RAZMIŠLjANjE O VJERI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

RAZMIŠLjANjE O VJERI

Izlivam reci srca mog, tiho ustalasanog netruleznom i neizrecivom radoscu. Braco! Proniknite cistom mislju u reci moje, i nasladite se za duhovnom trpezom! Vera u Hrista – jeste zivot. Onaj koji se hrani verom, jos za vreme zemaljskog stranstvovanja okusa vecni zivot, namenjen pravednicima po zavrsetku tog stranstvovanja. Gospod je rekao: Koji vjeruje u mene ima zivot vjecni (Jn 6,47). Verom su ugodnici Boziji pretrpeli zestoka iskusenja: noseci u grudima bogatstvo i nasladu vecnog zivota, oni zemaljski zivot sa njegovim prelestima nisu smatrali ni za sta. Verom su oni primali teskoce i stradanja, kao dar od Boga, kojim ih je Bog udostojio da podrazavaju i prisajedinjuju se Njegovom prebivanju na zemlji, kada je On blagoizvoleo da Jednim od Svojih lica primi nasu prirodu i izvrsi nase iskupljenje. Bezmerna naslada, koju radja vera, upija ljutinu teskoce, tako da se u vreme stradanja oseca jedino naslada. To je posvedocio velikomucenik Evstratije, u svojoj predsmrtnoj molitvi, stavljajuci glavu pod mac. “Telesne muke”, govorio je on Bogu, “jesu radost slugi Tvom!”[1] Verom su se sveti pogruzili u dubinu smirenja: oni su cistim okom vere uvideli da su zrtve koje covek prinosi Bogu – darovi Boziji u coveku, covekovi dugovi, nepotrebni Bogu, ali neophodni, spasonosni za coveka, ako se covek trudi da ih prinosi, umnozava, podmiruje. Slusaj, narode moj, kaze Bog, i govoricu ti; Izrailju, i zasvedocicu ti: Bog, Bog tvoj Ja jesam. Necu te za zrtve tvoje karati: jer je Moja vaseljena i punoca njena (Ps49,78,12). Sta li imas sto nisi primio? A ako si primio, sto se hvalis kao da nisi primio? (1 Kor 4,7) A od svakoga kome je mnogo dano, mnogo ce se i traziti;: a kome je povjereno mnogo, od njega ce se vise iskati (Lk 12,48). Sveti Boziji su cudotvorili, vaskrsavali mrtve, predvidjali buduce, bili opijeni duhovnom sladoscu, i ujedno su se smirivali, bili u trepetu, gledajuci sa nedoumicom, cudjenjem i strahom kako je Bog izvoleo da se smiluje na prah, kako je prolaznom poverio Svog Svetog Duha. O, uzasa! Od gledanja tih tajni um koji gleda obuzima cutanje; srce obuzima neizreciva radost; jezik posustaje u pripovedanju. Verom su sveti zadobili ljubav prema neprijateljima: oko uma, prosveceno verom, nepokolebljivo gleda u Boga i njegov promisao, i tom bozanskom promislu pripisuje sve spoljasnje okolnosti. Tako je David, gledajuci Gospoda svagda pred sobom, kako bi ostao nepokolebljivo odvazan u svim teskocama i iskusenjima, koji se trude da pokolebaju i pomute srce (Ps 15,8), rekao za Simeja, kada ga je Simej proklinjao i gadjao kamenjem: Gospod mu je rekao: psuj Davida. Sta je vama do mene sinovi Serujini, to jest, gnevne i osvetoljubive pomisli! Ostavite ga neka me psuje, jer mu je Gospod zapovjedio: da ako Gospod pogleda na nevolju moju (2 Sam 16,10-12). Dusa prima iskusenja, kao lek za svoje nemoci, zahvaljuje Lekaru – Bogu, i poje: Ispitaj me, Gospode, i okusaj me; pretopi bubrege moje i srce moje (Ps25,2). Pri takvom sagledavanju iskusenja, ljudi i druga oruzja iskusenja ostaju po strani, kao oruzja. Nema zlobe prema njima, nema neprijateljstva! Dusa koja slavoslovi Tvorca, koja zahvaljuje nebeskom Lekaru, opijena neizrecivim osecanjima, pocinje da blagosilja oruzja svog lecenja.[2] I eto! Iznenada se u njoj radja ljubav prema neprijateljima, covek postaje spreman da polozi dusu za svog neprijatelja – u tome vidi ne zrtvu, nego dug, neizostavan dug nedostojnog sluge. Od sada, nebo nam je otvoreno – udjimo u ljubav prema bliznjima, njome u ljubav prema Bogu, prebivajmo u Bogu i Bog ce prebivati u nama. Eto kakvo blago krije u sebi vera – zastupnik i davalac nade i ljubavi. Amin.

1840. godine, Sergijeva pustinja.


NAPOMENE:

1. Ceti minej, 13 decembar.

2. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 37, glava 2. i 4.

%d bloggers like this: