O POSTU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O POSTU

Glava vrlina je – molitva; njena osnova – je post.

Post je neprekidna umerenost u hrani, sa razumnom probirljivoscu.

Gordi covece! Ti mastas tako mnogo i visoko o tvom umu, a on je potpuno i neraskidivo zavisan od zeluca.

Zakon posta, koji je naizgled zakon za creva, u stvari je zakon za um.

Um, taj car u coveku, ako zeli da preuzme prava na svoju samodrzavnost i da ih sacuva, mora se pre svega potciniti zakonu posta. Samo tada ce on biti neprestano snazan i bistar; samo tada on moze vladati nad zeljama srca i tela; samo uz neprestanu trezvenost on moze izucavati jevandjelske zapovesti i slediti ih. Osnova vrlina je – post.

Tek stvorenom coveku, uvedenom u raj, data je jedinstvena zapovest, zapovest o postu. Naravno, data je jedna zapovest zato sto je ona bila dovoljna da sacuva prvostvorenog coveka u njegovoj neporocnosti.

Zapovest nije govorila o kolicini hrane, samo je zabranjivala sastav. Dakle, neka zacute oni koji priznaju post samo u kolicini hrane, a ne i u sastavu. Ako se udube u iskustveno izucavanje posta, oni ce shvatiti znacaj sastava hrane.

Toliko je vazna zapovest o postu koju je Bog objavio coveku u raju da je, zajedno sa zapovescu, izrecena i kazna za narusavanje zapovesti. Kazna se sastojala u porazavanju covecanstva vecnom smrcu.

I sada grehovna smrt nastavlja da porazava one koji narusavaju svetu zapovest posta. Onaj koji se ne pridrzava umerenosti i izbirljivosti u hrani, ne moze sacuvati ni devstvenost, ni celomudrenost, ne moze obuzdavati gnev, prepusta se lenjosti, uniniju i tugovanju, postaje rob sujete, staniste gordosti, koju donosi coveku njegov telesni sastav, koji se najvise projavljuje od raskosne i obilne trpeze.

Zapovest o postu je obnovljena i potvrdjena Jevandjeljem. Pazite na sebeda srca vasa ne otezaju prejedanjem i pijanstvom (Lk 21,34), zavestao nam je Gospod. Prejedanje i pijanstvo debljaju, ne samo telo nego i um i srce, to jest, uvode coveka, dusom i telom, u telesno stanje.

Nasuprot tome, post uvodi hriscanina u duhovno stanje. Onaj ko je ociscen postom – smiren je duhom, celomudren, skroman, cutljiv, tananih osecanja u srcu i mislima, lagan telom, sposoban za duhovne podvige i umovanje, sposoban za primanje bozanske blagodati.

Telesni covek je svecelo pogruzen u grehovne naslade. On je sladostrastan i telom, i srcem, i umom, on nije sposoban ne samo za duhovno nasladjivanje i primanje bozanske blagodati nego ni za pokajanje. On je nesposoban za duhovno zanimanje uopste: pricvrscen je za zemlju, utonuo je u materijalno, ziv – dusom je mrtav.

Tesko vama koji ste siti sada, jer cete ogladnjeti (Lk 6,25). Tako Rec Bozija govori onima koji narusavaju zapovesti svetog posta. Cime cete se vi hraniti u vecnosti, kada ste se ovde naucili zasicenju jedino vestastvenom hranom i vestastvenim nasladama, kojih nema na nebu? Cime cete se vi hraniti u vecnosti, kada niste okusili nijedno od nebeskih dobara? Kako je vama moguce da se hranite i nasladjujete nebeskim dobrima, kada niste stekli nikakav osecaj za njih, nego ste stekli odbojnost?

Nasusni hleb za hriscane je – Hristos. Nasicivanje tim hlebom je nenasito – to je spasonosno prejedanje i nasladjivanje, na koje se pozivaju svi hriscani.

Nenasito se nasicuj recju Bozijom; nenasito se nasicuj ispunjavanjem Hristovih zapovesti, nenasito se nasicuj za trpezom koju si (Boze) pripremio…nasuprot tlacitelja mojih, i napajaj se iz prepune case (Ps 22,5).

Od cega da pocnemo, kaze sveti Makarije Veliki,[1] mi koji se nikada nismo bavili ispitivanjem nasih srca? Stojeci izvan, kucacemo molitvom i postom, kako je Gospod i zapovedio: Kucajte, i otvorice vam se (Mt 7,7).

Taj podvig, koji nam savetuje jedan od najvecih ucitelja monastva, bio je podvig svetih apostola. U njegovom ambijentu su se oni upodobili da cuju glas Duha. A dok oni sluzahu Gospodu, govori pisac njihovih dela, i poscahu, rece Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na djelo na koje sam ih pozvao. Tada oni, postivsi i pomolivsi se Bogu i polozivsi ruke na njih, otpustise ih (Dap 13,23). Iz okruzenja podviga, koji su cinili post i molitva, cula se zapovest Duha o prizvanju neznabozaca u hriscanstvo.

Kako je neobicna celina koju cine post i molitva! Molitva je nemocna ako nije zasnovana na postu i post je neplodan ako na njemu nije sazdana molitva.[2]

Post oslobadja coveka od telesnih strasti, a molitva se bori sa dusevnim strastima, i pobedivsi ih, prozima sav sastav coveka, ociscuje ga; u ocisceni slovesni hram, ona uvodi Boga.

Ko ne obradjujuci zemlju zasejava: taj upropastava seme i umesto psenice ce poznjeti trnje. Tako i mi, ako budemo sejali semena molitve ne izostravajuci telo: umesto pravde, kao plod donecemo greh. Molitva ce biti unistena i pokradena od strane raznih sujetnih i porocnih pomisli i mastanja, oskrnavice se sladostrasnim osecanjima. Nase telo je nastalo od zemlje, i ako ga ne obradjujemo, kao zemlju, nikada necemo moci doneti plodove pravde.[3]

Naprotiv, ako neko obradjuje zemlju sa velikom revnoscu i trudovima, ali je ostavi nezasejanu: nju ce gusto prekriti korov. Tako, kada telo biva istancano postom, a dusa se ne obradjuje molitvom, citanjem, smirenoumljem: tada post postaje roditelj mnogobrojnih korova – dusevnih strasti: visokoumlja, sujete, prezira.[4]

Sta je to – strast prejedanja i pijanstva? Onaj ko je izgubio urednu, prirodnu zelju za jelom i picem, trazi daleko vecu kolicinu i raznolikost svojstava istih, a ne samo toliko koliko je potrebno za odrzavanje zivota i telesnih snaga, na koje preterano hranjenje deluje suprotno od svoje prirodne namene, deluje stetno, slabeci i razarajuci ih.

Zelja za hranom ispravlja se jednostavnom trpezom i uzdrzavanjem od prejedanja i nasladjivanja hranom. Prvo je potrebno napustiti prejedanje i nasladjivanje: time se i izostrava zelja za hranom i postize se urednost. Kada pak zelja postane uredna: tada se ona zadovoljava jednostavnom hranom.

Nasuprot tome, zelja za hranom koja se zadovoljava prejedanjem i nasladjivanjem otupljuje. Radi njenog pobudjivanja, mi pribegavamo raznoraznim ukusnim jelima i napicima. Zelja u pocetku deluje kao da je zadovoljena; zatim postaje slozenija i na kraju se pretvara u bolesnu strast, koja trazi neprestano nasladjivanje i prejedanje, i koja stalno ostaje nezadovoljena,

Nameravajuci da sebe posvetimo sluzenju Bogu, postavimo u osnovu naseg podviga post. Sustinska karakteristika svake osnove mora biti nepokolebljiva cvrstina: inace gradjevina koja se na njoj gradi nece moci stajati na njoj, ma koliko ona bila cvrsta. I mi, nikako i nikada, ni pred kakvim predlogom, nemojmo dopustiti sebi da narusimo post prejedanjem, a narocito ne opijanjem.

Sveti oci za najbolji post smatraju uzimanje hrane jednom na dan, i ne do sitosti. Takav post ne raslabljuje telo dugotrajnim gladovanjem i ne opterecuje ga suvisnom hranom, a uz to ga odrzava sposobnim za dusekorisnu delatnost. Takav post ne predstavlja nikakvu narocitu posebnost, i zato onaj koji posti nema razloga za preuznosenje, cemu je sklon covek povodom same vrline, posebno ako se ona ostro istice.

Ko se bavi telesnim radom ili je toliko slab telom da se ne moze zadovoljiti uzimanjem hrane jednom dnevno, taj mora jesti dvaput. Post je radi coveka, a ne covek radi posta.

Ali pri svakom uzimanju hrane, i retko i cesto, strogo se zabranjuje prejedanje: ono coveka cini nesposobnim za duhovne podvige, i otvara vrata drugim telesnim strastima.

Neumereni post, to jest, dugotrajno preterano uzdrzavanje od hrane, nije odobreno od strane svetih otaca: zbog neumerenog uzdrzanja i iznemoglosti coveka do koje zbog njega dolazi, covek postaje nesposoban za duhovne podvige, i cesto se okrece prejedanju, cesto upada u strast preuznosenja i gordosti.

Svojstva hrane su veoma vazna. Zabranjeni rajski plod, iako je bio prelepog izgleda i ukusa, pogubno je delovao na dusu: doneo joj je poznanje dobra i zla, i time je unistio neporocnost u kojoj su stvoreni nasi praoci.

I sada hrana nastavlja snazno da deluje na dusu, sto je narocito primetno pri upotrebi vina. To delovanje hrane zasniva se na njenom razlicitom delovanju na telo i krv, i na tome sto se isparavanje i gasovi koje ona izaziva u zelucu podizu u mozak i imaju uticaj na um.

Iz tog razloga, sva opojna pica, narocito od zitarica, zabranjena su podvizniku, zato sto um lisavaju budnosti, a time i pobeda u mislenoj borbi. Pobedjeni um, narocito sladostrasnim pomislima, nasladjujuci se njima, gubi duhovnu blagodat; ono sto je zadobijeno mnogim i dugotrajnim naporima, gubi se za nekoliko sati, za nekoliko minuta.

Monah niposto ne treba da upotrebljava vino, rekao je prepodobni Pimen Veliki.[5] To pravilo treba da sledi i svaki blagocestivi hriscanin, koji zeli da sacuva svoju devstvenost i celomudrenost. Sveti oci su sledili to pravilo, a ako su i upotrebljavali vino, to je bilo veoma retko i sa najvecom umerenoscu.

Zaljucena hrana mora biti proterana sa trpeze podviznika, zato sto pobudjuje telesne strasti. To su biber, djumbir, i drugi pikantni zacini.

Najprirodnija hrana je ona koju je Tvorac odredio coveku – odmah po stvaranju – hrana iz biljnog carstva: Bog je rekao nasim praroditeljima: Evo, dao sam vam sve bilje sto nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to ce vam biti za hranu (Post 1,29). Tek posle potopa je razresena upotreba mesa (Post 9, 3).

Biljna hrana je najbolja za podviznika. Ona najmanje raspaljuje krv, najmanje goji telo; isparenja i gasovi koji se od nje oslobadjaju i ulaze u mozak, najmanje deluju na njega; na kraju – ona je najzdravija, jer proizvodi najmanje sluzi u zelucu. Iz tih razloga, pri njenoj upotrebi, izuzetno lako je sacuvati cistotu i bodrost uma, a ujedno sa njima i njegovu vlast nad celim covekom; prilikom njene upotrebe slabije deluju strasti, i covek je sposobniji za bavljenje blagocestivim podvizima.

Jela od ribe, narocito pripremljena od krupne morske ribe, imaju vec sasvim druge osobine: ona osetnije deluju na mozak, goje telo, raspaljuju krv, ispunjavaju zeludac stetnim sluzima, narocito pri cestoj i neprekidnoj upotrebi.

Ta dejstva su neuporedivo jaca od upotrebe mesne hrane: ona krajnje goji telo, dajuci mu posebnu gojaznost, rasplamsava krv; njena isparenja i gasovi veoma opterecuju mozak. Iz tog razloga, monasi je uopste ne upotrebljavaju; ona prilici ljudima koji se, ziveci u svetu, stalno bave napornim telesnim poslovima. Ali i za njih je njena stalna upotreba stetna.

“Kako!” – povikace ovde umisljeni intelektualci: “Mesna hrana je od Boga razresena coveku, a vi zabranjujete njenu upotrebu?” Na to mi odgovaramo recima apostola: Sve mije slobodno, (to jest, sve mi je dozvoljeno) ali sve ne koristi; sve mije slobodno, ali sve ne izgradjuje (1 Kor 10,23). Mi izbegavamo upotrebu mesa, ne zato sto ga smatramo necistim, nego zato sto ono stvara narocitu gojaznost u citavom nasem sastavu, i sprecava duhovno napredovanje.

Sveta Crkva svojim mudrim utemeljenjima i postavkama, razresavajuci hriscanima koji zive u svetu upotrebu mesa, nije dopustila njegovu neprekidnu upotrebu, nego je vreme mesojedenija rastavila periodima uzdrzavanja od mesa, periodima u kojima se hriscanin otreznjuje od svogcmesojedenija. Takve plodove posta iskustvom moze doznati na sebi svako ko ih se pridrzava.

Za monahe je zabranjena upotreba mesa, dozvoljena je upotreba mlecne hrane i jaja, u vreme mesojedenija. U odredjenim periodima i danima njima je razresena upotreba ribe. Ali najveci deo vremena oni mogu upotrebljavati samo biljnu hranu.

Iskljucivo biljnu hranu upotrebljavaju najrevnosniji podviznici blagocesca, narocito kada osete u sebi pohodjenje Duha Bozijeg (2Kor 6, 17), zbog ranije navedene pogodnosti te hrane i njene jeftinoce. Za pice oni koriste jedino vodu, izbegavajuci ne samo raspaljujuce i opijajuce napitke nego i hranljive, kakvi su svi napici od zitarica.[6]

Pravila posta su ustanovljena od Crkve u cilju pomoci njenim cedima, kao rukovodjenje za citavu hriscansku zajednicu. Pritom, svakome se preporucuje da ispituje sebe uz pomoc iskusnog i razboritog duhovnog oca, i da ne uzima na sebe post koji premasuje njegove snage: zato sto, ponavljam, post je radi coveka, a ne covek radi posta: hranom koja je data za odrzanje tela ne treba ga unistiti.

“Ako obuzdas creva”, rekao je sveti Vasilije Veliki, “uci ces u raj, ako pak ne obuzdas, bices zrtva smrti.”[7] Pod imenom raja ovde treba razumeti blagodatno molitveno stanje, a pod imenom smrti strasno stanje. Blagodatno stanje coveka, u vreme njegovog prebivanja na zemlji, predstavlja njegov zalog vecnog blazenstva u nebeskom Edemu; a pad u vlast greha i dusevnog mrtvila je zalog pada u adsku provaliju radi vecnog mucenja. Amin.


NAPOMENE:

1. Pouka 7,glava 4.

2. Prepodobni Marko Podviznik. Pouka 8, O postu i smirenju.

3. Isto.

4. Isto.

5. Alfavitni paterik.

6. Lestvica, Pouka 14, glava 12.

7. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 5, Pomisao stomakougadjanja.

%d bloggers like this: