O MOLITVI – DRUGI DEO

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O MOLITVI

DRUGI DEO

Svet je veliki, za dusu spasonosan, podvig molitve. On je – glavni i prvi medju monaskim podvizima. Svi ostali podvizi – jesu podvizi koji sluze tom podvigu; oni se preduzimaju radi toga da bi se podvig molitve uspesnije izvrsavao, kako bi plodovi molitve bili obilniji. “Glava svakog blagocestivog zivota”, rekao je prepodobni Makarije Veliki, “i vrh svih dobrih dela jeste postojano prebivanje u molitvi.”[1]

Koje ljudsko stanje moze biti uzvisenije, koje se moze uporediti sa stanjem coveka od onog u kome je dopusteno da molitvom razgovara sa Carem careva, sa Bogom bogova, sa Tvorcem i punovlasnim Vladarom svih vidljivih i nevidljivih, materijalnih i duhovnih stvorenja?

Zbog vaznosti vrsenja molitve, to vrsenje zahteva znacajnu prethodnu pripremu.[2]

Od onih koji zele da pristupe Caru careva, On trazi Njemu ugodan nacin misljenja i raspolozenje srca, onaj nacin misljenja i ono raspolozenje srca, posredstvom kojih su se Njemu priblizili i Njemu ugodili svi pravednici Starog i Novog zaveta (Lk 1,17). Bez tog nacina misljenja i raspolozenja srca pristup je nemoguc, pokusaji i napori pristupa su uzaludni.

Ti koji zelis da pristupis Bogu, i prisajedinis se Njemu neprekidnim prebivanjem u molitvi, pazi se! Brizljivo ispitaj svoj nacin misljenja: da li je zarazen nekakvim laznim ucenjem? Da li tacno i bez izuzetka sledis ucenje Istocne Crkve, jedine istinite, svete, apostolske?[3] Ako li neko ne poslusa ni Crkvu, rekao je Gospod uceniku Svome, neka ti bude kao neznabozac i carinik, koji su strani Bogu, koji su neprijatelji Boziji. Kakav pak znacaj moze imati molitva onoga ko se nalazi u stanju neprijateljstva prema Bogu, u stanju otudjenja od Boga?

Saznanje sopstvene grehovnosti, saznanje sopstvene nemoci, svoje nistavnosti – jeste neophodan uslov da molitva bude milostivo primljena i uslisena od Boga. Svi sveti su u osnovu svoje molitve polagali saznanje i ispovedanje svoje grehovnosti i grehovnosti citavog covecanstva. Svetost coveka zavisi od saznanja i ispovedanja te grehovnosti. Onaj koji daruje svetost ljudima za njihovo pokajanje, rekao je: Nisam dosao da zovem pravednike no grjesnike na pokajanje (Mt 9,13).

Ti koji zelis da se bavis podvigom molitve! pre nego sto pristupis tom podvigu, potrudi se da oprostis svakome ko te je ogorcio, oklevetao, ponizio, ko ti je pricinio bilo kakvo zlo. Taj, pred koga nameravas da stanes molitvom, zapoveda ti: Ako, dakle, prineses dar molitve gornjem zrtveniku Caru careva, i ondje se sjetis da brat tvoj ima nesto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred zrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dodji i prinesi dar svoj (Mt 5, 23-24).

Pripremi sebe za molitvu bestrascem i bezbriznoscu. Od strasti su – brige. Sputavana strastima, opsednuta brigama, tvoja misao ne moze nesmetano molitvom da stremi Bogu. Ne mozete sluziti Bogu i mamonu: jer gdje je blago vase, ondje ce biti i srce vase. Ne brinite se, dakle, govoreci: Sta cemo jesti, ili sta cemo pisi, ili cime cemo se odjenuti? Istite priljeznim, postojanim, molitvama, ispunjenim umiljenjem, najprije Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati. Otrgni od zemlje i svega zemaljskog tvoj um i srce, i nece ti biti tesko da zapocnes nevidljivi hod molitvom ka nebu.

Ako trpis siromastvo, ili te muce teske okolnosti, ili te zlostavlja i progoni tvoj neprijatelj: ne osvrci se – zbog toga da tvoja paznja pri molitvi ne bi bila napadana nikakvom razonodom, nikakvim zbunjivanjem – ne osvrci se na nadolazeca secanja i pomisli o tvom siromastvu, o tvojim okolnostima, o tvom neprijatelju. Taj, u cijoj punoj vlasti si i ti, i tvoje okolnosti, i tvoj neprijatelj, kaze voljenima Svojima: Neka se ne zbunjuje srce vase, vjerujte u Boga, i u mene vjerujte (Jn n, 1).

Kada se molis, zavestao nam je Gospod, udji u klijet svoju, i zatvorivsi vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti: i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratice tebi javno. Bilo da si u drustvu ljudi ili si sam, trudi se da se postojano udubis u unutrasnju klijet tvoje duse, da zatvoris vrata cula i jezika, i da se tajno molis umom i srcem.

Zavolevsi podvig molitve, zavoli samocu i vestastvenu keliju. Zatvori njena vrata za sebe i za druge. Trpeljivo podnosi skucenost zatvorenosti: ona nece ubrzo biti zamenjena prijatnijim osecanjem. “Prebivaj u svojoj keliji”, rekli su sveti oci, “ona ce te nauciti svemu”[4] to jest, monaskom zivotu, koji je sav usredsredjen na molitvu.

Zavolevsi podvig molitve, zavoli cu^anje: ono ce snage duse sacuvati nerazjedinjene, sposobne za neprestanu molitvu u unutrasnjoj klijeti. Naviknutost na cutanje daje mogucnost za bezmolvnu molitvu srca i usred galame mnostva ljudi.

Kao zrtvu ljubavi prema molitvi prinesi culne naslade i umne naslade, radoznalost, znatizelju; cuvaj tvoju dusu od svih spoljnih utisaka, kako bi se na njoj otisnuo, posredstvom molitve, Bog. Njegov svesveti, nevidljivi, duhovni lik ne trpi da prebiva u dusi koja je zagadjena slikama sujetnog, vestastvenog, prolaznog sveta.

Ne zanosi se vidljivom prirodom, ne bavi se sozercavanjem njene lepote; nemoj gubiti drago^eno vreme i dusevne snage na sticanje znanja koje donose ljudske nauke.1 I snage i vreme upotrebi za sticanje molitve, koja svestenodejstvuje u unutrasnjoj klijeti. Tamo, u tebi samome, molitva ce otkriti prizor koji ce privuci svu tvoju paznju: ona ce ti doneti znanja koja svet ne moze primiti, o bicima koja on cak ne moze ni razumeti.

Tamo, u dubini srca, uvideces pad covecanstva, uvideces tvoju dusu ubijenu grehom, uvideces grob, uvideces ad, uvideces demone, uvideces lance i okove, uvideces plameno oruzje heruvima, koji cuva prolaz ka drvetu zivota, braneci coveku ulaz u rajsku obitelj – uvideces mnoge druge tajne, sakrivene od sveta i od sinova sveta.[5] Kada otkrijes taj prizor, tvoje oci ce se prikovati za njega; ti ces ohladniti prema: sveku zemaljskom i truleznom, s cim si do sada saosecao.

“Sada ili sutra umrecu” rekao je sveti Andrej monahu,[6] odvlaceci ga od privezanOsti za materijalno, objasnjavajuci nerazumnost takve privezanosti. Veoma tacne reci! Veoma tacno prikazana neodredjenost kraja naseg zemaljskog zivota! Ne danas, sutra cu umreti. Nista nije lakse nego umreti. I najduzi zivot, kada se priblizimo njegovom kraju, deluje kao najkraci trenutak. Zasto bi se pak bavili onim sto cemo, po neophodnosti, morati napustiti zauvek, napustiti veoma brzo. Bolje je molitvom izuciti sebe, izuciti zivot i svet koji nas ocekuje, u kom cemo vecno ostati.

Usamljenost kelije i pustinja – tu je obitaliste molitve. “Ko je iskusio molitvu” rekao je sveti Jovan Lestvicnik, “taj ce izbegavati mnostvo ljudi: ko ce, ako ne molitva, uciniti svog ljubitelja, poput pustinoljubivog magareta, slobodnim od potrebe za drustvom.”[7] Ako hoces svoju dusu da posvetis delu molitve: udalji se od gledanja sveta, odvoji se od ljudskog drustva, od razgovora i uobicajenog primanja drugova u svoju keliju, cak i pod izgovorom ljubavi. Udalji od sebe sve sto sprecava i ometa tvoj tajanstveni razgovor sa Bogom.[8] Prebivaj na zemlji i u ljudskom drustvu, kao tudjin. Ti si tudjin. Zemlja je gostionica. Nepoznat je cas u koji ces biti pozvan. Poziv je neizbezan i neumitan, odbiti ili usprotiviti se nije moguce. Pripremi sebe svetom molitvom za radostan izlazak iz gostionice.

Molitva prisajedinjuje coveka Bogu. Na njeno dejstvo, sa neiskazivom zaviscu i mrznjom, gledaju pali andjeli, koji su padom, iz prisajedinjenosti Bogu presli u strasno, bezumno neprijateljstvo prema Njemu. Raznoraznim iskusenjima oni nastoje da pokolebaju onoga koji se moli, da ga odvrate od najspasonosnijeg podviga, da mu otmu to napredovanje i blazenstvo koje je, bez sumnje, dobio podvigom. I zato se mora na vreme pripremiti za teskoce onaj koji zeli da se bavi molitvom, kako ne bi dolazio u nedoumicu i zbunjenost kada ga one sustignu, kako bi im se mogao odvazno suprotstaviti snagom vere i trpljenja.[9]

Demoni pogadjaju monaha koji prebiva u molitvi, telesnim bolestima, muce ga siromastvom, nedostatkom interesovanja i pomoci ljudi, kao sto su pogadjali i mucili pravednog Jova, po Bozijem dopustenju. Ali mi, poput tog pravednika, blagoslovimo i zablagodarimo Bogu za to sto su, po Njegovom dopustenju, izvrsili demoni (Jov gl. 1. i 2); u slavoslovlju i blagodarnosti izvrsimo svesvetu volju Boziju, koju nam je objavio Sveti Boziji Duh: Na svemu zahvaljujte; jer je ovo volja Bozija za vas u Hristu Isusu (1 Sol. 5,18).

Demoni uce ljude da se naoruzaju protiv delatelja molitve, da ga osudjuju zbog cudnog ponasanja, zbog oskudnosti korisne delatnosti – optuzuju ga za prazninu, licemerje i umisljenu svetost, pripisuju mu zle i lazljive namere, porocna dela, narusavaju i ometaju njegovo bezmolvije, primoravaju ga na poslove suprotne njegovom nacinu zivota, povezane sa zabavom, rasejanoscu, na narusavanje mira srca. Znajuci pocetni uzrok tih iskusenja, molicemo se, prema zapovesti Jevandjelja i zavestanju svetih otaca, za nase bliznje, koji grese u neznanju i zavedenosti; podvale demona unistice Bog.

Iskusavajuci nas spolja, demon deluje i unutar nas. Sada se udaljimo u usamljenost, i pocnemo da se bavimo molitvom: oni pobudjuju u nama razne grehovne zelje, kakve do tada nismo osecali – napadaju nase srce bezbrojnim grehovnim pomislima i mastanjima, koja se do tada nikada nisu pojavljivala u nasem umu: oni to cine kako bi mi, dospevsi u nedoumicu i uninije, buduci da ne vidimo nikakvu korist od molitvenog podviga i usamljenosti, napustili iste.[10] To delovanje demona za podviznike koji su novi u podvigu izgleda kao delovanje sopstvene duse: nevidljivi, u zlu brzi nasi neprijatelji, cineci zlodela ujedno hoce da se sakriju, kako bi izlazak iz zamki, postavljenih za coveka, njemu bio nemoguc, a rastrojstvo i pogibija neizbezni.[11]

Kao sto demoni smatraju da je veoma vazno za njih da se sakriju od coveka, tako je za coveka veoma vazno da shvati da su oni – pocetni delatelji greha, izvor nasih iskusenja, a ne nasi bliznji, ne mi, kada zivot provodimo u sluzenju Bogu – a ne bilo kakav dogadjaj. Uvidevsi neprijatelje, postepeno cemo se nauciti, pod rukovodjenjem reci Bozije, da budno nadziremo njih i sebe, da im se cvrsto suprotstavljamo. Ponizite se, uci nas vrhovni apostol, dakle, pod mocnu ruku Boziju, da vas uzvisi kad dodje vrijeme. Sve svoje brige polozite na Njega, jer se On stara za vas. Budite trezveni i bdite, jer suparnik vas, djavo, kao lav ricuci hodi i trazi ko1a da prozdere. Njemu se protivite utvrdjeni vjerom (1 Pt5,b9).

Ta borba, ti napadi demona na one koji se mole i spasavaju, dopusteni od samog Boga – jesu posledica naseg proizvoljnog pada, prilikom kog smo se pokorili vlasti demona. Pokorimo se odluci Bozijoj, pravosudnoj za nas, i pognimo glavu pred svim udarcima muka i bolesti, kojima ce biti ugodno Bogu da kara nasu grehovnost i nasa sagresenja u prolaznom zivotu, kako bi nas izbavio od vecnih muka i bolesti koje smo zasluzili. Bog, dopustajuci da nam se dogode iskusenja, i predajuci nas djavolu, nikada ne prestaje da promislja o nama; kaznjavajuci nas, ne prestaje da nam cini dobro. Vjeran je Bog, kaze apostol, koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete, nego ce uciniti sa iskusenjem i kraj, da mozete podnijeti (1 Kor 10,13). I djavo, kao sluga i stvorenje Bozije, iskusava ne onoliko koliko on hoce, nego onoliko koliko mu dopusta zapovest Bozija; iskusava ne onda kada on ushtedne, nego kada mu se za to daje dozvola.[12] Predajmo Bogu, po savetu apostola, svu nasu brigu o sebi, sve nase tuge, svu nasu nadu, i zbog toga se cesce i snaznije molimo Njemu.

Dopustenje demonima da nas iskusavaju je neophodno za nase spasenje: protiveci se nasoj molitvi, oni nas primoravaju da se naucimo da narocito vesto koristimo taj mac. Macem molitve slama se ognjeni mac heruvima koji cuva put ka drvetu zivota, i pobednik postaje pricasnik vecnog zivota (Otk 2,7).[13] Po neizrecivoj premudrosti Bozijoj, zlo dobru pomaze, u nameri koja nije dobra.[14] Kada u nasoj usamljenosti i bavljenju molitvom, u nama iznenada prokljucaju strasna osecanja i pokreti, napadnu nas ljutite pomisli, stanu pred nas grehovna mastanja u zavodljivoj zivosti: to je znak dolaska demona. Tada – nije vreme za uninije, nije vreme za raslabljenost: vreme je podviga. Usprotivimo se neprijateljima snaznom molitvom Bogu, i on ce rasejati, prognati nase neprijatelje.[15]

U nevidljivoj borbi necemo uvek i brzo postati pobednici: pobeda je dar Boziji, koji Bog daruje podvizniku usvoje vreme, koje je poznato jedino Bogu i odredjeno je jedino od Boga. Sami porazi postaju neophodni za nas. Ovde se podrazumevaju porazi koji dolaze od nase nemoci i nase grehovnosti, a ne od promenljive volje. Porazi bivaju dopusteni radi naseg smirenja, radi toga, da bi mi uvideli i izucili pad naseg bica, i priznali neophodnost Iskupitelja, poverovali u Njega, i ispovedali Njega.[16]

Prilikom takvih poraza nasi nevidljivi neprijatelji izazivaju stid kod nas zbog nasih poraza, a zbog stida dolazi raslabljenost u molitvenom podvigu, nepoverenje u njega, misao o njegovom napustanju i o prelasku na dobru delatnost mecu ljudima. Ne dajmo se obmanuti! U samoodricanju i bez stida, otkrijmo svoju ranu pred sveblagim i svemogucim Bogom nasim, koji je nam zapovedio tu spasonosnu bestidnost, i obecao da ce je ovencati odmazdom nad suparnicima nasim (Lk 18). Polozimo zavet u svojoj dusi: do kraja zivota ne ostavljati molitveni podvig, iz njegovog okruzenja preci u vecnost.

Nas stid pri porazima daleko je od smisla: on je zao podsmeh nama od strane nasih neprijatelja. Moze li taj list smokve – stid sa njegovim sredstvima – da sakrije covekovo sagresenje od svevideceg Boga? Bog vidi greh i bez ispovedanja greha. On trazi ispovedanje jedino radi toga da bi izlecio. Ako je On zavestao Svom apostolu da oprasta bratu, koji je sagresio i koji se kaje, sedam puta na dan: tim pre ce to sam ispuniti nad nama, koji mu neprestano prinosimo molitvu i pokajanje (Lk 17,4).

Brizljivo obratimo paznju na sledece: zar nasa dvodusnost ne snazi nase neprijatelje u borbi sa nama? Nije li ona – uzrok nasih cestih poraza? Ne ucvrscujemo li mi sami vlast i uticaj nasih neprijatelja nad nama, ispunjavajuci njihovu volju kada ispunjavamo nase telesne zelje, zanose, strasti? Ne prognevljujemo li time Boga, ne udaljujemo li ga od sebe? Ne deluje li u nama svetoljublje, koje zadrzava na nama izgled sluzitelja Bozijih, ali nam oduzima sustinsko dostojanstvo Bozijih sluga, cineci nas u sustini neprijateljima Boga? (Jak4,45)

Dvojedusan covjek, nepostojan je u svima putevima svojim ka vrlini (Jak 1,8): tim pre, on ce se pokolebati na putu najuzvisenije, najvaznije vrline – molitve. On biva odbacen od Boga, kao ni topao ni hladan (Otk 3, 16). On nece moci da bude ucenik istinske molitve, koja svoje ucenike dovodi pred lice Bozije, radi natprirodne pouke, koja ih vodi za Isusom, ako se ne odrece svega sto ima (Lk 14, 33): bolesne naklonosti volje palog coveka prema svetu. A koji su Hristovi, raspese tijelo sa strastima i zeljama (Gal 5,24): samo oni koji svecelo pripadaju Hristu mogu steci istinsku molitvu.

Naizgled nistavna strast, naivna ljubav prema bilo kom predmetu, zivom ili nezivom, nizvodi um i srce sa neba, obara ih na zemlju medju beslovesne gmizavce i one koji mile prostranim ovosvetskim morem (Ps 103, 25). Sveti oci uporedjuju podviznika koji je napredovao u molitvi sa orlom, a sitnicave strasti sa petljom na omci; ako se u tu petlju zaplete makar jedan nokat snazne noge orla, orao postaje nesposoban da preleti goru, i postaje lak i neizbezan ulov za lovca[17]: uzaludna je tada i snaga i neustrasivost carske ptice.

“Idi”, uce nas sveti oci, “uzmi uputstvo iz svetog Jevandjelja, prodaj sve sto imas i podaj siromasima i uzmi krst, odreci se sebe, tako sto ces se suprotstaviti tvojim strastima i tvojoj paloj volji (Mt 19,21; 16,24; Mk 10,21), kako bi mogao da se pomolis nesmuceno i bez rasejanosti.”[18] Dok u tebi zive strasti, dotle ce tvoju molitvu ometati zbunjenost i rasejanost.

Neophodno je prvo se odvojiti od materijalnog bogatstva, rastati se od sveta, odreci ga se: samo kada se dogodi to odricanje, hriscanin moze sagledati svoje unutrasnje ropstvo, tamnicu, okove, rane, umrtvljenje duse.[19] Borba sa smrcu koja zivi u srcu, koja se odigrava posredstvom molitve, pod vodjstvom Reci Bozije, jeste raspece, jeste pogubljenje duse radi spasenja duse (Mk 8,35).[20]

Sjedini molitvu sa razumnim postom: sjedinjenje ta dva duhovna oruzja zapovedio je sam Gospod, radi isterivanja demona iz sebe (Mk 9,29). A ti kada postis, namazi glavu svoju, i lice svoje umij (Mt 6, 17), zapovedao je Spasitelj. Po tumacenju svetih otaca[21] jelej, kojim su u to vreme pomazivali glavu, oznacava milost koju moramo imati u svom duhovnom rasudjivanju, kako je rekao i apostol: Obucite se, dakle, kao izabranici Boziji, sveti i ljubljeni, u milosrdje, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseci jedan drugoga, i oprastajuci jedan drugome ako ko ima tuzbu na koga; kao sto Hristos oprosti vama, tako i vi (Kol 3, 12-13). Lice tela i duse treba umivati suzama: one ce se tada pojaviti na ocima onog koji posti i moli se, kada se njegovo srce preispuni ljubavlju prema bliznjima, sastradanjem sa celim covecanstvom bez izuzetka.

Hoces li da zadobijes Boga molitvom? U srcu zadobij milost, kojom nam je zapovedjeno da se upodobimo nebeskom Ocu (Lk. 6,36) i dostignemo blagodatno savrsenstvo (Mt 5,48). Primoraj srce na milost i dobrotu i pogruzi, obuci sav svoj duh u te osobine, dok god ne osetis u sebi covekoljublje, poput onog kojim sunce obasjava jednako i zle i dobre; i daje dazd pravednima i nepravednima (Mt 5,45).[22]

Kada od duse svim bliznjim oprostis njihova sagresenja: tada ce ti se otkriti tvoja sopstvena sagresenja. Ti ces uvideti koliko ti je potrebno milosrdje Bozije, koliko je ono potrebno citavom covecanstvu: zaplakaces pred Bogom za sebe i za covecanstvo.

Sveti oci sve delanje monaha, sav njegov zivot, sazimaju u plac. Sta znaci plac monaha? To je njegova molitva.[23]

Sveti Duh, kada se useli u coveka, moli se za nas uzdisajima neizrecivim (Rim 8,26). Bozanski i nadnebesni Duh, kao da je postao dusa coveka, moli se i place za njega; On se moli za svete po volji Bozijoj (Rim 8,27), zato sto je jedino Njemu potpuno poznata volja Bozija. Sta je u Bogu niko ne zna osim Duha Bozijega (1 Kor. 2,11); Gospod, obecavajuci Svojim ucenicima najveci dar, dar Svetog Duha, rekao je: Utjesitelj Duh Sveti, koga ce Otac poslati u ime moje, On ce vas nauciti svemu (Jn 14,26); dakle svemu, i placu i molitvi. On ce plakati za nas, On ce se moliti za nas, jer mi ne znamo sta cemo se moliti kao sto treba (Rim 8,26). Toliko smo mi nemocni, ograniceni, pomraceni i povredjeni grehom![24]

Ako Sveti Duh, uselivsi se u nas, place za nas: tim pre smo mi, dok ne primimo tog Stranca u sebe, duzni da placemo za sebe. Ako je nase stanje, posle obnovljenja Svetim Duhom, dostojno placa po svedocanstvu samog Duha: tim pre je ono dostojno placa u svojoj starini, u svom padu, prepusteno samo sebi. Plac mora biti neodvojivo svojstvo nase molitve, njen postojani, nerazdvojivi saputnik i satrudnik, njena dusa.

Ko spaja plac sa molitvom, taj se podvizava po zapovesti samoga Boga, podvizava se ispravno, zakonito. U svoje vreme on ce poznjeti obilan plod: radost pouzdanog spasenja.

Ko je odstranio plac iz molitve: taj se trudi nasuprot Bozijem odredjenju, taj nece poznjeti nikakav plod. Ne samo to, poznjece trnje tastine, samoobmane, pogibli.

Braco! Ne dopustimo sebi da nas obmanu lazne, smesne, nerazumne, pogibeljne misli: nemojmo stremiti trazenju naslade prilikom nase molitve! Nije gresnicima svojstvena blagodatna naslada; njima je svojstven plac: zatrazimo ga sa svim usrdjem, zatrazimo tu riznicu – kljuc za sve duhovne riznice.

Onaj koji nema plac, nalazi se u laznom stanju: on je obmanut svojom gordoscu.

Sveti oci nazivaju plac vodjom duhovnog podviga. On je duzan da predvodi sve nase blagocestive pomisli, da ih usmerava ka pravom cilju. Pomisao koja nije prozeta placem i koja nije rukovodjena njim – jeste zabludela pomisao.[25]

Prepodobni Pimen Veliki je rekao: “Sav zivot monaha mora biti plac. To je – put pokajanja, koji nam je predat preko Pisma i otaca, koji su rekli: ‘Placite! Drugog puta osim placa nema.”[26]

Drugi veliki otac je rekao: “Ako hoces da ugodis Bogu, izadji iz sveta, odvoji se od zemlje, napusti tvar, pristupi Tvorcu, i sjedini se sa Tvorcem, molitvom i placem.[27]

Monasi koji zive u manastirima sa puno ljudi, i zele da steknu molitveni plac, moraju narocito da obrate paznju na umrtvljenje svoje volje. Ako je oni budu odsecali i ne budu obracali paznju na grehe i ponasanje bliznjih uopste, zadobice i molitvu i plac. Pomisli, sabirajuci se u srcu, pobudjuju u njemu molitvu i tugu po Bogu, a ta tuga proizvodi suze.[28]

Kako nase vreme strasno oskudeva u uciteljima istinske molitve, izaberimo sebi za rukovoditelja i ucitelja plac. On ce i nauciti molitvi, i sacuvati od samoobmane.

Svi koji su odbacili plac, koji su ga odvojili od svoje molitve, upali su u samoobmanu. To potvrdjuju sveti oci.[29]

Ko je posredstvom placa dostigao cistu molitvu, seca se u vreme molitve samo Boga i svoje grehovnosti. Smrt i sud, koji mora nastupiti odmah posle smrti, izgleda mu kao da je vec nastupio. On u srcu oseca da stoji pred Sudijom koji u konacni dan suda nece gledati ko je ko i bice neumoljiv, pred Sudijom koji jos moze biti umoljen i moze prihvatiti lice onoga koji place na sud koji je uspostavljen i otpoceo u molitvi. On se blagovremeno uzasava, dvoumi, treperi, rida, stenje, kako bi izbegao beskorisne uzase, trepet, nedoumice, ridanje, ocajanje, koje ce kod odbacenih gresnika izazvati konacna odluka prognevljenog Boga u vekove.

On osudjuje sebe, kako ne bi bio osudjen; priznaje za sebe da je prestupnik, dostojan svih kazni, kako bi od sebe udaljio kazne; ispoveda da je gresnik, kako bi dobio pravednost iz desnice Bozije, koji tu pravednost daje svim gresnicima koji su spoznali i raskajali se za svoju grehovnost.

Gospod zapoveda: Istite i dace vam se; trazite i naci cete; kucajte i otvorice vam se. Ovde je ukazano ne na jednokratno delovanje, nego na neprekidno; zapovest se odnosi na citav zemaljski zivot coveka. Jer svaki koji iste, na takav nacin, dobija; i koji trazi, nalazi; i koji kuca, neprekidno, otvara mu se. Otac vas nebeski ce dati Duha Svetoga onima koji istu od njega? (Lk 11,9-10, 13) Prema samom obecanju, neophodno je savesno, neprekidno delanje: Ne znate kada ce doci gospodar kuce: uvece ili u ponoci ili u poj pijetlova ili ujutru, da ne dodje iznenada i nadje vas da spavate (Mk 13, 35-36).

Nije moguce, primecuje sveti Jovan Lestvicnik, nauciti molitvi onoga koji zeli da joj se nauci koristeci samo reci.[30] Njeni ucitelji su – iskustvo i plac. U skrusenosti i smirenju duha, pocnimo podvig molitve, stupimo pod rukovodjenje placa: i sam Bog, koji daje molitvu onome koji se moli (1 Sam 2,9),1 postace nas ucitelj molitve. Hodite k meni, poziva nas sveta majka svih dobrodetelji – molitva, svi koji ste umorni, pod jarmom strasti robujuci palim duhovima, i natovareni raznim sagresenjima, i ja cu vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naci cete pokoj dusama svojim, isceljenje vasih rana. Jer jaram je moj blag (Mt 11 ,28-30), moze da isceli od sagresenja, cak i najvecih.[31]

“Hodite ceda” poziva nas sveta majka svih vrlina – molitva – “poslusajte me: strahu Gospodnjem naucicu vas (Ps 33, 11). Naucicu vas strahu Gospodnjem na samom iskustvu, u vasa srca unecu njegov osecaj. Naucicu vas i strahu pocetnika, kojim se svako udaljuje od zla (Pr 15,27),[32] i cistom strahu Gospodnjem, koji ostaje u vek veka (Ps 18,10), strahu, kojim je strasan Gospod nad svima oko Njega (Ps 88,8), strasan nad samim ognjenim heruvimima i preslavnim, sestokrilnim serafimima. Ostavite besplodnu i uzaludnu privezanost za sve sto je prolazno, sa kojim cemo se morati i nevoljno rastati! Ostavite sablaznjive zabave i naslade! Ostavite praznoslovlje, smeh, i mnogoslovlje, koji pustose dusu! Setite se, shvatite, uverite se, da ste vi ovde, na zemlji, kratkotrajni prolaznici, da je vasa otadzbina, vecna obitelj – nebo. Vama je potreban pouzdan i silan vodja do tamo: taj vodja sam ja, niko drugi. Svi sveti, koji su presli sa zemlje na nebo, nisu presli drugacije nego sa mnom. Onome koji stupi u savez sa mnom, ja otkrivam pad i grehovnost coveka, i izvlacim ga iz njih, kao iz duboke propasti. Ja pred njim razotkrivam knezove koji su u vazduhu, njihove zamke i lance, raskidam te zamke i lance, pobedjujem i progonim te knezove. Ja stvorenju objasnjavam Tvorca, i iskupljenome Iskupitelja, mirim coveka sa Bogom. Ja svom uceniku i ljubitelju otkrivam neobuhvatnu velicinu Boga, i uvodim ga u ono stanje straha Bozijeg i pokornosti Njemu, u kom treba da se nalaze stvorenja pred Stvoriteljem. Ja sejem smirenje u srcu, i cinim srce izvorom obilnih suza; svoje pricasnike cinim pricasnicima bozanske blagodati. Ne napustam one koji se rukovode sa mnom, dok ih ne izvedem pred lice Bozije, dok ih ne sjedinim sa Bogom. Bog je neispunjivo ispunjenje svih zelja u sadasnjem i buducem veku. Amin.”



NAPOMENE:

1. Pouka 3, glava 1.

2. Lestvica, Pouka 28, glava 1.

3. Trebnik, Poredak ispovesti.

4. Alfavitni paterik, prepodobni Arsenije Veliki.

5. Sveti Isak Sirijski, Pouka 41.

6. Sveti Jovan Karpatski, glava 13, Dobrotoljublje, tom 4. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 1, glava 1, Pouka 7, glava 1 Ceti minej, 2 oktobar.

7. Lestvica, Pouka 27, glava 56.

8. Pozajmljeno iz 56. pouke svetog Isaka Sirijskog.

9. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, Dobrotoljublje, tom 4.

10. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3.

11. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 7, glava 31.

12. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 4, glava 7.

13. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 4, glava 5.

14. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 4, glava 6.

15. Primer borbe sa pobunjenim strastima moze se videti u Zitiju svete Justine. Ceti minej, 2. oktobar.

16. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3.

17. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 11,O brzom odsecanju strasti

18. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, gl 17.

19. Prepodobni Makarije Egipatski, Beseda 21, glave 2. i 3.

20. Iskustvo takve borbe i raspeca vidimo u zitiju Antonija Velikog, prepodobnog Makarija Egipatskog i drugih svetih monaha.

21. Blagovesnik.

22. Sveti Isak Sirijski, Pouka 1.

23. Sveti Isak, Pouka 21.

24. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 6, glava 11; Pouka 7, glava 12.

25. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Pouka 6.

26. Alfavitni paterik.

27. Alfavitni paterik, Sisoje Veliki

28. Rukovodjenje u duhovnom zivotu, prepodobnih Varsanufija Velikog i Jovana Proroka, Odgovor 282.

29. Prepodobni Grigorije Sinait, O preleti, i o mnogim drugim predlozima, Dobrotoljublje, tom 1.

30. Pouka 28, glava 64.

31. Lestvica, Pouka 28, glava 2.

32. Citat po crkvenoslovenskoj Bibliji.

Published in: on Studeni 3, 2008 at 4:01 am  Komentari isključeni za O MOLITVI – DRUGI DEO  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: