O MOLITVI – PRVI DEO

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O MOLITVI

PRVI DEO

Sirotome je svojstveno da prosi, a coveku koji je osiromasio padom u greh je svojstveno da se moli.

Molitva je obracanje palog coveka i pokajnika Bogu. Molitva je plac palog coveka i pokajnika pred Bogom. Molitva je izlivanje zelja i molbi srca, uzdisanje palog, grehom ubijenog coveka pred Bogom.

Prvo ispoljavanje, prvi pokret pokajanja je – plac srca. To je – molitveni glas srca, koji prethodi molitvi uma. I ubrzo um, podstaknut molitvom srca, pocinje da radja molitvene pomisli.

Bog je jedini izvor svih istinskih dobara. Molitva je majka i glava svih vrlina,[1] kao sredstvo i stanje opstenja coveka sa Bogom. Ona pozajmljuje vrline od izvora dobara

Boga – i daje ih onom coveku koji se molitvom trudi da prebiva u dodiru sa Bogom.

Put ka Bogu je – molitva. Odmeravanje predjenog puta jesu razlicita molitvena stanja, u koja postepeno ulazi onaj koji se moli pravilno i postojano.

Nauci se da se pravilno molis Bogu. Naucivsi da se molis pravilno, moli se postojano – i lako ces naslediti spasenje. Spasenje dolazi od Boga u svoje vreme, i neosporno u srcu obavestava onoga koji se moli pravilno i postojano.

Za pravilnu molitvu potrebno je da se ona proiznosi iz srca ispunjenog siromastvom duha; iz srca skrusenog i smirenog. Sva druga stanja srca, pre njegove obnove Duhom Svetim, smatraj – kakvim upravo i jesu – nesvojstvenim gresniku pokajniku, koji moli Boga za oprostenje svojih grehova i za oslobodjenje – kao iz tamnice i okova – od porobljenosti strastima.

Mojsijevim zakonom Izrailjcima je bilo propisansgda samo na jednom, od Boga odredjenom mestu, prinose sve njihove zrtve. I duhovni zakon hriscanima odredjuje samo jedno duhovno mesto za prinosenje svih njihovih zrtvi, a narocito zrtve nad zrtvama – molitve. To mesto je smirenje.[2]

Bogu nisu potrebne nase molitve! On zna i pre nase molitve sta je nama potrebno; On, Premilosrdni, obilno izliva svoje darove i na one koji ne traze od Njega. Molitva je neophodna nama: kroz nju covek prima Boga. Bez nje, covek je stran Bogu, a sto se vise vezba u molitvi, vise se priblizava Bogu.

Molitva je – pricesce zivota. Napustanje nje, dusi donosi nevidljivu smrt.

Sto je vazduh za telo, to je Duh Sveti za zivot duse. Dusa posredstvom molitve dise tim svetim, tajanstvenim vazduhom.

Kada ustanes od sna, neka tvoja prva misao bude o Bogu; sam pocetak tvojih misli, jos nezapecacen nikakvim sujetnim utiskom, prinesi Bogu. Kada odlazis u san, kada se pripremas da se pogruzis u taj obrazac smrti – neka tvoje poslednje misli budu o vecnosti i Bogu koji caruje u njoj.

Andjeo je nekom svetom monahu otkrio sledeci poredak misli u molitvi, koji je blagougodan Bogu: “Pocetak molitve treba da se sastoji od slavoslovlja Bogu, od blagodarenja Bogu za Njegova bezbrojna dobra dela; zatim smo duzni da prinesemo Bogu najiskrenije ispovedanje nasih grehova, u skrusenosti duha, a u zakljucku mozemo izneti, ali u velikom smirenju, molbe Gospodu za nase dusevne i telesne potrebe, sa strahopostovanjem ostavljajuci Njegovoj volji ispunjenje ili neispunjenje tih molbi.”[3]

Pocetni uslov molitve je – vera: verovah, zato (i) govorih (Ps 115,1) molitvu moju milosrdnom Bogu, koji je blagoizvoleo da mi zapovedi molitvu i obecao je da ce obratiti paznju na nju.

Sve sto istete u svojoj molitvi, vjerujte da primiti; i bice vam (Mk p,24), objavio je Gospod. I bacivsi svaku sumnju i dvodusnost, neodstupno u molitvi Gospodu, koji je zapovedio Svagda da se mole, i $k ne klonu (Lk 18,1), to jest da ne padaju u uninije zbog teskobe u molitvi, koja je narocito u pocetku teska, nepodnosljiva za um koji je navikao svuda da luta.

Blazena je dusa koja molitvom ieprekidno udara na vrata milosrdja Bozijeg, i jadikovanjem na suparnika svoga (Lk 18, 3) – na greh koji je napada – neprestano zamara Nezamorivog[4]: ona ce se u svoje vreme obradovati u svojoj cistoti i svom bestrascu.

Ponekad nasa molba biva smesta uslisena, a ponekad pak, po recima Spasitelja, Bog ce oklijevati (v. Lk18,7), to jest, ne ispunjava odmah ono sto smo trazili: On vidi da je potrebno odloziti na neko vreme to ispunjenje, radi naseg smirenja, da je nama potrebno da se zamorimo, shvatimo svoju nemoc, koja se uvek veoma ostro ispolji kada mi bivamo ostavljeni sebi samima.

Molitva, kao razgovor sa Bogom, sama po sebi je – veliko dobro, cesto daleko vece od onoga sto covek moli – i milosrdni Bog, ne ispunjavajuci molbe, ostavlja molitelja uz njegovu molitvu, kako je ne bi izgubio, kako ne bi ostavio to najvise dobro, kada primi trazeno dobro, koje je daleko manje. Molbe, cije je ispunjenje povezano sa stetnim posledicama, Bog ne ispunjava; On ne ispunjava ni te molbe koje su protivne Njegovoj svetoj volji, protivne Njegovim premudrim, nedostiznim sudovima.

Nasuprot Bozijem odredjenju, veliki bogovidac Mojsije je trazio da mu bude darovano da udje u obecanu zemlju, i nije bio uslisen (Ponz Z,26); sveti David se molio, pojacavajuci molitvu postom, pepelom i suzama, da se sacuva zivot njegovog bolesnog sina, ali nije bio uslisen (2 Sam 12). I ti,kada tvoje moljenje Bog ne bude ispunio, pokori se sa strahopostovanjem volji svesvetoga Boga, koji je iz nepoznatih razloga ostavio tvoju molbu neispunjenom.

Sinovima sveta, koji traze od Boga zemaljska blaga radi zadovoljenja telesnih pozuda, sveti apostol Jakov objavljuje: Istete, i ne primate, jer pogresno istete, da na uzivanja vasa trosite (Jak 4,3).

Kada zelimo da stanemo pred zemaljskog cara, pripremamo se za to sa narocitom brizljivoscu: proucavamo kakvo treba da bude, pri razgovoru sa njim, nastrojenje osecanja naseg srca, kako nas zbog poriva nekakvog osecanja ne bi povukla neka rec ili pokret, neprijatan caru; blagovremeno smisljamo sta cemo mu govoriti, kako bi govorili samo ono sto je podesno, i time ga oraspolozili prema sebi; staramo se i za to da sam nas spoljasnji izgled privuce njegovu paznju na nas. Tim pre, duzni smo da se dolicno pripremimo, kad zelimo da stanemo pred Cara careva, i da molitvom stupimo u razgovor sa Njim.

Covjek gleda sto je na ocima, a Gospod gleda na srce (1Sam 16,7); ali kod coveka, raspolozenje srca se najbolje procenjuje na osnovu izgleda njegovog lica, njegove spoljasnjosti. I zato prilikom molitve, drzi telo u polozaju koji ispoljava najvece strahopostovanje. Stoj kao osudjenik, sa pognutom glavom, ne smejuci da pogledas nebo, ruku spustenih niz telo ili sastavljenih pozadi, kao da su vezane uzetom, kao sto obicno bivaju vezani prestupnici uhvaceni na mestu prestupa. Zvuk tvog glasa neka bude zalosni zvuk placa, jecaj povredjenog smrtonosnim oruzjem ili izmucenog ljutom bolescu.

Gospod gleda na srce. On vidi najskrivenije, najtananije nase pomisli i osecanja: vidi sve proslo i sve buduce nase. Bog je – svuda prisutan. I zato stoj na tvojoj molitvi kao sto bi stajao pred samim Bogom. Tacno je da ti stojis pred Njim! Ti stojis pred tvojim Sudijom i punovlasnim Vladikom, od koga zavisi tvoja sudbina c u vremenu i u vecnosti. Iskoristi tvoje predstojanje pred Njim na uspostavljanje svog blagostanja; nemoj dopustiti da to predstojanje,zbog tvoje nedostojnosti, postane uzrok tvog kaznjavanja prolaznog i vecnog.

Kada nameravas da prineses Bogu molitvu, odbacise zemaljske pomisli i brige. Nemoj se baviti mislima koje ti tada dolaze, da ti se one ne bi ucinile vazne, blistave, neophodne. Daj Bogu Bozije, a ono sto je potrebno za prolazni zivot stici ces da das u svoje vreme. Nije moguce u isto vreme raditi za Boga molitvom i umom se baviti uzgrednim pomislima i brigama.

Pre molitve okadi u svom srcu tamjanom straha Bozijeg i svete poboznosti: pomisli da si ti razgnevio Boga bezbrojnim sagresenjima, koja su Njemu bolje znana negoli samoj tvojoj savesti: potrudi se da umilostivis Sudiju smirenjem. PazI se! Nemoj da probudis Njegovo negodovanje nemarnoscu i drskoscu. On je blagoizvoleo da cak i Njemu najblize, najcistije andjelske sile stoje pred Njim u svakoj poboznosti i najsvetijem strahu (Ps 88,8).

Haljina tvoje duse treba da sija belinom prostote. Nicega slozenog tu ne treba da bude! Ne treba da se mesaju lukave pomisli i osecanja sujete, licemerja, lazljivostm, stomakougadjanja, visokoumlja, sladostrasca – tih tamnih i smradnih mrlja, kojima biva pokrivena duhovna haljina fariseja koji se mole.

Umesto bisera i dijamanata, umesto zlata i srebra, ukrasi se celomudrenoscu, smirenoumljem, suzama krotosti i duhovnog razuma, a pre nego sto dobijes te suze, suzama pokajanja; ukrasi se decijom, andjelskom nezlobivoscu: to je dragoceni nakit! Kada car ugleda na dusi taj nakit – ka dusi se okrece Njegov milostivi pogled.

Molitva za sve, sve bez izuzetka zbog uvreda, cak i najtezih – jeste neizostavni uslov uspeha u molitvi. I kad stojite na molitvi, kaze Spasitelj, prastajte ako sta imate protiv koga; da i Otac vas koji je na nebesima oprosti vama sagrjesenja vasa. Ako li pak vi ne oprastate, ni Otac vas koji je na nebesima nece oprostiti vama sagrjesenja vasa (Mk 11, 25-26). “Molitva zlopamtljivih jeste – usev na kamenu”, rekao je prepodobni Isak Sirijski.[5]

Umereno, razumno, postojano uzdrzavanje u hrani i picu, cini telo lakim, ociscuje um, daje mu bodrost, i zato takodje sluzi kao priprema za molitvu. Neuzdrzanje creva cini telo teskim, debelim, zesti srce, pomracuje um mnostvom isparenja i gasova, koji iz zeluca odlaze u mozak. Onaj koji se prejeo ili zasitio jedva staje na molitvu – sanjivost i lenjost ga napadaju, i mnostvo prostackih mastanja prikazuje se u njegovoj uobrazilji, njegovo srce ne moze dospeti u umiljenje.

Koliko je stetno neuzdrzanje, toliko je stetan, a mozda i vise, neumeren post.[6] Slabost tela koja nastaje usled nedovoljne ishrane ne dozvoljava da se vrsi molitva u potrebnoj kolicini i sa potrebnom snagom.

Kolicina molitve odredjuje se svakome prema nacinu njegovog zivota, i prema kolicini dusevnih i telesnih snaga. Dve udovicine lepte, koje je ona donela u crkvu i koje su cinile svu njenu imovinu, za pravosudnog Boga bile su vece od znacajnih priloga bogatih, od njihovog suviska. Tako sudi i o molitvi: odredi sebi njenu kolicinu u skladu sa svojim snagama, i seti se premudrog saveta velikog ucitelja podviznika: “Ako ti svoje nemocno telo primoras na dela koja premasuju njegove snage, time u svoju dusu unosis pomracenje i donosis joj pometenost, a ne korist.”[7]

Od zdravog i snaznog sastava trazi se odgovarajuca molitva. “Svaka molitva”, rekao je isti taj veliki otac, “pri kojoj se telo ne napreze, a srce ne dodje u skrusenost, smatra se nedozrelim plodom: zato sto je takva molitva – bez duse.”[8]

Buduci da obavljas drustvene duznosti, a ako si monah onda poslusanja, i nemas mogucnok:ti da odvojis za molitvu onoliko vremena koliko bi ti zeleo, nemoj da te to zbunjuje: sluzenje koje se obavlja po zakonu i po savesti, priprema coveka za usrdnu molitvu, i kvalitetom zamenjuje kolicinu. Nista toliko ne pomaze napredovanju u molitvi kao savest, zadovoljena bogougodnim delanjem.

Ispunjenje jevandjelskih zapovesti oraspolozuje srce za cistu, umiljenjem ispunjenu molitvu, a istinska molitva upucuje na misljenje, osecanje, delanje prema zapovestima Jevandjelja.

Milosrdje prema bliznjima i smirenje pred njima, koji se izrazavaju spoljasnjim delima i gaje u dusi, zajedno sa cistotom srca, prvenstveno u odnosu na bludne pomisli i osecanja, cine osnovu i silu molitve.[9] Oni – kao da su njena krila (Ps 54,7), kotima ona uzlece na nebo. Bez njih, molitva ne moze da se podigne od zemlje, to jest da nikne iz telesnog mudrovanja: ono je zadrzava, poput mreze ili silom; ono je zbunjuje, skrnavi, unistava.

Dusa molitve je – paznja.[10] Kao sto je telo bez duse mrtvo, tako je i molitva bez paznje – mrtva. Molitva koja se proiznosi bez paznje, preokrece se u praznoslovlje, i onaj koji se tako moli ubraja se u one koji uzimaju uzalud ime Boga (V. Pr. 30, 9).

Reci molitve izgovaraj bez zurbe, ne dozvoli umu svuda da luta, nego ga zatvori u reci molitve.[11] Tesan je i mucan taj put za um, koji je navikao slobodno da luta po vaseljeni, ali taj put vodi ka paznji. Ko je iskusio veliko blago paznje – taj ce zavoleti da pritesni svoj um na putu koji vodi ka blazenoj paznji.

Paznja je prvobitni dar bozanske blagodati koji se daje onome koji se trudi i strpljivo strada u molitvenom podvigu.[12]

Paznji koja je blagodatni dar mora prethoditi sopstveni trud na paznji: poslednje mora biti delatno svedocanstvo iskrene zelje da se dobije prvo. Sopstvenu paznju pogadja bura pomisli i mastanja, premislja se o njima, a blagodatna paznja je preispunjena cvrstinom.

Zabrani sebi rasejanost misli prilikom molitve, zamrzi mastanje, silom vere odbaci brige, udari u srce strahom Bozijim, i lako ces se nauciti paznji.

Um koji se moli mora da se nalazi u potpuno istinskom stanju. Mastanje, ma koliko bilo primamljivo i lepo, buduci da je sopstvena, proizvoljna tvorevina uma, izvodi um iz stanja bozanske istine i uvodi ga u stanje samoobmane i prelesti, i zato se ono i odbacuje u molitvi.

Um u vreme molitve mora biti bez vidjenja, i sa svom briznoscu se sacuvati od njih, odbacujuci sve slike koje se ocrtavaju u uobrazilji: zato sto um u molitvi stoji pred nevidljivim Bogom, koga nije moguce predstaviti nikakvim materijalnim prikazom. Slike, ako ih um dozvoli prilikom molitve, postaju neprozirna zavesa, zid, izmedju uma i Boga. “Oni koji pri svojim molitvama ne vide nista, vide Boga”, rekao je prepodobni Meletije Ispovednik.[13]

Ako bi ti se u toku molitve cuvstveno javio ili se sam po sebi u tebi umno prikazao lik Hrista, ili andjela, ili nekog svetog, jednom recju, ma kakva da je to slika, niposto ne primaj to javljanje kao istinito, ne obracaj na njega nikakvu paznju, ne ulazi u razgovor sa njim.[14] Inace ces neizbezno doziveti obmanu i najvecu dusevnu ozledu, sto se mnogima i dogodilo. Covek, pre njegove obnove Svetim Duhom, nesposoban je za opstenje sa svetim duhovima. On, buduci da se nalazi u oblasti palih duhova, u njihovom zarobl>enistvu i ropstvu, moze videti samo njih, i oni cesto, primetivsi njegovo visoko misljek>e o sebi i samozavaravanje, javljaju mu se u vidu svetlih andjela, u vidu samog Hrista, kako bi pogubili njegovu dusu.

Crkva je prihvatila svete ikone radi podsticanja blagocestivih secanja i osecanja, a nikako radi podsticanja mastanja. Stojeci pred ikonom Spasitelja, stoj kao pred samim Gospodom Isusom Hristom, svuda prisutnim po Bozanstvu, i ikonom Svojom prisutnim na tom mestu gde se ona nalazi. Stojeci pred ikonom Majke Bozije, stoj; kad pred samom Presvetom Djevom; ali um tvoj cuvaj bez vidjenjaa: najveca je razlika biti u prisustvu Gospoda i stajati pred Gospodom, ili uobrazavati Gospoda. Osecanje prisustva Gospodnjeg uvlaci u dusu spasonosni strah, unosi u nju spasonosno osecanje straha Bozijeg, a uobrazenje Gospoda i Njegovih svetih prikazuje se umu kao materijalno, i navodi ga na lazno, gordo misljenje o sebi – dusu dovodi u lazno stanje, stanje samoobmane.[15]

Uzviseno je stanje osecanje Bozijeg prisustva! Njime se um zadrzava od razgovora sa stranim pomislima, koje klevecu na molitvu; zbog njega se snazno oseca nistavnost coveka; zbog njega se javlja narocita budnost nad sobom, koja coveka cuva od sagresenja, cak i najmanjih. Osecanje Bozijeg prisustva dobija se pazljivom molitvom. Njegovom zadobijanju mnogo doprinosi i pobozno stajanje pred svetim ikonama. Reci molitve, ozivljene njom, prodiru duboko u dusu, ubadaju, probadaju, takoreci, srce i proizvode u njemu umiljenje. Reci molitve koja se obavlja u rasejanosti doticu se jedino povrsine duse, ne ostavljajuci nikakav utisak na nju.

Paznja i umiljenje smatraju se darom Svetog Duha. Samo Duh moze zaustaviti talase uma, koji se razlezu svuda, rekao je sveti Jovan Lestvicnik.[16] Drugi otac, dostojan blazenstva, rekao je: “Kada je sa nama umiljenje, tada je sa nama Bog.”[17]

Onaj ko je dostigao neprekidnu paznju i umiljenje u svojim molitvama, dostigao je stanje blazenstva onih koji se u Jevandjelju nazivaju siromasni duhom i koji placu. On je vec raskidao mnoge okove strasti, vec je zamirisao mirisom duhovne slobode, vec u svojim nedrima nosi zalog spasenja. Ne napustaj tesni molitveni put – i dostici ces sveti mir tajanstvene subote: u subotu se ne izvrsava nikakav zemaljski posao, povlaci se na borbu i podvig; u blazenom bestrascu, izvan rasejanosti, dusa cistom molitvom stoji pred Bogom, i umiruje se u Njemu, verom u Njegovu beskrajnu dobrotu, predanoscu Njegovoj svesvetoj volji.

Kod podviznika molitve napredovanje u molitvi u pocetku pocinje da se javlja kao narocito prisustvo paznje: s vremena na vreme, ona neocekivano obuzima um i zakljucava ga u reci molitve. Zatim, ona postaje mnogo postojanija i dugotrajnija: um kao da se prilepi za reci molitve, one ga povlace ka sjedinjenju sa srcem. Na kraju, sa paznjom se iznenada poveze umiljenje i coveka ucini hramom molitve, hramom Bozijim.

Prinosi Bogu tihe i smirene molitve, a ne strasne i vatrene. Kada postanes tajanstveni svestenosluzitelj molitve – tada ces uci u Boziju skiniju i tamo ces svestenim ognjem napuniti molitvenu kadionicu. Necisti oganj – slepo, vestastveno rasplamsavanje krvi – zabranjeno je prinositi svesvetome Bogu.

Svesteni oganj molitve – pozajmljen iz Bozije skinije – jeste sveta ljubav, koja se Duhom Svetim izliva u istinske hriscane (Rim 5,5). Onaj koji se trudi da sjedini molitvu sa ognjem krvi misli, u svojoj samoobmani, obmanut misljenjem o sebi, da izvrsava sluzenje Bogu, a u stvari ga razgnevljuje.

Ne trazi naslade u molitvi: one nikako nisu svojstvene gresniku. Zelja gresnika da oseti nasladu vec je samoobmana. Trazi da ozivi tvoje mrtvo, okamenjeno srce, kako bi se ono otvorilo da oseti svoju grehovnost, svoj pad, svoju nistavnost, kako bi ih ono shvatilo, sagledalo ih u samoodricanju. Tada ce se u tebi javiti istinski plod molitve: istinsko pokajanje. Ti ces zajaukati pred Bogom i zavapices Njemu molitvom, iz bednog stanja svoje duse, koje ti se iznenada otkrilo; vapices kao iz tamnice, kao iz groba, kao iz ada.

Pokajanje radja molitvu, i dvostruko se radja od svoje kceri.

Naslada u molitvi – iskljucivo je udeo svetih izabranika Bozijih, obnovljenih Svetim Duhom. Ko je zaveden silinom krvi, zaveden sujetom i sladostrascem, i sam sebi predstavlja nasladu: taj se nalazi u najgoroj samoobmani. Na takvo delo vrlo je sposobna dusa pomracena zivotom po telu, dusa obmanuta i obmanjivana svojom gordoscu.

Osecanja rodjena molitvom i pokajanjem sastoje se u olaksanju savesti, u dusevnom miru, u pomirenju sa bliznjima i sa zivotnim okolnostima, u milosti i sastradanju sa covecanstvom, u uzdrzanju od strasti, od hladnoce prema. svetu, u pokornosti Bogu, u snazi prilikom borbe sa grehovnim pomislima i zanosima. Tim osecanjima – kojima ces takodje okusiti nadu spasenja – budi zadovoljan. Ne trazi prevremeno uzvisena duhovna. stanja i molitvena ushicenja. Ona uopste nisu takva kakvim ih predstavlja nasa uobrazilja: dejstvo Svetog Duha, od kog se javljaju uzvisena molitvena stanja, nedostizno je telesnom umu.[18]

Nauci da se molis svakom svojom pomislju, svom dusom svojom, svom snagom svojom. Pitas: “Sta to znaci?” – To se ne moze drugacije saznati, nego iskustvom. Trudi se da se neprekidno bavis pazljivom molitvom: pazljiva molitva ce ti doneti odgovor na pitanje kroz blazeno iskustvo.

Molitveni podvig izgleda tezak, skucen, suvoparan za um, koji je navikao da se bavi jedino truleznim stvarima. Navika na molitvu se tesko stice; a kada se pak zadobije ta navika, ona tada postaje izvor neprestane duhovne utehe.

Molitva, kao sto je vec ranije receno, jeste majka svih vrlina: steci majku! Sa njom ce doci i njena ceda u dom tvoje duse, i ucinice ga hramom Bozijim.

Pre zapocinjanja svakog posla prinesi molitvu Bogu; njom se priziva Boziji blagoslov na tvoja dela, i njome sudi o svojim delima: pomisao o molitvi udaljuje od dela koja su protivna zapovestima Bozijim.

Ko se pre svakog dela i reci obraca molitvom Bogu za urazumljenje, pomoc i blagoslov: taj zivi svoj zivot kao da je pred ocima Boga, pod Njegovim rukovodjenjem. Navika na takvo ponasanje je vrlo pogodna; nema niceg ostroumnijeg, rekao je Veliki Varsanufije, nema nicega zgodnijeg, od toga da se, pri svakoj potrebi sa kojom se srecemo, um uzvodi Bogu.[19]

U teskim zivotnim okolnostima ucestaj molitve Bogu. Sigurnije je pribeci molitvama, nego praznim razmisljanjima slabog ljudskog razuma, razmisljanjima koja se najvecim delom pokazu kao neostvarljiva. Sigurnije je osloniti se verom i molitvom na svemoguceg Boga – nego klimavim razmisljanjima i pretpostavkama – na svoj nemocni razum.

Nemoj biti nerazborit u svojim molbama, kako ne bi prognevio Boga svojim maloumljem: onaj koji od CARA careva trazi nesto nistavno unizava Njega. Izrailjci koji nisu obratili paznju na cuda Bozija, koja su radi njih izvrsena u pustinji, molili su da im se ispune zelje creva: Jos dok hrana bese u ustima njihovim, dodje gnjev Boziji na Njih (Ps 77,30-31).

Prinosi Bogu molitve koje prilice velicini Njegovoj. Solomon je trazio od Njega premudrost; dobio ju je, i sa njom mnostvo drugih dobara: zato sto je trazio razumno. Jelisej je trazio od Njega blagodat Svetog Duha, dvostruko, pred svojim velikim uciteljem, i njegova molitva je bila primljena.

Onaj koji trazi u svojoj molitvi trulezna zemaljska blaga izazvace negodovanje nebeskog cara na sebe. Andjeli i arhandjeli – te velmoze Njegove – gledajju te u vreme tvoje molitve, gledaju sta ti trazis od Boga. Oni se zadivljuju i raduju kada vide zemaljskog koji je ostavio svoju zemlju i prinosi molitvu za dobijanje necega nebeskog; oni se zaloste, nasuprot tome, na onoga koji ne obraca paznju na nebesko, i trazi svoju zemlju i truleznost.

Nama je zapovedjeno da budemo kao deca, po zlobi, a ne po umu (1 Kor 14,20). Prilikom molitve odbacuje se razum ovoga sveta, mnogogovorljiv i razmetljiv: iz toga ne sledi da se u njoj ocekuje i trazi oskudnost uma. U njoj se trazi savrseni razum, razum duhovni, ispunjen smirenoumljem i prostotom, koji se cesto u molitvi izrazava, ne recima, nego molitvenim cutanjem, koje prevazilazi reci. Molitveno cutanje tada obuzima um, i tada se pred njim iznenada pojave nova, duhovna shvatanja, koja se ne mogu izraziti recima ovog sveta i veka, i tada se javlja narocito zivi osecaj prisustva Boga. Pred neobuhvatnom velicinom Bozanstva zamukne Njegova nemocna tvar – covek.

Mnogogovorljivost (Mt 6,7,8), koju je Gospod osudio u molitvama neznabozaca, nalazi se u mnogobrojnim molbama za prolazna blaga, kojih su prepune molitve neznabozaca, u tom pompeznom izlaganju u kom su one zatrazene[20] – kao da retoricki ukrasi, vestastvena zvucnost i snaga stila, mogu na Boga delovati isto kao sto deluju na sluh i nerve telesnih ljudi. Osudjujuci tu mnogorecitost, Gospod nikako nije osudio dugotrajne molitve, kako se ucinilo nekim jereticima: On sam je osvetio dugotrajnu molitvu, prebivajuci dugo u molitvi. I provede svu noc u molitvi Bogu (Lkb, 12), svedoci Jevandjelje o Gospodu.

Dugotrajnost molitve ugodnika Bozijih nije zbog mnogogovorljivosti, nego zbog izobilja duhovnih osecanja, koja se kod njih javljaju za vreme molitve. Izobiljem i snagom tih osecanja vreme se, takoreci, ponistava preobrazavajuci se za svetitelje Bozije u vecnost.

Kada delatelj molitve dostigne napredovanje u svom blazenom podvigu: tada razlicite misli u psalmima i drugim molitvoslovljima postaju neodgovarajuce za njegovo raspolozenje. Molitva mitara i druge krace molitve, bolje izrazavaju neizrazivu, opsirnu zelju srca, i cesto su ugodnici Boziji provodili u takvoj molitvi mnoge sate, dane i godine, ne osecajuci potrebu za raznolikoscu misli za svoju snaznu, usredsredjenu molitvu.[21]

Molitve koje su sastavili jeretici veoma su slicne molitvama neznabozaca: u njima je mnogogovorljivost; u njima je zemaljska lepota reci; u njima je uzburkana krv; u njima je nedostatak pokajanja; u njima je teznja ka braku sa Sinom Bozijim pravo iz bludilista strasti; u njima je samoobmana. One su strani Duhu Svetome: u njima se oseca smrtonosna zaraza mracnog duha, duha lukavog, duha lazi i pogibli.

Veliki je rad molitva! Sveti apostoli su se radi molitve i sluzenja Slovu odrekli sluzenja bliznjima u njihovim telesnim potrebama. Ne dolikuje nama, rekli su oni, da ostavivsi rijec Boziju sluzimo oko trpeza… A mi cemo u molitvi i u sluzbi rijeci priljezno ostati (Dap 6,2, 4), to jest, u razgovoru sa Bogom u molitvi, i razgovoru o Bogu sa bliznjima, objavljujuci im triipostasnog Boga i ocovecenog Boga Logosa.

Bavljenje molitvom je najuzvisenije delo za coveciji um; stanje cistote, koje je strano razonodi, i koje umu dolazi od molitve je njegovo najuzvisenije prirodno stanje; njegovo ushicenje Bogom, cemu je osnovni uzrok cista molitva – jeste natprirodno stanje.[22]

U natprirodno stanje ulaze samo sveti ugodnici Boziji, obnovljeni Svetim Duhom, koji su svukli starog Adama i obukli se u Novog, koji su sposobni otkrivenim licem odrazavati slavu Gospodnju, preobrazavati se u taj isti lik, iz slave u slavu, delovanjem Duha Gospodnjeg (2 Kor 3, 18). Najveci deo bozanskih otkrivenja oni dobijaju u vreme bavljenja molitvom, buduci da je to vreme u koje dusa biva narocito pripremljena, okrenuta opstenju sa Bogom.[23] Tako je sveti apostol Petar, u vreme molitve, ugledao poznatu plastanicu kako se spusta sa neba (Dap 10,11). Tako se kapetanu Korniliju u vreme molitve javio andjeo (Dap 10, 3). Tada, kada se apostol Pavle molio u Jerusalimskom hramu, javio mu se Gospod i naredio da smesta napusti Jerusalim: Idi, jer cu teja poslati daleko medju neznabosce (Dap 22,17-21), rekao mu je On.

Gospod je zapovedio molitvu, kao i pokajanje. Kao kraj molitve, kao i pokajanja, pokazan je jedino: ulaz u Carstvo nebesko, u Carstvo Bozije, koje je – u nama. Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko (Mt 4,17). Carstvo Bozije unutra je u vama. Istite i dace vam se; trazite i naci cete; kucajte i otvorice vam se. Jer svaki koji iste, dobija; i koji trazi, nalazi; i koji kuca, otvara mu se. Otac vas nebeski ce dati Duha Svetog onima koji istu od Njega (Lk 11, 9-10,13). A zar Bog nece odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noc, i zale se na nasilje kojem su izlozeni od grehovne zaraze i demona? Kazem vam da ce ih ubrzo odbraniti (Lk 18,78). Ulazak u Carstvo nebesko, koje je svetim krstenjem usadjeno u srce svakog hriscanina, jeste razvijanje tog Carstva dejstvom Svetog Duha.

Molitvom hita dusa koja ceka spasenje, hita za Spasiteljem, u pratnji Njegovih bezbrojnih ucenika. Vici za Njim, poput zene Hananejke (Mt 15,22-28); ne zalosti se zbog Njegovog dugotrajnog neobaziranja: velikodusno i smireno izdrzi tegobe i ponizenja, koje ce On dopustiti na tvom molitvenom putu. Radi uspeha u molitvi, neizostavno je potrebna pomoc iskusenja. Po tvojoj veri, za tvoje smirenje, radi tvog neodstupanja u molitvi, On ce te utesiti isceljenjem kceri tvoje, koja besni zbog delovanja strasti – isceljenjem tvojih pomisli i osecanja, pretvorivsi ih od strasnih u bestrasne, od grehovnih u svete, od telesnih u duhovne. Amin.



NAPOMENE:

1. Lestvica, zaglavlje Pouke 28. Prepodobni Makarije Egipatski, Pouka 3,glava 1.

2. Prema objasnjenju Pimena Velikog. Alfavitni paterik

3. Lestvica, Pouka 28, glava 7.

4. Lestvica, Pouka 7, glava 11.

5. Pouka 89.

6. Prepodobni Kasijan. Pouka o rasudjivanju. Dobrotoljubnje, tom 4.

7. Sv. Isak Sirijski, Pouka 85.

8. Isto, Pouka 11.

9. Sveti Isak Sirijski, Pouka 56. i Pouka 57.

10. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Rec o tri vida molitve, Dobrotoljublje tom 1.

11. Lestvica, Pouka 28, glava 17.

12. Kalist i Ignjatije Ksantopuli, Dobrotoljublje, tom 4, glava 24.

13. Delo “O molitvi”, ovog ugodnika Bozijeg, smesteno je u knjizi “Klasje”, u izdanju Optinske pustinje.

14. Prepodobni Grigorije Sinait, O prelesti, vrlo korisna poglavlja, Dobrotoljublje, tom 1.

15. Pouka prepodobnog Simeona o tri oblika molitve.

16. Lestvica, Pouka 28, glava 17.

17. Jeromonah Serafim Sarovski.

18. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.

19. Odgovor 216.

20. Po tumacenju blazenog Teofilakta Ohridskog

21. Jeromonah Serafim Sarovski, monah koji je narocito napredovao u molitvi, koji je proveo hiljadu dana i hiljadu noci stojeci na kamenu i vapijuci Gospodu: “Boze milostiv budi meni gresnome!” Pripovest o zivotu i podvizima o. Serafima. Moskva, izdanje 1844. godine.

22. Lestvica, Pouka 28.

23. Sveti Isak Sirijski, Pouka 16.

Published in: on Studeni 3, 2008 at 4:04 am  Komentari isključeni za O MOLITVI – PRVI DEO  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: