O SLEDOVANjU GOSPODU NAŠEM ISUSU HRISTU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O SLEDOVANjU GOSPODU NAŠEM ISUSU HRISTU

Ko meni sluzi, za mnom neka ide (Jn 12,26), reci su Gospodnje. Svaki hriscanin, zavetima polozenim na svetom krstenju, primio je na sebe obavezu da bude rab i sluga Gospoda Isusa Hrista: svaki hriscanin je neizostavno duzan da sleduje Gospodu Isusu Hristu.

Kada je nazvao sebe pastirom ovaca, Gospod je rekao da ovce glas Pastira slusaju… i ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov (Jn 10, z4). Glas Hristov je nauka Njegova; glas Hristov je Jevandjelje; sledovati Hristu putem zemaljskog stranstvovanja – to je delatnost potpuno usmerena prema Njegovim zapovestima.

Da bi sledili Gospoda moramo poznavati Njegov glas. Izuci Jevandjelje i moci ces da ga sledis svojim zivotom.

Onaj koji od rodjenih telom udje u novo rodjenje (v. Tit 3, 5), svetim krstenjem, i koji sacuva stanje u kom se nasao posle krstenja, ziveci po Jevandjelju – taj ce se spasiti. On ce uci u bogougodno polje zemaljskog zivota duhovnim rodjenjem, i izaci ce blazenim upokojenjem, i u vecnosti pasu ce naci (Jn 10,9), vecnu, najizobilniju, najsladosniju, duhovnu.

Ko meni sluzi, za mnom neka ide, i gdje sam ja, ondje ce i sluga moj biti; i ko meni sluzi tome ce dati pocast Otac moj (Jn 12,26). Gde je bio Gospod kada je ovo rekao? Covecanstvom sjedinjen sa Bozanstvom, On se nalazio na zemlji medju ljudima, u dolini njihovog izgnanstva i stradanja, ujedno prebivajuci Bozanstvom tamo gde je bio od bespocetnog pocetka. Logos bjese u Boga (Jn 1,1) i u Bogu. Slovo je govorilo o sebi: Otac je u Meni, i Ja u Njemu (Jn 10,38). Tu dospeva i onaj koji sledi Hrista: ako ispoveda ustima, srcem i delima da je Isus Sin Boziji, Bog u Njemu prebiva i onu Bogu (1 Jn4,15).

Ko Meni sluzi, tome ce dati pocast Otac moj (Jn 12,26): “Onome koji pobijedi svet i greh, sledeci mene u zemaljskom zivotu, dacu da u vecnom zivotu sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i ja sto pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu Njegovom” (Otk. 3.21).

Pre nego sto podjes za Hristom moras se odreci sveta. Ako se to ne dogodi, u dusi za Njega nece biti mesta. Ko hoce, kako je Gospod rekao, za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoce zivot svoj da sacuva, izgubice ga, a ko izgubi zivot svoj mene radi i jevandjelja onaj ce ga sacuvati. (Mk 8,34-35). Ako neko dodje meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i zenu, i djecu, i bracu, i sestre, pa i zivot svoj, ne moze biti moj ucenik. I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne moze biti moj ucenik (Lk 14,26-27).

Mnogi prilaze Gospodu – malo njih bira da ga sledi. Mnogi citaju Jevandjelje, nasladjuju se, odusevljavaju uzvisenoscu i svetoscu njegovog ucenja – mali je broj onih koji se odluce da utemelje svoj zivot na zakonima koje postavlja Jevandjelje. Svima koji mu pristupaju i traze da ih primi, Gospod objavljuje: “Ako neko dodje meni, a nije se odrekao sveta i sebe samoga, ne moze biti moj ucenik’.

Ovo je tvrda besjeda, govorili su o nauci Spasitelja cak i oni ljudi koji su naizgled bili Njegovi sledbenici i smatrali se Njegovim ucenicima: Koje moze slusati? (Jn 6, 60). Ovako o reci Bozijoj sudi ubogo telesno mudrovanje, iz ocaja u kom se nalazi. Rec Bozija je – zivot (Jn 6.63), zivot vecni, zivot sustinski. Ta rec umrtvljuje tjelesno mudrovanje (Rim 8,6), proisteklo iz vecne smrti, koje tu smrt u coveku odrzava: rec Bozija je ludost za one koji su radi tela poginuli i koji su pristali da ih ono pogubi. Ali ona je sila Bozija nama koji se spasavamo (1 Kor 1,18).

Posle pada, greh je toliko ovladao nama da nema osobine niti pokreta duse koji nije duboko prozet njime. Odbacivanje greha, sjedinjenog sa dusom, znacilo je odbacivanje duse. Takvo odbacivanje duse neophodno je radi njenog spasenja. Da bi se usvojilo bice obnovljeno Hristom, neophodno je prethodno odreci se bica zarazenog grehom. Hranu koja je otrovana, svu prosipamo; pazljivo peremo sud i u njega, zatim, stavljamo hranu koju cemo upotrebiti. I sama hrana koja je otrovana, opravdano se naziva otrovom.

Da bismo sledili Hrista, pre svega se moramo odreci svog razuma i svoje volje. I razum i volja palog bica potpuno su osteceni grehom; oni nikako ne mogu da se usaglase sa razumom i voljom Bozijom. Razum Boziji moci ce da usvoji onaj koji odbaci svoj razum, volju Boziju ispunjavace onaj ko se odrekne ispunjavanja svoje volje.

Da bismo isli za Hristom, moramo uzeti krst svoj. Pod uzimanjem svog krsta smatra se dobrovoljno, i strahopostovanjem ispunjeno predavanje sudu Bozijem u svim tegobama, koje su dopustene po promislu Bozijem. Roptanje i negodovanje u nevoljama i iskusenjima jeste odbacivanje krsta. Sledovati Hristu moze samo onaj koji uzme krst svoj: pokoran volji Bozijoj, spreman da pretrpi prekor, osudu, izoblicavanje.

Gospod koji nam je zapovedio samoodricanje, odricanje od sveta i nosenje krsta, daje nam snagu da ispunjavamo Njegove zapovesti. Oni koji izaberu da ih ispunjavaju i koji se trude da to cine, odmah uvidjaju koliko je to neophodno. Ucenje koje deluje tako surovo, iz ugla povrsnog i pogresnog telesnog mudrovanja, postaje jedino razumno, blagoscu preispunjeno: ono poziva pale na spasenje, poginule – u zivot, pogrebene u adu – na nebo.

Oni koji ne izaberu dobrovoljno odricanje od sebe i sveta, bivaju primorani da to ucine. Kada se priblizi neumoljiva i neizbezna smrt – tada se oni rastaju od svega za sta su bili vezani; samoodricanje ide dotle, da se napusta i samo svoje telo, pokopava i ostaje u zemlji, kao hrana crvima i trulezi.

Samoljublje i privezanost za propadljivo i sujetno – plod je samozavaravanja, slepila, dusevne smrti. Samoljublje je izopacena ljubav prema sebi, ljubav bezumna i pogubna. Onaj koji je samoljubiv, vezan za sujetno i prolazno, grehovne naslade, on je neprijatelj sam sebi. On je samoubica: misleci da voli sebe i ugadja sebi, on sebe mrzi i unistava, ubija sebe vecnom smrcu.

Osvrnimo se na zavedene, pomracene, obmanute sujetom! Urazumimo se, opijene sujetom ona lisava pravilnog rasudjivanja! Naucimo se na iskustvima koja se neprekidno odvijaju pred nasim ocima. Desavaju se pred nama, neizbezno ce se dogoditi i nama samima.

Onaj ko je proveo citav zivot sticuci pocasti, hoce li ih poneti sa sobom u vecnost? Zar nece ovde ostaviti zvucne titule, odlikovanja i sav sjaj svog okruzenja? Nece li u vecnost otici samo covek sa svojim delima, sa osobinama koje je stekao u toku zemaljskog zivota?

Onaj koji je proveo zivot sticuci bogatstva, prikupio mnogo novca, osvojio ogromna prostranstva, osnovao brojne ustanove sa velikim prihodima, ziveo u dvorcima, u zlatu i mermeru, posedovao konje i raskosne kocije – hoce li poneti sve to u vecnost? Ne! On ostavlja sve na zemlji i, za poslednju potrebu tela, zadovoljava se najmanjim delicem zemlje, koji je jednako potreban i jednako dovoljan bilo kom mrtvacu.

Ko se u toku zivota bavio uveseljavanjem tela i nasladama, provodio vreme sa prijateljima u igrama i drugim zabavama, pirovao za raskosnim trpezama – na kraju ce se, neminovno, odvojiti od nacina zivota na koji je navikao. Jer, nastupice vreme starosti, bolesti, a za njima i trenutak odvajanja duse i tela. Tada ce shvatiti, ali kasno, da je sluzenje pohoti i strastima samoobmana, da je zivot radi tela i greha – besmislen zivot.

Glad za zemaljskim uspehom je tako strasna i cudovisna! Ona je nezasita. Tek pronadjeno zadovoljenje ubrzo gubi vrednost, i glad se ponovo javlja sa novom snagom. Nista postojece joj nije dovoljno: ona zivi za buduce, zeli samo ono sto nema. Predmeti zelje primamljuju srce coveka, budeci mastu i nadanja o zadovoljenju: obmanut, i trajno obmanjivan, on juri za njima citavog svog zivota, dok ga ne iznenadi neocekivana smrt. Kako i cime objasniti tu trku u kojoj je svako bezocno prevaren, koja vlada svima i zavodi svakog? – U nase duse je usadjena potreba za beskonacnim dobrima, ali srce, oslepljeno padom, trazi u vremenskom i zemaljskom ono sto pripada vecnosti i nebu.

Sudbina koja je zadesila oce i bracu moju, stici ce i mene. Oni su umrli: umrecu i ja. Ostavljam moju keliju, u njoj ostavljam i moje knjige, i moje odezde, i moj radni sto, za kojim sam proveo mnoge sate; ostavljam sve sto mi je bilo potrebno ili sam mislio da mi je potrebno u ovom zivotu. Iz tih soba u kojima sam ziveo, iznecu samo svoje telo, kao u predvorje drugoga zivota i sveta; iznecu svoje telo i predacu ga zemlji, koja je od pocetka posluzila za telo ljudsko. Istina je da to ceka i vas, braco, koji citate ove redove. I vi cete umreti: na zemlji cete ostaviti sve sto je zemaljsko; samo cete dusama svojim preci u vecnost.

Dusa covekova postaje onakva kakva su joj dela. Kao sto se na ogledalu odslikavaju predmeti koji se postave pred njega, tako se i dusa uoblicava prema onome cime se bavi i sto radi, prema svom okruzenju. Kada se predmet udalji od ogledala, koje ne zna za osecanja, njegov odraz nestaje; ali na slovesnoj dusi ostaju tragovi. Oni mogu biti ublazeni i zamenjeni drugima, ali za to je potreban i trud i vreme. Otisci koje dusa nosi u trenutku svoje smrti, oni ostaju njeni za vecnost, i postaju zalog njenog vecnog blazenstva ili vecne muke.

Ne mozete sluziti Bogu i mamonu (Mt 6,24), rekao je Spasitelj palim ljudima, razotkrivsi im stanje u koje su dospeli padom. Kao kad lekar saopstava bolesniku stanje u kom se nalazi zbog bolesti i koje bolesnik ne moze sam razumeti. Zbog naseg dusevnog rastrojstva, nama je neophodno za spasenje da se na vreme odreknemo samih sebe i sveta.

Niko ne moze dva gospodara sluziti; jer ili ce jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili ce se jednoga drzati, a drugoga prezirati (Mt 6,24).

Iskustva nepobitno potvrdjuju opravdanost gledista o moralnoj slabosti coveka, koje je Svesveti Lekar jasno izrazio u navedenim recima, izrecenim veoma odredjeno: ako udovoljis svojim sujetnim i gresnim zeljama, one ce te obavezno zavesti; zanos vodi u porobljavanje koje umrtvljuje sve duhovno. Oni koji su dopustili sebi da krenu za svojim zeljama i telesnim mudrovanjem, koji su zavedeni i porobljeni njima, oni su zaboravili Boga i vecnost, uzalud su protracili zemaljski zivot i umrli vecnom smrcu.

Nije moguce istovremeno ispunjavati i svoju volju i volju Boziju: jer ispunjavanje prve narusava ispunjavanje druge, ona postaje suvisna. Kao sto miomirisno dragoceno miro gubi svoju lepotu pred nistavnom primesom smrada. Na to Bog samo kaze, preko svoga velikog proroka: Ako hocete dobrovoljno slusati, dobra zemaljska jescete. Ako li necete, nego budete nepokorni, mac ce vas pojesti, jer usta Gospodnja rekose (Is 1,1920).

Nemoguce je steci razum Boziji baveci se telesnim mudrovanjem. Jer je tjelesno mudrovanje smrt, kako je rekao apostol. Jer je tjelesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, posto se ne pokorava zakonu Bozijem, niti pak moze. (Rim 8,67). Sta je to telesno mudrovanje? To je nacin misljenja, proistekao iz stanja u koje su ljudi dospeli padom, koji ih upucuje da deluju na zemlji kako bi bili vecni na njoj, tako sto velica sve sto je propadljivo i prolazno, a unizava Boga i sve sto je Bogu ugodno, oduzimajuci ljudima spasenje.

Odrecimo se dusa nasih kako bi, po zavestanju Spasitelja, zadobili duse nase! Dobrovoljno se odrecimo porocnog zivota, u koji smo upali dobrovoljnim odricanjem Boga, kako bi dobili od Boga sveto stanje obnovljene ljudske prirode kroz Boga koji se ocovecio! Svoju volju i demonsku volju, kojoj se nasa volja potcinila i sa kojom se sjedinila, zamenimo voljom Bozijom, koja nam je objavljena u Jevandjelju; telesno mudrovanje, zajednicko palim duhovima i ljudima, zamenimo razumom Bozijim, koji sija iz Jevandjelja.

Odrecimo se svega sto imamo kako bismo mogli da sledimo Gospoda Isusa Hrista! Odricanje od zemaljskih dobara odvija se na osnovu pravilnog shvatanja o tome. Pravilno shvatanje o materijalnom bogatstvu objavljeno je u Jevandjelju (Lk. 16, 1-31); kada se ono saopstava razum coveka i nehotice uvidja svu njegovu ispravnost. Zemaljska imovina nije nasa svojina, kako pogresno smatraju oni koji o tome nikada ne razmisljaju: jer, kada bi tako bilo, ona bi uvek i zasvagda ostala nasa. Ona medjutim, prelazi iz ruke u ruku, i na taj nacin sama o sebi svedoci to da se ona samo daje na koriscenje. Dobra pripadaju Bogu; covek njima samo privremeno raspolaze. Kada je onaj koji raspolaze odan, on na pravi nacin ispunjava volju onog koji mu je poverio da to cini. Tako i mi, upravljajuci materijalnim bogatstvom koje nam je dato na odredjeno vreme, trudimo se da njime upravljamo po volji Bozijoj. Nemojmo ga koristiti kao sredstvo za zadovoljavanje nasih prohteva i strasti, kao sredstvo nase vecne pogibli: upotrebimo ga na korist covecanstva, kome je ono tako mnogo potrebno i koje toliko strada, upotrebimo ga kao sredstvo svog spasenja. Oni koji zele hriscansko savrsenstvo u potpunosti ostavljaju zemaljsko sticanje (Mt 19,16-30); oni koji zele spasenje duzni su da daju milostinju koliko god je to moguce (Lk 11,41), i da se cuvaju od zloupotrebe bogatstva.

Odrecimo se slavoljublja i castoljublja! Necemo juriti pocasti i titule, koristeci pritom nedozvoljena i ponizavajuca sredstva koja stoje nasuprot zakonu Bozijem, savesti i dobru nasih bliznjih. Takvi su nacini koje najvise koriste oni koji zele da steknu zemaljsku slavu. Zarazen i zaveden sujetom, nezasiti tragalac za ljudskom slavom, nesposoban je da veruje u Hrista: Kako vi mozete vjerovati, rekao je Hristos castoljupcima, Njegovim savremenicima, kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne trazite? (Jn 5,44) Ako nam je promislom Bozijim prepustena zemaljska sila i vlast: onda, koristeci ih, postanimo dobrocinitelji covecanstva. Odbacimo ljuti otrov toliko opasan za ljudski duh: glupi i prezreni egoizam, koji pretvara ljude koji su njime zarazeni u zveri i demone, i cini ih napastima covecanstva, koji cine zlocin prema sebi samima.

Zavolimo pre svega volju Boziju, stavimo je iznad svega; a sve sto se njoj protivi zamrzimo blagocestivom i bogougodnom mrznjom. Kada se nase grehom iskvareno bice usprotivi jevandjelskom ucenju ispoljimo mrznju prema njemu tako sto cemo prezreti njegove zelje i potrebe. Sto odlucnije pokazemo tu mrznju, odlucnija ce biti pobeda nad grehom i bicem kojim je greh ovladao; time ce i nase duhovno napredovanje biti brze i snaznije.

Kada ljudi koji su nam bliski po telu pokusaju da nas odvoje od sledovanja volji Bozijoj, pokazimo prema njima svetu mrznju, poput one koju pokazuju jagnjad prema vukovima, tako sto se ne pretvaraju u vukove i ne brane se zubima od vukova (Mt 10,16).[1] Svetom mrznjom prema bliznjima ostaje se veran Bogu, ne prihvatajuci porocnu ljudsku volju, cak i kad su ti ljudi nasi najblizi srodnici. Velikodusno podnosimo ozaloscenja koja nam nanose i molimo se za njihovo spasenje – nikako im ne upucujuci ostre reci i njima srodna dela, jer to je mrznja palog bica, mrznja koja je Bogu protivna.

Spasitelj je rekao: Ne mislite da sam dosao da donesem mir na zemlju; nisam dosao da donesem mir nego mac. Jer sam dosao da rastavim covjeka od oca njegovo! i kcer od matere njezine, i snahu od svekrve njezine (Mt 10,3435). Jer sam dosao kako ove reci Gospodnje tumaci sveti Jovan Lestvicnik – da rastavim bogoljupce od svetoljubaca; telesne od duhovnih, slavoljubive od smirenoumnih: Bog se raduje odvajanju i rastavljanju, onda kada se ono cini iz ljubavi prema Njemu.[2]

I prorok je nazvao zemlju mestom svoga dolaska (v. Ps 118, 19), a sebe dosljakom i strancem u njoj: Jer ja sam dosljak kod Tebe i prolaznik, kao svi oci moji (Ps 38, 13), kako kaze u svojoj molitvi Bogu. Kako ocigledna i opipljiva istina! Istina koju su ljudi zaboravili, bez obzira na svu njenu ociglednost. Ja sam – dosljak na zemlji; rodjenjem sam dosao, smrcu cu otici. Ja sam – propaznik na zemlji: preseljen sam na nju iz raja, gde sam sebe ukaljao i oskvrnio grehom. Bicu preseljen i sa zemlje, iz tog mog privremenog izgnanstva u koje me je moj Bog poslao, kako bih se pokajao, ocistio od greha i ponovo postao sposoban za zivot u raju. Zbog svoje uporne, krajnje nepopravljivosti trebalo je da budem vecno gurnut u adsku tamnicu. Ja sam – stranac na zemlji, stranstvovanje pocinjem u kolevci, a zavrsavam u grobu: stranstvujem od detinjstva do starosti, u razlicitim okolnostima i zemaljskim situacijama. Ja sam – dosljak i prolaznik, kao svi oci moji. Moji oci su bili dosljaci i stranci na zemlji: dosli su na nju rodjenjem, a smrcu su je napustili. Izuzetka nije bilo: jos niko od ljudi nije ostao zauvek na zemlji. Otici cu i ja. Moj odlazak vec pocinje: snaga me napusta, starost me savladjuje. Otici cu, otici odavde, jer je to nepobitna cinjenica i nepromenjivi zakon Tvorca i Boga mog.

Treba da shvatimo da smo mi stranci na zemlji. Jedino sa takvim shvatanjem mozemo nepogresivo razmisljati i odlucivati u svom zemaljskom zivotu; samo sa takvim shvatanjem ga mozemo pravilno usmeriti i iskoristiti za sticanje blazene vecnosti, a ne na prazno i sujetno, na unistenje sebe. Nas pad nas je oslepeo i oslepljuje nas! Zato smo primorani da nasilno, i tokom dugo vremena, uveravamo sebe u najociglednije istine, koje su toliko jasne da je svako ubedjivanje suvisno.

Stranac koji se nadje na putu, u domu koji prima prolaznike, ne obraca mnogo paznju na taj1 dom. Zasto bi to cinio kada ce u njemu vrlo kratko boraviti? On brine samo za jedno: trudi se da ne potrosi previse novca koji mu je potreban da bi nastavio put i da bi opstao u velikom gradu u koji se uputio; sve nedostatke i neudobnosti rado ce pretrpeti, znajuci da su to nepredvidjenosti kojima su izlozeni svi putnici, i da ga nenarusivo spokojstvo ocekuje tek na mestu kome stremi. On se ne vezuje srcem za bilo kakav predmet u toj gostionici, cak i ako je izuzetno primamljiv. Nece gubiti vreme na sporedne poslove, jer mu je vreme potrebno kako bi dovrsio naporno putovanje. Neprekidno je udubljen u razmisljanja o velelepnoj carskoj prestonici, u koju se uputio, o ozbiljnim preprekama koje treba savladati, o nacinima koji mogu olaksati putovanje, o razbojnickim zasedama koje ga ocekuju uz put, o nesreci onih koJima se nije dalo da srecno zavrse taj put, i srecnim okolnostima onih koji su u tome uspeli. Kada provede neophodno vreme u gostionici, on zahvaljuje domacinu na ukazanom gostoprimstvu, i odlazi, a gostionicu zaboravlja ili je se samo povrsno seca, jer je njegovo srce bilo hladno prema njoj.

Imajmo i mi takav odnos prema zemlji. Ne gubimo uzalud snage duse i tela, nemojmo ih prinositi na zrtvu sujeti i truleznosti. Cuvajmo se od privezanosti za prolazno i materijalno, kako nam to ne bi bila prepreka u sticanju vecnog, nebeskog. Cuvajmo se od udovoljavanja svojim neudovoljivim i nenasitim pohotama, jer udovoljavanje njima produbljuje nas pad i dovodi ga do strasnih razmera. Cuvajmo se onoga sto je suvisno, zadovoljavajuci se samo sustinski neophodnim. Usmerimo svu paznju na zagrobni zivot koji nas ocekuje, koji nece imati kraja. Poznajmo Boga koji nam je zapovedio da ga poznamo i koji nam je to poznanje darovao Svojom recju i Svojom blagodacu. Primimo Boga za vreme svog zemaljskog zivota. On nas je predodredio za najtesnje sjedinjenje sa sobom i dao nam rok da to ostvarimo – zemaljski zivot. Ne postoji drugo vreme, osim vremena zemaljskog zivota, u kom bi se moglo dogoditi to neobicno primanje: ako se ne dogodi tada, nece se nikada ni dogoditi. Zadobijmo drustvo zitelja neba, svetih angela i pocivsih svetih ljudi, kako bi nas oni uveli u vjecna obitalista (Lk 16,9). Naucimo da prepoznamo pale duhove, te ljute i podmukle neprijatelje roda ljudskog, kako bismo izbegli njihove podvale i kako ne bismo sa njima otisli u oganj vecni. Svetilnik je nogama mojim rec Tvoja (Ps 118,105). Proslavimo i zablagodarimo Bogu za izobilna dobra, kojima je preispunjen i koja zadovoljavaju nase potrebe u ovom prolaznom utocistu – zemlji. Jedino cistim umom mozemo sagledati znacaj tih dobara: ona su – blede kopije vecnih dobara. Ona odrazavaju nebeska blaga tako slabo i nedovoljno, kao sto senka odslikava predmete koji je bacaju. Dajuci nam zemaljska blaga, Bog nam, na tajanstven nacin, govori: “Ljudi! Vase prolazno utociste je snabdeveno raznovrsnim i neizbrojivim dobrima, koja osvajaju i ushicuju i pogled i srce, i udovoljavaju vasim potrebama do preizobilja: zakljucite na osnovu toga, kakvim dobrima tek izobiluje vecno obitaliste.” Uvidite beskonacnu, nepojmljivu dobrotu Boziju prema vama, i postujuci zemaljska blaga, blagocestivo razmisljajuci i sozercavajuci ih, nemojte postupati nerazumno: nemojte se porobiti njima i ne dozvolite im da vas pogube. Treba ih koristiti koliko je potrebno i neophodno, ali se svim silama ustremiti na sticanje nebeskih blaga.

Uklonimo se od laznih ucenja i nemojmo ih ispunjavati: ovce Hristove za tudjinom nece poci, nego ce pobjeci od njega, jer ne poznaju glas tudjinaca (Jn 10,5). Odlucno se upoznajmo sa glasom Hristovim, kako bismo ga odmah prepoznali kada ga cujemo i kako bi smesta poslusali rec Njegovu. Sticuci u duhu osecaj za taj glas, mi sticemo u duhu i otudjenje od glasa tudjina, koji u raznolikim tonovima dolazi od telesnog mudrovanja. Cim cujemo taj glas – bezimo, bezimo od njega kao ovce Hristove, koje se spasavaju od glasa tudjina bekstvom: cvrstom resenoscu da se na njega ne obaziru. Obratiti paznju na njega je vrlo opasno: to vodi u iskusenje, a iskusenje u – pogibao. Pad nasih praroditelja poceo je kada je pramajka obratila paznju na glas tudjina.

Nas pastir ne zove nas samo Svojim glasom, nego nas i rukovodi primerom Svog zivota: On pred Svojim ovcama ide (v. Jn 10,4). Zapovedio nam je da se odreknemo sveta i sebe, da uzmemo svoj krst i krenemo: sve je to On izvrsio pred nasim ocima. Hristos postrada za vas, ostavljajuci vam primjer da idete njegovim stopama (1 Pet 2 ,21). On je blagoizvoleo da primi na Sebe ljudsku prirodu, i iako je bio carskoga roda, spustio se u polozaj prostog naroda.

Njegovo rodjenje se dogodilo u vreme stranstvovanja Njegove Presvete Majke, za koju se tada nije naslo mesta u domovima ljudi. Rodjen je u stali, u kojoj se nalazila domaca stoka, a kao kolevka za novorodjence posluzile su jasle. I samo sto se pronela vest o Njegovom rodjenju, dogovoreno je i ubistvo. Mladenac se vec progoni! Trazi se mladenac da se ubije! On bezi od razjarenog ubice kroz pustinju u Egipat! Svoje detinjstvo Bogocovek je proveo u poslusnosti roditeljima, narecenom ocu i Majci po telu, pokazujuci primer smirenja ljudima, koji stradaju od gordosti i neposlusanja koje od nje dolazi. U zrelim godinama Gospod se posvetio propovedi jevandjelja, prohodeci od grada do grada, iz sela u selo, nemajuci nista svoje. Nosio je samo hiton[3] i rizu. U vreme kad je On objavljivao ljudima spasenje, i izlivao na njih bozansku blagodat, ljudi su ga zamrzeli, zeleli Njego vu smrt i vise puta pokusali da ga ubiju. Na kraju su ga kaznili kao najveceg zlocinca. On im je dopustio da izvrse najuzasnije zlodelo, koje je zelelo njihovo srce, jer je zeleo da stradanjem Svesvetog izbavi od vecne kazne i stradanja gresni rod ljudski. Zemaljski zivot Bogocoveka je bio mucenicki: mucenickom smrcu je i zavrsen. Za Gospodom su u blazenu vecnost presli i svi sveti, prosli su uskim i bolnim putem, odricuci se slave i svetskih naslada, podvizima zauzdavajuci telesne prohteve, raspinjuci duh na krstu Hristovom, a to su za palog coveka zapovesti Jevandjelja, podvrgavajuci se mnogim lisavanjima, proganjani palim duhovima, proganjani i od svoje brace – ljudi. Krenimo za Hristom i svetima koji su ga sledili! Bogocovek posto sam izvrsi ociscenje grijehova nasih, sjede sa desne strane Velicanstva na visinama (Jev 1, 3). Tamo On poziva i one koji ga slede: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt 25,34). Amin.



NAPOMENE:

1. Pogledaj Zitije velikomucenice Varvare, Zitija svetih, decembar 4.

2. Lestvica, 3. deo.

3. Kratka bela, vunena ili lanena haljina, bez rukava, koja se nosila slicno nasoj kosulji, do golog tela i pasala pojasom (prim. prev.).

Published in: on Studeni 8, 2008 at 5:21 am  Komentari isključeni za O SLEDOVANjU GOSPODU NAŠEM ISUSU HRISTU  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: