otvorenije, snaznije, nego sto bih je rekao da sam ostao medju vama i da zajedno sa vama jurim za prividom dobara, kojima truleznost obmanjuje i pogubljuje izgnanike iz raja, koji su za kratko vreme smesteni u zemaljsku gostionicu, radi njihovog pomirenja sa Bogom, kojeg su prognevili.”

“Bog je milostiv, beskonacno milostiv. Kada bi bilo neophodno i korisno – iznenada bi se iz tame groba, ispod teskog kamenja, ja vama odazvao!… Nebo smatra da je pojedinacan glas iz vecnosti suvisan… I kako glas iz vecnosti ne bi bio suvisan, kada je Bog blagoizvoleo, da ne samo ravnoangelni ljudi nego i sam jedinorodni Sin Njegov, objavi volju Njegovu vaseljeni, objavi svete i stroge ustave – blazene za poslusne, a strasne za nepokorne vecnosti? Imaju Mojseja i proroke, neka njih slusaju Lk 16,29), bio je odgovor neba kad je glas umrlih trazio da propoveda onima koji zive na zemlji, telesnim zivotom, koji su mrtvi dusevnom vecnom smrcu. Ako ne slusaju Mojseja i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, nece se uvjeriti.” (Lk 16,31) Druze moj – mrtvace, ali sa jos zivom recju u ustima! Primi moju poruku i ispuni je.

Evo ga otac moj! Evo je mati moja! Evo supruga moja! Evo rodbina moja! Ne mogu sa njima tovoriti drugacije nego opstim glasom vecnosti. U tom glasu oni cuju i zvuk mog glasa… Da, oni ga cuju!… Ali nemam odvojenu, pojedinacnu, moju rec… Druze moj! Budi moja rec; iz nase zajednicke riznice, iz svestene vecnosti, reci im kratku, za mene najvazniju rec za njih: da je zemaljski zivot trenutno varljivo snovidjenje. Vecnost je neizbezna. Postoji i nesrecna vecnost!… Steknite pak blazenu vecnost, paznjom, povinovanjem svesvetom zakonu svesvetog Boga – i dodjite meni na istinsku nasladu, kojoj nema kraja, svaki u svoje vreme, odredjeno samo i jedino Bogom!”

Godine 1848, Sergijeva pustinja.

Misao napisana povodom smrti K. T. O-a, koji je od mladih godina bio u bliskim odnosima sa arhimandritom Ignjatijem Brjancaninovim.

%d bloggers like this: