GLAVA 12

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 12

Episkop Ignjatije, pored toliko dugog svog upravljanja Sergijevom pustinjom, ne samo da nije prikupio nikakav kapital nego je dosao do takvog siromastva da prilikom svog odlaska nije imao sopstvenih sredstava cak ni za dalji put. On je bio neobicno darezljiv u milostinji: nikoga nije odbio, ako je imao nesto da da, i kada nije bilo novca, davao je stvari, tako da su se kelijnici trudili da zadovolje prosjake novcem, ako je bilo moguce, kako bi ih preduhitrili da se licno ne obrate arhimandritu. Zato, kada je bilo potrebno otputovati iz Petrograda, episkop je bio prinudjen da se obrati za novcanu pomoc jednoj osobi, sa kojom je bio u bliskom duhovnom odnosu, koja mu je i dala pomoc od hiljadu rubalja. Dvadeset petog novembra, on je napustio Petrograd i dvadeset sestog je stigao u Moskvu, odakle je otputovao u Sergijevu lavru. Posto je proveo nedelju dana u Moskvi, on su uputio u Harkov i Rostov (na reci Don), gde je odsedao u provincijskim gradicima kod eparhijskih arhijereja, i po njihovom pozivu, sluzio je liturgiju u Kursku i Harkovu, zatim je svratio u svetogorski manastir, i dvadeset cetvrtog decembra, ujutru, krenuo je iz Bahmuta, po jos letnje suvom putu. Noc uoci Bozica, u stepi ga je sustigla strasna snezna mecava, koja je njegov zivot dovela u veliku opasnost. Tek u sedam sati ujutru, dvadeset petog decembra, on se nekako dovukao do naselja, u sankama, kojima su svestenosluzitelji najblizeg sela izasli da ga pronadju, kada su ih obavestili kocijasi, koji su ostavili kocije u stepi i pojurili na konjima udarivsi na sva zvona da im je potrebna pomoc.

Godine 1858, 4. januara, u cetiri sata posle podne, episkop Ignjatije je stigao u Stavropolj kavkaski. Arhijerejski dom nije postojao; novopristigli vladika smestio se u stanu koji je pripremljen za njega, u domu trgovca Stasenkova. Postojala je mala drvena kucica, nalik na kolibu, koju je cetrnaest godina ranije poklonio stavropoljski trgovac Volobujev, kao privremeni smestaj za prvog episkopa Jeremiju. Na tu kolibu je dogradjen samo skroman deo, sastavljen od dve male sobe, koje su nazvane sala i gostinska soba – poslednja je sluzila ujedno i kao bogomolja za arhijereja, jer je iz nje napravljen i prozorcic i ulazna vrata u malu kamenu crkvu krsta, koja je nadogradjena na tu kolibu. Tada je i ta trosna kucica potpuno razrusena, tako da su se gradjani postideli da prime episkopa u nju; pokrenuti dobrom zeljom, oni su iznajmili za njega pristojan stan, na svoj racun. Na dan dolaska, preosveceni je primao u svom stanu svestenstvo saborne crkve, gradjane sa hlebom i solju i nacelnika gubernije general-porucnika A. A. Volockog; uvece je kod kuce slusao vecernju, a drugog dana (nedelja), 5. januara, sluzio je liturgiju u gradskoj sabornoj crkvi. Na dan Bogojavljenja, po zavrsetku liturgije, osvetio je vodu u bazenu koji se nalazio u centru grada, u prisustvu velikog broja sabranih vojnika, sa kropljenjem znamenja i u prisustvu mnogobrojnog okupljenog naroda, koji je srdacno primio vladiku.

Stavropoljska eparhija, potpuno neuredjena, trazila je velike napore od episkopa Ignjatija. Ona je ustanovljena oko 1840. godine. Njen prvi episkop bio je Jeremija, koji se iz revnosti prema pravoslavlju suvise strogo poneo prema raskolnicima, kojih je u znatnom broju bilo u Kavkaskom linijskom odredu vojske. Zbog toga je Kavkaska linijska uprava nastojala da izuzme naseljavanje linijskog odreda iz resora eparhijskog arhijereja i da ga prenese u nadleznost obersvestenika Kavkaske armije. Tako je u tek ustanovljenoj eparhiji, sa pet stotina hiljada dusa, koje su cinile njenu pastvu, polovina otisla iz uprave episkopa, koji nikako nije pretpostavljao mogucnost takve podele. Posto je ta eparhija bila svrstana u red trecerazrednih, njen episkop je morao primati platu od 285 rubalja u srebru godisnje. S obzirom na to da je takva suma bila krajnje nedovoljna za obnovu tek otvorene katedre, kojoj je bilo potrebno uredjenje u svemu, Sveti sinod je odredio da se privremeno episkopu odvaja iz sinodske svote po 1000 rubalja u srebru godisnje, kao dzeparac, i po 1500 rubalja u srebru, za izdrzavanje arhijerejskog dvora, sve do potpunog uspostavljanja katedre.

Preosveceni Ignjatije je u Stavropolju zatekao, kako je ranije primeceno, gradskog guvernera Volockog, rodom iz Vologoda, svog vrsnjaka iz detinjstva, sa kojim je istovremeno stigao u Petrograd da stupi u sluzbu; nacelnik vojske bio je general-porucnik Filipson, veoma blagocestiv covek, a namesnik knez A. I. Barjatinski. Uskoro je Volocki otisao na otpust, a njegovo mesto je zauzeo stavropoljski viceguverner P. A. Brjancaninov, rodjeni brat episkopa. Pri polasku iz Petrograda, ober-prokurator Sinoda, grof A. P. Tolstoj, uveravao je preosvecenog da ce nastaviti da mu daju sredstva od Sinoda, koja su primali njegovi prethodnici, ali bez obzira na vise puta ponovljenu molbu, nijednu od pomenutih plata nijednom nisu dali; medjutim, episkop tesko da bi ikako mogao ziveti, da mu posebne slucajne okolnosti, kao sto su: u pocetku, bliskost sa drugom iz detinjstva, a zatim sa rodjenim bratom, nisu dale mogucnost da pokrije nedostatke. U vreme dolaska episkopa Ignjatija na katedru, arhijerejskom domu su bili odredjeni samo redovni sluzitelji, komadic obradive zemlje oko dvesta desetina udaljen od grada, zatim letnjikovac u sumi blizu grada, u koji ulazi jednim svojim delom, nalazeci se uz Andrejevsku crkvu koja pripada arhijerejskom domu, u kom je sada smesten vikarni episkop. U vezi sa tim sumskim letnjikovcem, trebalo je da arhijerejski dom uzme u svoju nadleznost spor sa jednim privatnim licem, koje je zauzelo zemlju u tom letnjikovcu, i na njoj napravilo ciglanu.

Prvo delo episkopa bilo je da zahvali gradjanima za njihovo staranje o njegovom smestaju, pri cemu im je objasnio da je neugodno da on, koji je okruzen monasima, zivi u svetovnom domu porodice, i molio ih je da mu pomognu da sagradi makar mali smestaj uz crkvu krsta, na mestu ranije pomenute razrusene kolibe. Gradjani su se usrdno saglasili. Odmah je prikupljena suma od vise od 4 000 rubalja, i pocetkom proleca zapoceta je gradnja drvene kuce, na kamenom temelju, sa osam soba i devetom – bogomoljom. U taj dom, smestili su se: arhijerej, dva jeromonaha, nekoliko poslusnika i posluga. Istovremeno, episkop je dogovorio sa gradskim guvernerom saglasnost uprave da drzavni seljaci zamene redovne sluzitelje, koji su se otpremali platom, u godisnjem iznosu, po lokalnoj umanjenoj vazecoj ceni, od 40 rubalja godisnje po radniku. Ta saglasnost, predlozena kavkaskom namesniku, bila je potvrdjena; isto tako, po najvisoj naredbi, koju je izmolio namesnik, bila su zamenjena i sredstva, koja su zakonom odredjena arhijerejskim domovima, odgovarajucom godisnjom novcanom nadoknadom kavkaskom arhijerejskom domu, iz poreskih prihoda komore drzavne imovine. To je i odredilo poboljsanje izdrzavanja episkopa, u vreme dok je preosveceni Ignjatije bio na stavropoljskoj katedri. Videvsi da njegovi podnesci Svetom sinodu za povecanje sredstava izdrzavanja iz razlicitih razloga nisu uvazavani, episkop Ignjatije je u vezi sa tim otisao direktno kavkaskom namesniku, knezu Barjatinskom, i potpuno mu predocio polozaj kavkaskog episkopa, sirotog, po sredstvima izdrzavanja, koja su njemu licno odredjena (285 rubalja u srebru, godisnjeg sledovanja), i postavljenog na takvo administrativno mesto koje neizostavno trazi odgovarajuce spoljasnje uredjenje i nekakvu nezavisnost u materijalnim sredstvima; pritom, namesniku je predstavljen obrazac izdrzavanja Tavriceske eparhije, po cijem primeru je episkop trazio da se odredi izdrzavanje kavkaske katedre. “Ne staram se radi sebe za tu naknadu” – pisao je preosveceni knezu – “jer mene nesumnjivo tada vec nece biti, kada se odobri taj moj zahtev, nego se staram radi same te stvari; bolje je zatvoriti katedru, nego je ostavljati u tako siromasnom stanju, bez cinovnika i lica koja okruzuju episkopa, da trazi pogresna sredstva za izdrzavanje.” Ta molba, pomognuta sudelovanjem feldmarsala, ovencana je uspehom, ali tek onda kada je episkop Ignjatije napustio Kavkasku katedru, sada jednu od najbolje obezbedjenih u materijalnom pogledu.

Prva briga episkopa Ignjatija u upravljanju pastvom bila je da se ustanovi bogosluzenje po odgovarajucem crkvenom cinu, i da se utvrde potrebni odnosi izmedju svestenstva i naroda, kako u gradovima, tako i u selima. On sam je u odnosu sa svestenstvom bio srdacan, prost i direktan, neprestano se brinuo o njihovom zivotu, obrazovanju i uzajamnim odnosima, kakvi prilice svestenickom cinu; pazljivo je ulazio u delanje okruznih protoprezvitera, u moralno stanje onih koji su bili podvrgnuti kaznama i primedbama, trudeci se, koliko je moguce, da odvoji sluzbenu krivicu osobe od njenih porodicnih okolnosti i svih kucnih potreba. Krajem avgusta, preosveceni je obisao jugoistocni deo eparhije, posetio je gradove Mozdok i Kizljar, i kroz naselja istocnog dela provincije vratio se u Stavropolj, gde je na zimu presao u ponovo izgradjeni dom.

Preosveceni Ignjatije je obracao svoju paznju i na vaspitavanje mladih u skolskim ustanovama koje su bile u njegovoj nadleznosti. Tako je on smatrao za neophodno da se ogranice mere kaznjavanja, koje su bile uobicajene u tim skolama, pa je nalozio upravi bogoslovije da vaspitaci vise obrate paznju na moralnu stranu zahteva, da razvijaju u deci i mladima savesnost, koja ce vise garantovati njihovo dobro vladanje, i da savesno procenjuju pravednost kazne, u srazmeri sa njihovom krivicom; kako bi same kazne bile razumne i ljudske, bez zavodjenja gnevom ili zustrinom.

%d bloggers like this: