GLAVA 11

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 11

Zimu 1846. godine, arhimandrit Ignjatije je proveo ne izlazeci iz kelije, zbog teske bolesti, a kada je nastupilo prolece 1847. godine, on je ulozio molbu da se oslobodi duznosti nastojatelja i da se otpusti u mirovinu, u Nikolo-babajevski manastir Kostromske eparhije. Umesto otpusta u mirovinu, njemu je odobren samo jedanaestomesecni otpust, radi popravljanja zdravlja, u Babajevski manastir, na koji je ukazao. Posle odlaska arhimandrita na taj otpust, car imperator, kada je jednom susreo Cihacova, pitao ga je za zdravlje njegovog druga, i rekao mu je da mu napise da nestrpljivo ocekuje njegov povratak.

Leto 1847. godine, arhimandrit Ignjatije je proveo u Nikolo-babajevskom manastiru, gde se i prihvatio ozbiljnog lecenja. Njemu su bile odredjene kelije, koje su se sastojale iz cetiri male sobe, u odvojenom potkrovlju, iznad kelija nastojatelja. Taj smestaj, odvojen od ostalih stanova, bio je veoma pogodan za bezmolvije. Sa jedne strane, sa prozora kelije, otvarao se velicanstveni pogled na siroki predeo, natopljen rekom Volgom, i bio je prizor za uzivanje otselnika, u trenucima predaha. Ovde je arhimandrit Ignjatije napisao mnogo duhovno poucnih pisama raznim osobama, medju kojima je niz pisama nekom monahu Leonidu, sa ovakvim zaglavljem: “Monahu koji se bavi umnim delanjem.” Ovde je napisan clanak “Borodinski manastir”, koji nije usao u sabrana dela; a povod pisanja tog clanka bila je poseta arhimandrita Borodinskog manastira, na putu u Babajevski manastir, po pozivu tadasnje nastojateljice, igumanije Marije Tuckove. Posle jedanaest meseci, 1848. godine, arhimandrit Ignjatije se vratio u Sergijevu pustinju. Trajno bezmolvije za vreme prebivanja u usamljenosti, u Babajevu, jos vise ga je oraspolozilo prema savrsenom otselnistvu, kome je on postojano tezio.

Pretrpevsi veliki gubitak zbog smrti svog voljenog monarha, cara imperatora Nikolaja Pavlovica, i ne napustajuci nameru da se preseli u tisinu, arhimandrit Ignjatije je 1856. godine preduzeo putovanje u skit Optinske pustinje, iskljucivo sa ciljem da tamo uredi zeljeni boravak u bezmolviju. On je vec sasvim bio dogovorio sa nastojateljem Optine pripremanje kelije za sebe, u skitu, i za njenu izradu je dao 200 rubalja kapare, i vratio se u Petrograd, gde je, zbog okolnosti koje nisu zavisile od njega, morao na neodredjeno vreme odloziti ispunjenje svoje zamisli o preseljenju u tisinu, i prepustiti svoju dalju sudbinu volji Bozijoj.

Godine 1856. upokojio se mitropolit Petrogradski Nikanor; a mitropolit Grigorije, koji je postavljen na njegovo mesto, dobro je poznavao arhimandrita Ignjatija i cak je bio u duhovno bliskim odnosima sa njim, i tada mu je, u smislu koristi za Crkvu Boziju, predlozio episkopsku katedru u Stavropolju kavkaskom. Posle dobijanja najvise odluke, 23. oktobra 1857. godine, u Svetom sinodu doslo je do narecenja arhimandrita Ignjatija za episkopa kavkaskog i crnomorskog, a 27. – sama hirotonija u kazanskoj crkvi, u prisustvu velikog broja okupljenog naroda. Drugog dana, novopostavljeni episkop je sluzio liturgiju u crkvi krsta u Lavri, a zatim je tri dana sledeceg meseca proveo u Sergijevoj pustinji. Drugog novembra, pustinju je posetila velika kneginja Marija Nikolajevna – “kako bi se oprostila sa episkopom Ignjatijem”, kako je ona izvolela da se izrazi. Treceg novembra, u nedelju, episkop Ignjatije je odsluzio bozansku liturgiju u pustinji, ucestvovao je u zajednickoj bratskoj trpezi, i pozdravivsi se sa svima, konacno je napustio Sergijevu pustinju. Otputovao je u Nevsku lavru.

Cetvrtog novembra, po zahtevu udovice imperatorke Aleksandre Teodorovne, episkop Ignjatije je otputovao u Carsko Selo, kako bi se susreo sa Njenim visocanstvom. Carica je izvolela da ga primi u svom kabinetu, gde mu je poklonila panagiju, ukrasenu brilijantima i rubinima, rekavsi: “Po izvoljenju cara, dajem vam tu panagiju, radi secanja na mene i pokojnog cara.” Devetog novembra, episkop se pozdravljao sa velikim knezom Konstantinom Nikolajevicem i velikom kneginjom Aleksandrom Josifovic.

Tom prilikom je vodio dug duhovni razgovor sa velikom kneginjom, a desetog, u Carskom Selu, imao je srecu da se ponovo oprosti sa carem, a zatim i sa caricom posebno, u njenim odajama, kada je carici bilo pogodno da sa njim vrlo ozbiljno razgovara o monastvu uopste, i narocito o Sergijevoj pustinji. Sedamnaestog je preosveceni ucestvovao u hirotoniji soloveckog arhimandrita Aleksandra u arhangelskog i holmogorskog episkopa. Na tom bogosluzenju, namesnik Sergijeve pustinje, jeromonah Ignjatije, proizveden je u cin arhimandrita, i po preporuci episkopa Ignjatija i jednodusnoj zelji bratije, postavljen je za nastojatelja pustinje.

Prozivevsi u Sergijevoj pustinji dvadeset cetiri godine, bez dva meseca, episkop Ignjatije ju je napustio u stanju procvata. Za vreme njegove uprave, obitelj je ukrasena sa tri nova velelepna hrama.

Od onih koje je arhimandrit Ignjatije vaspitavao u monastvu, Sergijeva pustinja je dala sesnaest nastojatelja: deset arhimandrita, pet igumana i jednog upravitelja.

%d bloggers like this: