O POKAJANjU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O POKAJANjU

Pokajte se i vjerujte u jevandjelje! Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko (Mk 1,15, slicno sa Mt4,17). To su bile prve reci propovedi Bogocoveka. Iste te reci On nam govori i sada, posredstvom Jevandjelja.

Kada je greh najvise ojacao u svetu – u svet je sisao svesilni Lekar. On je sisao u zemlju izgnanstva, u zemlju nase patnje i stradanja, koja prethode vecnim mukama u adu, da blagovesti izbavljenje, radost, isceljenje svim ljudima bez izuzetka. Pokajte se!

Sila pokajanja zasniva se na sili Bozijoj: Lekar je svemoguc – i lek koji On daje je svemoguc.

Tada, u vreme Svoje propovedi na zemlji – Gospod je pozivao na isceljenje sve koji su oboleli od greha, i nikakav greh nije smatrao neisceljivim. I sada On nastavlja da poziva sve, da obecava i daruje oprostaj svakog greha, isceljenje svake duhovne nemoci.

O, skitnice zemaljske! O, svi vi, koji jurite ili se vucete po sirokom putu, uz neprekidni sum zemaljskih briga, zabava i veselja, po cvecu, pomesanom sa bodljikavim trnjem, vi koji zurite tim putem prema kraju, koji je svima poznat i koji svi zaboravljate – mracnom grobu, i jos mracnijoj i strasnoj vecnosti, zaustavite se! Otrgnite se iz zagrljaja sveta, koji vas neprekidno drzi u zarobljenistvu! Poslusajte ono sto vam objavljuje Spasitelj, obratite potrebnu paznju na Njegove reci! Pokajte se i vjerujte u jevandjelje, kaze vam On, pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko.

Krajnje vam je potrebno, zemaljske lutalice, da punu paznju obratite na to sustinski korisno, spasonosno savetovanje: inace cete stici do groba, stici do praga i vrata vecnosti, ne stekavsi nikakvo pravilno shvatanje ni o vecnosti ni o duznostima onoga koji stupa u nju, pripremivsi za sebe u njoj jedino pravedne kazne za vase grehe.

Najtezi od grehova je – nepaznja prema recima Spasitelja, zanemarivanje Spasitelja. Pokajte se!

Lazljivi, obmanjivi put zemaljskog zivota: za one koji ga pocinju, on predstavlja beskonacno popriste, ispunjeno stvarnoscu; za one koji ga zavrsavaju – najkraci put, ukrasen pustim snovidjenjima. Pokajte se!

I slavu, i bogatstvo i sva druga trulezna sticanja i nadmoci, za cije sticanje oslepljeni gresnik upotrebi sav svoj zemaljski zivot i sve snage duse i tela, on mora ostaviti u onim minutima u kojima se sa duse nasilno skida njena odezda – telo, i kada nevidljivi andjeli vode dusu na sud pravednog Boga, koga ona ne poznaje, koga je zanemarivala. Pokajte se!

Ljudi se trude, zure da se obogate saznanjima, ali samo nevaznim saznanjima, pogodnim samo za privremeno, koja osposobljavaju za zadovoljavanje potreba, udobnosti i prohteva zemaljskog zivota. Spoznaju i delo, koji su nam sustinski potrebni, radi kojih nam je jedino i darovan nas zemaljski zivot – spoznaju Boga i pomirenje sa Njim, posredstvom Iskupitelja – mi potpuno preziremo. Pokajte se!

Braco! Zagledajmo se, bez pristrasnosti, pri svetlosti Jevandjelja, u nas zemaljski zivot. On je nistavan! Sva njegova dobra oduzimaju mu se smrcu, a cesto i mnogo pre smrti, raznim neocekivanim okolnostima. Te trulezi su nedostojne, kao dobra koja tako brzo nestaju, da se nazivaju dobrima! One su pre – obmane, mreze. Oni koji se zapetljaju u te mreze, i koji se njima sputaju, lisavaju se istinitih, vecnih, nebeskih, duhovnih dobara, koja se dostizu verom u Hrista i sledjenjem Njega na tajanstvenom putu jevandjelskog zivota. Pokajte se!

U kakvom smo/mi strasnom slepilu! Kako to slepilo ocigledno dokazuje nas pad! Mi vidimo smrt nase brace; znamo da i nama neizbezno, i mozda vrlo brzo ona sledi, zato sto niko od ljudi nije ostao zauvek na zemlji; mi vidimo kod mnogih, i pre smrti, da ih izda zemaljska sreca, da se ona cesto preokrene u nesrecu, slicnu svakodnevnom okusanju smrti. Ne obaziruci se na to, toliko jasno svedocanstvo samog iskustva, mi jurimo prolazna blaga, kao da su postojana, da su vecna. Sva nasa paznja je okrenuta njima! Zaboravljen je Bog! Zaboravljena je velicanstvena i ujedno grozna vecnost! Pokajte se!

Izdace, braco, neizbezno ce nas izdati sva trulezna blaga: bogate ce izdati njihovo bogatstvo, slavne njihova slava, mlade njihova mladost, mudrace njihova mudrost. Samo jedno vecno, sustinsko blago covek moze sticati u vreme zemaljskog putovanja: istinsko bogopoznanje, pomirenje i sjedinjenje sa Bogom, koje je darovao Hristos. Ali radi dobijanja tih najvisih dobara potrebno je ostaviti grehovni zivot, potrebno ga je zamrzeti. Pokajte se!

Pokajte se! Sta znaci pokajati se? Znaci: priznati, raskajati se za svoje grehe, ostaviti svoje grehe – odgovorio je neki sveti otac na to pitanje – i vise se ne vracati njima.[1] Na taj nacin su se mnogi gresnici pretvorili u svece, mnogi bezakonici u pravednike.

Pokajte se! Odbacite od sebe ne samo ocigledne grehe – ubistvo, razbojnistvo, blud, klevetu, laz, nego i pogubne razonode, i telesne naslade, zlocinacka mastanja i bezakone pomisli – sve, sve sto je zabranjeno Jevandjeljem. Raniji grehovni zivot umijte suzama iskrenog pokajanja.

Ne govori sam sebi, u uniniju i dusevnoj raslabljenosti: “Ja sam upao u teske grehe: ja sam dugotrajnim grehovnim zivotom stekao grehovne navike: one su vremenom postale kao prirodna svojstva, ucinili su pokajanje nemogucim za mene.”[2] Te mracne misli ti sugerise tvoj neprijatelj, kog jos ne primecujes i ne poimas[3]: on zna za mogucnost pokajanja, on se boji da te pokajanje ne istrgne iz njegove vlasti – i trudi se da te odvuce od pokajanja, pripisujuci Bozijem svemogucem leku nemoc.

Ustanovitelj pokajanja je tvoj Tvorac, koji te je sazdao ni iz cega. Jos lakse, On te moze presazdati, promeniti tvoje srce: naciniti srce bogoljubivo od srca greholjubivog, naciniti srce cisto, duhovno, sveto, od srca culnog, telesnog, zlonamernog, sladostrasnog.

Braco! Poznajmo neizrecivu ljubav Boziju prema palom ljudskom rodu. Gospod se ocovecio, kako bi kroz ocovecenje omogucio Sebi da primi na Sebe kaznu, koju su ljudi zasluzili, i da kaznom Svesvetog iskupi krivce od kazne. Sta ga je privuklo nama, ovde, u zemlju naseg izgnanstva? Nasa pravednost? Ne! Njega je privuklo nama ono jadno stanje u koje nas je dovela nasa ogrehovljenost.

Gresnici! Ohrabrimo se. Za nas, upravo za nas, Gospod je izvrsio veliko delo Svog ocovecenja; On je pogledao na nase bolesti sa nepojmljivom miloscu. Prestanimo da se kolebamo! Prestanimo da padamo duhom i da sumnjamo! Ispunjeni verom, usrdjem i blagodarnoscu, pristupimo pokajanju: posredstvom njega cemo se pomiriti sa Bogom. Ako li bi se bezboznik obratio od svijeh grijeha svojih koje ucini, i drzao bi sve uredbe moje i tvorio sud i pravdu, doista ce zivjeti, nece poginuti. Bezakonja njegova sto ih je god ucinio nece mu se vise spominjati, u pravdi svojoj koju cini zivjece. Takvo obecanje daje Bog gresniku, ustima Svog velikog proroka (Jez 18,21-22).

Odgovorimo, prema nasim slabim snagama, na veliku ljubav Gospoda prema nama, onako kako na ljubav Stvoritelja mogu odgovoriti Njegova stvorenja, i to pala stvorenja: pokajmo se! Pokajmo se, ne samo ustima; posvedocimo nase pokajanje ne samo malobrojnim, kratkorocnim suzama, ne samo spoljasnjim ucescem na crkvenom bogosluzenju, vrsenjem crkvenih obreda, cime su se zadovoljavali fariseji. Prinesimo, pored suza i spoljasnje poboznosti, i plod dostojan pokajanja: zamenimo grehovni zivot jevandjelskim zivotom.

Zasto da mrete, dome Izrailjev! (Jez 18,31) Zasto vi hriscani ginete, od vasih grehova, vecnom smrcu? Zasto se vama puni ad, kao da vec u Crkvi nije ustanovljeno svemoguce pokajanje? Taj beskonacno dobri dar dat je domu Izrailjevom – hriscanima – i u bilo koje vreme zivota, kakvi god da su gresi, on deluje sa istovetnom silom: ociscava svaki greh, spasava svakoga ko pribegava Bogu, makar to bilo u poslednjim, predsmrtnim minutima.

Zasto da mrete, dome Izrailjev! Hriscani konacno umiru vecnom smrcu, zato sto se sve vreme zemaljskog zivota bave samo narusavanjem zaveta krstenja, sluzenjem grehu; oni ginu zato sto ni najmanje paznje ne udostojavaju Rec Boziju, koja im objavljuje pokajanje. U samim predsmrtnim minutima, oni ne umeju da iskoriste svemogucu silu pokajanja! Ne umeju da iskoriste, zato sto nisu dobili nikakvo saznanje o hriscanstvu, ili su dobili saznanje krajnje nedovoljno i nejasno, koje se mora nazvati pre potpunim neznanjem, nego nekakvim saznanjem.

Tako bio ja ziv, govori Gospod Gospod – kao da je prinudjen da pojaca uveravanje pred nevernicima, i da pobudi zanimanje kod nezainteresovanih. Tako bio ja ziv, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezboznik, nego da se vrati bezboznik sa svoga puta i bude ziv… (Jez 33,11) Zasto da mrete, dome Izrailjev?…

Znao je Bog ljudsku slabost, znao je da ce oni i posle krstenja upadati u sagresenja: iz tog razloga On je u Svojoj Crkvi ustanovio tajnu pokajanja, kojom se ociscuju gresi ucinjeni posle krstenja. Pokajanje mora pratiti veru u Hrista, prethoditi krstenju u Hrista; a posle krstenja ono ispravlja narusavanje duznosti onoga ko je poverovao u Hrista i krstio se u Hrista.

Kada su mnogi iz Jerusalima i citave Judeje silazili kod Jovana, propovednika pokajanja, na Jordan radi krstenja, oni su mu ispovedali svoje grehe – ispovedali su ne zato, kako primecuje jedan sveti pisac,[4] sto je sveti Krstitelj imao potrebu da zna sagresenja onih koji mu dolaze, nego zato sto je za snagu njihovog pokajanja bilo neophodno da se sa osecanjem zaljenja zbog upadanja u grehe poveze ispovedanje grehova.

Dusa koja zna da je duzna da ispoveda svoje grehe – kaze isti taj sveti otac – samom tom mislju, kao uzdom, uzdrzava se od ponavljanja ranijih sagresenja; nasuprot tome, neispovedjeni gresi, kao da su izvrseni u mraku, lako se ponavljaju.

Ispovedanjem grehova raskida se druzenje sa grehovima. Mrznja prema grehu – znak istinskog pokajanja – jeste resenost da se vodi vrlinski zivot.

Ako si stekao naviku prema grehovima, cesce ih ispovedaj – i ubrzo ces se osloboditi grehovnog ropstva, lako i radosno ces slediti Gospoda Isusa Hrista.

Onaj ko neprestano izdaje svoje prijatelje, njemu prijatelji postaju neprijatelji, udaljuju se od njega, kao od izdajnika, koji zeli njihovu vecnu pogibao: onaj ko ispoveda svoje grehe, oni od njega odlaze, zato sto se gresi zasnivaju i snaze gordoscu pale prirode, ne trpeci izoblicavanje i upozorenje.

Ko u nadi na pokajanje dozvoljava sebi da sagresi dobrovoljno i namerno: taj lukavo postupa u odnosu prema Bogu. Onoga koji gresi dobrovoljno i namerno, u nadi na pokajanje, neocekivano pogadja smrt, i njemu se ne daje vreme koje je on planirao da posveti vrlini.[5]

Tajnom ispovesti odlucno se ociscuju svi gresi, ucinjeni recju, delom i pomislju. Da bi se iz srca izbrisale grehovne navike, koje su se u njemu ukorenile, u toku dugo vremena, neophodno je vreme, neophodno je postojano prebivanje u pokajanju. Postojano pokajanje sacinjava postojana skrusenost duha, borba sa pomislima i osecajima u kojima se razotkriva grehovna strast sakrivena u srcu, obuzdavanje telesnih osecaja i trbuha, smirena molitva, cesta ispovest.

Braco, mi smo dobrovoljnim grehom izgubili svetu neporocnost, koja je neuporediva ne samo sa grehovnim delom no cak i za poznanjem zla – neporocnost koja je u duhovnom blesku u kom smo mi dovedeni u postojanje, iz ruke Spasitelja. Mi smo izgubili i tu neporocnost koju smo dobili pri novom stvaranju krstenjem; mi smo na putu zivota ukaljali svoje haljine, koje je izbeleo Iskupitelj. Ostala nam je jos jedna voda za umivanje – voda pokajanja. Sta ce biti sa nama kada zanemarimo i to umivanje? Dogodice nam se da stanemo pred Boga sa dusama unakazenim od greha – i On ce strasno pogledati na oskvrnjenu dusu, osudice je na vecnu muku.

Umijte se, kaze Bog gresnicima, ocistite se, uklonite zlocu djela svojih ispred ociju mojih, prestanitv zlo ciniti. Tada dodjite, pa cemo se suditi. Cime se zavrsava taj sud Boziji, sud pokajanja, na koji Bog neprestano poziva gresnika, u vreme njegovog zemaljskog zivota? Kada covek uvidi svoje grehe, odluci se na iskreno pokajanje i popravljanje: to Bog resava Svoj sud sa covekom, sledecom odlukom: Ako grijesi vasi budu kao skerlet, postace bijeli kao snijeg; ako budu crveni kao crvac, postace kao vuna (Is 1,16,18).

Ako hriscanin pak pokaze nemar prema tom milostivom, poslednjem pozivu Bozijem: njemu Bog objavljuje vecnu pogibao. Dobrota Bozija, govori apostol, na pokajanje te vodi (Rim 2,4). Bog vidi tvoja sagresenja: On dugotrpeljivo gleda na sagresenja koja ti cinis pred Njegovim ocima, na niz sagresenja koja su obrazovala sav tvoj zivot; On ceka tvoje pokajanje, i ujedno ostavlja tvojoj slobodnoj volji da izabere tvoje spasenje ili pogibao. I dobrotu i dugotrpljenje ti zloupotrebljavas! Kod tebe nema popravke! Tvoj nemar je sve jaci! Kod tebe jaca i zanemarivanje Boga i tvoje sopstvene, vecne sudbine! Ti se brines samo o umnozavanju svojih grehova, ranijim sagresenjima dodajes nova i dvostruko veca sagresenja! Svojom upornoscu i nepokajanim srcem sabiras sebi gnjev za dan gnjeva i otkrivanja pravednoga suda Boga, na kom ce se dati svakome po djelima njegovim: zivot vjecni onima koji istrajnoscu u dobrim djelima traze slavu i cast i besmrtnost; a jarost i gnjev onima koji se uporno protive istini a pokoravaju nepravdi. Nevolja i tuga na svaku dusu covjeka koji cini zlo (Rim2,59).

Amin.



NAPOMENE:

1. Pimen Veliki, vidi: Skitski paterik.

2. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 7, gl. 2.

3. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 7, gl. 2.

4. Sveti Jovan Lestvicnik, Beseda 4

5. Isak Sirijski, Beseda 90.

%d bloggers like this: