GLAVA 10

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 10

Ljubav prema sluzenju monastvu sopstvenim primerom i spisima, nije se sama po sebi rasplamsala i gorela kod arhimandrita Ignjatija: on je verovao u svoje prizvanje odozgo na to sluzenje, i odnosio se prema njemu kao prema bozanskom delu, trudeci se da poveca talant koji mu je dat; i zato je takva ljubav kod njega trijumfovala nad svim cudljivostima zivota. U njemu je lebdeo duh zive vere u promisao Boziji, sto su osecali svi koji su ga znali i sto se jasno moglo videti iz njegovih spisa. On je smatrao da se zivot coveka, koji se svecelo predao vodjstvu providjenja, odvija po nekom Bozijem planu, ciji je prvoobrazac prikazan kroz svestene dogadjaje izabranog naroda Bozijeg. Gledajuci na monaski zivot kao na putovanje po zemaljskoj pustinji i pripremanje za ulazak u obecanu zemlju vecnosti, on je ucio da je potrebno sagledati tu vecnost jos pri sadasnjem zemaljskom postojanju, kako bi obezbedili sebi ulazak u nju kada predjemo granicu groba. To nije bilo prosto, povrsno izjednacavanje, nego saznanje steceno duhovnim delanjem, cije je brojne primere on video na sebi samom; cesto, kada je prirodni izvor njegovih dobrih zelja presusio od vreline strasti i zivotnih bura, on je u sebi nalazio nova vrela blagodatnih misli, koja su iznenada isticala i obnavljala iznemogle snage; zivotne gorcine su se rastvarale blagodatnim silama trpljenja i kroz to su postajale slatke, prijatne za duhovni ukus. On je imao poseban dar da sve posmatra na duhovan nacin; najmanji dogadjaj, po svoj prilici beznacajne okolnosti, kod njega su cesto dobijale duboki smisao, i uvek su imale odjeka u moralnom ucenju kojim se on rukovodio; oni su obilno hranili njegov um i srce, i cesto su se, u divnoj melodiji reci, razlegali sa njegove duhovno-poetske lire. Takva njegova dela su: “Blazen muz” “Pesma pod senkom krsta”, “Molitva progonjenog coveka”, “Plac monaha” i mnoga druga. Iz takvih posebnosti duhovnog prizvanja i stanja proizilazi da je pismeno izrazavanje bila duhovna potreba arhimandrita Ignjatija. Trudeci se da otkrije sustinu monaskog zivota, arhimandrit Ignjatije se trudio da u samom sebi ostvari i zivopisnom recju drugima prenese duhovnu lepotu karaktera drevnog egipatskog monastva, koje je bilo ideal njegovog zivota. Monastvo po ucenju i primeru svetih otaca, prvenstveno egipatskih, bilo je od detinjstva njegova zavetna zamisao. Rukovodjen tim ucenjem, on je osecao besprimernu ljubav prema kinovijskom monastvu, i ta ljubav je bila potpuno shvacena: on je gledao na uspostavljanje monastva kao na osnivanje asketskog ucenja, gde se radjaju i razvijaju monaski karakteri; a na monastvo uopste – kao na nauku nad naukama. U tom duhu, on je upucivao svakog ko je raspolozen da stupi u monastvo, i snagom sopstvenog stremljenja svojim visokim idealima, snazno je uticao na mlade, zivotom neiskvarene duse. On je rado primao takve, u duhovno srodstvo sa sobom, i rukovodio ih je svojom iskusnom duhovnom recju, koja je imala takvo dejstvo da je preobracala srca, razresavala od dugogodisnjih iskustava, slabila navike, menjala karaktere mnogih. Sposobnost da prima ispovest pomisli, sto je veoma retka pojava u nase vreme, arhimandrit Ignjatije je doveo do savrsenstva; mnogostrano iskustvo, duboka pronicljivost, stalno i precizno samoposmatranje, cinili su ga umesnim u isceljivanju dusevnih oziljaka, kojima je on uvek prilazio najtanjom ostricom duhovne reci. Umevsi da vlada sobom u svim zivotnim dogadjanjima, ne padajuci duhom ni u najtezim okolnostima, on je tu cvrstinu prenosio i onima koji su mu ispovedali svoje pomisli: tuga koja tisti, posle ispovesti kod njega, cinila im se kao puko prividjenje. Pravilno gledanje na strasnu prirodu coveka – plod dugogodisnjeg samoposmatranja, koje je izlozio u clanku: “Odnos hriscanina prema sopstvenim strastima”[1] bilo je izvor utehe za njegove ucenike; ono ih je primoravalo da se pri otkrivanju pomisli iskazuju sa punom slobodom, poverenjem i bez straha; oni su uvek slusali odgovor potpuno pomireni sa sobom; cesto je primer iz sopstvenog zivota koji je starac navodio, ili ukazivanje na neki dogadjaj opisan u knjigama, bio tako blizak dogadjaju koji je ispovedjen, da u dusi onoga koji se ispovedio nije ostavljao nikakvu sumnju ili nedoumicu, ucenik je uvek odlazio od starca sa utehom.

Ispovest pomisli monaha pocetnika, za starca je uvek bila u osnovi monaskog zivota; ona je, kao neizbezni ulov, ulazila u krug duhovnog vaspitanja arhimandrita Ignjatija. Borba sa pomislima je mucna, narocito u pocetku podviga, kada monah koji je tek stupio nije jos navikao da ratuje sa njima orudjem molitve; upravljanje sebe prema poukama iz knjiga jeste korisno i neophodno, ali je nedovoljno. Tesko je mladome da obuzda sebe duhovnim uzdama kada nema primer pred sobom; a neprijatelj narocito snazno ratuje upravo protiv onih koji biraju manastir sa direktnim ciljem spasenja, odbacujuci sve svetske prednosti i pogodnosti: za takve je to duhovno rukovodjenje zivom recju, prilikom ispovesti pomisli, pravo otkrice; ono postaje ograda protiv napada neprijatelja i cini sopstvenu volju postojanom. Sve je to dobro u slucaju kada je starac toliko mudar i iskusan da je u stanju da razume pomisli koje mu se otkrivaju i da shvata njihove uzroke i posledice; inace ce njegov savet delovati razorno, kao lose prepisani lek. Na dobro ustrojstvo duhovne sustine pocetnika utice i ta okolnost, kada se njegov starac nalazi u vrhu uprave: gde je mnogovlasce ili zavisnost starca, tamo je nesloboda u duhovnom pogledu. Arhimandrit Ignjatije je spojio u sebi i jedno i drugo, tj. i duhovnu mudrost i spoljasnju vlast, i zato je zivot pod njegovim rukovodjenjem i u njegovoj obitelji bio dragoceno steciste za one koji su trazili da razumno monahuju. Ne obaziruci se na svoju bolesljivost, on je primio na sebe napor da svakodnevno odslusa ispovest pomisli – njegovi ucenici su cak imali obicaj da vode njihov dnevni zapis, i oni su svoje pomisli otkrivali cistog srca, sa iskrenoscu, zato sto je starac bio sposoban da prima takvu ispovest potpuno bestrasno. Korist od ispovedanja pomisli bila je ocigledna svima. Pritom, starac nije podvrgavao svoje ucenike teskim iskusenjima, nego je promisljao fizicke sposobnosti i umnu razvijenost svakoga, tako da je stanje pod njegovim duhovnim rukovodstvom bilo cak olaksano, kako u fizickom, tako i u moralnom pogledu.

Evo misljenja samog starca Ignjatija o ispovesti pomisli, zasnovanog na strogom sledovanju ucenju svetih otaca:

“Svi oci su saglasni u tome da je monah pocetnik duzan da odbacuje grehovne pomisli i mastanja u njihovom samom zacetku, ne ulazeci u raspravu niti u razgovor sa njima. Za odbacivanje grehovnih pomisli i mastanja, oci predlazu dva orudja:

1) neodlozno ispovedanje pomisli i mastanja starcu, i

2) neodlozno obracanje Bogu, sa najtoplijom molitvom za prognanje nevidljivih neprijatelja. Prepodobni Kasijan govori: ‘Svagda gazi na glavu zmije, tj. pocetak pomisli, i odmah ih govori starcu: tada ces se nauciti da gazis ubitacne poduhvate zmije, kada se ne budes stideo da ih, sve bez izuzetka, otkrivas tvome starcu.’ Taj nacin borbe sa demonskim pomislima i mastanjima bio je zajednicki za sve monahe pocetnike u vreme cvetanja monastva. Pocetnici koji su se neprestano nalazili uz svoje starce u svako vreme su ispovedali svoje pomisli, kako se to moze videti iz zitija prepodobnog Dositeja, a pocetnici koji su dolazili svom starcu na odredjeno vreme ispovedali su svoje pomisli jednom dnevno, uvece, kako se to moze videti u Lestvici i drugim otackim knjigama. Ispovedanje svojih pomisli i rukovodjenje savetom duhonosnog starca, drevni monasi su smatrali neophodnoscu bez koje se nije moguce spasiti…” “Pouke duhonosnog starca postojano vode monaha pocetnika putem jevandjelskih zapovesti, i nista ga tako ne razdvaja od greha i pocetka greha – demona, kao postojano i uporno ispovedanje greha u njegovom samom pocetku. Takvo ispovedanje postavlja izmedju coveka i demona nepomirljivo neprijateljstvo, spasonosno za coveka. Takvo ispovedanje, unistavajuci dvodusnost ili kolebanje izmedju ljubavi prema Bogu i ljubavi prema grehu, daje dobroj volji neobicnu silu, a zatim i neverovatnu brzinu napredovanju monaha, u sta se opet moze uveriti iz zitija prepodobnog Dositeja. Oni monasi koji se nisu mogli boriti protiv greha postojano cestim ispovedanjem pomisli, jer nisu imali starca, borili su se protiv njega postojanom i ucestalom molitvom.”[2]


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1. Taj clanak je izdat posle smrti ep. Ignjatija, 1870. godine, u brosuri: tri clanka nisu bila u stampi.

2. Sveti Ignjatije Brjancaninov. Prinos savremenom monastvu.

%d bloggers like this: